Šta je to Saṅgha?

Kao što znamo, u budizmu ne postoji nekakav svemoćni bog u čiju milost bismo se uzdali. Svet se odvija u skladu sa bezličnim zakonom uzroka i posledica, tako da smo u oblikovanju svog života i dostizanju ciljeva koje smo sebi odredili oslonjeni uglavnom sa same sebe. Kažem uglavnom, zato što ipak nismo bespomoćni i prepušteni samima sebi. Postoje stvari/ljudi koji nam pomažu da žiivmo spokojnije i srećnije, naravno ako im, opet, mi sami dopustimo da nam pomognu. Takvo je i trojstvo koje nazivamo ti-sarana, triutočišta ili tri zaštite: Buda, Dhamma (njegovo učenje) iSaṅga? Pa šta je to Saṅgha?

Prema tradicionalnoj egzegezi, ova reč se koristi u dva značenja: kao oznaka za monašku zajednicu koju čine monasi (bhikkhu) i monahinje (bhikkhunī). To se zove „institucionalna Saṅgha“ ili „konvencionalna Saṅgha“ (sammutisaṅgha). Drugo značenje je „zajednica plemenitih“ (ariyasaṅgha), koju čini osam vrsta plemenitih ljudi, odnosno četiri para onih koji su dostigli jedan od uzvišenih puteva prakse ili plodova takve prakse: „onaj ko je ulašao u tok“ (sottāpanna) , jednom povratnik (sakadāgāmi), nepovratnik (anāgāmi) i arahant. Na osnovu ove dvodelne podele se onda govori da konvencionalnu Saṅghu čine isključivo zaređeni, bilo plemeniti ili ne, dok plemenita Saṅgha obuhvata ne samo zaređene, već i one nezaređene, koji takođe mogu da dostignu neki od četiri puta i ploda probuđenja.

U Budinim govorimo linija između ove dve vrste Saṅghe nije toliko jasno povučena kako to predstavlja kasnija budistička egzegeza. Prvo, kada god novi sledbenici Dhamme kažu da uzimaju utočište, oni to čine tako što potvrđuju kako je od sada pa nadalje njihovo treće utočište „Saṅgha bhikkhua“ (i monahinja). To pokazuje da su oni (ili redaktori Pāli kanona) kao treće utočište shvatali isključivo monašku zajednicu. Drugo, standardna formula za plemenitu Saṅghu je opisuje terminima koji bolje pristaju asketama, nego kućedomaćinima: ona je „vredna darova, vredna gostoprimstva, vredna podržavanja, vredna poštovanja“. Ovakva pohvala, opet, uspostavlja vezu između monaške Saṅghe i plemenite Saṅghe.

Naravno, jedno su ideali, a drugo goli život. Tako u Kanonu vidimo da često neki ne dobacuju do mere koju je Buda postavio kao kriterijum, pa srećemo monahe i čitave zajednice koji su „nemirni, nemarni i nadmeni“, za razliku od onih drugih. Buda kontrastira te dve vrste zajednica kao „plitku“ (uttāna parisā) i „duboku“ (gambhīra parisā):

„Monasi, postoje dve vrste zajednice. Koje dve? Postoji plitka zajednica i postoji duboka zajednica. A kakva je to plitka zajednica? U kojoj god zajednici da su monasi uznemireni, gordi, ćudljivi, brbljivi, naklapaju o svemu i svačemu, bez jasnog razumevanja, neusredsređeni, uma koji luta, neobuzdanih čula. Takva se naziva plitkom zajednicom.

A kakva je to duboka zajednica? U kojoj god zajednici da su monasi smireni, smerni, postojani, tihi, ne naklapaju o svemu i svačemu, jasnog uvida, usredsređeni, sabranog uma, obuzdanih čula. Takvo se naziva dubokom zajednicom. Zaista, monasi, postoje te dve vrste zajednice. Između te dve zajednice, bolja je duboka zajednica.” (AN 2:43)

Nasuprot povremenim „iskakanjima“ u vidu međusobnih svađa, pa čak i pretnje rascepa u nekim monaškim zajednicama, kada su se monasi „svađali i prepirali, bili duboko podeljeni, ranjavali jedni druge rečima kao bodežima“, Buda je visoko cenio Saṅghu marljivih bhikkhua kao „nenadmašno polje zasluga u ovome svetu“. Bio je naročito zadovoljan kad bi naišao na monahe koji „žive u slozi, poštuju jedan drugog, ne svađaju se, žive u miru zajedno kao mleko i voda da se pomešaju, jedan na drugog gledaju s ljubavlju“.

Naravno, monaška Saṅgha nije samo obezbeđivala najbolje moguće uslove za one koji imaju iskrenu nameru da vode duhovni život, već takođe služi kao plodno polje sa kojeg se „žanju zasluge dobrih dela“, kroz darivanje i obezbeđivanje četiri potrepštine za svakog monaha ili monahinju. Ona je služila i kao pouzdano sredstvo širenja Budinog učenja među nezaređenima i njihovo podučavanje kako da prevaziđu probleme sa kojima se susreću. Tako je stvorena veza uzajamnog pomaganja i zavisnosti, u kojoj svako ispunjava svoj deo obaveza. Nezaređeni s radošću i u svom najboljem interesu podržavaju dobro u ovome svetu kroz obezbeđivanje hrane, odeće, prenoćišta i lekova za zaređene, a zaređeni su u obavezni da stalnim pročišćavanjem svojih postupaka doprinesu da se u „onima koji nemaju poverenje, ono u njima rodi, a u onima koji ga već imaju, to poverenje još više osnaži“. Tako nezaređeni imaju još jedan zadatak, a taj je da što češće slušaju Dhammu, o njoj promišljaju i integrišu je u sopstveni život.

U naše vreme, na Zapadu, pojam Saṅgha je dobio i treće značenje, pa on tako obuhvata i zaređene i nezaređene, bez obzira na stepen njihove usavršenosti na putu probuđenja. Svi koji doprinose da jedna budistička zajednica, monaška ili laička opstaje, deluje i napreduje smatraju se tako delom Saṅghe. Tako je i sa Theravada budističkom zajednicom u Srbiji, koja je izrasla iz udruženja Srednji put. Budući da na Zapadu, pa tako i u Srbiji budizam tek hvata prve korene i vrlo mali procenat ljudi je spreman da se aktivnije uključi u rad, ovakvo šire razumevanje pojma Saṅgha ima itekako smisla. Naime, ljudi na Zapadu i na budizam, iako se radi o duhovnoj disciplini, gledaju kroz prizmu tržišta, u relacijama ulaganja i dobitka ili gubitka. To se vrlo lepo vidi u onim zemljama gde postoji veća populacija imigranata iz Azije. U tamošnjim manastirima se jasno uočavaju dve grupe: jedna su imigranti koji donose hranu i druge potrepštine u manastir ne očekujući ništa specijalno zauzvrat (jer već dobijaju radost/zasluge za učinjeno dobro delo) i većina Zapadnjaka, koja oseća obavezu da doprinese manastiru jedino ukoliko se u njemu organizuje recimo kurs meditacije u kojem su sami učestvovali. Ali kad se taj kurs jednom završi, ne osećaju potrebu da se u manastir vrate ili da ponude bilo kakvu vrste pomoći (makar zato da bi obezbedili da se naredni kurs održi). To je neka vrsta jasne tržišne transakcije: vi meni uslugu, ja vama novac.

Na taj način propuštaju priliku da nauče šta je to radost davanja bez očekivanja bilo čega specijalnog zauzvrat. A takva radost, koja ne zavisi od bilo čega spoljašnjeg, recimo od toga da li smo zadovoljni dobijenim (a obično nismo, jer očekivanja su uvek veća), makako to nama u ovom trenutku razvoja naše svesti izgledalo apsurdno, može biti veliki izvor energije i ohrabrenja u životu. Pokušavajući da nešto promeni u takvom pristupu i pruži šansu za učenje, naša Budistička zajednica se trudi da sve što radi, radi na osnovu dobrovoljnog rada i bez trgovine. To može izgledati kao nemoguća misija, ali prvo treba nešto probati, pa onda procenjivati je li moguće ili nemoguće. Ako je Saṅgha mogla da opstane na principima darivanja, a ne trgovine 2500 godina, možda ipak ima neke šanse 🙂 A da ima, evo pokazalo se i u Srbiji, jer smo opstali sve ove godine. I ne samo opstali, već rastemo iz dana u dan. Zato bih ovaj tekst završio i na taj način na posebno, počasno mesto postavio sve znane i neznane koji su na razne načine pomogli da Srednji put, pa onda i Budistička zajednica u Srbiji evo obeleži deset godina zvaničnog, a skoro 15 godina nezvaničnog rada i delovanja. Budući da sam učestvovao od početka, mogu reći da je to bilo jedno fantastično putovanje koje mi je pomoglo da se i sam razvijam kao osoba, ali i da dam makar mali doprinos zajednici u kojoj sam rođen i u kojoj ću, bože zdravlja, i da okončam 🙂

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s