U zemlji zlatnih pagoda

Evo me najzad na odredištu, u Mjanmaru ili Burmi, kako su ovu zemlju tokom svoje kolonijalne vlasti nazvali Englezi i kako je i dalje često zovu. Ovde ću provesti naredne dve godine, studirajući na Šan budističkom univerzitetu u mestu Taunđi (Taunggyi).

Mjanmar je 11. po veličini zemlja Azije, sa 55 miliona stanovnika. Gledano po površini, od recimo Nemačke je dva puta veći , a od Srbije čak devet puta. Graniči se sa Indijom i Bangladešom na zapadu, Kinom na severu i Laosom i Tajlandom na istoku. Od ukupno skoro 6000 km duge granice, jednu njenu trećinu čini obala na jugu, gde kopno zapljuskuju Bengalski zaliv i Andamansko more.

Maltene počev od sticanja nezavisnosti 1948. godine, u zemlji traje građanski rat manjeg ili većeg intenziteta, u kojem različite etničke zajednice traže više autonomije u odnosu na centralnu vlast, koju predstavljaju Burmanci ili Bamar narod, kako sami sebe zovu, kao najmnogobrojnija populacija (68%). Zemlja je od tada takođe prolazila kroz samonametnutu izolaciju, s jedne strane, i različite ekonomske sankcije koje joj je nametao svet, kao kaznu zbog nedemokratske politike vojne hunte uspostavljene državnim udarom 1962. godine. I kao što i sami znamo, takve sankcije su najviše pogodile najsiromašnije, a generali su, hvala na pitanju, i dalje sasvim dobro,. Na sreću, spori proces demokratizacije počeo je raspuštanjem hunte 2011. i porođajne muke rađanja jednog slobodnijeg i pravednijeg društva još traju. I tek će da traju! Ali ipak držim šipke za boljitak svih ljudi u ovoj napaćenoj zemlji.

Prva tri dana, pod budnim okom našeg dragog pošt. Uttare, koji čini sve da se osećam kao kod kuće, provodim u Yangonu, varoši sa oko 8 miliona stanovnika. Ovo je bio glavni grad do 2006, kada ga je kao prestonicu zamenio Naypyidaw, grad u središtu Mjanmara sličan recimo Braziliji po tome što je izgrađen potpuno planski, sa ogromnim bulevarima i malom populacijom državnih službenika. Za razliku od njega, Yangon je kao košnica, ali bezbadežno haotična 🙂

Danas sam posetio jednu od najvećih stupa, kojih ovde kao da ima na svakom ćošku. Ova je važna za nas u Srbiji, jer je u njoj smeštena mermerna Budina statua, čekajući da se preseli u čortanovačku Oxford Buddha viharu Srbija. Dar lokalne grupe posvećenika zvane Miba Gonyee (tek treba da otkrijem šta to znači) voljnih da zdušno pomognu nastanak i razvoj malog budističkog manastira u tamo nekoj dalekoj Srbiji 🙂 Osvećenje statue naravno sledi u avgustu, kad nam u goste dođe Sayadaw Dhammasami.

Posveta darodavaca u dnu kipa pozadi

Kasnije sam otišao do Maha Vihare, malo više od sat vožnje od Yangona, zapravo jednu od najvećih bogoslovija, u kojoj se za monaški poziv sprema preko 800 „bogoslova“. Pravila su vrlo stiktna, a metod podučavanja tradicionalan, što znači da se do besvesti uče napamet različiti budistički tekstovi. Ceo razred ih deklamuje uglas, a učitelj nadgleda. Evo ovaj razred uči pali gramatiku na otvorenom.

Ovo je mesto bez mobilnih telefona, a u prošenje hrane se kreće u cik zore, gde decu do najbližih sela prevoze autobusom.

Standarni bus ovde, ali ovaj ima i poetično ime: zlatni leteći konj. Đihaaa!

Naravno, laici donose hranu i u samu školu, pa je spremaju u kuhinji, koja je impozantnih dimenzija, ali kao da je u njoj vreme stalo. Tako još postoji ognjište, zapravo više njih u krug, nad kojima se krčkaju džinovske šerpe. Varjače ovde pre podsećaju na vesla.

U 6 popodne počinje večernja služba, na kojoj smo se malo zadržali…

a onda požurili da se kroz večernji saobraćajni krkljanac domognemo Yangona.

One thought on “U zemlji zlatnih pagoda

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s