Beleške o Abhidhammi (3)

Sva živa bića i stvari nisu ni lepi ni poželjni, zato što u krajnjem smislu ne postoje. Ako neku divnu damu kakva je mis univerzum razložimo na kosu, malje, nokte, zube, kožu, mišiće, krv kosti, srce, jetru, pluća, creva, gnoj, izmet, mokraću itd., te ona svaki od tih delova pažljivo proučimo, nećemo naći nijedan deo koj ije lep, već su svi delovi odbojni i odvratni.

Izreka “Lepota je duboka koliko i koža” je tačna. Ako skinemo kožu sa mis univerzum, imaćemo jednu bezobličnu gomilu umazanu krvlju i krajnje odvratnu. Nijedan gospodine ne bi želeo da je dobije na poklon. Preostali deo tela bi bio podjednako odvratan, baš kao što je to odrano jagnje u mesari.

Tako sva živa bića i stvari imaju obeležja prolaznosti (anićća), patnje (dukkha), nepostojanja trajnog sopstva (anatta) i odbojnosti (asubha).

To je istinska priroda “stvarnog sveta” u kojem živimo. Možemo videti svet na ovaj način ako je naš um čist i oslobođen nečistoća. Zato je Buda podsticao učenike da razvijaju ispravnu mentalnu koncentraciju, kako bi videli stavri kakve jesu. Ispravna koncentracija, kako je to navedeno u Mahāsatipaṭṭhāna sutti jeste koncentracija povezana sa četiri rūpāvaćara đhāne, koje mogu biti razvijene praktikovanjem meditacije na dah (ānāpānasati) na pravi način.

U stvarnom svetu nema živih bića, objekata čula, divnih oblika za kojima bi trebalo žudeti ili se za njih vezati. Postoje samo bezoblični krajnji realiteti koji nastaju i nestaju velikom brzinom, u skladu sa univerzalnim zakonom uzroka i posledice. Ako nismo vezani za bilo šta, tada smo oslobođeni tuge, brige, straha i osećaja žudnje. Tada možemo srećno da živimo.

Iz žudnje bol se rađa,
iz žudnje strah se rađa,

u onom ko se žudnje oslobodi,
bola nema, a otkud bi strah?

(Dhammapada, 216)

Ali, pošto smo zaslepljeni neznanjem, naš pogled na svet je postavljen naglavačke. Objekte čula oko sebe vidimo kao trajne (nićća), prijatne (sukha), kao sopstvo ili osobu (atta) i kao lepe (subha). Zato žudimo za njima i vezujemo se. Iz žudnje i vezivanja nastaje tuga, briga, strah i očaj. Tako živimo u svetu iluzija, uživajući u zadovoljstvima čula. Ne podozrevamo da je čulno zadovoljstvo opasno i efemerno. Uživamo u njemu nepročišćenog uma i bivamo opečeni najgorim mogućim vatrama pohlepe, besa i neznanja. Nalik smo insektu koji juriša ka svetlosti vatre. I onda se preporađamo na lošem mestu.

Ukoliko umesto toga koristimo mudro promišljanje (yoniso manasikāra), rodiće se moralan um, tako da će naši postupci i reči biti čisti. Tada možemo živeti srećno, bez stresa i muke. Da bi promišljanje bilo mudro, moramo do kraja razumeti i često razmatrati istinsku prirodu objekata čula, u svetlu prolaznosti, patnje, nepostojanja trajnog sopstva i odbojnosti. Poštovani Khan Tee Sayadaw dao je sledeći savet:

“Viđenje i znanje samo konvencionalnih realiteta ili pojmova daje nam pogrešno gledanje i pogrešno znanje. Viđenje i znanje krajnjih realiteta daje nam ispravno gledanje i ispravno znanje. Pojmovi uistinu ne postoje; samo krajnji realiteti zaista postoje. Govori koristeći pojmove i obične reči, ali neka tvoje znanje počiva na krajnjem realitetima.”

Cilj krajnje analize
Videti stvari kakve zaista jesu jeste najdraži cilj svih zaljubljenika u istinu, uključujući filozofe i naučnike. Kada nismo u stanju da vidimo istinsku prirodu stvari, tada vidimo iskrivljenu sliku i zastupamo pogrešna gledišta o tom stvarima. Jedno od bazičnih pogrešnih gledišta koje je trovalo ljude milenijumima jeste verovanje u sopstvo (sakkāyadiṭṭhi), shvatanje kombinacije tela i uma kao “individue”, “ja” ili ”atta”.

Zbog takvog verovanja u sopstvo, svako želi da bude važna osoba (VIP), želi da gomila imetak za dobrobit tog “ja” i ponaša se vrlo sebično. U stvari, sve vrste nevolja i jada izviru upravo iz tog pogrešnog gledišta. Videti druge kao osobu, muškarca, ženu, individuu itd. jeste tako izraz verovanja u sopstvo. Sakkāyadiṭṭhi rađa druga pogrešna gledišta, kojih je u današnjem svetu nebrojeno mnogo.

Najstrašnija stvar sa “verovanjem u sopstvo” jeste da se može udružiti sa lošom kammom i uvek iznova nas slati na loša odredišta, iz života u život. Prema Budinom učenju, osloboditi se tog verovanja jeste najvažnija i najhitnija stvar. Podjednako je hitna koliko bi bilo i gašenje vatre kada bi nam se kosa na glavi upalila ili vađenje strele i previjanje rane na telu koju je ona napravila.

Proučavanje abhidhamme obezbeđuje nm ispravno razumevanje da to “ja” ili “atta” ne postoji, a da ono što zaista postoji jeste čovekova svest, mentalni faktori i materijalno, koji nastaju i nestaju velikom brzinom. Razumevanje mentalnih stanja nam može pomoći da obuzdamo sopstveni temperament i izbegnemo štetna mentalna stanja, a onda i da redukujemo mentalnu napetost i iscelimo mnoge mentalne boljke.

Kada razumemo da volja (ćetanā), koja usmerava naše telesne postupke, govor i misli, ima kammička svojstva koja određuju smer preporađanja i oblikuje sudbinu bića, tada se zaista trudimo da izbegnemo nepovoljnu volju i štetne postupke. Sem toga, kada razumemo uzročne odnose opisane u abhidhammi, u prilici smo da se otarasimo svih pogrešnih gledišta i razvijemo ispravno razumevanje, na pravi način razumevajući šta se događa u svetu koji nas okružuje.

Odlučivši da sledimo plemeniti osmostruki put, kako bismo sebe oslobodili svih patnji, počinjemo sa ispravnim razumevanje i onda korak po korak razvijamo vrlinu (sīla), koncentraciju (samādhi) i mudrost (paññā). Da bismo to postigli, neophodno je da praktikujemo meditaciju smirenja (samatha) i meditaciju uvida (vipassanā), kao i da nastojimo da posmatramo kako se zaista odvijaju sve pojave opisane u abhidhammi.

Dakle, podrobna analiza kakvu nam pruža abhidhamma ne služi tek za čitanje, za gomilanje informacija kako bismo, onako preko tanjira punog pečene jagnjetine, mogli nekoga da impresioniramo svojom oštroumnošću. Njene postavke treba pažljivo posmatrati u sopstvenom iskustvu, kako bismo stekli mudrost uvida, a koja vodi do mudrosti Puta i do mudrosti Ploda tog puta, a u krajnjem ishodu do mira i jedinstvene sreće zvane nibbāna.

Um je izvor svih stvari, um im prethodi, um ih stvara.
Ko sa rđavom namerom govori il’ radi,
tog patnja u stopu prati, kao točak volovsku zapregu.

Um je izvor svih stvari, um im prethodi, um ih stvara.
Ko sa dobrom namerom govori il’ radi,
tog sreća nikad ne napušta, kao ni sopstvena senka.
(Dhammapada, 1-2)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s