Stena koja lebdi

Današnji celodnevni izlet krenuo je relativno rano, polazak zakazan za pola 7. Tako moramo, jer nam je cilj čuvena Zlatna stena. (Već naslućujete, u Mjanmaru je zlatna boja vrlo popularna, naročito u duhovnim stvarima.) Do nje nam od Yangona sa pauzom za ručak (doručak sam preskočio, jer na ovu vrućinu ni apetitu se ne mili da se aktivira) treba oko 4 sata. Put nas vodi na jug, u Mon saveznu državu, nazvanu po narodu koji tu živi. Tačnije živeo je i to slavno, a danas se uglavnom utopio u većinske Burmance.

Naime, manje istorija, a više predanje, kaže da je Mon narod došao sa istoka indijskog potkontinenta, iz zemlje Kalinga, koja nam je ostala u sećanju kao mesto preobraćenja cara Asoke u budizam. Savladavši Kalinge, projahao je bojnim poljem i bio zgrožen masakrom koji je video. Otuda odlučuje da prihvati budistički princip nenasilja i da vlada ne topuzom, već Dhammom, dakle Budinim učenjem, a to opet znači pravednošću. I tako su se Asokini podanici počev od III veka pre n.e. kao imigranti, noseći sa sobom Dhammu, selili dalje na istok, sve do Mjanmara, i tu ih eto zatičemo kao Mon zajednicu. Naravno, budizam je do ovih krajeva stizao i preko Šri Lanke, ali da ne komplikujemo priču suviše. Dakle, Monci su se našli tu gde su se našli i malo-pomalo, negde u VII veku stvorili snažno kraljevstvo sa izraženim primesama indijske kulture. Ono je obuhvatalo velike delove današnjeg Mjanmara. I kao što je red, sa dolaskom novih zajednica, pre svega Bamara/Burmanaca, kreće makljaža oko teritorije. Nažalost, Monci tu nisu dobro prošli i njihovi protivnici stvaraju još moćnije Pagansko kraljevstvo, koje je 250 godina vladalo plodnom dolinom reke Iravadi i okolnim planinama i zapravo je predstavljalo začetak sadašnjeg Mjanmara.

No da se mi iz istorije vratimo u sadašnjost. A u sadašnjosti evo nas, putujemo u sistemu saobraćaja koji mi u glavi priziva slike iz, ako se neko seća, filma „Nacionalna klasa“. Dok merkam hoćemo li proći kroz makaze ili otići pod led, u glavi mi Dado svojim promuklim glasom urla onaj čuveni refren: „Ko je dasa u ekstazi / kada preko stotke gazi / Floyd, Floyd, Floyd, Floyd, Floyd…” Neverovatno koliko je Floyd popularno ime u Mjanmaru! E a zahvaljujući našem Floydu, posle premnogo štruckanja i slaloma između četvorotočkaša, a još više dvotočkaša koji se ponekad prilično inventivno kreću ovdašnjim putevima, stižemo do čuvene Zlatne stene ili Kyaiktiyo pagode, kako je znana u Mjanmaru. Pored još čuvenije Shwedagon pagode u Yangonu i Mahamuni pagode u Mandalayu, ona je poslednji član svetog trojstva za ovdašnje theravada budističke hodočasnike, ali i prvorazredna turistička atrakcija.

Do samog vrha vodi asfaltni put, ali su nas u podnožju planine zaustavili. Moramo tu ostaviti vozilo i prebaciti se u jedan od autobusa koji ide gore. Eto šta ti je lokalna inicijativa. Lepo se organizovali, uzeli monopol na prevoz i pare samo sipaju. Doduše, povratna karta je neka skromna 4$, ali kad se pomnoži sa stotinama hiljada ljudi koji ovde svake godine prođu, preživi se nekako 🙂 Stara deviza: mnogo je veliki broj puta po malo!

Na samom vrhu silazimo iz busa i treba da pređemo nekih 300 metara do same stene i to jednom uličicom od tezgi koje nude standardne turističke drangulije: odeća, igračke, brojanice, amajlije, svetleće loptice, drvene pucaljke… Ko ima jači stomak i nije ga ispraznio od onih vratolimija, može slobodno nešto i da prezalogaji. Ima svežeg voća, sokova, kojekakvih grickalica, nabadalica, pa sve do prženih pilića. Ako baš rešite da se častite, tu su prženi skakavci. Pošt. Uttara mi se žali da ih je jednom probao i stomak mu baš nije bio najsrećniji. To je izgleda više za ljude avanturiste i boeme, pa smo ih preskočili.

Od igle do lokomotive

Elem, tim busom smo stigli do pola puta, a onda, lepote ugođaja radi, žičarom, što je neverovatan kontrast. U prvom delu više liči da si na rodeu, jer put te sa horizontalnim i vertikalnim krivinama i serpentinama baca na sve strane. Majstor cepa gas do daske, naročito na usponima koji su brat bratu 45 stepeni, pa kad se dokotrlja do vrha, onda se strmekne niz istu takvu nizbrdicu, a zaboravi da otpusti gas! Jedino što sam u tim trenucima, sa zidom od stene sa jedne strane i ambisom sa druge, želeo zaista da znam bilo je koliko je transportna firma uložila u obuku majstora koji remontuju kočnice? I onda, posle svih tih vratolomija i egzistencijanih kriza, poletiš u žičari, kano ‘tica grlica! Život je lep, ipak.

Lokalna inicijativa nije presušila sa bus transportom, pa nude prevoz u ležaljci. To dobro dođe kad priprži i usija kamen po kojem na poslednjoj deonici puta pre stene, nekih stotinak metara, treba ići bos. Naravno to znate, na svakom svetom mestu, pa i na ovom, footware ostaje na ulazu. Na izvolte. Kakvog me opreznog majka rodila, ja zapakovah patike u najlon kesu, pa u ranac. Opreznost je majka mudrosti, govorili su stari Grci. A starije treba slušati. Mada, s obzirom na veličinu narečenih patika, tu negde 46-47, ne bi se lokalci baš ovajdili, sem ako bi od jedne patike sebi pravili dve. Jedan od njih nam kaže da imamo sreće, jer je pre nego što smo stigli na vrh pala kiša, pa je rashladila pločnik.

Tako veselo šljapkamo po baricama, kad jedan u nekoj sivoj košulji iskoči pred mene i zaustavlja me, pokazuje rukom da skrenem u stranu. Ja ni ne gledam gde me usmerava, ubeđen da hoće nešto da mi proda. Koraknem levo, on pred mene, koraknem desno, on opet, krene tu neki kao tango, on me zaustavlja rukom, ja odgurujem, sad je to već neki fri džez stajl i zamalo da pređemo na pank šutiranje, kad glas otpozadi iz naše grupe stiže kao spas… Lik me zaustavlja kao stranca da me dodatno oglobi. Jer stranci ovde sve doplaćuju. Nekako se iskusuramo, kažem mu da mi burmanski nije najjača strana, pa ako može sledeći put malo sporije da priča, sve ću razumeti, majke mi… I tako, savladavši kao u nekoj igrici sve prepreke, stižemo na završni nivo, te preko preko velikog, mermerom popločanog platoa prilazimo današnjem čudu.

Reč je o ogromnoj steni, oblepljenoj listićima zlata, koja balansira na ivici provalije, gotovo kao da lebdi nad njom. Na njoj je podignuta mala, svega sedam metara visoka stupa, u kojoj su pohranjene dve vlasi Budine kose, koje su tako znalački postavljene, da upravo one održavaju balans ove gromade. Eto šta ti je preciznost! Prizor njenog pobijanja zakona gravitacije i naše logike je zaista neverovatan i dok sam je obilazio, svakog trenutka mi se činilo sad će da se sjuri u ambis! Naravno, ovakva sveta mesta su sveta ne samo po svojoj prirodnoj neobičnosti, već i po legendama koje se vezuju za njih.

Tako i za Zlatnu stenu legenda kaže da je u petom veku pre naše ere Buda posetio ovo područje i tu naišao na tri pustinjaka koja su ga posebno dojmila. Kao dar, dao im je svakom po dve vlasi i otišao svojim putem. Jedan od ta tri pustinjaka bio je Tissa, koji je svoju relikviju pomno čuvao u punđi kakvu su tadašnji pustinjaci i askete nosili, da bi je na kraju darovao svom rođaku, vladaru istog imena. Uslov je jedino bio da kralj Tissa pronađe stenu koja oblikom podseća na glavu pustinjakovu i da na njoj pohrani blago koje je dobio. Budući da je kralj, kao sin velikog maga (zawgyi) i naga (zmaj) princeze, i sam imao natprirodne moći, uspeo je nekako da takvu granitnu stenu pronađe na dnu mora. Na čudotvoran način ju je brodom dopremio do današnjeg mesta na vrhu brda, nekih 1200 metara nadmorske visine, a sam brod se potom nedaleko odatle skamenio i eno ga takvog do dana današnjeg. Ni makac! A tako i stena, sa svojom pagodom poput nekakve krune.

Inače, ovo nije mesto za feministkinje, zbog rizika od dubinske frustracije. Naime, do same stene mogu da dođu i da na njoj lepe listiće zlata samo muški. Tri policajca na ulazu oštro merkaju i procenjuju. Možda sam mogao i da se ne obrijem jutros, pa da me ne zagledaju toliko dok prelazim mostić koji premošćuje provaliju između same stene i „glavnog kopna“. Ili im je zanimljiv moj šešir, svetla put, visina, markantost, bistar pogled… dobro, dobro, malo šale da se opustimo u ovako delikatnom trenutku. Za žensku čeljad je rezervisana jedna kao terasa, koja je od stene udaljena nekih pet metara i odatle mogu da je posmatraju, klanjaju se ili recituju svete stihove. A muški, sem svega toga, kako ih je bog onako tehnički nastrojene stvorio, još i zaviruju u pukotinu ispod stene i rade onako iz glave statičke proračune, ne bi li sebi, a i onima oko sebe objasnili njezino balansiranje. Obilazimo je nekoliko puta, fotkamo nju iz različitih uglova, onda sebe, pa na kraju zajedničke slike. Na kraju na predviđenom mestu sa pogledom na stenu, odsedimo i u meditaciji, ne bi li što bolje osetili ovo sveto mesto i poštovanje koje ono uliva.

Posle dva sata spremni smo za povratak. Ovoga puta celim putem idemo busom. Ženi koja je u našoj grupi pozlilo, baš se pitam od čega. Pošto ovo čitate, pravilno zaključujete da je dolazak bio u komadu. Posle kratkog oporavka od ringišpila, idemo našim kolima istim putem natrag. Ali, avanturizmu nikad kraja. Odlučujemo da svratimo još na jedno mesto, na kojem se nalazi verovatno najveća sedeća statua Bude na svetu. Prema pendžerima koje sam izbrojao na Budinim leđima, visoka je celih 10 spratova i deluje zaista impozantno. Kako izbliza, tako i izdaleka, sa puta kojim smo prolazili.

To je relativno nova statua, kažu mi otvorena je pre dva meseca. Od lokalaca kupujemo cveće, da bismo ga stavili na oltar u unutrašnjosti kipa i poklonili se. Posle silnog fotkanja, u tom će i mračak, dakle valja opet na put. Ali sada je vožnja mnogo teža, jer ovde em je na putu baš pomrčina, em se dugačka svetla koriste takoreći prsa u prsa. „Moram da vidim kud vozim! A ti ne gledaj u moje farove.“ Jedva se dokotrljasmo do polazne pozicije oko 10 uveče. Vrelina i dalje. Zahvalan na velikom gostoprimstvu, pozdravljam se sa svojim domaćinima, jer sutra letim za Taunggyi. Nove avanture, ali više akademskog tipa, čekaju. Pripremite se.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s