“Za dobrobit svoju, drugoga i celoga sveta…”

Nema mnogo sumnje da se nalazimo na jednoj od prekretnica u 300.000 godina dugoj istoriji Homo sapiensa. Uz ogroman pritisak na prirodne resurse, zagađenje okoline i stil življenja koji stvari svakim danom čini sve gorim, ne čudi da smo od sredine XX veka svedoci pojave i jačanja globalnog pokreta za zaštitu našeg prirodnog okruženja. Sa druge strane, imajući u vidu da je osnovni princip Budinog učenja nenasilje, odnosno rad za dobrobit svih bića, nije čudno da ekološki pokret svoju inspiraciju nalazi i u budističkim idejama. Ali isto tako i da se budističke zajednice širom sveta uključuju u borbu za očuvanje okoline, pokušavajući da iz svoje specifične perspektive doprinesu pronalaženju rešenja za opasnost koja se nad svima nama nadvila.

Polazna tačka u ovim razmišljanjima je jasno Budino ukazivanje da naši postupci iza kojih stoji namera, volja, imaju kammičke efekte, to jest donose nam onu vrstu ploda u vidu prijatnih ili neprijatnih osećaja kakav je bio etički kvalitet te namere:

Um je izvor svih stvari, um im prethodi, um ih stvara.
Ko sa rđavom namerom govori il’ radi,
tog patnja u stopu prati, kao točak volovsku zapregu.

Um je izvor svih stvari, um im prethodi, um ih stvara.
Ko sa dobrom namerom govori il’ radi,
tog sreća nikad ne napušta, kao ni sopstvena senka.
(Dhp. 1-2)

I sad, naravno, kad počnemo da se preslišavamo i inventarišemo, vrlo brzo dolazimo do zaključka da sve što radimo, pa i ono što ima efekat na našu prirodnu okolinu, radimo sa najboljom namerom. Uredno odlažemo đubre u kontejner, ne bacamo papire i kese po ulici, ne sečemo stabla, čak možda neko i posadimo ako imamo vikendicu. Ako je nemamo, postoji i za to rešenje. Uvek nešto možemo posaditi u manastiru u Čortanovcima!

Dalje, budistički kanoni i theravada i mahayana tradicije obiluju podsticajima da budemo vrlo obazrivi u svojim postupcima, jer se na prirodu ne gleda kao na nekakvu neutralnu pozornicu na kojoj ljudska bića igraju svoj komad, niti na nekakav sterilan elemenat na koji ne utiču čovekovi postupci. Ljudi utiču na svoje okruženje i zato ne mogu ignorisati efekte svojih postupaka. Vrlo snažna poruka je sadržana recimo u čuvenoj Agañña sutti (DN III.93-94), koja opisuje inicijalne faze razvoja razumnih bića na ovoj planeti (i asocira nas na priču o izgonu iz raja, s tim što u glavnoj ulozi nije Bog, već naša sopstvena (ne)dela). Tako prethodno božanska bića gube svoj status i iz žudnje konzumirajući ukusnu pokoricu koja pluta okeanima dobijaju fizičko telo, a kasnije i polne karakteristike.

U početku priroda koja ih okružuje je izdašna, ali se to lagano menja kako ova bića postaju sve gramzivija. Počinju da se hrane slatkim lišajevima, zatim puzavicama itd., ali sve to nestaje kako se bića sve više razlikuju jedna od drugih i ona lepša postaju ohola i nadmena. Potom se hrane pirinčem koji vrlo brzo raste, sakupljajući svaki dan koliko im je za taj dan potrebno, dakle postaju „sakupljači“. No, zbog lenjosti, počinju odjednom da sakupljaju koliko im treba čak za nedelju dana. Utom i pirinač počinje da raste sporije, pa mu je neophodna nega. Kao posledica toga, zemlja je podeljena na njive – razvija se agrarno društvo – i tako imovina biva ustoličena. Za time naravno sledi pojava krađe itd. Dakle ovde vidimo jasnu ideju simbioze prirode i bića koja je nastanjuju i njihovu zajedničku evoluciju ili možda pre devoluciju. Na bića utiče to šta uzimaju od prirode, ali i ona postaje manje plodna kako opada moral bića, a raste njihova pohlepa.
Sa druge strane, u Samyutta nikāyi imamo ove stihove:

Oni što podignu park ili gaj, ljudi što most načine,
mesto gde može se vode napiti, izvor, ili podignu sklonište,
za njih se dobrobit dobrih dela uvek uvećava
. (SN I.33)

Slična ljubav prema prirodi ogleda se u pesmama čiji su autori probuđeni Budini učenici i učenice, a sakupljene su u zbirkama Theragatha i Therigatha. Jedan broj tih tekstova pripisuje se Mahā-Kassapi, asketi za kojeg se tvrdi da je rodonačelnik čan/zen škole kao prvi učitelj u toj liniji (Mahā-Kāśyapa): „Te stene do kojih ne dopiru građani, / nego tek stada jelena i jata ptica, moj su užitak.” Sariputta takođe kaže: “Užitak su mi šume u kojima ljudsko mnoštvo ne uživa. / Tu uživa ko je odvraćen od žudnji, koga više ne privlače strasti.” I tako dalje.

Na istom tragu je i mahayanski tekst Bodhićaryāvatāra, u kojem Šantideva hvali šume kao izvanredno mesto za oslobađanje od vezanosti:

„Drveće nije zlopamtilo, niti se treba mnogo upinjati da ga zadovoljimo.
Kad ću živeti sa onima koji uživaju u sreći zajedništva?
Kad ću živeti u nepreglednim prostranstvima koja ne pripadaju bilo kome,
u njihovom prirodnom stanju, odmarajući ili hodeći već kako me je volja?“

Naravno, sve ovo nikako ne treba da nas navede na negativan stav prema civilizaciji, prema tehnološkom razvoju koji zaista olakšava mnoge naše probleme, ubrzava putovanje, uvećava naše zdravlje i pruža mnoge užitke. Ono što se ovde postavlja kao paradoksalno je da nam mnogi tehnološki izumi štede vreme i teoretski bi trebalo da ga imamo više. Ali ispada da je obrnuto, da ga imamo sve manje. Zašto? Zato što kada imamo više upadamo u zamku da želimo još više. Kako osnovne želje i potrebe (za neke od nas) postaje sve lakše zadovoljiti, počinjemo ra razmišljamo o novim stvarima koje bi trebalo želeti i juriti za njima. A onda dolazi potreba da radimo još više kako bismo ih kupili… i tako se ringišpil sve više ubrzava. I opet, Buda nije imao ništa protiv sticanja imetka, on nije za svoje nezaređene sledbenike zagovarao nekakav zavet siromaštva, već samo malo više pažljivosti sa sopstvenim umom. Dakle, sve je u redu sa imetkom ako smo ga stekli na etički način, bez povređivanja ljudskih i drugih bića, ako ga koristimo da stvorimo sreću za sebe i svoju porodicu, ako ga delimo sa drugima, uključujući i one koji rade za nas, i na kraju, ako nismo opsesivno vezani za to što imamo, drugim rečima, ako nismo pohlepni. Ono što nije u redu je upravo ovo poslednje: opsesija da imamo još i još i još…

Dakle, što se tiče namernih postupaka, već smo ustanovili da smo čisti da čistiji ne možemo biti. Ali šta je sa onim nenamernim, šta je sa nenamernim posledicama tih istih postupaka? Potencijalni problem ovde je da postupak koji ne prepoznajemo kao nešto što povređuje bilo koje biće, koji možda čak pokreće pozitivna motivacija, u stvarnosti može doprineti ugrožavanju prirodne okoline i bića koja u njoj žive. Reč je o tome da je primarni naglasak budističke etike na izbegavanju namernog povređivanja i to nas kao budiste može uljuljkati. Ali negativni efekti po prirodu mogu nastati kao nenamerne posledice čovekovog delovanja. Tako za većinu industrijskih i privrednih aktivnosti možemo reći da ima nenamerne negativne posledice: sagorevanje fosilnih goriva koje izaziva globalno zagrevanje, proizvodnja hrane uz nekontrolisanu upotrebu pesticida, herbicida i veštačkih đubriva, industrijska proizvodnja sa svojom nezajažljivom potrošnjom svih prirodnih resursa, transport i problem laganog nestajanja ozonskog omotača, uništavanje biljnih i životinjskih vrsta krčenjem šuma i širenjem ljudskih staništa, naša navika da nekog obradujemo za važan datum time što ćemo mu kupiti bilo kakav poklon (koji će on odmah proslediti u kantu za otpatke), umesto da ga obradujemo svojom pažnjom i ljubavlju, besmislena kupovina stvari samo zato što su “in”, a ne zato što nam zaista trebaju itd.

Dobar primer za ovo je običaj koji postoji u samim budističkim zemljama, na primer u Tajlandu, da se kupi kavez za pticom i ona se pusti, te se tako načini dobro delo „oslobađanja bića“. Ali još jedan, nenamerni i neplanirani rezultat toga je da su oni dovitljivi krenuli upravo zato da love ptice, stavljaju ih u kaveze i prodaju na pijaci. Pri tom lovu naravno, mnoge ptice bivaju ubijene, a i one koje ostanu žive, nepotrebno se mrcvare. Sve u svemu, namera je dobra, ali su krajnji rezultati pomešani.

Isto tako, kao što smo videli u primeru iz Agañña sutte, bića nisu namerno uništavala svoju okolinu, već su njihovi postupci, gonjeni štetnim stanjima obmanutosti, lenjosti i pohlepe, stvorili uslove za nastanak štete. I ovde smo na tragu Budine druge plemenite istine, koja ukazuje da pohlepa vodi do patnje. I nju je vrlo važno da uvek imamo na umu, kako bismo tu pohlepu držali pod kontrolom, ali i razmišljali i o širim posledicama onoga što činimo, izvan delokruga čiste, direktne namere.

Kako smo došli do tačke na kojoj smo danas je manje-više poznata stvar. Ali kako da nastavimo dalje i koji su putevi da ovo naše zajedničko putovanje kao jedan delikatan izbalansirani sistem međusobno zavisnih delova usmerimo ka manje uzburkanim vodama? Možda je prvi korak razjasniti sebi da ako jesmo deo jednog sistema, to znači da naši postupci imaju ne samo lokalne, već dalekosežne posledice kojih vrlo često nismo uopšte ili do kraja svesni. Jednom rečju, naši postupci se ne tiču samo nas, već i svih koji sa nama dele ovu divnu planetu. kako to kaže Dalai Lama:

„Naša planeta je naša kuća i moramo je održavati i brinuti o njoj ako zaista mislima na sreću svoju, svoje dece, prijatelja i drugih bića koja ovu kuću dele sa nama. Ako o ovoj planeti razmišljamo kao svom domu ili svojoj majci – Majci Zemlji – automatski osetimo brigu za prirodno okruženje. Danas razumemo da budućnost čovečanstva u velikoj meri zavisi od naše planete, kao što i budućnost planete zavisi od čovečanstva. Ali to nam nije bilo jasno oduvek. Sve do sada Majka Zemlja je nekako tolerisala naš nemar prema sopstvenom domu. Ali sada su čovekove aktivnosti, rast populacije i tehnologija dostigli stepen na kojem Majka Zemlja više ne prihvata ćutke naše prisustvo. Na mnoge načine ona nam kaže: „Deco moja, ružno se ponašate“. Ona nas upozorava da postoje limiti našeg delovanja. Naši preci su na zemlju gledali kao na mesto bogatstva i obilja, što ona i jeste. Mnogi ljudi su u prošlosti smatrali da je prirodna neiscrpni rudnik, dok mi danas znamo da je to tačno jedino ako se i sami pobrinemo za tu održivost. Nije teško oprostiti štetu načinjenu u prošlosti koja je bila posledica neznanja. Danas, međutim, imamo pristup mnoštvu informacija. Zato je od presudne važnosti da etički preispitamo to što smo nasledili, to za šta smo odgovorni i to šta ćemo ostaviti generacijama koje dolaze.“

Jasno je da mi znamo daleko više nego što su znale prethodne generacije. A sa znanjem, kao u dobro poznatoj biblijskoj priči, dolazi i odgovornost. Ili ne? Jer kao što možemo videti, mnogi od nas bi radije da zaborave na to znanje i nastave da se ponašaju krajnje neodgovorno u pogledu prirodnog okruženja u kojem žive. Zato je i ovaj tekst jedan mali pokušaj buđenja te odgovornosti, ovoga puta oslanjajući se na ideje koje dolaze iz Budinog učenja. Jer sa širenjem našeg znanja, širi se i odgovornost i neophodno je da razmišljamo kako o direktnim, tako i o indirektnim posledicama svojih postupaka. Naša je dužnost, ne samo kao budista, već kao ljudskih bića da znamo za njih. Kao što i aktivna zaštita prirode nije stvar našeg slobodnog izbora, već takođe dužnost koju obavljamo sa radošću, jer znamo da time radimo ogromnu, suštinsku stvar „za dobrobit svoju, drugoga i celoga sveta…”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s