Budin put oslobođenja

Buda i njegovo učenje javili su se u vreme velikih socijalnih, ekonomskih i duhovnih previranja u istoriji Indije (VI-V vek), naročito njezinom severnom delu, u slivu reke Gang. Bilo je to vreme u kojem su tradicionalne, na srodstvu zasnovane zajednice morale da uzmaknu pred agresivnim napredovanjem centralizovanih, bolje organizovanih i vojno nadmoćnijih kraljevstava kakva su bila Kosala i Magadha. U isto vreme, ovo je epoha ogromnih socijalnih promena, brzog razvoja gradskih centara i tehnološkog napretka zahvaljujući osvajanju veštine oblikovanja gvožđa. Sa razvijanjem ekonomije zasnovane ne na robnoj razmeni, već na novcu, dolazi od uspona trgovačke klase i klase administratora. Prirodno, pogledna svet ove nove socijalne elite iz korena se promenio u odnosu na dotadašnja pretežno agrarna društva.

U isto vreme, velike promene dešavaju se i u religijskoj i duhovnoj sferi, gde su se u vreme Bude izdiferencirala dva suprotstavljena tabora. Jedan su predstavljali brahmani, nasledna kasta sveštenika, koji su poštovani apsolutni autoritet Veda. Oslanjajući se svoju pretpostavljenu superiornost stečenu samim činom rođenja u brahmansku kastu, prisvojili su za sebe ekskluzivno pravo obavljanja svetih rituaa, kao načina komunikacije sa bogovima i obezbeđivanja njihove naklonosti i pomoći za sebe i one koji su te rituale finansirali.

Na drugoj strani ovog duhovnog spektra drevne Indije nalazila se prilično heterogena grupa asketa (samana), koji su posle napuštanja društvenog života i svih obaveza koje on sobom nosi, živeli kao lutajući prosjaci. Vede po njima nisu sadržavale krajnju istinu i otuda su se okrneuli samostalnom istraživanju puteva ka oslobođenju. Tri metoda takvog istraživanja bila su dominantna među njima: praktikovanje strogih i često surovih asketskih praksi samomučenja tela, meditacija i filozofske debate. Takođe, kao što možemo videti iz Pali kanona, njihovi stavovi i učenja ne samo da su bili u suprotnosti sa brahmanskim, već su oni i međusobno vodili vrlo oštre debate. Tako su se njihove ideje kretale od fatalizma (ađīvake), preko materijalizma, pa do sketicizma.

Sam Buda je bio jedan od ovih asketa, ali je uspeo da pronađe sopstveni put kroz lavirint različitih praksi i teorijskih gledišta. To znači da se i sam suočio sa istim onim pitanjima sa kojima su se borili i askete i brahmani. Nezadovoljan ponuđenim odgovorima, odvažio se da njih sam odgovori. A kao i u nizu drugih kultura i tradicija kroz istoriju, jedno od ključnih religijskih pitanja u Indiji toga doba bilo je ono soteriološko: Kako u svetu neprekidne promene može čovek da izbegne patnju izazvanu tom promenom i postigne stanje strajne ravnoteže, permanentne sreće, u sebi i oko sebe. Na tu vrstu večne zagonetke Buda je dao sopstveni, mudar odgovor, u velikoj meri debatujući sa ostalim religijskim misliocima svog vremena, a posebno brahmanima.

Kao i u svakoj drugoj religiji, poverenje ili vera je tačka sa koje kreće Budin put oslobađanja. Ali on se tu i ne završava, za razliku od mnogih drugih religija. On dalje vodi ka sticanju znanja o stvarima kakve zaista jesu, a dalje od konfuzije i strepnje običnog, neukog ljudskog bića (puthuđđana). Otuda je naglasak na praksi, koja kroz direktno, lično iskustvo donosi znanje. Iz jednostavnog razloga što samo znanje, a ne slepa vera može doneti oslobađanje od permanentnog stanja dukkhe. Nažalost, umesto da sebe oslobode, mnogi ljudi bi radije da ih neko drugi oslobodi. Ali to je neka druga priča.

Elem, Budino glavno otrkiće je, između ostalog, bilo to da sloboda ne dolazi sa brahmanskim ritualima, koji su smatrani nekakvom vrstom mikrokosmosa koji nekako – magijski – korespondira sa postupcima i događajima koje onaj ko prinosi žrtvu očekuje da vidi i u makrokosmosu. Osloboženje , prema Budi, takođe ne dolazi agresijom prema sopstvenom telu, koje je navodno „tamnica duše“, a niti beskrajnim filozofskim polemikama, tako omiljenim u Indiji tog vremena, jer pobedniku obezbeđuje ugled i nove sledbenike. Sloboda od patnje dolazi jedino pročiđćavanjem uma od svih onih negativnosti koje ga uznemiravanju, a koje sve koren imaju u tri glavna „otrova“ (āsava): pohlepa, mržnja i obmanutost. Put koji vodi od njih ka drugoj obali, ka darežljivosti, prijateljskoj ljubavi i mudrosti svako mora da pređe sam za sebe. Ovo je odlična vest za svakoga ko želi da sam oblikuje i upravlja svojim životom, znajući da izbor između mirna i bure, sreće i frustracije leži samo u njegovim rukama.

Nevolja u svemu ovome je što individualna sloboda, u okviru Budinog sistema, ide ruku pod ruku sa socijalnom „slobodom“, a Buda ju je osvojio radikalnim činom okretanja od porodice i socijalnog života, time što je „iz doma otišao u beskućnike“, načinivši sebe nekom vrstom otpadnika od društva. Odatle izvire i njegova kritika čitavog učenja o klasama (varṇa) i centralne uloge brahmana kao garanta socijalne stabilnosti. Sa druge strane, on je savršeno dobro razumeo da njegov „plemeniti osmostruku put“ nije za svakoga i tokom druge učiteljske karijere često je podučavao i laike, domaćine. Ali te pouke uglavnom nisu išle dalje od savetovanja da čine ono što uglavnom podržava porodičnu i socijalnu harmoniju. U tom smislu, Buda nije bio antisocijalan, već realista koji savršeno dobro zna gde leži put oslobođenja i ko, zahvaljujući svojim kammičkim predispozicijama, društvenim obavezama i slobodnom izboru može njime da ide.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s