Od zemaljskog do kosmičkog Bude

Poznata je scena iz Mahaparinibbāna sutte kada Buda objavljuje da će za tri meseca umreti. Na to njegov lični pratilac Ānanda, potrešen zbog skorog gubitka voljenog učitelja, ode u stranu i zaplače. Kada čuje za to, Buda ga obodri da umesto naricanja snagu usmeri ka sopstvenom oslobođenju:

“Dosta je, Ananda! Ne tuži, ne nariči! Zar te nisam od samoga početka podučavao da sve što je drago i voljeno podložno je promeni, razdvajanju i raskidu? Za ono što je rođeno, nastalo, sastavljeno od različitih sastojaka i podložno propadanju kako neko može reći: ‘Neka se sačuva od propadanja!’? Tako nešto ne postoji. Dugo si vremena, Ananda, pomagao Tathāgati s ljubavlju u delu, reči i misli, skladno, plemenito, punog srca i preko svake mere. Velike su tvoje zasluge, Ananda! Sada treba da usmeriš svoju energiju i uskoro ćeš i ti biti oslobođen nečistoća.”

Dakle, sasvim jednostavno! Ne kukaj, već gledaj šta se u datoj situaciji najbolje može učiniti. I kasnije je Ānanda zaista učinio herojski napor i postao probuđen, nakon što ga je učitelj zauvek napustio. No, nismo svi Ānande, ne želimo svi da priznamo jednostavnu činjenicu da je i Buda obično ljudsko biće koje se rodi i neminovno umre. Želeli bismo nekako da Buda bude više od ljudskog bića, izvan zakona prolaznosti, jer, bože moj, on je ipak Buda! Kao da nam nije dovoljno to što je sam svojom snagom i mudrošću otkrio i ostavio nam u amanet kao svoje učenje, Dhammu. Takva želja dobila je svoj jasan izraz u mahayana budizmu, gde Buda sve manje i manje liči na istorijsku ličnost, a sve više na nekakvo božanstvo, koje nam se tek privremeno prikazalo kao obično ljudsko biće. U theravādi, Tathāgatha ili „onaj koji je stigao do istine“ podučava Dhammu i na kraju života dostiže potpuno utnuće (parinibbāna). Za njega s eposle toga strogo uzevši ne može reći da postoji, niti da ne postoji, niti i da u isto vreme i postoji i ne postoji, a isto tako ni da niti postoji, niti ne postoji. Sve ono što možemo reći jeste da on zauvek nestaje iz ovog kruga saṃsāre u kojem se vrtimo i u njega se više nikada neće vratiti.

Sa školama mahayana budizma je stvar potpuno drugačija. Pokušavajući da zadovolje žudnju sledbenika da nekako zauvek zadrže Učitelja kraj sebe, one razvijaju sliku Bude koji nastavlja da bude prisutan u ovom svetu i na neki način deluje u njemu, vođen beskrajnim saosećanjem. Precizno govoreći, njegova pozicija je negde između saṃsāre i nibbāne. To što su njegovi savremenici videli da se rodio nekakav Siddhattha Gotama i kasnije postao veliki učitelj samo je telo koje je Buda stvorio, takozvano „pojavno telo“ (nirmāṇa-kāya). U skladu sa indijskim teorijama o postojanju više „suptilnih“ tela, mahayana razvija još jedan sličan pojam manifestacije transcendentnog Bude, a to je „telo uživanja“ (samhoga-kāya). To je forma u kojoj se Buda manifestuje u nebeskim svetovima, gde podučava Dhammi druge bodhisattve ili napredne učenike koji su u stanju duboke meditacije. Treći i najviši oblik koji se naziva „telo učenja“ (dharma-kāya) i to je ono što Buda jeste „sam po sebi“. Ovaj kripitčan opis bi se mogao protumačiti tako da je veliko biće zapravo zbir (kāya) pročišćenih dobrih kvaliteta (dharma) koji sačinjavaju jednog Budu. No, počev od jedne od ranih mahayanskih škola, koja je nazvana yogacāra ili „praktikovanje yoge“, dharma-kāya se tumači kao krajnja istina stvari kakve jesu: večna, nepromenljiva istina kakvu uočavaju sve Bude, „takvost“ (tathatā). Bude u u ovom našem svetu, nirmāṇa-kāye, dolaze i prolaze, žive i umiru, kao što je to učinio i Gotama u petom veku pre naše ere. S druge strane, kosmički Bude ili samhoga-kāye provode nebrojene vremenske cikluse zvane kalpa podučavajući u svom nebeskom svetu, tzv. čistoj zemlji, i usput manifestujući se kao nirmāṇa-kāya iz milosrđa za nas ogrezle u materijalizmu. A šta rade dharma-kāye? PA, strogo uzevši, ne rade ništa. One su to što jesu ito im je dovoljno. A i nama.

Iz ovoga možemo izvući još jednu paralelu između theravāda i mahayāna budizma, a to je da je za ovaj prvi u svakom od vremenskih ciklusa nastajanja i nestajanja kroz koji prolazi ovaj naš svet moguće postojanje samo jednog Bude. U jednom trenutku istorije se pojavi neko ko otkrije „kakve stvari zaista jesu“, to saopšti onim koji su zainteresovani da ga čuju i pre ili kasnije okonča svoj ljudski život. Sa mahayānom stvari stoje radikalno drugačije kao što smo videli i otuda je u svakoj kalpi moguće postojanje bezbroj Buda, koji podučavaju svako u svojoj „čistoj zemlji“. Njima se pridružuje takođe čitava armija bodhisattvi, bića koja su na pragu probuđenja, ali ne žele da ga pređu dok ne pomognu i ostalim bićima da do njega stignu. Tako imamo čitav panteon nadnaravnih bića koja deluju i u ovom svetu: „nepomerljivi“ Aksobya Buda, „medicinski“ Buda Bhaisajya, Buda Amitābha „beskrajne svetlosti“, Avalotitešvara, Mañđušri ili bodhisattva mudrosti, „spasiteljica“ Tārā itd. itd. U skladu sa tim, mahayāna je razvila ogroman broj rituala iskazivanja poštovanja ovim bićima, naročito u školi čiste zemlje i u tibetanskom budizmu.

Eto tako, malo pomalo, od zemaljskog dođosmo do kosmičkog Bude. Dakle, ima za svakog ponešto, pa ko voli nek izvoli… †††

One thought on “Od zemaljskog do kosmičkog Bude

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s