Budizam u Mjanmaru

Istorija budizma u Mjanmaru počinje, ne sa monasima, već (gle čuda) sa dva trgovca. Prema priči iz Pali kanona, Tapussa i Bhallika su prolazili kraj mesta na kojem je Buda boravio neposredno posle probuđenja i dojmio ih je taj asketa blagog lica, zadubljen u meditaciji. Zastali su, a kada je izašao iz meditacije poslužili su ga hranom, koju ionako nije uzimao poslednjih nekoliko nedelja uživajući u blaženstvu duhovnog preobražaja. Kada je Buda završio obrok, podučio ih je onome što je upravo otkrio, te su uzeli su utočište u njemu i Dhammi, njegovom učenju. Trećeg utočišta za sve današnje budiste, sanghe ili monaške zajednice, naravno još nije bilo. Na kraju su ga zamolili da im dâ nešto da ponesu što će im biti podsećanje na učitelja. Buda je iščupao nekoliko dlaka iz glave i trgovci nastaviše svoj put ka rodnom gradu po imenu Ukkala.

E sad nastaje glavni zaplet! Gde je ta Ukkala? Naravno, svako vuče na svoju stranu, te je tako razne legende je smeštaju na razna mesta, od severnog Avganistana do juga Indije. Jedna od njih, naravno izuzetno omiljena u Mjanmaru, nam kaže da je narečena Ukkala u stvari današnji Yangon. Kad su se trgovci vratili kući, podigli su stupu kao mesto gde će pohraniti Budine vlasi. Vremenom je upravo ta stupa izrasla u čuvenu, 110 metara visoku i zlatom prekrivenu Švedagon pagodu, najsvetije mesto za majnmarske budiste. Pošto ova legenda nema mnogo veze sa istorijom, na nju se može gledati kao na želju ovdašnjih ljudi da se na neki način povežu sa rodonačelnikom religije koja je postala njihova druga priroda.

kralj Anawrtha glavom i bradom

A istorija zapisana u starim hronikama nam kaže da je budizam stigao ovamo prvi put sa Sonom i Uttarom, monasima-misionarima koje je indijski imperator Asoka u III veku pre naše ere poslao u zemlju Suvarnabhumi (Zlatna zemlja), kako se tada nazivao južni deo današnjeg Mjanmara. Nešto pouzdanije tragove postojanja ove religije daju nam arheološki nalazi iz I veka, u centralnom delu zemlje. Hronološki za njima slede najraniji zapisi na pali jeziku budističkog kanona iz V veka, što nam govori da je budistička tradicija već tada imala čvrsto uporište, a za primat su se nadmetale theravada, mahayana i trantrički budizam. Verovatno odlučujući događaj ko će odneti prevagu bilo je preobraćenje u theravadu kralja Anawrathe u XI veku, jer je u naredna dva veka ona postala dominantan oblik budizma na ovim prostorima i tako je ostalo sve do danas. Ovakvom razvoju događaja su doprile i tradicionalno žive veze sa Šri Lankom, takođe čvrstim uporištem theravade i čitavi talasi monaha koji su odatle u određenim intervalima dolazili.

monasi i…

Tako je ovde, kao i drugim theravada zemljama, uobičajena slika povorka monaha koja rano ujutro u tišini ide u prošenje hrane (pindapat) za taj dan. Kada se vrate u manastir, ono što su prikupili podeliće među sobom i za mnoge će to biti jedini obrok toga dana. Ovo je tradicija koja vodi unazad sve do Bude. Ujedno, to je način na koji nezaređeni iskazuju svoje poštovanje prema sanghi, razvijaju u sebi osećaj darežljivosti i sakupljaju zasluge koje će im doneti preporađanje u dobrim okolnostima u narednim životima. Ali krajnji cilj budističkog puta nije da se jednog dana rodite u raju i tamo uživate ko zna koliko, već da izažete iz tog večnog kruga preporađanja (samsara), a zahvaljujući eliminisanju žudnje, mržnje i konfuzije, odnosno sticanju znanja i mudrosti.

… monahinje

Što se tiče prošenja hrane, sa monahinjama je malo drugačije. One ovde ne uživaju isti status kao monasi, jer se pridržavaju svega 9 pravila (za monahe važi 227). Prema iskazu dve divne monahinje sa kojima sam upravo danas razgovaraju, one prose hranu samo dva puta nedeljno i umesto već skuvane kao monasi, dobijaju sirovu hranu. Nju će kasnije u manastiru skuvati za sebe, jer je za razliku od monaha njima dopušteno da kuvaju. Sad neko može reći, uh moraju još i to! Ali stvari su različite, u zavisnosti od ugla iz kojeg se posmatraju. Kuvanje može biti u stvari prednost i olakšica, jer će hranu pripremiti po svom ukusu, dok monasi – šta im se zalomi.

Na sreću, mi đaci (mislim na monahe i civile koji ovde učimo) ne moramo nigde da šetamo, što po ovom suncu ne bi ni bilo baš zdravo. Sve nam na tacnu serviraju divni i predani domaćini, a civili još imaju i večeru, koja nije dopušteno monasima, već ono što pojedu do podne to im je za taj dan.

Darivanje i pridržavanje pet pravila vrline su glavne duhovne prakse za nezaređene budiste i na taj stiču dobru kammu (na sanskritu: karma). Meditiraju tek retki. Za posvećenog budistu u Mjanmaru najvrednije što može da uradi u životu jeste da pomogne podizanju pagode, u koju se pohranjuju svete relikvije ili posmrtni ostaci velikih učitelja i svetaca. Zato nije ni čudo da pagoda ima maltene na svakom brdu. Hodočašće na takva sveta mesta je takođe vrlo cenjena aktivnost. Eto ideje! Moramo po Fruškoj gori podići par komada, pa da ovi što svake nedelje planinare ne bazaju bez veze, već ciljano! A i uračunaće im se na kamma konto.

Sve u svemu, monasi, čiji broj se procenjuje na oko 300.000, ovde uživaju veliko poštovanje. Tako, kada sa nekim od njih razgovarate, lep je običaj da sklopite dlanove u visini grudi. Takođe ne bi trebalo da ste viši od njega, već ako on sedi i vi treba da sednete ako mu se obraćate, umesto da stojite. Kada ulazite u recimo salu za meditaciju ili neku drugu zgradu u manastiru, obavezno je izuvanje i skidanje čarapa. Mada, ovde je toplo barem za sada, tako da još nisam video nekog da nosi čarape. Svi u japankama, što je vrlo praktično kad treba sto puta dnevno da se izuvaš.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s