“Za dobrobit svoju, drugoga i celoga sveta…”

Nema mnogo sumnje da se nalazimo na jednoj od prekretnica u 300.000 godina dugoj istoriji Homo sapiensa. Uz ogroman pritisak na prirodne resurse, zagađenje okoline i stil življenja koji stvari svakim danom čini sve gorim, ne čudi da smo od sredine XX veka svedoci pojave i jačanja globalnog pokreta za zaštitu našeg prirodnog okruženja. Sa druge strane, imajući u vidu da je osnovni princip Budinog učenja nenasilje, odnosno rad za dobrobit svih bića, nije čudno da ekološki pokret svoju inspiraciju nalazi i u budističkim idejama. Ali isto tako i da se budističke zajednice širom sveta uključuju u borbu za očuvanje okoline, pokušavajući da iz svoje specifične perspektive doprinesu pronalaženju rešenja za opasnost koja se nad svima nama nadvila.

Polazna tačka u ovim razmišljanjima je jasno Budino ukazivanje da naši postupci iza kojih stoji namera, volja, imaju kammičke efekte, to jest donose nam onu vrstu ploda u vidu prijatnih ili neprijatnih osećaja kakav je bio etički kvalitet te namere:

Um je izvor svih stvari, um im prethodi, um ih stvara.
Ko sa rđavom namerom govori il’ radi,
tog patnja u stopu prati, kao točak volovsku zapregu.

Um je izvor svih stvari, um im prethodi, um ih stvara.
Ko sa dobrom namerom govori il’ radi,
tog sreća nikad ne napušta, kao ni sopstvena senka.
(Dhp. 1-2)

I sad, naravno, kad počnemo da se preslišavamo i inventarišemo, vrlo brzo dolazimo do zaključka da sve što radimo, pa i ono što ima efekat na našu prirodnu okolinu, radimo sa najboljom namerom. Uredno odlažemo đubre u kontejner, ne bacamo papire i kese po ulici, ne sečemo stabla, čak možda neko i posadimo ako imamo vikendicu. Ako je nemamo, postoji i za to rešenje. Uvek nešto možemo posaditi u manastiru u Čortanovcima!

Dalje, budistički kanoni i theravada i mahayana tradicije obiluju podsticajima da budemo vrlo obazrivi u svojim postupcima, jer se na prirodu ne gleda kao na nekakvu neutralnu pozornicu na kojoj ljudska bića igraju svoj komad, niti na nekakav sterilan elemenat na koji ne utiču čovekovi postupci. Ljudi utiču na svoje okruženje i zato ne mogu ignorisati efekte svojih postupaka. Vrlo snažna poruka je sadržana recimo u čuvenoj Agañña sutti (DN III.93-94), koja opisuje inicijalne faze razvoja razumnih bića na ovoj planeti (i asocira nas na priču o izgonu iz raja, s tim što u glavnoj ulozi nije Bog, već naša sopstvena (ne)dela). Tako prethodno božanska bića gube svoj status i iz žudnje konzumirajući ukusnu pokoricu koja pluta okeanima dobijaju fizičko telo, a kasnije i polne karakteristike.

U početku priroda koja ih okružuje je izdašna, ali se to lagano menja kako ova bića postaju sve gramzivija. Počinju da se hrane slatkim lišajevima, zatim puzavicama itd., ali sve to nestaje kako se bića sve više razlikuju jedna od drugih i ona lepša postaju ohola i nadmena. Potom se hrane pirinčem koji vrlo brzo raste, sakupljajući svaki dan koliko im je za taj dan potrebno, dakle postaju „sakupljači“. No, zbog lenjosti, počinju odjednom da sakupljaju koliko im treba čak za nedelju dana. Utom i pirinač počinje da raste sporije, pa mu je neophodna nega. Kao posledica toga, zemlja je podeljena na njive – razvija se agrarno društvo – i tako imovina biva ustoličena. Za time naravno sledi pojava krađe itd. Dakle ovde vidimo jasnu ideju simbioze prirode i bića koja je nastanjuju i njihovu zajedničku evoluciju ili možda pre devoluciju. Na bića utiče to šta uzimaju od prirode, ali i ona postaje manje plodna kako opada moral bića, a raste njihova pohlepa.
Sa druge strane, u Samyutta nikāyi imamo ove stihove:

Oni što podignu park ili gaj, ljudi što most načine,
mesto gde može se vode napiti, izvor, ili podignu sklonište,
za njih se dobrobit dobrih dela uvek uvećava
. (SN I.33)

Slična ljubav prema prirodi ogleda se u pesmama čiji su autori probuđeni Budini učenici i učenice, a sakupljene su u zbirkama Theragatha i Therigatha. Jedan broj tih tekstova pripisuje se Mahā-Kassapi, asketi za kojeg se tvrdi da je rodonačelnik čan/zen škole kao prvi učitelj u toj liniji (Mahā-Kāśyapa): „Te stene do kojih ne dopiru građani, / nego tek stada jelena i jata ptica, moj su užitak.” Sariputta takođe kaže: “Užitak su mi šume u kojima ljudsko mnoštvo ne uživa. / Tu uživa ko je odvraćen od žudnji, koga više ne privlače strasti.” I tako dalje.

Na istom tragu je i mahayanski tekst Bodhićaryāvatāra, u kojem Šantideva hvali šume kao izvanredno mesto za oslobađanje od vezanosti:

„Drveće nije zlopamtilo, niti se treba mnogo upinjati da ga zadovoljimo.
Kad ću živeti sa onima koji uživaju u sreći zajedništva?
Kad ću živeti u nepreglednim prostranstvima koja ne pripadaju bilo kome,
u njihovom prirodnom stanju, odmarajući ili hodeći već kako me je volja?“

Naravno, sve ovo nikako ne treba da nas navede na negativan stav prema civilizaciji, prema tehnološkom razvoju koji zaista olakšava mnoge naše probleme, ubrzava putovanje, uvećava naše zdravlje i pruža mnoge užitke. Ono što se ovde postavlja kao paradoksalno je da nam mnogi tehnološki izumi štede vreme i teoretski bi trebalo da ga imamo više. Ali ispada da je obrnuto, da ga imamo sve manje. Zašto? Zato što kada imamo više upadamo u zamku da želimo još više. Kako osnovne želje i potrebe (za neke od nas) postaje sve lakše zadovoljiti, počinjemo ra razmišljamo o novim stvarima koje bi trebalo želeti i juriti za njima. A onda dolazi potreba da radimo još više kako bismo ih kupili… i tako se ringišpil sve više ubrzava. I opet, Buda nije imao ništa protiv sticanja imetka, on nije za svoje nezaređene sledbenike zagovarao nekakav zavet siromaštva, već samo malo više pažljivosti sa sopstvenim umom. Dakle, sve je u redu sa imetkom ako smo ga stekli na etički način, bez povređivanja ljudskih i drugih bića, ako ga koristimo da stvorimo sreću za sebe i svoju porodicu, ako ga delimo sa drugima, uključujući i one koji rade za nas, i na kraju, ako nismo opsesivno vezani za to što imamo, drugim rečima, ako nismo pohlepni. Ono što nije u redu je upravo ovo poslednje: opsesija da imamo još i još i još…

Dakle, što se tiče namernih postupaka, već smo ustanovili da smo čisti da čistiji ne možemo biti. Ali šta je sa onim nenamernim, šta je sa nenamernim posledicama tih istih postupaka? Potencijalni problem ovde je da postupak koji ne prepoznajemo kao nešto što povređuje bilo koje biće, koji možda čak pokreće pozitivna motivacija, u stvarnosti može doprineti ugrožavanju prirodne okoline i bića koja u njoj žive. Reč je o tome da je primarni naglasak budističke etike na izbegavanju namernog povređivanja i to nas kao budiste može uljuljkati. Ali negativni efekti po prirodu mogu nastati kao nenamerne posledice čovekovog delovanja. Tako za većinu industrijskih i privrednih aktivnosti možemo reći da ima nenamerne negativne posledice: sagorevanje fosilnih goriva koje izaziva globalno zagrevanje, proizvodnja hrane uz nekontrolisanu upotrebu pesticida, herbicida i veštačkih đubriva, industrijska proizvodnja sa svojom nezajažljivom potrošnjom svih prirodnih resursa, transport i problem laganog nestajanja ozonskog omotača, uništavanje biljnih i životinjskih vrsta krčenjem šuma i širenjem ljudskih staništa, naša navika da nekog obradujemo za važan datum time što ćemo mu kupiti bilo kakav poklon (koji će on odmah proslediti u kantu za otpatke), umesto da ga obradujemo svojom pažnjom i ljubavlju, besmislena kupovina stvari samo zato što su “in”, a ne zato što nam zaista trebaju itd.

Dobar primer za ovo je običaj koji postoji u samim budističkim zemljama, na primer u Tajlandu, da se kupi kavez za pticom i ona se pusti, te se tako načini dobro delo „oslobađanja bića“. Ali još jedan, nenamerni i neplanirani rezultat toga je da su oni dovitljivi krenuli upravo zato da love ptice, stavljaju ih u kaveze i prodaju na pijaci. Pri tom lovu naravno, mnoge ptice bivaju ubijene, a i one koje ostanu žive, nepotrebno se mrcvare. Sve u svemu, namera je dobra, ali su krajnji rezultati pomešani.

Isto tako, kao što smo videli u primeru iz Agañña sutte, bića nisu namerno uništavala svoju okolinu, već su njihovi postupci, gonjeni štetnim stanjima obmanutosti, lenjosti i pohlepe, stvorili uslove za nastanak štete. I ovde smo na tragu Budine druge plemenite istine, koja ukazuje da pohlepa vodi do patnje. I nju je vrlo važno da uvek imamo na umu, kako bismo tu pohlepu držali pod kontrolom, ali i razmišljali i o širim posledicama onoga što činimo, izvan delokruga čiste, direktne namere.

Kako smo došli do tačke na kojoj smo danas je manje-više poznata stvar. Ali kako da nastavimo dalje i koji su putevi da ovo naše zajedničko putovanje kao jedan delikatan izbalansirani sistem međusobno zavisnih delova usmerimo ka manje uzburkanim vodama? Možda je prvi korak razjasniti sebi da ako jesmo deo jednog sistema, to znači da naši postupci imaju ne samo lokalne, već dalekosežne posledice kojih vrlo često nismo uopšte ili do kraja svesni. Jednom rečju, naši postupci se ne tiču samo nas, već i svih koji sa nama dele ovu divnu planetu. kako to kaže Dalai Lama:

„Naša planeta je naša kuća i moramo je održavati i brinuti o njoj ako zaista mislima na sreću svoju, svoje dece, prijatelja i drugih bića koja ovu kuću dele sa nama. Ako o ovoj planeti razmišljamo kao svom domu ili svojoj majci – Majci Zemlji – automatski osetimo brigu za prirodno okruženje. Danas razumemo da budućnost čovečanstva u velikoj meri zavisi od naše planete, kao što i budućnost planete zavisi od čovečanstva. Ali to nam nije bilo jasno oduvek. Sve do sada Majka Zemlja je nekako tolerisala naš nemar prema sopstvenom domu. Ali sada su čovekove aktivnosti, rast populacije i tehnologija dostigli stepen na kojem Majka Zemlja više ne prihvata ćutke naše prisustvo. Na mnoge načine ona nam kaže: „Deco moja, ružno se ponašate“. Ona nas upozorava da postoje limiti našeg delovanja. Naši preci su na zemlju gledali kao na mesto bogatstva i obilja, što ona i jeste. Mnogi ljudi su u prošlosti smatrali da je prirodna neiscrpni rudnik, dok mi danas znamo da je to tačno jedino ako se i sami pobrinemo za tu održivost. Nije teško oprostiti štetu načinjenu u prošlosti koja je bila posledica neznanja. Danas, međutim, imamo pristup mnoštvu informacija. Zato je od presudne važnosti da etički preispitamo to što smo nasledili, to za šta smo odgovorni i to šta ćemo ostaviti generacijama koje dolaze.“

Jasno je da mi znamo daleko više nego što su znale prethodne generacije. A sa znanjem, kao u dobro poznatoj biblijskoj priči, dolazi i odgovornost. Ili ne? Jer kao što možemo videti, mnogi od nas bi radije da zaborave na to znanje i nastave da se ponašaju krajnje neodgovorno u pogledu prirodnog okruženja u kojem žive. Zato je i ovaj tekst jedan mali pokušaj buđenja te odgovornosti, ovoga puta oslanjajući se na ideje koje dolaze iz Budinog učenja. Jer sa širenjem našeg znanja, širi se i odgovornost i neophodno je da razmišljamo kako o direktnim, tako i o indirektnim posledicama svojih postupaka. Naša je dužnost, ne samo kao budista, već kao ljudskih bića da znamo za njih. Kao što i aktivna zaštita prirode nije stvar našeg slobodnog izbora, već takođe dužnost koju obavljamo sa radošću, jer znamo da time radimo ogromnu, suštinsku stvar „za dobrobit svoju, drugoga i celoga sveta…”

Budin put oslobođenja

Buda i njegovo učenje javili su se u vreme velikih socijalnih, ekonomskih i duhovnih previranja u istoriji Indije (VI-V vek), naročito njezinom severnom delu, u slivu reke Gang. Bilo je to vreme u kojem su tradicionalne, na srodstvu zasnovane zajednice morale da uzmaknu pred agresivnim napredovanjem centralizovanih, bolje organizovanih i vojno nadmoćnijih kraljevstava kakva su bila Kosala i Magadha. U isto vreme, ovo je epoha ogromnih socijalnih promena, brzog razvoja gradskih centara i tehnološkog napretka zahvaljujući osvajanju veštine oblikovanja gvožđa. Sa razvijanjem ekonomije zasnovane ne na robnoj razmeni, već na novcu, dolazi od uspona trgovačke klase i klase administratora. Prirodno, pogledna svet ove nove socijalne elite iz korena se promenio u odnosu na dotadašnja pretežno agrarna društva.

U isto vreme, velike promene dešavaju se i u religijskoj i duhovnoj sferi, gde su se u vreme Bude izdiferencirala dva suprotstavljena tabora. Jedan su predstavljali brahmani, nasledna kasta sveštenika, koji su poštovani apsolutni autoritet Veda. Oslanjajući se svoju pretpostavljenu superiornost stečenu samim činom rođenja u brahmansku kastu, prisvojili su za sebe ekskluzivno pravo obavljanja svetih rituaa, kao načina komunikacije sa bogovima i obezbeđivanja njihove naklonosti i pomoći za sebe i one koji su te rituale finansirali.

Na drugoj strani ovog duhovnog spektra drevne Indije nalazila se prilično heterogena grupa asketa (samana), koji su posle napuštanja društvenog života i svih obaveza koje on sobom nosi, živeli kao lutajući prosjaci. Vede po njima nisu sadržavale krajnju istinu i otuda su se okrneuli samostalnom istraživanju puteva ka oslobođenju. Tri metoda takvog istraživanja bila su dominantna među njima: praktikovanje strogih i često surovih asketskih praksi samomučenja tela, meditacija i filozofske debate. Takođe, kao što možemo videti iz Pali kanona, njihovi stavovi i učenja ne samo da su bili u suprotnosti sa brahmanskim, već su oni i međusobno vodili vrlo oštre debate. Tako su se njihove ideje kretale od fatalizma (ađīvake), preko materijalizma, pa do sketicizma.

Sam Buda je bio jedan od ovih asketa, ali je uspeo da pronađe sopstveni put kroz lavirint različitih praksi i teorijskih gledišta. To znači da se i sam suočio sa istim onim pitanjima sa kojima su se borili i askete i brahmani. Nezadovoljan ponuđenim odgovorima, odvažio se da njih sam odgovori. A kao i u nizu drugih kultura i tradicija kroz istoriju, jedno od ključnih religijskih pitanja u Indiji toga doba bilo je ono soteriološko: Kako u svetu neprekidne promene može čovek da izbegne patnju izazvanu tom promenom i postigne stanje strajne ravnoteže, permanentne sreće, u sebi i oko sebe. Na tu vrstu večne zagonetke Buda je dao sopstveni, mudar odgovor, u velikoj meri debatujući sa ostalim religijskim misliocima svog vremena, a posebno brahmanima.

Kao i u svakoj drugoj religiji, poverenje ili vera je tačka sa koje kreće Budin put oslobađanja. Ali on se tu i ne završava, za razliku od mnogih drugih religija. On dalje vodi ka sticanju znanja o stvarima kakve zaista jesu, a dalje od konfuzije i strepnje običnog, neukog ljudskog bića (puthuđđana). Otuda je naglasak na praksi, koja kroz direktno, lično iskustvo donosi znanje. Iz jednostavnog razloga što samo znanje, a ne slepa vera može doneti oslobađanje od permanentnog stanja dukkhe. Nažalost, umesto da sebe oslobode, mnogi ljudi bi radije da ih neko drugi oslobodi. Ali to je neka druga priča.

Elem, Budino glavno otrkiće je, između ostalog, bilo to da sloboda ne dolazi sa brahmanskim ritualima, koji su smatrani nekakvom vrstom mikrokosmosa koji nekako – magijski – korespondira sa postupcima i događajima koje onaj ko prinosi žrtvu očekuje da vidi i u makrokosmosu. Osloboženje , prema Budi, takođe ne dolazi agresijom prema sopstvenom telu, koje je navodno „tamnica duše“, a niti beskrajnim filozofskim polemikama, tako omiljenim u Indiji tog vremena, jer pobedniku obezbeđuje ugled i nove sledbenike. Sloboda od patnje dolazi jedino pročiđćavanjem uma od svih onih negativnosti koje ga uznemiravanju, a koje sve koren imaju u tri glavna „otrova“ (āsava): pohlepa, mržnja i obmanutost. Put koji vodi od njih ka drugoj obali, ka darežljivosti, prijateljskoj ljubavi i mudrosti svako mora da pređe sam za sebe. Ovo je odlična vest za svakoga ko želi da sam oblikuje i upravlja svojim životom, znajući da izbor između mirna i bure, sreće i frustracije leži samo u njegovim rukama.

Nevolja u svemu ovome je što individualna sloboda, u okviru Budinog sistema, ide ruku pod ruku sa socijalnom „slobodom“, a Buda ju je osvojio radikalnim činom okretanja od porodice i socijalnog života, time što je „iz doma otišao u beskućnike“, načinivši sebe nekom vrstom otpadnika od društva. Odatle izvire i njegova kritika čitavog učenja o klasama (varṇa) i centralne uloge brahmana kao garanta socijalne stabilnosti. Sa druge strane, on je savršeno dobro razumeo da njegov „plemeniti osmostruku put“ nije za svakoga i tokom druge učiteljske karijere često je podučavao i laike, domaćine. Ali te pouke uglavnom nisu išle dalje od savetovanja da čine ono što uglavnom podržava porodičnu i socijalnu harmoniju. U tom smislu, Buda nije bio antisocijalan, već realista koji savršeno dobro zna gde leži put oslobođenja i ko, zahvaljujući svojim kammičkim predispozicijama, društvenim obavezama i slobodnom izboru može njime da ide.

Ključni budistički pojmovi: sati

Pojam sati (sansk. smṛti) ima kao engleske ekvivalente obično mindfulness ili awareness, dok ga na srpski možemo prevesti sa svesnost, pažljivost, prisutnost. Reč je o kvalitetu uma koji u ranom budizmu ima ključnu ulogu u razumevanju, a onda i primeni Budinog puta oslobađanja od patnje. Otuda je veoma važno da do kraja razumemo njegovo kompleksno značenje, kao i relacije prema drugim mentalnim kvalitetima, jer samo tada će i naša praksa ići u pravom smeru.

Ako krenemo od etimologije, možemo reći da je imenica sati u vezi sa glagolom sarati, “setiti se”. Na tu vezu nas upućuje i način na koji se sati opisuje u govorima. Tako se za učenika koji je odmakao na duhovnom putu kaže:

“Ima svesnost; poseduje najvišu svesnost i veštinu; seća se i zna šta je radio nekad davno i šta je govorio nekad davno.” (Satimā hoti, paramena satinepakkena samannāgato, ćirakatampi ćirabhāsitampi saritā anussaritā.) (MN 53:16)

Ovaj opis nas podseća na jednog od najistaknutijih Budinih učenika, koji su ovaj kvalitet razvio do savršenstva. To je bio njegov lični pratilac Ānanda, za kojeg se tvrdi da je zapamtio svaki govor koji je Buda u njegovom prisustvu izgovorio. Kasnije je ih je i odrecitovao na prvom budističkom saboru, tri meseca posle Budine smrti.

Ovakva konotacija pojma sati naročito dolazi do izražaja u određenom tipu budističke meditacije, a to je podsećanje (anussati), što bismo drugačije mogli prevesti kao kontemplacija. Reč je o vežbi kad se podsećamo određenih stvari koje će nas nadahnuti i usmeriti naše postupke. U Pali kanonu se obično navodi šest takvih stvari: Buda (buddhanussati), Dhamma, Sangha, naša dobra dela, naša darežljivost i božanstva. (AN 6:10)

Odnos između ova dva aspekta pojma sati – sećanje i svesnost – može se formulisati ovako: pomna pažljivost u odnosu na sadržaje iskustva uslov je da se kasnije precizno setimo onoga što je bilo. I to nam je svima očigledno i svakodnevnog iskustva. Događaji u kojima je naša pažnja izoštrena, recimo u nekom opasnoj situaciji, urezani su duboko u naše pamćenje.

U kontekstu meditacije svesnosti (satipaṭṭhana) sati naravno nema ulogu prisećanja prošlih događaja, već svesnosti sadašnjeg trenutka. Ali i tu je vidljiva veza sa sećanjem, jer samo zahvaljujući prisustvu sati meditant uspeva da ne zaboravi na ono što je tako lako zaboraviti, a to je – sadašnji trenutak.

U analizi značenja pojma sati može nam pomoći i ako razmotrimo njegovu poziciju u različitim listama glavnih tehničkih pojmova Dhamme. Naravno, znamo da je sati pretposlednji član plemenitog osmostrukog puta i to kao sammā sati, ispravna svesnost. Prethodi joj ispravan napor (sammā vāyāma), a sledi ispravna koncentracija (sammā samādhi). Na tom mestu, ona zapravo blisko sarađuje sa svojim prethodnikom, naporom ili energijom, jer jedan od važnih metoda ispravnog napora jeste i stražarenje na vratima čula (indriya saṃvara), kako um ne bi bio zaveden onim što do njega stiže kroz čula. A ko je stražar? Pa upravo sati. Tako svesnost pomaže da ne nastanu nepovoljna stanja uma, baš kao što u vezi sa ispravnom koncentracijom stabilna svesnost predstavlja čvrstu osnovu za dostizanje dubljih nivoa fokusiranosti uma (đhāna). Ono što ih razlikuje jeste širina ugla posmatranja. Tako koncentracija predstavlja unapređivanje selektivne funkcije uma, tako što se sužava polje pažnje, dok sati sa svoje strane predstavlja unapređivanje sposobnosti održavanja pažnje, kroz širenje njenog polja. Kako to kaže Bhante Gunarata: „Koncentracija je isključujuća. Ona uzima neki predmet i ignoriše sve drugo. Svesnost je uključujuća. Ona iskoračuje dalje od fokusa pažnje i posmatra iz šireg ugla.“ Zanimljivo je da su neurolozi povezali ova dva tipa mentalnog rada sa dva različita kortikalna kontrolna mehanizma u našem mozgu.

Naredna lista (zapravo dve, identične) koju možemo iskoristiti jeste ona pet sposobnosti (indriya), odnosno pet snaga (bāla). Ovde sati zauzima centralno mesto, jer ima ulogu da nadgleda i balansira ostale elemente, tako što će na vreme signalizirati njihov prevelik ili premali intenzitet. Ova središnja pozicija između energije (ili napora) i koncentracije nas podseća na prethodnu listu. Tu sati takođe ima središnje mesto među poslednja tri elementa puta, a koji se direktno tiču mentalnog vežbanja. Šira primena svesnosti naravno obuhvata i ostale delove osmostrukog puta, a ne samo ove poslednje, jer je svakom od njih neophodna njena posmatračka funkcija. Pomenimo da se ovi odnosi zadržavaju i u „refrenu“ ključnog Budinog govora o negovanju svesnosti, u Satipaṭṭhāna sutti. Tamo Učitelj kaže: „Tako, monasi, monah boravi kontemplirajući telo kao telo, marljiv (ātāpī), s jasnim razumevanjem (sampađāno) i svestan (satimā), odloživši sa strane gramzivost i odbojnost prema ovom svetu.“ I ovde vidimo da je svesnost smeštena između energije, tj. marljivosti, s jedne strane, i koncentracije, u ovom slučaju u značenju stabilnosti, sa druge, koja je predstavljena sintagmom o odsustvu gramzivosti i odbojnosti. Sve to nam ukazuje na prirodan proces razvijanja svesnosti ,koja u početku zahteva određen stepen energije, kako bi se oduprla nečistoćama uma. Kada jednom osnaži i nečistoće je više ne remete u znatnijoj meri, sati prirodno vodi do stanja povećanje koncentracije i stabilnosti uma.

Isto tako, instrukcije date u Satipaṭṭhāna sutti nikada ne upu’uju meditanta da se aktivno upliće u ono što se događa u umu. Ako se mentalna prepreka javi, zadatak satipaṭṭhāna kontemplacije je da zna da se ta prepreka pojavila, da uoči šta je dovelo do njezinog javljanja i isto tako da proceni šta će dovesti do njezinog nestanka. Posle toga, aktivna intervencija nije više domen satipaṭṭhāne, već se pre nalazi u domenu ispravnog napora (sammā vāyāma). Upravo ovaj preliminarni korak mirne procene situacije, bez momentalne reakcije, omogućuje nam da načinimo ispravan, a ne pogrešan korak. Nekada, samo ovo tiho i nereaktivno posmatranje je dovoljno da se nečistoća uma umiri. Ali ono što je ovde važno zapamtiti jeste da sati nema ulogu da menja iskustvo, već da ga produbi.

I na kraju, pomenimo i treću listu u kojoj figurira svesnost, a to je sedam elemenata probuđenja. Ovde ona zauzima početnu poziciju, što ne iznenađuje ako znamo da je svesnost osnova svih ostalih kvaliteta uma koji donose probuđenje. Kako nam kaže Ānāpānasati sutta, elementi probuđenja nastaju jedan na osnovu drugog, pa tako istraživanje pojava može nastati jedino kada prethodno postoji čvrsto uspostavljena svesnost: „Monasi, kada god monah praktikuje kontemplaciju tela kao tela, marljiv, s jasnim razumevanjem i svestan, odloživši sa strane gramzivost i odbojnost prema ovom svetu – tada se u njemu ustaljuje nepomućena svesnost. A kada god je u njemu ustaljena nepomućena svesnost – tada se u monahu začinje svesnost kao element probuđenja… Živeći svestan na taj način, monah ispituje, istražuje i proučava to stanje uz pomoć mudrosti, nastoji da ga potpuno upozna. A kad god, živeći tako svestan, monah istražuje i proučava to stanje pomoću mudrosti, nastoji da ga potpuno upozna – tada se u monahu začinje istraživanje pojava kao element probuđenja; onda monah taj element razvija i razvijajući ga stiže do njegovog savršenstva.“

Na kraju, možemo zaključiti da kao i u slučaju niza drugih ključnih budističkih termina kao što su dhamma, kamma ili dukkha, odabrani pojam „svesnost“ nikako ne pokriva širok spektar značenja koje sati u Budinom vokabularu ima. Jednostavan razlog za to je da taj spektar jednostavno nije moguće pokriti jednom rečju, već samo nizom referenci koje bi u upućenom čitaocu odabrani prevod trebalo da asocira. A da bi nas asocirao, naravno moramo dublje proučavati ono što je sadržano u suttama, ali i u našem direktnom iskustvu oplemenjivanja uma.

Budizam u Mjanmaru

Istorija budizma u Mjanmaru počinje, ne sa monasima, već (gle čuda) sa dva trgovca. Prema priči iz Pali kanona, Tapussa i Bhallika su prolazili kraj mesta na kojem je Buda boravio neposredno posle probuđenja i dojmio ih je taj asketa blagog lica, zadubljen u meditaciji. Zastali su, a kada je izašao iz meditacije poslužili su ga hranom, koju ionako nije uzimao poslednjih nekoliko nedelja uživajući u blaženstvu duhovnog preobražaja. Kada je Buda završio obrok, podučio ih je onome što je upravo otkrio, te su uzeli su utočište u njemu i Dhammi, njegovom učenju. Trećeg utočišta za sve današnje budiste, sanghe ili monaške zajednice, naravno još nije bilo. Na kraju su ga zamolili da im dâ nešto da ponesu što će im biti podsećanje na učitelja. Buda je iščupao nekoliko dlaka iz glave i trgovci nastaviše svoj put ka rodnom gradu po imenu Ukkala.

E sad nastaje glavni zaplet! Gde je ta Ukkala? Naravno, svako vuče na svoju stranu, te je tako razne legende je smeštaju na razna mesta, od severnog Avganistana do juga Indije. Jedna od njih, naravno izuzetno omiljena u Mjanmaru, nam kaže da je narečena Ukkala u stvari današnji Yangon. Kad su se trgovci vratili kući, podigli su stupu kao mesto gde će pohraniti Budine vlasi. Vremenom je upravo ta stupa izrasla u čuvenu, 110 metara visoku i zlatom prekrivenu Švedagon pagodu, najsvetije mesto za majnmarske budiste. Pošto ova legenda nema mnogo veze sa istorijom, na nju se može gledati kao na želju ovdašnjih ljudi da se na neki način povežu sa rodonačelnikom religije koja je postala njihova druga priroda.

kralj Anawrtha glavom i bradom

A istorija zapisana u starim hronikama nam kaže da je budizam stigao ovamo prvi put sa Sonom i Uttarom, monasima-misionarima koje je indijski imperator Asoka u III veku pre naše ere poslao u zemlju Suvarnabhumi (Zlatna zemlja), kako se tada nazivao južni deo današnjeg Mjanmara. Nešto pouzdanije tragove postojanja ove religije daju nam arheološki nalazi iz I veka, u centralnom delu zemlje. Hronološki za njima slede najraniji zapisi na pali jeziku budističkog kanona iz V veka, što nam govori da je budistička tradicija već tada imala čvrsto uporište, a za primat su se nadmetale theravada, mahayana i trantrički budizam. Verovatno odlučujući događaj ko će odneti prevagu bilo je preobraćenje u theravadu kralja Anawrathe u XI veku, jer je u naredna dva veka ona postala dominantan oblik budizma na ovim prostorima i tako je ostalo sve do danas. Ovakvom razvoju događaja su doprile i tradicionalno žive veze sa Šri Lankom, takođe čvrstim uporištem theravade i čitavi talasi monaha koji su odatle u određenim intervalima dolazili.

monasi i…

Tako je ovde, kao i drugim theravada zemljama, uobičajena slika povorka monaha koja rano ujutro u tišini ide u prošenje hrane (pindapat) za taj dan. Kada se vrate u manastir, ono što su prikupili podeliće među sobom i za mnoge će to biti jedini obrok toga dana. Ovo je tradicija koja vodi unazad sve do Bude. Ujedno, to je način na koji nezaređeni iskazuju svoje poštovanje prema sanghi, razvijaju u sebi osećaj darežljivosti i sakupljaju zasluge koje će im doneti preporađanje u dobrim okolnostima u narednim životima. Ali krajnji cilj budističkog puta nije da se jednog dana rodite u raju i tamo uživate ko zna koliko, već da izažete iz tog večnog kruga preporađanja (samsara), a zahvaljujući eliminisanju žudnje, mržnje i konfuzije, odnosno sticanju znanja i mudrosti.

… monahinje

Što se tiče prošenja hrane, sa monahinjama je malo drugačije. One ovde ne uživaju isti status kao monasi, jer se pridržavaju svega 9 pravila (za monahe važi 227). Prema iskazu dve divne monahinje sa kojima sam upravo danas razgovaraju, one prose hranu samo dva puta nedeljno i umesto već skuvane kao monasi, dobijaju sirovu hranu. Nju će kasnije u manastiru skuvati za sebe, jer je za razliku od monaha njima dopušteno da kuvaju. Sad neko može reći, uh moraju još i to! Ali stvari su različite, u zavisnosti od ugla iz kojeg se posmatraju. Kuvanje može biti u stvari prednost i olakšica, jer će hranu pripremiti po svom ukusu, dok monasi – šta im se zalomi.

Na sreću, mi đaci (mislim na monahe i civile koji ovde učimo) ne moramo nigde da šetamo, što po ovom suncu ne bi ni bilo baš zdravo. Sve nam na tacnu serviraju divni i predani domaćini, a civili još imaju i večeru, koja nije dopušteno monasima, već ono što pojedu do podne to im je za taj dan.

Darivanje i pridržavanje pet pravila vrline su glavne duhovne prakse za nezaređene budiste i na taj stiču dobru kammu (na sanskritu: karma). Meditiraju tek retki. Za posvećenog budistu u Mjanmaru najvrednije što može da uradi u životu jeste da pomogne podizanju pagode, u koju se pohranjuju svete relikvije ili posmrtni ostaci velikih učitelja i svetaca. Zato nije ni čudo da pagoda ima maltene na svakom brdu. Hodočašće na takva sveta mesta je takođe vrlo cenjena aktivnost. Eto ideje! Moramo po Fruškoj gori podići par komada, pa da ovi što svake nedelje planinare ne bazaju bez veze, već ciljano! A i uračunaće im se na kamma konto.

Sve u svemu, monasi, čiji broj se procenjuje na oko 300.000, ovde uživaju veliko poštovanje. Tako, kada sa nekim od njih razgovarate, lep je običaj da sklopite dlanove u visini grudi. Takođe ne bi trebalo da ste viši od njega, već ako on sedi i vi treba da sednete ako mu se obraćate, umesto da stojite. Kada ulazite u recimo salu za meditaciju ili neku drugu zgradu u manastiru, obavezno je izuvanje i skidanje čarapa. Mada, ovde je toplo barem za sada, tako da još nisam video nekog da nosi čarape. Svi u japankama, što je vrlo praktično kad treba sto puta dnevno da se izuvaš.

Hajdemo u planine

Taunggyi

Okolo naokolo, stigosmo konačno i do krajnjeg odredišta – Taunggyi (Taunđi), a onda tu odmah pored njega, na jedno 5-6 kilometara u šumi je i Šan budistički univerzitet. Taunggyi je inače čuven po tome što u njemu za prosečnog, a bogami i natprosečnog turistu nema ništa da se vidi. Ali pošto sam ja došao škole, a ne turizma radi, odradiće mi posao.

On je i glavni grad savezne države Šan, prostorno najveće administrativne oblasti u zemlji,. Dobila je ime po većinskom narodu koji u njoj živi, a geografski se radi o platou (oko 1000 metara nadmorske visine u proseku) ispresecanom brdima, koja na severu i jugu prelaze u ozbiljnije planine. Otuda je ovde trenutno temperatura mnogo ugodnija (oko 25 stepeni) u odnosu na Yangon (i do 40 stepeni). Oblast je uglavnom poljoprivredna, a od turističkih atrakcija najveća je Inle jezero, karakteristično po Intha narodu koji živi u plutajućim ostrvima, uglavnom od ribarstva. Oni su usavršili specifičan način veslanja, ni manje ni više nego nogom!

Inle jezero je plitko, ali drugo po veličini u Burmi, sa svojih 23 km u dužinu i 11 km u širinu. Druga atrakcija je su ogromne Pindaya pećine, koje je voda izdubila u krečnjačkim stenama. U njih je smešteno 6226 Budinih kipova. To možda izgleda mnogo, ali Mjanmarci su generalno vrlo posvećeni ljudi, što se najbolje vidi kada putujete nekim krajem i malo-malo na vrh brda neka pagoda. Ima ih na sve strane.

Šan zastava, ista kao burmanska, samo što umesto bele petokrake ima mesečev disk

E kad smo sve ovo saznali, red je da saznamo i ko su ti Šanovci. Reč je o jednoj od preko 130 etničkih zajednica koje danas žive u Mjanmaru. Dakle Jugoslavija je po etničkom sastavu bila malo dete za Mjanmar, pa se opet raspala po etničkim šavovima. Zato me brine da i ovde može biti velikih problema kako se demokratija i „demokratija“ budu razvijale. O nekim od najvećih naroda ovde ću napraviti poseban post čim postignem. Dakle, po veličini Šanovci su odmah iza najmnogobrojnijeg naroda, a to su naravno Burmanci. No, disproporcija je vrlo uočljiva. Dok Burmanci čine 68% ukupne populacije, Šanovaca je svega 9%. Ostalih je još manje. Nesrazmera na stranu, Šanovci iako malobrojni, prilično su drčni i duga je istorija njihovih sukoba sa Burmancima od sticanja nezavisnosti. Tako neke delove ove savezne države ni danas ne kontroliše centralna, burmanska vlast. To umesto njih čine različite lokalne vojne formacije, a jedna od njih je i paramilitarna vojska Šan države. Bez brige, ja sam izvan tog područja. Ako se eventualno situacija na frontu promeni, javljam čim pre.

Ova oblast poznata je po bogatim rudnicima rubina i kvalitetnom tikovom drvetu (ne bi Englezi džabe ovde ginuli tokom svoje vladavine duge celih 150 godina). Ali glavni eksport je jedna mnogo delikatnija supstanca. Naime, na samom istoku, na tromeđi Mjanmara, Laosa i Tajlanda nalazi se čuveni zlatni trougao, odnosno svetska fabrika opijuma i heroina. E tu sve pod kontrolom drže lokalni šerifi, sa svojim privatnim vojskama, koje broje i do hiljadu dugih cevi. Nisam baš siguran da ću obilaziti taj deo. Ne znam zašto, ali nekako me srce ne vuče. Ima komaraca, čujem

Jedna od Pindaya pećina

Šanovci inače sebe nazivaju Tai, a Šan ih zovu Burmanci po tome kako oni izgovaraju naziv Siam, što je nekadašnje ime za Tajland. Razlog je to što su Šanovci etnički, kulturno i jezički vrlo bliski Tajlanđanima (međusobno mogu da se sporazumeju, dok su šan i burmanski potpuno različita grupa jezika). Ta srodnost se dalje proteže i na Laos i Junan, južnu kinesku provinciju, odakle izvorno dolazi većina ljudi koji danas nastanjuju ove krajeve. Eto, braća se udružila i valjaju li valjaju. No ima tu verovatno i drugih igrača, čim biznis tako lepo ide.

Stanovništvo Šan pokrajine čini deset glavnih etničkih grupa. Ako vam se zalomi kao pitaje na kvizu, evo da se ne obrukate: Šan, Pa-o, Intha, Lahu, Lisu, Taungyo, Danu, Ta’ang, Ahka i Đinghpaw (Kačin). Rečju, bratstvo-jedinstvo u fulu. Uglavnom su theravada budisti, njih preko 80%. U vreme britanske vlasti, američki protestantski misionari su obavili dobar posao, tako da ih je 10% preobraćeno u hrišćanstvo. Regrutovali su ih najviše među raznim planinskim plemenima koje su praktikovale animizam. Takvih je danas ostalo nekih 7%, a slede muslimani sa 1% i tako dalje.

Evo gore i tradicionalne Šan nošnje. Muškarci su inače nekada umesto tradicionalne burmanske suknje, koja se zove long-đi, (to će vam trebati kad rešavate ukrštene) nosili široke pantalone. Ali onda su izgleda shvatili da na vrućini ventilacija kod Burmanaca bolje radi, pa se priklonili boljem rešenju, tako da se muške skunje prodaju kao alva. Imam jednu kod kuće od prošle posete, ali nisam je poneo ovaj put. Možda dogodine, kad postanem prava Burmanka.

Stena koja lebdi

Današnji celodnevni izlet krenuo je relativno rano, polazak zakazan za pola 7. Tako moramo, jer nam je cilj čuvena Zlatna stena. (Već naslućujete, u Mjanmaru je zlatna boja vrlo popularna, naročito u duhovnim stvarima.) Do nje nam od Yangona sa pauzom za ručak (doručak sam preskočio, jer na ovu vrućinu ni apetitu se ne mili da se aktivira) treba oko 4 sata. Put nas vodi na jug, u Mon saveznu državu, nazvanu po narodu koji tu živi. Tačnije živeo je i to slavno, a danas se uglavnom utopio u većinske Burmance.

Naime, manje istorija, a više predanje, kaže da je Mon narod došao sa istoka indijskog potkontinenta, iz zemlje Kalinga, koja nam je ostala u sećanju kao mesto preobraćenja cara Asoke u budizam. Savladavši Kalinge, projahao je bojnim poljem i bio zgrožen masakrom koji je video. Otuda odlučuje da prihvati budistički princip nenasilja i da vlada ne topuzom, već Dhammom, dakle Budinim učenjem, a to opet znači pravednošću. I tako su se Asokini podanici počev od III veka pre n.e. kao imigranti, noseći sa sobom Dhammu, selili dalje na istok, sve do Mjanmara, i tu ih eto zatičemo kao Mon zajednicu. Naravno, budizam je do ovih krajeva stizao i preko Šri Lanke, ali da ne komplikujemo priču suviše. Dakle, Monci su se našli tu gde su se našli i malo-pomalo, negde u VII veku stvorili snažno kraljevstvo sa izraženim primesama indijske kulture. Ono je obuhvatalo velike delove današnjeg Mjanmara. I kao što je red, sa dolaskom novih zajednica, pre svega Bamara/Burmanaca, kreće makljaža oko teritorije. Nažalost, Monci tu nisu dobro prošli i njihovi protivnici stvaraju još moćnije Pagansko kraljevstvo, koje je 250 godina vladalo plodnom dolinom reke Iravadi i okolnim planinama i zapravo je predstavljalo začetak sadašnjeg Mjanmara.

No da se mi iz istorije vratimo u sadašnjost. A u sadašnjosti evo nas, putujemo u sistemu saobraćaja koji mi u glavi priziva slike iz, ako se neko seća, filma „Nacionalna klasa“. Dok merkam hoćemo li proći kroz makaze ili otići pod led, u glavi mi Dado svojim promuklim glasom urla onaj čuveni refren: „Ko je dasa u ekstazi / kada preko stotke gazi / Floyd, Floyd, Floyd, Floyd, Floyd…” Neverovatno koliko je Floyd popularno ime u Mjanmaru! E a zahvaljujući našem Floydu, posle premnogo štruckanja i slaloma između četvorotočkaša, a još više dvotočkaša koji se ponekad prilično inventivno kreću ovdašnjim putevima, stižemo do čuvene Zlatne stene ili Kyaiktiyo pagode, kako je znana u Mjanmaru. Pored još čuvenije Shwedagon pagode u Yangonu i Mahamuni pagode u Mandalayu, ona je poslednji član svetog trojstva za ovdašnje theravada budističke hodočasnike, ali i prvorazredna turistička atrakcija.

Do samog vrha vodi asfaltni put, ali su nas u podnožju planine zaustavili. Moramo tu ostaviti vozilo i prebaciti se u jedan od autobusa koji ide gore. Eto šta ti je lokalna inicijativa. Lepo se organizovali, uzeli monopol na prevoz i pare samo sipaju. Doduše, povratna karta je neka skromna 4$, ali kad se pomnoži sa stotinama hiljada ljudi koji ovde svake godine prođu, preživi se nekako 🙂 Stara deviza: mnogo je veliki broj puta po malo!

Na samom vrhu silazimo iz busa i treba da pređemo nekih 300 metara do same stene i to jednom uličicom od tezgi koje nude standardne turističke drangulije: odeća, igračke, brojanice, amajlije, svetleće loptice, drvene pucaljke… Ko ima jači stomak i nije ga ispraznio od onih vratolimija, može slobodno nešto i da prezalogaji. Ima svežeg voća, sokova, kojekakvih grickalica, nabadalica, pa sve do prženih pilića. Ako baš rešite da se častite, tu su prženi skakavci. Pošt. Uttara mi se žali da ih je jednom probao i stomak mu baš nije bio najsrećniji. To je izgleda više za ljude avanturiste i boeme, pa smo ih preskočili.

Od igle do lokomotive

Elem, tim busom smo stigli do pola puta, a onda, lepote ugođaja radi, žičarom, što je neverovatan kontrast. U prvom delu više liči da si na rodeu, jer put te sa horizontalnim i vertikalnim krivinama i serpentinama baca na sve strane. Majstor cepa gas do daske, naročito na usponima koji su brat bratu 45 stepeni, pa kad se dokotrlja do vrha, onda se strmekne niz istu takvu nizbrdicu, a zaboravi da otpusti gas! Jedino što sam u tim trenucima, sa zidom od stene sa jedne strane i ambisom sa druge, želeo zaista da znam bilo je koliko je transportna firma uložila u obuku majstora koji remontuju kočnice? I onda, posle svih tih vratolomija i egzistencijanih kriza, poletiš u žičari, kano ‘tica grlica! Život je lep, ipak.

Lokalna inicijativa nije presušila sa bus transportom, pa nude prevoz u ležaljci. To dobro dođe kad priprži i usija kamen po kojem na poslednjoj deonici puta pre stene, nekih stotinak metara, treba ići bos. Naravno to znate, na svakom svetom mestu, pa i na ovom, footware ostaje na ulazu. Na izvolte. Kakvog me opreznog majka rodila, ja zapakovah patike u najlon kesu, pa u ranac. Opreznost je majka mudrosti, govorili su stari Grci. A starije treba slušati. Mada, s obzirom na veličinu narečenih patika, tu negde 46-47, ne bi se lokalci baš ovajdili, sem ako bi od jedne patike sebi pravili dve. Jedan od njih nam kaže da imamo sreće, jer je pre nego što smo stigli na vrh pala kiša, pa je rashladila pločnik.

Tako veselo šljapkamo po baricama, kad jedan u nekoj sivoj košulji iskoči pred mene i zaustavlja me, pokazuje rukom da skrenem u stranu. Ja ni ne gledam gde me usmerava, ubeđen da hoće nešto da mi proda. Koraknem levo, on pred mene, koraknem desno, on opet, krene tu neki kao tango, on me zaustavlja rukom, ja odgurujem, sad je to već neki fri džez stajl i zamalo da pređemo na pank šutiranje, kad glas otpozadi iz naše grupe stiže kao spas… Lik me zaustavlja kao stranca da me dodatno oglobi. Jer stranci ovde sve doplaćuju. Nekako se iskusuramo, kažem mu da mi burmanski nije najjača strana, pa ako može sledeći put malo sporije da priča, sve ću razumeti, majke mi… I tako, savladavši kao u nekoj igrici sve prepreke, stižemo na završni nivo, te preko preko velikog, mermerom popločanog platoa prilazimo današnjem čudu.

Reč je o ogromnoj steni, oblepljenoj listićima zlata, koja balansira na ivici provalije, gotovo kao da lebdi nad njom. Na njoj je podignuta mala, svega sedam metara visoka stupa, u kojoj su pohranjene dve vlasi Budine kose, koje su tako znalački postavljene, da upravo one održavaju balans ove gromade. Eto šta ti je preciznost! Prizor njenog pobijanja zakona gravitacije i naše logike je zaista neverovatan i dok sam je obilazio, svakog trenutka mi se činilo sad će da se sjuri u ambis! Naravno, ovakva sveta mesta su sveta ne samo po svojoj prirodnoj neobičnosti, već i po legendama koje se vezuju za njih.

Tako i za Zlatnu stenu legenda kaže da je u petom veku pre naše ere Buda posetio ovo područje i tu naišao na tri pustinjaka koja su ga posebno dojmila. Kao dar, dao im je svakom po dve vlasi i otišao svojim putem. Jedan od ta tri pustinjaka bio je Tissa, koji je svoju relikviju pomno čuvao u punđi kakvu su tadašnji pustinjaci i askete nosili, da bi je na kraju darovao svom rođaku, vladaru istog imena. Uslov je jedino bio da kralj Tissa pronađe stenu koja oblikom podseća na glavu pustinjakovu i da na njoj pohrani blago koje je dobio. Budući da je kralj, kao sin velikog maga (zawgyi) i naga (zmaj) princeze, i sam imao natprirodne moći, uspeo je nekako da takvu granitnu stenu pronađe na dnu mora. Na čudotvoran način ju je brodom dopremio do današnjeg mesta na vrhu brda, nekih 1200 metara nadmorske visine, a sam brod se potom nedaleko odatle skamenio i eno ga takvog do dana današnjeg. Ni makac! A tako i stena, sa svojom pagodom poput nekakve krune.

Inače, ovo nije mesto za feministkinje, zbog rizika od dubinske frustracije. Naime, do same stene mogu da dođu i da na njoj lepe listiće zlata samo muški. Tri policajca na ulazu oštro merkaju i procenjuju. Možda sam mogao i da se ne obrijem jutros, pa da me ne zagledaju toliko dok prelazim mostić koji premošćuje provaliju između same stene i „glavnog kopna“. Ili im je zanimljiv moj šešir, svetla put, visina, markantost, bistar pogled… dobro, dobro, malo šale da se opustimo u ovako delikatnom trenutku. Za žensku čeljad je rezervisana jedna kao terasa, koja je od stene udaljena nekih pet metara i odatle mogu da je posmatraju, klanjaju se ili recituju svete stihove. A muški, sem svega toga, kako ih je bog onako tehnički nastrojene stvorio, još i zaviruju u pukotinu ispod stene i rade onako iz glave statičke proračune, ne bi li sebi, a i onima oko sebe objasnili njezino balansiranje. Obilazimo je nekoliko puta, fotkamo nju iz različitih uglova, onda sebe, pa na kraju zajedničke slike. Na kraju na predviđenom mestu sa pogledom na stenu, odsedimo i u meditaciji, ne bi li što bolje osetili ovo sveto mesto i poštovanje koje ono uliva.

Posle dva sata spremni smo za povratak. Ovoga puta celim putem idemo busom. Ženi koja je u našoj grupi pozlilo, baš se pitam od čega. Pošto ovo čitate, pravilno zaključujete da je dolazak bio u komadu. Posle kratkog oporavka od ringišpila, idemo našim kolima istim putem natrag. Ali, avanturizmu nikad kraja. Odlučujemo da svratimo još na jedno mesto, na kojem se nalazi verovatno najveća sedeća statua Bude na svetu. Prema pendžerima koje sam izbrojao na Budinim leđima, visoka je celih 10 spratova i deluje zaista impozantno. Kako izbliza, tako i izdaleka, sa puta kojim smo prolazili.

To je relativno nova statua, kažu mi otvorena je pre dva meseca. Od lokalaca kupujemo cveće, da bismo ga stavili na oltar u unutrašnjosti kipa i poklonili se. Posle silnog fotkanja, u tom će i mračak, dakle valja opet na put. Ali sada je vožnja mnogo teža, jer ovde em je na putu baš pomrčina, em se dugačka svetla koriste takoreći prsa u prsa. „Moram da vidim kud vozim! A ti ne gledaj u moje farove.“ Jedva se dokotrljasmo do polazne pozicije oko 10 uveče. Vrelina i dalje. Zahvalan na velikom gostoprimstvu, pozdravljam se sa svojim domaćinima, jer sutra letim za Taunggyi. Nove avanture, ali više akademskog tipa, čekaju. Pripremite se.

U zemlji zlatnih pagoda

Evo me najzad na odredištu, u Mjanmaru ili Burmi, kako su ovu zemlju tokom svoje kolonijalne vlasti nazvali Englezi i kako je i dalje često zovu. Ovde ću provesti naredne dve godine, studirajući na Šan budističkom univerzitetu u mestu Taunđi (Taunggyi).

Mjanmar je 11. po veličini zemlja Azije, sa 55 miliona stanovnika. Gledano po površini, od recimo Nemačke je dva puta veći , a od Srbije čak devet puta. Graniči se sa Indijom i Bangladešom na zapadu, Kinom na severu i Laosom i Tajlandom na istoku. Od ukupno skoro 6000 km duge granice, jednu njenu trećinu čini obala na jugu, gde kopno zapljuskuju Bengalski zaliv i Andamansko more.

Maltene počev od sticanja nezavisnosti 1948. godine, u zemlji traje građanski rat manjeg ili većeg intenziteta, u kojem različite etničke zajednice traže više autonomije u odnosu na centralnu vlast, koju predstavljaju Burmanci ili Bamar narod, kako sami sebe zovu, kao najmnogobrojnija populacija (68%). Zemlja je od tada takođe prolazila kroz samonametnutu izolaciju, s jedne strane, i različite ekonomske sankcije koje joj je nametao svet, kao kaznu zbog nedemokratske politike vojne hunte uspostavljene državnim udarom 1962. godine. I kao što i sami znamo, takve sankcije su najviše pogodile najsiromašnije, a generali su, hvala na pitanju, i dalje sasvim dobro,. Na sreću, spori proces demokratizacije počeo je raspuštanjem hunte 2011. i porođajne muke rađanja jednog slobodnijeg i pravednijeg društva još traju. I tek će da traju! Ali ipak držim šipke za boljitak svih ljudi u ovoj napaćenoj zemlji.

Prva tri dana, pod budnim okom našeg dragog pošt. Uttare, koji čini sve da se osećam kao kod kuće, provodim u Yangonu, varoši sa oko 8 miliona stanovnika. Ovo je bio glavni grad do 2006, kada ga je kao prestonicu zamenio Naypyidaw, grad u središtu Mjanmara sličan recimo Braziliji po tome što je izgrađen potpuno planski, sa ogromnim bulevarima i malom populacijom državnih službenika. Za razliku od njega, Yangon je kao košnica, ali bezbadežno haotična 🙂

Danas sam posetio jednu od najvećih stupa, kojih ovde kao da ima na svakom ćošku. Ova je važna za nas u Srbiji, jer je u njoj smeštena mermerna Budina statua, čekajući da se preseli u čortanovačku Oxford Buddha viharu Srbija. Dar lokalne grupe posvećenika zvane Miba Gonyee (tek treba da otkrijem šta to znači) voljnih da zdušno pomognu nastanak i razvoj malog budističkog manastira u tamo nekoj dalekoj Srbiji 🙂 Osvećenje statue naravno sledi u avgustu, kad nam u goste dođe Sayadaw Dhammasami.

Posveta darodavaca u dnu kipa pozadi

Kasnije sam otišao do Maha Vihare, malo više od sat vožnje od Yangona, zapravo jednu od najvećih bogoslovija, u kojoj se za monaški poziv sprema preko 800 „bogoslova“. Pravila su vrlo stiktna, a metod podučavanja tradicionalan, što znači da se do besvesti uče napamet različiti budistički tekstovi. Ceo razred ih deklamuje uglas, a učitelj nadgleda. Evo ovaj razred uči pali gramatiku na otvorenom.

Ovo je mesto bez mobilnih telefona, a u prošenje hrane se kreće u cik zore, gde decu do najbližih sela prevoze autobusom.

Standarni bus ovde, ali ovaj ima i poetično ime: zlatni leteći konj. Đihaaa!

Naravno, laici donose hranu i u samu školu, pa je spremaju u kuhinji, koja je impozantnih dimenzija, ali kao da je u njoj vreme stalo. Tako još postoji ognjište, zapravo više njih u krug, nad kojima se krčkaju džinovske šerpe. Varjače ovde pre podsećaju na vesla.

U 6 popodne počinje večernja služba, na kojoj smo se malo zadržali…

a onda požurili da se kroz večernji saobraćajni krkljanac domognemo Yangona.