Šta je to duhovnost?

Duhovnost je reč vrlo popularna u, jelte, duhovnim krugovima. Tu mislim na ljude koji, svako na svoj način, pokušavaju da prošire svoje razumevanje ovoga sveta, a neki od njih i da to razumevanje, često imenovano kao duhovnost, onda prenesu drugima. Naravno, koliko ljudi toliko načina i toliko shvatanja pojma duhovnost. Zato bih ovde napisao nekoliko pasusa o tome kako tu reč ja razumem kao budista, nadajući se da će takvo budističko razumevanje biti inspirativno i onima koji idu drugom stazom, ali su im motivi, a možda i krajnji cilj isti.

Kao početnu definiciju duhovnosti predlažem sledeće: duhovnost je ono što radimo da bismo ostali povezani. Tu se, naravno, odmah moram nadovezati još jednim objašnjenjem: A šta to znači biti povezan? To jednostavno znači otići makar malo dalje od našeg ograničenog, individualnog osećaja sopstva, ega, ja, kako u razmišljanju, tako i delovanju. To je početak onoga što je Buda nazivao – buđenjem. Drugim rečima, rođenje jednog podsticajnog saznanja da je svako od nas deo jedne “veće slike”. Kada smo to jednom razumeli, naslutili, prepoznali, videli… načinili smo važan korak na našem duhovnom putu, jer nam to razumevanje obezbeđuje dva vitalna sastojka svakog života koji se s pravom može tako nazvati, a to su: smisao i energija. Smisao, svrha našeg života izvire iz svesti da smo deo nečeg većeg od nas samih, nečega što nas povezuje sa drugima i svetom koji nas okružuje. To je jedna nadahnjujuća spoznaja, mada moramo priznati da njen praktični aspekt življenja u tom “većem” svetu nije nimalo lak. Upravo nam zato treba ovaj drugi sastojak – energija. Mnogo energije! A pošto je mnogo, ta energija mora dolaziti izvan nas, da bi se potom manifestovala jedino u nama i kroz nas.

O ovom smislu (hranjenom energijom) na izvanredan način je pisao veliki vijetnamski mudrac Thich Nhat Hanh, formulišući ga kroz pojam “intebeing”, koji nije lako prevesti na srpski, ali neka bude “među-bivanje”, bivanje među/sa drugima i u drugima. Nhat Hanh tako govori o toj velikoj slici, čiji deo već jesmo, ali je neophodno da se za nju otvorimo i osvestimo je. I upravo je duhovnost to što radimo da bismo se otvorili i osvestili. Budisti bi takvu duhovnost nazvali praksom, plemenitim putem, načinom delovanja, koje je specifično po tome što za cilj ima odlazak iza svakog delovanja. To je delovanje koje na kraju završava uvidom da zapravo nije potrebno da činimo bilo šta specijalno. Sve što nam je neophodno već nam je dato. Tako, mi radimo, vežbamo kako ne bismo uopšte morali da vežbamo. Vrhunsko vežbanje postaje samo naše življenje, “među-bivanje” u probuđenosti za ono što već jesmo. To je jedan kvalitativni skok u našoj samosvesti. U budizmu, baš kao i u većini drugih religija, kada duhovno vežbanje počinje da funkcioniše, to zapravo znači fundamentalnu promenu načina na koji osećamo sebe i ovaj svet oko nas. Ta promena iz centra našeg svemira izmešta “ja” i u njega postavlja “drugog”. Minijatura koju smo sve vreme imali pred očima pretvara se u ogromno platno, a sa tim dolazi sve snažniji osećaj ukorenjenosti u nečem mnogo većem od onoga što jesmo i što radimo kao individue. Taj osećaj, ta energija uvida u “veliku sliku” nas ukorenjuje, stabilizuje iznutra, ali nas u isto vreme pokreće ka spolja, ka drugome, stvarajući u nama osećaj odgovornosti za tog drugoga. Stalo nam je do drugih ljudi, drugih bića uopšte. I ne zaboravljamo da među njih ubrojimo i sebe same. Tako da sa produbljivanjem duhovne prakse linija razdvajanja između “ja” i drugoga postaje sve zamućenija, dok na kraju sasvim ne iščezne. Ovako ukorenjeni u “velikoj slici” osećamo prirodni impuls da nam je stalo do svakog njenog dela.

Ako sve ovo želimo da prevedemo na budističke termine, možemo reći da ovde govorimo od dva temeljna stuba budističke duhovnosti, a to su mudrost i saosećanje. Mudrost je upravo to buđenje za našu ukorenjenost u “među-bivanju”, što nas ispunjava zaista isceljujućim mirom iz kojeg se sa potpunim razumevanjem suočavamo sa svim što nam se događa. I kako rastemo u toj mudrosti, ona neizbežno izrasta u saosećanje. Ukorenjeni u miru mudrosti, sasvim spontano približavamo se drugome (i sebi) sa jednom sveobuhvatnom brižnošću. A kada smo stigli na prag saosećanja, tada smo u prilici da potpuno jasno uočimo koliko je duboka veza između duhovnosti i morala ili vrline. Otuda ne čudi ogroman broj govora koje je Buda posvetio upravo toj temi. Takođe ne čudi da vrlina zauzima tako važno mesto i u opisu budističke duhovne prakse, formulisane kao plemeniti osmostruki put. Od njegovih osam delova, tri su upravo posvećena vrlini. Tako, prva dva koraka na putu (ispravno razumevanje i ispravna misao) pozivaju nas da posle pažljivog upoznavanja sa učenjem i promišljanja o njegovom smislu, uzmemo to učenje vrlo ozbiljno. Naredna tri koraka (ispravni postupci, ispravne reči i ispravno življenje) imaju vrlo jasnu poruku za svakoga ko želi da sledi Budin put: ako povređuješ druge na bilo koji način – svojim postupcima, rečima ili načinom na koji zarađuješ za život – tada bez obzira koliko si mnogo knjiga o budizmu pročitao, koliko do najsitnijih detalja poznaješ učenje ili mudre misli velikih učitelja, bez obzira čak koliko sati provedeš sedeći na jastučetu za meditaciju, ništa od toga neće vredeti! To kako postupaš sa drugim živim bićima će odrediti šta se događa sa tobom dok sediš u tišini, recituješ stihove, ponavljaš mantu, klanjaš se ili obavljaš neki ritual. I to je ta vitalna veza, u budizmu, a i u drugim religijama, između etike i duhovnosti. Zapravo, možemo reći da između njih ne postoji bilo kakva razlika, to su dva naziva za jednu istu stvar. Način na koji tretiramo druga bića jeste u isto vreme uslov za i ujedno izraz naše duhovnosti: buđenje za najširu mrežu međusobno povezanih bića, stvari i događaja ili ono što bi Buda nazvao “Brahmađāla”, “Brahmina mreža” ili “najšira mreža” . Dakle, postoji etički nužni uslov za mogućnost duhovnog probuđenja, vrlina uklanja prepreke i postavlja pozornicu na kojoj će se odvijati naša duhovna praksa i isto tako njeno finale.

Ali domet vrline se tu ne zaustavlja. Jer sam čin brige za drugo biće, naš napor da zaštitimo drugu osobu, životinju ili drvo već predstavlja duhovnu praksu. Budističkim rečnikom rečeno, saosećanje jeste mudrost, baš kao što u rečniku hrišćanstva ljubav prema bližnjem već jeste ljubav prema Bogu. Tu dolazimo na prag jednog novog uvida važnog za budističku i svaku drugu istinsku duhovnost, do uvida u jedinstvo ili ne-dualnost, kako bi to nazvali kasniji budistički mislioci. Radi se o jedinstvu “velike slike” i naše male slike, naše individualnosti, bića, sopstva, jedinstva između beskonačnog i konačnog, ili opet u hrišćanskim rečnikom rečeno, jedinstva između Tvorca i stvorenog. Ta ideja je naročito razvijana unutar mahāyana budističke tradicije, gde se govori o praznini i formi i njihovoj uzajamnosti. Nemoguće je imati prazninu bez forme, niti formu bez praznine. Tako dolazimo do saznanja da velika i mala slika nisu dva odvojena realiteta. Oni su u isto vreme i dva i jedno. Moguće ih je razlikovati, ali ne i razdvojiti. Egzistiraju jedno u drugom i kroz jedno drugo. Upravo to je ta povezanost sadržana u definiciji duhovnosti s početka: ono što radimo da bismo ostali povezani. A ta povezanost, baš kao ni bilo šta drugo (recimo hrana, ljubav ili miris ruže) ne može se iskusiti, koliko god o njoj razmišljali, spekulisali ili diskutovali. Ta vrsta znanja ili razumevanja stvarnosti moguća je, i to samo na prvi pogled zvuči paradoksalno, samo ne-mišljenjem, to jest odlaskom iza pojmova, definicija i misaonih konstrukcija. Moguća je, dakle, samo življenjem same te povezanosti, koju onda s pravom možemo nazvati duhovnošću.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s