Budistička etika

Temelj budističke etike jeste Dhamma/Dharma. Ova reč, kao što je poznato ima različita značenja, ali ovde se misli na univerzalnu zakonitost koja upravlja kako fizičkim, tako i moralnim poretkom u našem univerzumu. Tako je Dhammu najbolje prevesti kao „prirodni zakon“, jer tim terminom obuhvatamo princip poretka i regularnosti kakve vidimo u ponašanju prirodnih fenomena, ali i ideju univerzalnog moralnog zakona, čije delovanje je postalo očigledno probuđenim bićima kao što je Buda. Tako on govori o tome da je u noći probuđenja uočio (ne izmislio, izumeo) manifestovanje zakona kamme/karme, a koji se zapravo tiče etičkih implikacija generalnog zakona Dhamme, naročito onih u vezi sa rezultatom naših moralnih postupaka. Tako kamma nije nikakav sistem nagrada i kazni koje dosuđuje nekakv vrhovni bog, već je bliža zakonu gravitacije. Nažalost, ovaj zakon je na Zapadu shvaćen vrlo uprošćeno, kao nekakva vrsta dobre i loše sreće, dok je za budiste on jedan kompleks međusobno povezanih ideja koje obuhvataju i etiku i verovanje u preporađanje.

Doslovno značenje reči kamma jeste „delo, postupak“, ali kammički postupci nisu bilo koji, već oni moralni, što podrazumeva da iza njih stoji intencija, namera, kao i moralni izbor, a onda i „plod“ tog izbora. Tako Buda kaže:

„Namera (ćetanā), monasi, kažem vam, jeste ono što zovem kamma. Onaj ko ima nameru, deluje telom, govorom i mišlju“ (AN 6:63)

Moralni postupci su specifični u odnosu na druge po tome što iaju prelazni i neprelazni eekat. Prelazni se ogleda u direktnom uticaju koje moralni postupci imaju na druge. Na primer, kada ubijemo i ukrademo, nekoga smo lišili života ili imovine. Neprelazni efekat se ogleda u načinu na koji moralni postupci utiču na onoga ko ih čini. U skladu sa Budinim učenjem, ljudska bića imaju slobodnu volju i kroz praktikovanje slobode izbora ona sama sebe određuju. Doslovno, pojedinac stvara sebe svakim svojim moralnim izborom. Nešto slično kao kada krenemo na put. Na svakoj raskrsnici odlučujemo na koju stranu ćemo krenuti. I kumulativni zbir takvih odluka određuje na koje ćemo mesto stići. Kammički gledamo, stižemo na mesto sreće ili na mesto patnje. Ovo je nešto što nas može obradovati ,jer svoju sudbinu držimo u svojim rukama. Ali isto tako nas stavlja pred veliku odgovornost, jer samo od nas zavisi. Poput grnčara, svoji rukama sami sebe oblikujemo. I danas kad s epogledamo, jesmo li zadovoljni? Jesmo. Dovno! Nismo? E onda se moramo malo više potruditi, umesto da kukamo na zemlju u kojoj smo se rodili, vlast, porodicu, prijatelje, zlu sreću, loš raspored zvezda ili ko zna već na šta. Svi su krivi, samo ne mi.

Kod zakona kamme je važno razvejati dve zablude. Prva je da sve što nam se dešava jeste rezultat delovanja tog zakona. Nije. On je samo jedan od faktora. Zato, nekada kad nam se desi nešto dobro/loše, to je rezultat samo toga što smo u dobro/pogrešno vreme bili na pravom/pogrešnom mestu. I ništa više. Druga zabluda je da rezulate svojih moralnih izbora osećamo tek u narednom životu. Za neke ovo jeste tačno, ali za neke nije. Učinimo nešto loše, odmah zatim krenemo da se kajemo i eto kammičkog „ploda“, stigla nas je „kazna“. Uradili smo nešto dobro i kad god na to pomislimo, ispuni nas sreća. Eto kammičke „nagrade“. Naravno, ne doživljavamo sve konsekvence onoga što smo tokom života učinili i ta akumulirana energija je zapravo pogonsko gorivo koje nas na kraju ovog života izbacuje u novu egzistenciju. A njeni ključni aspekti su, veruje se, određeni kvalitetom naše akumulirane kamme. Tu spadaju porodica u kojoj smo rođeni, socijalni status, fizički izgled i naravno naš karakter i tip ličnosti.

Šta to neko delo čini dobrim ili lošim? Iz onoga što smo već rekli, može se videti da to zavisi uglavnom od kvaliteta naše namere ili izbora. Psihološki izvori naše motivacije su u budizmu nazvani „koreni“, te se tako kaže da postoje tri dobra i tri loša korena. Dela motivisana pohlepom (rāga), mržnjom (dosa) i obmanutošću (moha) su loša (akusala), dok su postupci pokretani suprotnim motivima – nevezivanjem, dobronamernošću i razumevanjem – dobra (kusala). Ali kao što je rečeno, „put do pakla popločan je dobrim namerama“. Zato je ključno da naše dobre namere nađu svoj izraz kroz ispravne postupke. A ispravni su u suštini oni koji ne povređuju, ne nanose štetu ni drugima, ni nama samima.

Budisti dobru kammu nazivaju „zasluge“ (puñña) i trude se da ih što više nakupe tokom života, stvarajući, podržavajući i uvećavajući dobro u ovome svetu. Jedan od takvih načina jeste podržavanje monaške zajednice, kao simbola najvišeg dobra za ljudska bića, kroz darivanje odeće i hrane, slušanje pouka i rad na sebi. U mnogim budističkim kulturama razvio se pojam „prenošenja zasluga“, koji nema čvrsto uporište u izvornom Budinom učenju. Reč je o ideji da svoju dobru kammu možemo darivati drugima, deliti je sa njima, bilo da su živi ili preminuli. Svakako da ovakva pozitivna namera vođena nesebičnošću ima svoj efekat na nas, jer doprinosi formiranju dobronamernog i velikodušnog karaktera.

Kao i ostale indijske duhovne tradicije, i budizam svoje etičke zahteve izražava u obliku dužnosti, pre nego prava. Dužnosti koje su u stvari implicitni zahtevi Dhamme. Najopštije među njima su one koje nalazimo u pet pravila vrline, kao što je odustajanje od ubijanja, krađe, preljube, laganja i konzumiranja bilo čega što nam pomućuje jasno rasuđivanje. Sem ove, postoje i druge liste pravila, sa osam ili deset elemenata, a koje se obično pruzimaju tokom posebnih dana predanosti (uposatha), na dan punog i mladog meseca.

Termin koji se često kombinuje sa Dhammom jeste vinaya, te tako složenicu „Dhamma-vinaya“ („učenje i pravila“ Buda koristi da opiše celinu svoje pouke. U početku, budizam je bio samo jedna od grupa unutar šire zajednice samaa ili asketa sa jednostavnim pravilima, da bi se vremenom razvio kompleksan kodeks pravila koja do detalja regulišu život monaha i monahinja. Taj kodeks je sadržan u delu kanona koji se naziva Vinaya piṭaka, gde se kroz velik broj priča i biografskog materijala u vezi sa Budom objašnjava nastanak svakog od tih pravila. Prvi deo ove piṭake čini skup pravila nazvan Pāṭimokkha, zapravo inventar prekršaja grupisanih u nekoliko kategorija, po težini. Tako su prva četiri prekršaja na listi, takozvani pārāđika, oni zbog kojih sledi automatsko isključivanje iz monaške zajednice. To su ubistvo čoveka, krađa, seksualni odnos i hvaljenje natprirodnim moćima. Ipak, Pāṭimokkha ne obuhvata samo moralna pitanja, kao što je laganje ili krađa, već takođe reguliše način odevanja, etikeciju i generalno ponašanje monaha i monahinja kada su sami ili u društvu.

Iako su pravila, za zaređene ili nezaređene sledbenike, vrlo važna, moralno življenje iz budističkog ugla je šire od pukog sleđenja tih pravila. Njih treba slediti s jasnim razlogom i sa ispravnom motivacijom. I ovde uloga vrle postaje važna. Naime, budistički moral bi se mogao uporediti sa novčićem, čiju jednu stranu čine pravila, a drugu vrline. Pravila bi se, zapravo, mogla shvatiti jednostavno kao lista stvari koje vrli čovek nikada ne bi učinio. Bezbroj je Budinih govora u kojima se ističe značaj negovanja ispravnih sklonosti i navika. Na taj način moralno ponašanje postaje prirodna i spontana manifestacija internalizovanih i valjano integrisanih uverenja i sistema vrednosti, umesto da bude tek povinovanje spolja nametnutim pravilima. Recimo, Buda na jednom mestu kaže: „Odloživši svoju batinu i mač, živi on ispunjen saosećanjem i blagonaklonošću prema svim živim bićima“. Tako je odustajanje od ubijanja, u idealnom slučaju, rezultat saosećajnog poistovećivanja sa živim bićima, a ne nekakvo ograničenje nametnuto suprotno prirodnoj sklonosti. Da bismo se pridržavali prvog pravila vrline na ovaj način, neophodno je duboko razumevanje kompleksne mreže veza između živih bića, jer prema budizmu, u dugom procesu preporađanja kao ljudska ili životinjska bića, svako je od nas bio svakome i otac i majka, sin, kćer itd. i to nas saznanje ispunjava nepokolebljivim osećajem univerzalne blagonaklonosti i saosećanja. Iako su retki oni koji su te kvalitete do kraja razvili, pridržavajući se pravila navikavamo sebe na postupanje nalik onima koji ih jesu razvili i na taj način smo korak bliže krajnjem probuđenju.

Jedna od najvažnijih vrlina za nezaređene budiste jeste dāna ili darivanje, nesebičnost, darežljivost. Ona je prvenstveno usmerena ka monaškoj zajednici, koja je potpuno zavisna od laika u svom opstanku. Oni joj pre svega obezbeđuju „četiri potrepštine“: hrana, odeća, smeštaj i lekovi. Tako na kraju tromesečnog perioda monaškog povlačenja tokom razdoblja monsuna, sledi ceremonija nazvana kathina, kada laici daruju monasima gotove ogrtače ili platno od kojeg će ovi sami sebi sašiti ogrtač. Naravno, ovaj odnos darivanja je dvosmeran, pa tako monaška zajednica laiima daruje poduku Dhamme, uzor življenja u vrlini, kao i duhovni savet i potporu u trenucima krize. Tako se u budističkim zemljama na svim nivoima društva – među članovima porodice, prijateljima, čak i među strancima – velikodušnost s radošću praktikuje i smatra sigurnim indikatorom stepena duhovnog razvoja.

Temeljni princip budističke etike, kao uostalom i đainske, jeste nenasilje (sansk. ahiṃsā; pāli: avihiṃsā). Iako doslovno znači „ne-povređivanje“ ili „ne-nasilje“, ne radi se tek o odsustvu nečega, već se ono praktikuje na osnovu duboko pozitivnog osećaja poštovanja za živa bića, osećaja „svetosti života“. Ovaj koncept je očigledno nastao u okviru asketske zajednice, koja je generalno negovala povećanu empatiju prema svim živim bićima, sledeći jasan princip da poput nas savim, svako od tih bića strahuje od bola i smrti. Tako su i budizam i đainizam odbacivali brahmanski ritual žrtvovanja životinja kao okrutan i varvarski. Delom zahvaljujući ovakvom uticaju, ortodoksna brahmanska tradicija kasnije je sve više menjana u pravcu simboličkoh prinošenja voća ili mleka na žrtveni plamen. Dodajmo ovde, u vezi sa ubijanjem, da se sa budističke tačke ono smatra moralno pogrešnim samo kada je učinjeno s namerom, jer tada i donosi negativne kammičke plodove.

Na kraju pomenimo još jednu važnu vrlinu koja se neobično ceni u budizmu, a to je saosećanje (karuṇā). Ona figurira kao druga od četiri uzvišena boravišta (brahma vihāra), mentalna stanja koja nas pročišćuju, a dostižu se uglavnom kroz praktikovanje meditacije. U mahayanskoj ikonografiji simboličko otelovljenje saosećanja je bodhisatta Avalokiteśvara, „onaj koji gleda dole sa visina“. Predstavljen je sa hiljadu ruku pruženim u svim pravcima, kako bi pomogao onima u nevolji. Tokom istorijskog razvoja, u okviru budizma razvio se učenje spasenja kroz veru. Prema tom učenju, puko zazivanje Budinog imena jeste dovoljno, imajući u vidu ogromnost Budinog saosećanja, da nam osigura preporađanje među bođanstvima, tj. u „čistoj zemlji“.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s