Monahinje u Mjanmaru

Status monahinja u Mjanmaru je nešto između monaha i nezaređenih, pošto je za njih potpuno zaređenje zabranjeno. Tako ne mogu da postanu bhikkhuni, već thilain što je naziv nastao od burmanskog načina izgovora pali reči sīla = vrlina. Otuda njihov naziv znači „ona koja poseduje vrlinu“. Umesto 311 pravila koje bi trebalo da poštuje svaka bhikkhuni, one se pridržavaju ili 8 ili 10 standardnih pravila, koja poštuje i samanera, prvi stupanj koji muškarac zadržava tokom godinu dana na svom putu da postane punopravno zaređen monah (bhikkhu).

Žive ili u manastirima koji su posebno namenjeni za žene ili zajedno sa monasima, naravno u posebno odvojenom delu. Iako su po svom statusu niže od monaha, nisu obavezne da se staraju o njihovim potrebama monaha, recimo da im kuvaju, mada se mnoge toga prihvate ako je potrebno, jer to smatraju načinom da steknu velike zasluge i preporode se u boljim okolnostima. Obraćaju im se sa „sejli“ (sayale), što bi na burmanskom bilo nešto kao „mali učitelj“.

Hranu obezbeđuju prošenjem, kao i monasi, s tim što su načini kako se prosi hrana različiti u različitim delovima Mjanmara. U nekima monasi obično idu u prošenje hrane svaki dan, a thilain dva puta nedeljno. Tom prilikom monasima nezaređeni daju kuvanu hranu, dok monahinjama daju presnu, pa je one potom kuvaju za sebe u manastiru.

Školuju se u školama za monahinje i polažu državni ispit na različitim nivoima. Međutim, nije im dopušteno da polažu tri najviša ispita koji su predviđeni za monahe i oni koji ih polože dobijaju titule, koje naravno imaju svoju težinu i donose prestiž u zajednici. To su ispiti za titulu tipiṭaka-dhāra (onaj ko drži Tipitaku [u glavi, tj. zna je celu napamet]), tipiṭaka-kovida (onaj ko poseduje pravu mudrost [Tipitake]) i abhivaṃsa (“plemenitog roda”). S druge strane, ovde kod mene na univerzitetu, koji je privatni, imam koleginice tri monahinje, koje su iz ugla obrazovanja potpuno izjednačene sa monasima i rade svoje doktorate.

Inače manastirske škole u Myanmaru imaju jako dugu tradiciju, još od XI veka, i bile su sve do pre pola veka jedini izvor obrazovanja, što su sada naravno preuzele državne škole. No manastirske škole nisu nestale, već su deo sistema obrazovanja, pogotovo za najsiromašnije porodice, koji ne mogu da plate troškove državnog školovanja. Da su bile vrlo efikasne vidi se po tome što je procenat pismenosti bio iznad proseka u okolnim zemljama. Tako je recimo po popisu iz 1931. procenat pismenih muškaraca od 5 godina naviše bio 56%, a žena 16,5%. Poređenja radi, istih godina je u Indiji taj procenat bio četiri puta manji.

Dok su monahinje, pogotovo na višim stupnjevima obrazovanja, ranije učile budizam iz knjiga pisanih na burmanskom ili paliju, danas sve više njih uči iz knjiga pisanih na engleskom, jer kako se zemlja otvara shvataju koliki je značaj učenja jezika i širenja polja komunikacije. Tako ih je sve više koje studiraju u inostranstvu, uglavnom na Šri Lanki, u Indiji i Tajlandu.

Manastiri u budizmu tradicionalno imaju veliki stepen autonomije, ne postoji budistički papa, tako da i ženski manastiri imaju svaki svoja pravila koja regulišu sve, od unutrašnje organizacije i međusobnih odnosa, do oblačenja. Tako monahinje imaju različite ogrtače i način odevanja.

U Mjanmaru, kao i drugim budističkim zemljama, klanjanje tri puta je uobičajen način na koji nezaređeni iskazuju poštovanje prema monasima. Međutim, muškarac u Mjanmaru će se vrlo retko na isti takav način ponašati prema thilain, valjda još uvek smatrajući da je pol iznad uniforme 🙂 Taj odnos se vidi, recimo i u rasporedu sedenja u sali za meditaciju. Tako najbliži Budinom kipu sede, naravno, monasi, iza njih često muškarci, pa tek iza njih thilain. Iza njih dolaze nezaređene žene i deca. Na nekim mestima postoje polovine za žene i za muškarce, pa tu thilain sede bočno od muškaraca.

Sve u svemu, još će Dunavom proći mnogo vode dok thilain ne dobiju priliku da postanu bhikkhuni. Ali mislim da je to neminovno i samo pitanje vremena. Kad bolje razmislim, njihov život se suštinski ne razlikuje mnogo od onoga kakav bi vodile da su monahinje, počev od odevanja, pa do prošenja hrane. Jedina bitna razlika je u vidljivim i manje vidljiv stereotipima sa kojima su sada suočene. A oni se najsporije menjaju i najteže iskorenjuju. Što naravno nije specifičnost Mjanmara, već to znamo i iz ličnog iskustva. 🙂

2 thoughts on “Monahinje u Mjanmaru

  1. U Tajlandu i Šri Lanki. Ali sve su to tek počeci i prve laste, jer je jako teško opstati ako nema pune podrške nezaređenih. A nema, jer mnogi još uvek smatraju da su monahinje fejk i otuda njihovo darivanje nema isti efekat na tvoju zalihu dobrih dela kao što ima darivanje monaha. Što bi se reklo, nisu se još uvek probile na tržištu. Tek su startup 🙂

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s