Uslovljeni nastanak patnje i probuđenja

1. Koja je svrha? (Kimatthiya sutta, AN 10:1)

Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthija, u gaju princa Đete, u
manastiru koji je poklonio Anāthapiṇḍika. Onda poštovani Ānanda dođe do Blaženog ,
pokloni mu se, sedne sa strane i ovako mu reče:

(1) “Poštovani gospodine, koja je svrha, koja korist od postupaka vođenih vrlinom
(sīla)?”
(2) “Ānanda, svrha i korist od vrline jeste odsustvo kajanja (avippaṭisāra).”
(3) “A koja je, poštovani gospodine, svrha, koja korist od odsustva kajanja?”
“Ānanda, svrha i korist od odsustva kajanja jeste radost (pāmođđha).”
(4) “A koja je, poštovani gospodine, svrha, koja korist od radosti?”
“Ānanda, svrha i korist od radosti jeste ushićenje (pīti).”
(5) “A koja je, poštovani gospodine, svrha, koja korist od ushićenja?”
“Ānanda, svrha i korist od ushićenja jeste smirenje (passadhi).”
(6) “A koja je, poštovani gospodine, svrha, koja korist od smirenja?”
“Ānanda, svrha i korist od ushićenja jeste sreća (sukha).”
(7) “A koja je, poštovani gospodine, svrha, koja korist od sreće?”
“Ānanda, svrha i korist od ushićenja jeste koncentracija (samādhi).”
(8) “A koja je, poštovani gospodine, svrha, koja korist od koncentracije?”
“Ānanda, svrha i korist od koncentracije jeste znanje i viđenje stvari kakve zaista jesu
(yathābhūtañāṇadassana).”
(9) “A koja je, poštovani gospodine, svrha, koja korist od znanja i viđenja stvari kakve
zaista jesu?”
“Ānanda, svrha i korist od znanja i viđenja stvari kakve zaista jesu otrežnjenje (nibbidā)
i hlađenje strasti (virāga).”
(10) “A koja je, poštovani gospodine, svrha, koja korist od otrežnjenja i hlađenja
strasti?”
“Ānanda, svrha i korist od otrežnjenja i hlađenja strasti jeste znanje i viđenje
oslobođenja (vimuttiñāṇadassana).

Tako, Ānanda, svrha i korist od vrline jeste odsustvo kajanja; svrha i korist od odsustva
kajanja jeste radost; svrha i korist od radosti jeste ushićenje; svrha i korist od ushićenja jeste smirenje; svrha i korist od ushićenja jeste sreća; svrha i korist od ushićenja jeste koncentracija; svrha i korist od koncentracije jeste znanje i viđenje stvari kakve zaista jesu; svrha i korist od znanja i viđenja stvari kakve zaista jesu otrežnjenje i hlađenje strasti; a svrha i korist od otrežnjenja i hlađenja strasti jeste znanje i viđenje oslobođenja. Tako, Ānanda, postupci vođeni vrlinom malo-pomalo vode do najvišega.”

2. Bez napora volje (Ćetanākaraṇīya sutta, AN 10:2)

(1-2) “Monasi, onome ko postupa u skladu sa vrlinom nije potreban voljni napor: ‘Neka
u meni nema kajanja’. Prirodno je da nema kajanja u onome ko je čestit, čiji postupci su čestiti.
(3) Onome ko se ne kaje nije potreban voljni napor: ‘Nek se u meni javi radost’. Prirodno je da se radost javi u onome ko se ne kaje.
(4) Onome ko je radostan nije potreban voljni napor: ‘Nek se u meni javi ushićenje’. Prirodno je da se ushićenje javi u onome ko je radostan.
(5) Onome ko je ushićen nije potreban voljni napor: ‘Nek moje telo bude mirno’. Prirodno je da telo onoga ko je ushićen bude mirno.
(6) Onome čije je telo mirno nije potreban voljni napor: ‘Neka osetim sreću’. Prirodno je da onaj ko je smiren oseti sreću.
(7) Onome ko je srećan nije potreban voljni napor: ‘Nek moj um bude skoncentrisan’. Prirodno je da um onoga ko je srećan bude koncentrisan.
(8) Onome čiji je um koncentrisan nije potreban voljni napor: ‘Neka znam i vidim stvari kakve zaista jesu’. Prirodno je da onaj čiji je um koncentrisan zna i vidi stvari kakve zaista jesu.
(9) Onome ko zna i vidi stvari kakve zaista jesu nije potreban voljni napor: ‘Neka budem otrežnjen i smirenih strasti’. Prirodno je da onaj ko zna i vidi stvari kakve zaista jesu bude otrežnjen i smirenih strasti.
(10) Onome ko je otrežnjen i smirenih strasti nije potreban voljni napor: ‘Neka dosegnem znanje i viđenje oslobođenja’. Prirodno je da onaj ko je otrežnjen i smirenih strasti dosegne znanje i viđenje oslobođenja.

Tako, monasi, znanje i viđenje oslobođenja jeste cilj i korist otrežnjenja i smirenja strasti; otrežnjenje i smirenje strasti jeste cilj i korist znanja i viđenja stvari kakve zaista jesu; znanje i viđenje stvari kakve zaista jesu jeste cilj i korist koncentracije; koncentracija jeste cilj i korist sreće; sreća jeste cilj i korist telesnog mira; telesni mir jeste cilj i svrha ushićenja; ushićenje jeste cilj i korist odsustva kajanja; odsustvo kajanje jeste cilj i korist postupanja u skladu sa vrlinom.

Tako, monasi, jedan se stupanj pretapa u naredni, jedan stupanj vodi do narednog, kako bi se sa jedne obale prešlo na suprotnu.”

——————

patićća-samuppāda / uslovljeni nastanak = kauzalni sled nastanka patnje

Usled neznanja (aviđđa), koje se definiše kao nepoznavanje četiri plemenite istine, čovek telom, govorom i mislima čini voljne postupke (kamma), i to korisne i štetne. Ovi kammički postupci ponavljanjem postaju obrasci u našem umu (sankhara), te kao takvi utiču na
formiranje stanja svesti (viññāna) – najpre kao preporađajuće svesti u trenutku začeća novog bića, a kasnije kao pasivnih stanja svesti što nastaju kao rezultat našših postupaka tokom života. Zajedno sa svešću nastaje i mentalno-materijalni sklop (nāma-rūpa), psihofizički organizam opremljen sa šest čula (salāyatana). Od njih su pet fizičkih, a šesti je um, kao čulo kojim registrujemo mentalne fenomene. Putem tih čula uspostavlja se kontakt (phassa) između svesti i odgovarajućih objekata oko nas i u nama, a ti kontakti opet uslovljavaju nastanak osećaja (vedana). Ove karike od svesti do osećaja predstavljaju proizvod prošlih postupaka, kamme, dakle uzročne faze koju reprezentuju neznanje i mentalni obrasci.

Sa sledećom karikom počinje kammički aktivna faza sadašnjeg života, a ona je zapravo osnova za nastanak nove egzistencije u budućnosti. Uslovljena osećajem, javlja se žudnja (tanhā) i ovu činjenicu Buda je formulisao kao drugu plemenitu istinu, nastanak patnje. Kada ta žudnja dovoljno ojača, podstiče nastanak vezivanja (upādāna), koje nas ponovo nagoni da činimo voljne postupke i time stvaramo klicu nove egzistencije (bhava). Ta nova egzistencija počinje rođenjem (đāti), a ono neizbežno vodi starenju i smrti (đarā-marana) … jadu, naricanju, bolu, žalosti i očajanju. Tako nastaje čitav ovaj okean patnje.

Sa druge strane, u gornje dve sutte izložen je put koji vodi na drugu stranu, ka oslobađanju od patnje i zato se ovaj kauzalni sled naziva transcendentni uslovljeni nastanak = lokuttara patićća-samuppāda.

Evo razjašnjenja dva od njegovih elemenata:
pīti = ushićenje, sreća, radost, oduševljenje = intenzivno interesovanje – suprotno je “dosada”. Njegova funkcija je da osveži i obraduje um, poput svežeg povetarca u sparan letnji dan. Pošto ima u sebi i elemenat radosti, direktno je suprotan zlovolji, besu (dosa).

pīti / sukkha
pīti = 4. sastojak bića = mentalni obrasci (sankhāra) = naša reakcija na podražaj čula
sukkha = 2. sastojak bića = osećaj (vedana)

Probuđenje je prirodan proces, jedno stanje vodi do drugog. Nema potrebe za namerom: “Hoću da budem srećan”. Dovoljno je da se pobrinemo za uslove koji rezultiraju srećom = zakon kauzalnosti, uzročnosti.

Zato se fokusiramo na svoju vrlinu i time pokrećemo čitav mehanizam oslobođenja. Ovo je u duhu “ehi passiko“, “dodi i vidi”. Daleko od toga da napor nije potreban, ali sada znamo na šta treba da ga usmerimo. U postavljanje dobre osnove za građevinu koju hoćemo da izgradimo. lz ovih sutta vidimo da je sreća uslov za probuđenje, a ne obrnuto, kao sto se obično misli: “Treba da budem probuđen, da bih bio srećan.”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s