U pohvalu ne-znanju

Ako nešto u životu želimo, to je da znamo. I ako postoji situacija u kojoj priželjkujemo da ne budemo, onda je to mrkli mrak neznanja. Ceo život se upinjemo da upoznamo ovaj svet u koji smo zabasali, prikupljamo informacije, prevrćemo knjige, pobijamo tuđa mišljenja i velikodušno pokazujemo svoje enciklopedijsko znanje. Nema u tome ničeg generalno lošeg. Posedovati znanje je na kraju krajeva i cilj Budinog puta. Jer uzrok patnje je neznanje (aviđđā) i jedini način da se te patnje oslobodimo jeste da iskorenimo neznanje, da ga potpuno zamenimo znanjem probuđenja. Sasvim prosto. Ali sve dok ne stignemo na kraj tog dugog, krivudavog i strmog puta, pratiće nas ko drugi nego upravo to neznanje. Toliko dugo ćemo se sa njim družiti i toliko često biti u prilici da jednostavno ne znamo da li da krenemo levo ili desno, da li da uopšte krenemo ili da, što se kaže, malo za pojas zadenemo. I u tome nismo izuzetak. To je stanje svakog od nas, čak i najvećih umova, koji su možda čak i naši duhovni junaci.

Što se mene tiče, jedan od takvih junaka se u zimu 1929/30, u Indiji, upravo našao obavijen mrklim oblakom neznanja. Borba za nezavisnost Indije je u punom jeku, ali pokret pokazuje ozbiljne pukotine. Među liderima Kongresne partije, uključujući Gandija, postoje duboka neslaganja i kolebanje na koju stranu povesti borbu. Ređaju se konflikti između Indusa i muslimana, kao i teroristički napadi na britanske državne službenike. Veliki bengalski pesnik Tagora dolazi da poseti Gandija u njegovom ruralnom ašramu na reci Sabarmati, blizu zapadne obale Indije. Zabrinut je i pita velikog lidera kojim putem krenuti. Gandi, koji je čitav svoj život stavio na jednu kocku, a to je nenasilje, zabrinut mu odgovara: “Ne vidim da iz mraka koji me okružuje dolazi bilo kakvo svetlo… Mnogo se nasilja oseća u vazduhu.”

Gandi u ašramu ostaje nedeljama. Prekinuo je većinu kontakta i najviše vremena provodi sam, u molitvi i meditaciji ili satima sedeći na verandi svog doma. Niko nema pojma o čemu razmišlja. Kada se neko i odvaži da ga pita, odgovara: “Jednostavno čekam. Čekam na poziv. Znam da ću pre ili kasnije čuti taj unutrašnji glas.”

Prošlo je šest nedelja takvog čekanja, ne-znanja i kontemplacije, da bi kraju stiglo “znanje”. Povešće marš za so od svog ašrama do morske obale, dug nekih 400 kilometara i tamo vaditi so, što je protiv kolonijalnih zakona, koji garantuju monopol Britanaca na ovu vitalnu potrepštinu (osim što bez nje nema kuvanja, nema ni čuvanja hrane u tropskim uslovima). Marš traje tri nedelje. Desetine hiljada oduševljenih pristalica se pridružuju u usputnim selima i gradovima, ljudska reka građanske neposlušnosti je sve veća. Ali je sve veća i represija, prebijanja, hapšenja, mučenja, konfiskacija imovine, zabrana publikacija i zatvaranje niza civilnih organizacija.

Iako ova kampanja nije primorala Britance da odmah napuste Indiju, ona je označila tačku preokreta u oslobađanju energije masa, ali i kompromitovanju zvanične priče vlasti da su oni tu za dobro domorodaca, jer će im doneti ekonomski, politički i socijalni boljitak. Vlast britanskih džentlmena pokazala je svoje pravo, nimalo džentlmensko lice.

Ovo je samo jedna od priča koja pokazuje koliko je ne-znanje u nekim situacijama ključno za svaku našu, na duhovnim principima zasnovanu akciju u materijalnom svetu. Ako se se malo osvrnemo, videćemo u potvrdu ove tvrdnje da je mnogo duhovnih i filozofskih tradicije koje cene to stanje ne-znanja, otvorenosti, upitanosti koja ne žuri da zgrabi prvi odgovor koji se ponudi. Upravo zato što nas ono, na paradoksalan način, može odvesti do dubljeg znanja, dubljeg zato što se razlikuje od našeg uobičajenog, običnog znanja. Ovde mislim recimo na različite oblike plemenskih inicijacija, kada inicijant u potrazi za vizijom napušta poznato, porodicu, selo, pleme i odlazi u divljinu, u nepoznato, da tamo provede izvesno vreme, ostajući sve vreme otvoren za to što traži. Hrišćanski mistici govore nam o “oblaku neznanja”, o uranjanju u “oblak zaboravljanja” svega uobičajenog što znanju, o istrajavanju u mrkloj noći duše, u kojoj je sve ono što su smatralu da znaju izgubilo svoje značenje. Dalje, setimo se čuvene Sokratove tvrdnje da je najviši oblik znanja znati da ne znamo. I onda je to uvod u istraživanje, promišljanje i, nadajmo se, znanje. Na istom tom tragu indijski mudraci su kada bi ih propitivali o Brahmanu odgovarali sa “neti neti”, “ne to, ne to” i sada već prepoznajemo onaj via negativa o kojem sam već pisao pre nekako. Ali nastavljajući našim putem, stižemo do mudrog Tao te činga, u kojem nalazimo ove čuvene stihove:

Tao o kojem je moguće govoriti nije večni Tao.
Ime koje je moguće imenovati nije večno ime.
Neimenovano jeste izvor i neba i zemlje.”

Ali šta ne-znanje znači konkretno u okviru naše duhovne prakse? Na koji način se ono razlikuje od nezananja koje je Buda označio kao glavni naš problem? Zašto je ono važno ukoliko smo se odlučili za saosećanjem vođeno konkretno delovanje?

Kada pominjem duhovnu praksu, kojih je bezbroj, naravno da ovde govorim o onoj budističkoj. A njen važan sastojak, kao što već nadam se znamo, jeste vežbanje svesnosti. A upravo je razvijanje sposobnosti da napustimo naviknute, rutinske, šablonske oblike znanja temeljni sastojak svesnosti. U takvoj meditaciji vežbamo, koliko god je to moguće, posmatranje aktuelnog iskustvo iz trenutka u trenutak, jednu vrstu otvorene, ka sadašnjosti usmerene svesnosti, lišene bilo kakve reaktivnosti. I paradoksalno, takva vrsta svesnosti odslikava onu vrstu znanja koje se oslanja na ne-znanje: na uočavanje i napuštanje naše ukorenjene tenedencije da “znamo” to što doživljavamo, tako što ćemo ga prepričavati, komentarisati u svojoj glavi. Sada, međutim, nešto vidimo i napustimo, makar privremeno. Napustimo sve one načine na koje to što vidimo, čujemo, osetimo neprekidno smeštamo u neki već znani okvir, dobro poznate lične priče, kulturne klišee, naučene obrasce tumačenja prošlosti i budućnosti, a u stvari naizgled beskrajnu seriju vrlo repetitivnih komentara o detaljima tog iskustva.

Na taj način, važan vid našeg vežbanja svesnosti jeste uočavanje na koji način naše uobičajeno znanje – lično ili socijalno – obično ima svoju senku, “tamnu stranu”, činjenicu da je naša potraga za znanjem pokretana strahom, pohlepom, mržnjom i, što je ironija, obmanutošću. Kao što naravno može biti pokretana i ljubavlju, brigom, saosećanjem i mudrošću. Ali razliku između to dvoje često ćemo prepoznati tek kada naučimo da svoje uobičajeno znanje odložimo na stranu i sve pogledamo novim očima. Zato je naš cilj da se odučimo od “kompulzivnog znanja” i uvidimo da pravi problem nije manjak mišljenja i znanja, već pre naše pomanjkanje mudrosti o tom mišljenju i znanju. Put je kao i obično kružan: vodi ka otkrivanju, tokom kojeg prvo proučavamo svoje uobičajeno znanje, zatim ga pohranimo u jednu vrstu ne-znanja, samo zato da bismo se vratili novom, izuzetnom, neuobičajenom znanju. Utoliko ne-znanje uopšte nije neznanje, već međukorak ka dublje znanju koje nekada zovemo i mudrost.

U svojim “Stihovima o umu ispunjenom poverenjem”, kineski čan mudrac iz VIII veka podstiče svoje učenike da saznaju istinu kroz ne-znanje:

“Ako želite da vidite istinu
onda ne formirajte mišljenje
ni za ni protiv bilo čega.
Postaviti ono što vam se dopada
naspram onoga što vam se ne dopada,
predstavlja bolest uma…

Ne tragajte za istinom:
samo prestanite da se
naslađujete svojim mišljenjima.”

A korejski učitelj Sung san nas savetuje:

“Samo održavajte ‘ne znam um’.”

Lepa ideja. Ali kako? Pa lako, naravno! 🙂
Evo jedne vežbe koja može pomoći u tom pravcu:

Tokom narednih nedelju dana neka deo tvoje prakse svesnosti bude da je uneseš i u razgovore koje vodiš, naravno kada je to prikladno (što eufemistički znači: kad ne zaboraviš 🙂 ) Pri tome probaj da idenifikuješ svoji prvih pet gledišta (“znanja”) koja se jave u onim razgovorima u kojima pokušavaš da osporiš nečije ili odbraniš svoje gledište. Možeš to praktikovati i na društvenim mrežama. Toliko ubeđivanja, debatnih “trijumfa” i “poraza”, da prosto ne znaš na koju stranu pre da stigneš! A ti stavovi koje tako srčano braniš ili napadaš naravno mogu biti sasvim lični, mogu se ticati mesta na kojem radiš, familije, klimatskih promena i fudbala ili, što je danas načešće, socijalne situacije ili politike. Biraj i uživaj!

Ako ti ovo baš ne ide od ruke, ima i mnogo jednostavniji metod. Pitaj one najbliže da ti nabroje pet stvari u kojima si najdogmatičnija. Ne brini, izložiće ti ih sa laserskom preciznošću. E kad ih jednom imaš na listi, pokušaj da ih malo-pomalo labaviš, da sebe zapitaš: Zašto tako tvrdoglavo insistiram na tome? Na kojim se konkretnim argumentima moj stav zasniva? Koje moje lične istorije i emocije su u sve to upakovane? Mogu li ipak nešto da naučim od te druge osobe?

Prijaće ti. A i drugima!

Stožer

Čudo je ovaj život! 😄

Danas na času palija prevodimo neku suttu u kojoj se pominje kako brahmani prinose životinje kao žrtve bogovima. Na to naš profesor, koji je jedan divan čovek i mnogo zna, pa voli da priča ne samo o jeziku, već i sadržaju govora koje prevodimo, počne da objašnjava kako se zapravo to žrtvovanje konja, volova, koza i ostale sitne divljači odigravalo i pomene da je važnu ulogu imao žrtveni stub. Na paliju thūṇa, na sanskritu sthūṇā, (eto odakle naše “stub”) od korena sthā– od kojeg je nastala i naša reč “stajati”. Druga reč na paliju i na sanskritu za žrtveni stub je yūpa (opet podseća na reč “stub” ). Za njega se vezivala životinja pre klanja. Takođe, taj stub u sred svetog prostora za žrtvovanje predstavljao je axis mundi ili pre columna mundi, osovinu sveta, put koji povezuje ovaj naš i svet bogova. Verovatno je imao i faličku simboliku, jer podseća na Šivin lingam, al kako će živ čovek sve to po’vatati.

Da se radi o jako starom ritualu vidi se i po tome što je ritual za pripremu yūpe dat još u Yađur vedi, a njegova razrada kasnije u Śatapatha brāhmaṇi (VIII-VI vek pre n.e.). I šta kaže?

Prvo, adhvaryu (vedski sveštenik koji obavlja rituale, uključujući i obeležavanje mesta za žrtvovanje, i recituje molitve sadržane u Yađur vedi) prinosi ponudu Višnuu, božanstvu koje uspostavlja poredak i prosperitet. Tako se za yūpu objavljuje da će pripadati Višnuu. Onda sveštenik i drvoseča odlaze u šumu da odaberu drvo (ovo k’o badnjak da seku). Vrste koje merkaju su palāśa, khadira ili bilva. Tu se obraćaju Vanaspatiju, “gospodaru šuma”, premazuju drvo ritualnim buterom poznatijim kao ghee (u ovim makrobiotičkim radnjicama smo ga u svoje vreme kupovali, al smo ga mazali na hleb umesto drveta, kad nismo bili upućeni). Elem, mažu oni tako i recituju svete stihove, a drvoseča se onda baci na posao, pazeći da drvo padne na istok, sever ili zapad, ali zlo i naopako ako padne na jug, koji je u stvari pravac gde duše umrlih odlaze. Dok drvo pada, sveštenik izgovara molitve u kojima ga upoređuje sa gromom i nada se da ono neće ogrebati nebo ili povrediti vazduh, već da će se sjediniti sa zemljom. Onda se drvo ponovo maže gheejem (koji se isto smatra gromom), kako nikakvo zlo ne bi došlo od njega, a iz preostalog panja da izbiju novi izdanci. Na kraju se okreše i obradi tako da krajnja yūpa ima osam stranica. Dužina joj je propisana na ne manje od dva i po metra, ako je u pitanju ritual sa somom. Ako nije, može i kraće. Daj šta daš.

I sad ja ne budi lenj, pogledam malo na netu i nađem neke slike (ko je gadljiviji neka ne gleda), po onoj staroj jedna slika vredi više nego hiljadu reči.

Razna su pravila vezana za ove obrede prinošenja žrtve, koji su zapravo bili centralni element brahmanske vedske religije i koju je Buda, kako drugačije, strogo osuđivao. Jedno pravilo je da je životinju trebalo ubiti jednim udarcem. Pretpostavljam da je ovo važilo za one manje, jer vola ubiti jednim udarcem je malo teže. Doduše, što se kaže, ima još onih koji mogu volu rep iščupati, ali opet, nije to to 🙂

Ali onda gle čuda, potpuno neočekivano nabasam na to da je i kod nas nekada na mestu gde vršilo žito (zvalo se gumno) stajao poboden stub – stožer. Nešto ovako:

Zanimljiv je taj naziv, jer je stožer nešto što se ne pomera, ali i oslonac, centralna tačka. Čega? Ako malo zamislimo celu situaciju, lako vidimo da se zapravo Sunce i senka koju ono pravi po ceo dan kreće “oko” stožera, što ga čini nekom vrstom sunčevog sata, ali i kalendara.

Inače stub je tretiran kao tron boga žita i njemu su se u vreme vršidbe, ali i u dan zimske ravnodnevnice prinosile biljne žrtve bogovima prinosile životinje radi plodnosti. No, je li moguće da je bilo i životinja isto tako vezanih za taj stub kao u našoj sutti? Trebalo bi dalje istraživati, ali verujem da jeste, jer ipak je to sve jedna drevna indoevropska kultura, pa smo prepisivali jedni od drugih 🙂

Inače, kada je stožer trebalo zameniti, on se nije bacao, već bi za pobo među košnice, da tamo obezbedi razmnožavanje.

Eto kako korak po korak od Indije dođosmo do Srbije i od žrtvenog stuba do pčela. 🙂

Ko je budista?

Istorija budizma na Zapadu nije naročito duga. Barem ona o kojoj imamo pouzdanih podataka. Ako preskočimo ranu fazu, koja se sastojala od bavljenje budizmom u strogo akademskim krugovima ili raznim okultnim društvima, možemo zapravo reći da širi zamah i popularnost Budino učenje dobija na Zapadu tek od 60-tih godina prošlog veka. Dakle, govorimo o svega šest, ali vrlo, vrlo dinamičnih decenija, kada se zapravo ta istorija filmskom brzinom odvija pred našim očima. Baš je lepo biti svedok istorije. (Mada nekad baš i nije.) Naravno, kao i svaka istorija, i ova ima svoje junake i prelomne trenutke, ali ovoga puta mene ne zanima taj deo. Nešto drugo mi je danas palo na pamet, polazeći od vrlo jednostavne logike: ako na Zapadu postoji budizam, po prirodi stvari trebalo bi da ima i budista, zar ne? Dobro, ako smo se oko toga složili, dolazimo do sledećeg logičnog pitanja: ko su budisti na Zapadu? Pitanje možda izgleda trivijalno, ali dok ne stigneš do kraja posta možda ti više neće izgledati tako.

Naime, to je pitanje sa kojim se susreće svako razmišljanje o religiji i pokušaji njenog definisanja u okviru društva. Isto se možemo zapitati i u vezi sa hrišćanstvom. Ko su hrišćani ili ko su pravoslavni hrišćani u Srbiji? Ako je verovati zvaničnoj statistici, tj. popisu iz 2011, ima ih preko šest miliona ili 84,6%! Ali kada dođemo do pitanja: ko su oni tačno, tu se već pojavljuju kolebanja. Da li su to oni koji veruju u Boga i idu redovno u crkvu? Ali jasno je da takvih nema 85 posto, inače bi crkve bile prepune, a sveštenici bi morali da rade prekovremeno. Ili su to oni što ne idu u crkvu, ali slave slavu (zašto mi je prva asocijacija krkanluk!)? Ili su to jednostavno oni koji su se tako izjasnili na popisu?

E slično je i sa budistima. I dok je na predmetno pitanje malo lakše odgovoriti u nekoj tradicionalno budističkoj zemlji, tamo gde je budizam autohtona religija, ta lakoća nestaje kada se nađemo na Zapadu, gde je on novitet. Odgovor komplikuje nekoliko stvari, ali naravno ključ je po kojem kriterijumu određujemo da je neko budista. Isto važi i gore za pravoslavce. Samo što su sa budizmom to raslojavanje i disperzija mnogo veći, jer je i sam pojam budizam na Zapadu nedovoljno stabilizovan i definisan. Naime, na Zapadu egzistira više budističkih tradicija, koje su opet svaka podeljene prema zemlji iz koje dolaze, a onda u okviru toga prema monaškim redovima, a onda i u okviru njih postoje različite “predaje” ili “transmisije” po utvrđenom redosledu učitelja, a onda… Dakle, jedno veliko šarenilo. Druga stvar je još nedovoljna razvijenost “budističke infrastrukture” na Zapadu, pri čemu mislim na manastire i hramove, tako da onaj gornji kriterijum: ko ide redovno u “crkvu” taj je budista, ne funkcioniše. Neko ko je budista u Kraljevu, teško da će stići do našeg manastira u Čortanovcima, pogotovo ne često, ali ga to ne diskvalifikuje. Treća stvar je da je budizam na Zapadu u dobroj meri poprimio sekularni karakter, to jest podučavanje više nije isključivo u rukama monaha i monahinja, već su se (delom u nedostatku stručnog kadra) uključili i svetovnjaci. Kada je takva stvar, manastir se pretvara u centar za meditaciju, a “praktikovanje vere” u odlazak na meditativna povlačenja kad ko može i kad ko hoće.

Dakle, kada imamo sve ovo u vidu, čini se kao da postoji nekoliko koncentričnih krugova koji čine budiste kao grupu. Prvi, središnji i najmanji krug čine oni koji su dobro upoznati sa Budinim učenjem, prihvatili su njegove postavke i prema njima se ponašaju u svakodnevnom životu. Oni takođe imaju blizak kontakt sa određenim duhovnim učiteljem i organizacijom na čijem je on čelu, i isto tako se angažuju oko njenog funkcionisanja. Očigledno je da je ovakvih budista, ne samo u Srbiji, najmanje. Ako malo proširimo krug, on bi onda obuhvatio i one koji su, da tako kažem, negde na pola puta. Učenje ih je zainteresovalo, ali ne dovoljno da bi mu se dublje posvetili, već tek s vremena na vreme pročitaju nešto, razmisle i produže dalje. To su takozvane komete. Tu su negde u orbiti, odjednom se pojave, jako su zainteresovani, imaju mnoštvo pitanja i o praksi i o učenju, pa ih posle opet nema narednih 75 godina. K’o Halejeve komete! To jest, nema ih do narednog meditacijskog povlačenja, sledeće godine.

hard kor budisti

Naredna grupa budista ili “budista” su teorijski budisti. Ljudi koje vole istoriju, filozofiju, lingvistiku, logiku, metafiziku, astrofiziku ili neku sedmu -ziku. E oni se ubiše čitajući (nažalost najmanje kanonske tekstove, jer su im valjda dosadni i nedovoljno sofisticirani), znaju šta je Nagarđuna doručkovao dok je pisao Mūlamadhyamakakāriku, obožavaju koane i odgovaraju na njih kao iz topa, ali beže od meditacije k’o đavo od krsta. Zašto? Pa… dosadna je. Njihov um je navikao na konstantnu intelektualnu stimulaciju. I sad treba da sednu i broje dah. To je još daleko niže od devetog kruga. Svi oni opisi muka po budističkim paklovima su šala i razbibriga za ovo. Zato, meditacija? Nein, danke (da ne kažem Dante).

Krug budista se i dalje širi. Sada obuhvata i one koje zapravo budizam kao sistem uopšte ne zanima. Šta ih zanima? E upravo suprotno od teoretičara, zanima ih jako meditacija. Iz najrazličitijih razloga, od kojih je najčešći zdravstveni. Redovni su na mestima gde se meditira, pitaju o različitim tehnikama i metodima meditacije, zaista se trude. Onda se pojave prvi rezultati i to ih još više motiviše. U svemu tome oni vrlo dobro plivaju i njihov unutrašnji mir je sve veći, ali imaju jedan problem. Ne žele da se identifikuju. Imaju averziju prema bilo kakvom pripadanju i klasifikacijama, pa neće da ih svrstavaju ni u budiste, ni u bilo šta drugo. Pošto malo duže pamtim, mogu da se identifikujem sa njima, čim se setim doba diktature proletarijata, naravno na čelu sa Komunističkom partijom. E tu si brale morao da se svrstavaš. Jer ako nisi sa nama, onda si protiv nas. E pa jedva ljudi dočekali da više ne moraju da se svrstavaju. To važi naravno za ove starije. A kod ovih mlađih ne znam šta je razlog. Samo da nije na nervnoj bazi? Elem, srećna okolnost je da je budizam takva religija da možete da je praktikujete, a da niste (formalno i formacijski) njen pripadnik. Jednostavno budizam nazovete filozofijom i sve je u redu! Doduše, meni to izgleda kao kola kojima si skinuo jedan točak, troja vrata i auspuh. Mogu da se kao kreću, napreduješ, ali ne jako daleko i pogotovo ne brzo, a možda ne ni u pravom smeru. Ali ko će sad brinuti o sitnicama.

Dolazimo do najšire grupe budista, koji niti čitaju, niti meditiraju. Pa po čemu su onda takvi budisti? Po tome što tako sebe nazivaju, da li iz štosa ili iz ubeđenja, svejedno. Dakle, njih bi mogli nazvati simpatizeri. Simpatično im je Budino učenje, ima tako neki taj istočnjački šmek, kul je, Buda uvek nasmejan, a i dobra je fora kad u društvu izvališ da si budista. Svi te pogledaju onako, u jeee… dal se zeza ili su mu se ventili malo raštelovali! Takvima je naročito drag onaj debeli Buda, što se cereka k’o lud na brašno. Nema veze što to uopšte i nije Buda, već lik iz kineskih budističkih skaski, ali koga to još zanima. Bitno je da smo u trendu, jer budizam je in… dok ne bude aut.

Eto, to bi bile glavne kategorije budista, koliko sam mogao da se preračunam. Verovatno i vi imate neku kategoriju, pa ne bi bilo loše da je dodate u komentarima. E sad, ono što je meni zanimljivo i sada se vraćam na onaj popis s početka, to je da i u Srbiji broj budista raste. Idemo u korak sa (zapadnim) svetom, a možda smo i lideri u regionu, nisam u svojim istraživanjima išao tako daleko. (Eto teme za tebe da razradiš.) Zaustavio sam se kod republičkog zavoda za statistiku i pitao ih: Jelte, moliću fino, kol’ko se svih ovih kategorizovanih budista vama javilo na popisu 2001? Kulturno su mi odgovorili i fala im – negde oko 400. Ja ne budi lenj, pitam ponovo: A kol’ko ih je bilo na popisu 2011? Cvrc! Kažu mi statističari – oko 1600. Bogami, povećanje za 400%! Buda sigurno sve to gleda odgore i trlja ruke. Biznis cveta, što bi se kazlo. E sad i Buda i ja s nestrpljenjem čekamo ovaj novi popis 2021, da vidimo jel ta karma čemu ili nije. Ako nije, da je menjamo pod hitno!

Maštanje ne pomaže

Da, put je zaista jednostavan, ali ga moraš preći – maštanje ne pomaže.

Dobro, ako je jednostavan, u čemu se sastoji? Čitav budistički put vrti se oko oslobađanja od iluzije, koja neizbežno stvara patnju, jednostavno zato što naši postupci idu, da tako kažem, suprotno vetru. Nešto slično kao što, ako ne vidimo dobro, pre ili kasnije će nam se desiti da zapnemo za neku prepreku i padnemo. I onda to boli. Jednostavno, nismo svoje pokrete, postupke, uskladili sa stvarima kakve zaista jesu, sa mestom na kojem se nalazila ona prepreka. Primera radi, razmisli o mržnji koja se javi u tebi, potpuno te ispuni i postaneš jedno sa njom. Poput gustih oblaka iz kojih sevaju munje, ona prekrije čitav tvoj mentalni horizont. Pošo se smračilo, ne vidiš najbolje i sada imaš nepotpunu ili iskrivljenu sliku ljudi i događaja oko tebe. U takvom stanju, ne samo da ne vidiš stvarnost kakva jeste, već nisi u stanju ni da se odvojiš od te mržnje. Ona postaje nešto poput droge, postaje privlačna. Umesto da je odmah napustiš, upravo suprotno, nastavljaš da je hraniš, jačaš i produžavaš začarani krug samopovređivanja tako što je oživiš svaki put kada vidiš ili se samo setiš određene osobe koja te je razbesnela.

Iako je jasno da bes nije prijatno stanje uma, ne možeš da se odupreš da ga ponovo i ponovo ne oživiš, kao kada dodaješ još drveta u već razgorelu vatru. Paradoksalno, postaješ rob, ovisnik od tog uzroka patnje. Ali ako, zahvaljujući meditativnim vežbama, uspeš da se odmakneš od besa i pogledaš ga sa strane, koliko god je to moguće mirnije, sa onim što bismo mogli nazvati “golom pažnjom”, tada ćeš možda na svoje iznenađenje videti da se radi zapravo samo o jednom klupku misli i emocija, a ne o nekakvom strašilu ili demonu koji te je zaposeo. Otkrivaš da bes nema baklju kojom će te spržiti ili malj kojim će te zdrobiti. On je ništa više do senka, produkt tvog uma. I tako, ukoliko u istu tu vatru ne dodaješ nove cepanice, ako tu mržnju izložiš pogledu mirne svesnosti (što je veština koju, da se ne lažemo, bez vežbanja ne da nije lako, već nije moguće razviti!), ta vatra bez novog goriva neće dugo goreti. Jednostavno će se ugasiti sama od sebe.

I sad dolazimo do jednog drugog, podjednako zanimljivog pitanja. Ako su negativne emocije toliko opasne i lako nas osvoje, šta je sa onim pozitivnim? Zar i one ne iskrivljuju našu pecepciju stvarnosti, a onda nas odvedu do patnje? Ako malo o tome promislimo, videćemo da ishod ne mora da bude takav. Niti misao, niti emocija nemaju kao takvi ničeg apsolutno negativnog u sebi, oni su tek posledica različitih uzroka, mentalni događaj. Ključ je ponovo u tome da li takav događaj iskrivljuje sliku stvarnosti ili ne. Ako tvoj um, na primer, prepoznaje da sva bića teže tome da se oslobode patnje i otuda postane ispunjen saosećajnom ljubavlju, kao i snažnom željom da im u tome pomogne, tada sve dotle dok u sebi poseduje sastojak mudrosti, u stanju je da ostane u saglasju sa stvarnošću. Tako prepoznaje međusobnu zavisnost bića, poštuje njihovu zajedničku težnju ka sreći i jasno uočava duboke uzroke njihove patnje. E sad tu je važno da se u ovoj divnoj bašti ne pojavi “korov” egoističnih impulsa kakvi su vezivanje za svoju isprojektovanu sliku “majke Tereze” ili za pohvale i priznanja drugih. Prva slika je naznaka iznenađujuće raširenog sindroma precenjivanja sopstvenih mogućnosti i upinjanja da, umesto fokusiranja na omeđen broj konkretnih slučajeva, “spasemo ceo svet”. Herojski poduhvat koji pre ili kasnije sigurno doživljava neuspeh i ispuni nas na kraju samo ogorčenjem i besom. Druga slika je slika “humanitarca” koji je to samo u situacijama kada su drugi prisutni. Lep protivotrov ovoj iluziji i test da proveriš da možda slučajno ne pripadaš ovoj grupi jesu diskretna dela dobrote (DDD), dela koja radiš ne obaveštavajući nikoga o tome, nalazeći nagradu u samoj činjenici da si ih učinila, a ne u tuđem aplauzu. Sve u svemu, pozitivne emocije mogu, ali ne moraju da zamrače našu prirodnu mudrost, već zapravo da se manifestuju kao njen prirodan izraz.

Čitajući sve ovo, a pod utiskom sintagmi kakve su “gola pažnja” ili “mirna svesnost”, možda ćeš pomisliti da je tvoj krajnji cilj um bez snažnih emocija ili, još gore, bez ikakvih emocija. Sem što je takvo stanje nemoguće (izuzev u patološkim slučajevima, ali za sada nam oni nisu baš neka inspiracija), jasno je da nikada nećemo postati bolji roboti od samih robota. Zato, odmah precrtaj tu putanju. Ostaje ti jedna druga, mnogo plodonosnija. To je put na kojem, upravo suprotno, postaješ do kraja svesna svojih emocija, ali ne i njima zarobljena. Kako? Lako 🙂

Pre svega, kroz razumevanje. Ako pođemo od samog naziva emocija, koji dolazi od dve latinske reči ex = iz i movere = kretati, dolazimo do značenja “izaći, pokrenuti”. Dakle, emocija bi bila ono što pokreće naš um. Ali je jako bitno na koji način ona to radi. Tvoj um može biti pokrenut željom da pomogneš. I to pokretanje ne stvara problem. Ali će on nastati ako, kao što sam napomenuo, iza te želje stoji skrivena neka druga želja, kakva je recimo želja za priznanjem. Znajući sve to, opet neće biti mnogo efekta ukoliko snagom volje pokušaš da zaustaviš to “kretanje” želje, samo zato što je uočavaš kao negativnu. Ona će se pojaviti šta god da uradiš, kao što si mogla da se uveriš bezbroj puta do sada, bez obzira na strategije koje si smišljala. Zato je mnogo bitnije šta se dešava sledeće, pošto se želja javila. Kako njome barataš. Ako joj potrčiš u zagrljaj, a to bi recimo bilo da samu sebe šibaš zato što imaš takve želje – propast. Ispeći ćeš se. Ako, naprotiv, pronađeš način da se odmakneš i pustiš je da kao vatromet zasvetli i sama se ugasi, na jako si dobrom putu.

Izađi iz svoje priče

Ili, vraćajući se na primer sa besom. Ako si uspela da ostaneš na obali tako da te ta bujica ne povuče sa sobom, tada si jednim udarcem ubila dve vrlo dosadne i opasne muve. Nisi dopustila besu da ti eksplodira u lice poput nekakve paklene naprave, sa svim negativnim posledicama kao što su povređivanje drugih, uništavanje sopstvenog unutrašnjeg mira i jačanje tenedencije da i ubuduće suviše lako i brzo planeš. Takođe si izbegla potiskivanje besa, stavljanje poklopca na kutiju u nekom tamnom kutku svog uma, kutiju u kojoj bomba sa satnim mehanizmom kucka li kucka. Jednostavno si se pozabavila besom na najinteligentniji mogući način, nešto slično kao kontrolisana eksplozija. Dinamita više nema, a niko nije povređen. I što je najlepše, ako to budeš radila više puta, primetićeš da se bes javlja sve ređe i da je njegov intenzitet sve slabiji. Time zapravo naviku besa transformišeš u trajno stanje mira.

Ne očekuj da odmah uspeš. Vrlo često bes će te iznenaditi i tek pošto se malo smiri, shvatićeš šta se događa. Ali sa vežbanjem, taj vremenski raskorak postajaće sve manji, dok potpuno ne nestane. Što je najlepše, počećeš da predosećaš njegov dolazak, kao što po kloparanju šina možeš da predvidiš dolazak voza i pre nego što se zaista pojavi. Obično su vrlo jasan znak male telesne reakcije kao što je promena ritma disanja, grčenje mišića lica ili “treperenje” uma u vidu kratkih, brzih misli punih energije. Lokomotiva stiže! Tako dobijaš dragoceno vreme da se pripremiš za ono što dolazi i da iskoračiš pre nego što te lokomotiva pregazi. Ta veština se naziva svesnost sadašnjeg trenutka i razvija se svakodnevnom meditacijom. U početku možda samo 10 minuta vežbanja postojanosti pažnje, a kasnije to vreme možemo produžavati i ujedno istu vežbu primenjivati na različite svakodnevne situacije, kao što su jelo, hodanje ulicom ili, u naprednijoj fazi, razgovor sa nekim. Kasnije, kada tu sposobnost samoposmatranja razviješ, ona je poput stražara na kuli koji pažljivo motri da požar tvojih emocija ne sagori kuću u kojoj obitavaš, ali i susedne, da ne uništi tvoju i sreću drugih. U početku je za to naravno neophodan mudar napor nekoga ko zna šta radi i zašto to radi. Kasnije sve to postaje deo tvoje prirode i nikakav napor više nije potreban. Automatski pilot u dobrom značenju reči!

Obilje praktičnih uputstava za vežbanje možeš pronaći ovde: Praksa

Vesti sa Srednjeg puta

Ako želiš da budeš u toku sa aktivnostima Budističke zajednice u Srbiji, proširiš svoje znanje o budizmu i meditaciji, počneš da razmišljaš o načinima održavanja sopstvene mentalne higijene, dakle šta ti sama možeš da uradiš, umesto da očekuješ da neko drugi to obavi za tebe (a neće), upiši se među pretplatnike. Naravno, besplatno, jer su najvažnije stvari u životu upravo takve 🙂

Beležim…
Bravo! Na listi si.

Ostati tu gde jesmo ili krenuti?

Kroz 2500 godina dugu istoriju budizma, pored svih različitosti, provlači se jedna nit koja tu istoriju povezuje, a to je pomno i temeljno istraživanje uma, zasnovano ne na pukim spekulacijama, već na direktnom iskustvu. Tom istraživanju čitav svoj život posvetili su neki od nabriljantnijih umova čovečanstva. Otuda nije ni čudo da su takvi mudraci, koristeći empirijski pristup i pravi instrument kakav je dobro uvežban um, došli do izuzetno važnih otkrića korisnih i nama danas. Ta otkrića se pre svega odnose na efikasne načine da postepeno transformišemo svoje emocije, mentalna stanja, navike i karakter, da lagano uklonimo i najdublje ukorenjene sklonosti koje nas sprečavaju da živimo na najbolji, a to znači najsrećniji mogući način. Ako u tome uspemo, time menjamo kvalitet svakog trenutka našeg života, tako što u prvi plan postavljamo fundamentalne karakteristike svakog ljudskog bića, kao što su neposesivna ljubav, unutrašnja sloboda, mir i snaga.

Nasuprot nekim pesimističnim tumačenjima ljudske prirode, ovde se, naravno, ne radi o tome da smo mi rođeni defektni i da nam je sada neophodna neka posebna mentalna praksa kako bi se ti defekti uklonili. Pre je reč o tome da većina naših unutrašnjih potencijala leže neiskorišćeni, uspavani, sve dok nešto ne preduzmemo kako bismo ih doveli u funkcionalno stanje. Nažalost, takvih koji nešto preduzmu do sada nije bilo baš mnogo. Ali se i tu stvari lagano menjaju, kako ljudi dobijaju više informacija. Sve više postajemo svesni da je upravo um naš najveći prijatelj, ali potencijalno i naš najljući neprijatelj. To je taj jedan, isti um koji nam je priroda dala u trenutku rođenja, poput nekakvog dara ili prokletstva, sve zavisi kako ga upotrebimo. Upravo od toga zavisi da li će nama i drugima doneti ogromnu blagodet ili more nepotrebne patnje.

Dakle, ako sebe realno pogledamo, priznaćemo da smo u ovom tretku nalik mešavini svetla i tame, dobrih kvaliteta i manjkavosti. I tada je dobro da se zapitamo: je li ovo najbolje što bih mogao da napravim od svog života? Je li način na koji živim optimalan? Ima li u meni još uvek neiskorišćenog potencijala? Ako potom razumemo da je neka vrsta promene i poželjna i moguća, ovo su pitanja koja nas mogu pokrenuti da nešto i praktično uradimo u pravcu te promene. Jer ubeđen sam da zanemarljiva manjina ljudi na ovoj planeti, ukoliko iskreno posmatra, može konstatovati da nikakva njihova dalja transformacija u pogledu načina življenja i doživljavanja sveta nije niti moguća, niti potrebna. Nažalost, toj manjini bi se rado pridružila i neuporedivo veća grupa onih koji svoje specifične slabosti i konflikne emocije smatraju nečim vrednim, specifičnim delom svoje “individualnosti”, nečim što zapravo doprinosi punoći njihovog življenja. Takvi veruju da je to upravo ono što ih čini jedinstvenim i time olakšavaju da sami sebe prihvate takvima kakvi jesu. No, možemo se zapitati nije li to samo jedan lagani način da se odustane od ideje podizanja kvaliteta sopstvenog života, za koje ne treba baš toliko mnogo. Samo malo razmišljanja i malo truda. Ali neki čini se misle da je i to previše.

Ako smo u toj grupi, jasno je da dobar deo ograničenog životnog vremena koje nam je na raspolaganju bagatelišemo tako što ga provodimo obuzeti bolnim mislima i emocijama, strepnjom i besom. Svesni na trenutke svega toga, prirodno je da poželimo malo mira i odmora od svih tih mentalnih sadržaja koji muče i zamračuju um. I onda se u toj konfuziji, ipak priklonimo liniji manjeg otpora i prihvatimo stanovište da je sve to “normalno”, da je to deo “čovekove prirode”. Naravno, sve što je pod kapom nebeskom možemo krstiti kao “prirodno”, ali ga to ipak ne čini i poželjnim. I bolest je na taj način prirodna, pa opet ako ljudi danas o nečemu pričaju, to je ili o politici ili o specijalnim i čudotvornim lekovima i metodama lečenja. Često o bolestima o kojima do tog trenutka nisu ni čuli!

Elem, čini nam se razumnim da uložimo godine u učenje da hodamo, čitamo, pišemo ili da se osposobimo za neku profesiju. Isto tako, sate i sate ulažemo u fizičko vežbanje, kako bi naše telo bilo zdravo i privlačno. Čak iz dana u dan uporno pedalamo na sobnom biciklu, da bismo stigli tamo gde već jesmo! Pa zašto nam je teško da razumemo da rad sa umom sledi istu logiku? Kako ga je moguće promeniti bez ikakvog napora, samo na osnovu puke želje? Ako shvatimo da je um taj koji stvara naš doživljaj sveta, da je on taj koji jedno isto iskustvo može obojiti i bojama sreće i bojama patnje, jasno je da ćemo, menjajući način na koji doživljavamo stvari, transformisati i čitav naš život. A tu vrstu transformacije može nam doneti jedino ona vrsta mentalnog treninga koji nazivamo meditacija. Nažalost, uvek iznova se pokazuje da izuzetno mnogo podcenjujemo svoju sposobnost menjanja. Otuda stanje koji nazivamo “normalnim” ne vidimo tek kao polaznu tačku, već smatramo ciljem. Ali naš život je mnogo vredniji od toga. I zaista je moguće, malo pomalo, stići od tog “normalnog” do onoga što bismo bez preterivanja mogli nazvati optimalnim načinom življenja.

U tu svrhu priroda ti je podarila nešto što jedino mi kao vrsta posedujemo, a to je samosvest, mogućnost da razumeš svoj potencijal za promenu, bez obzira šta si sada i šta si učinio do sada. To saznanje je veliki izvor nadahnuća da se upustiš u proces unutrašnje transformacije. Neće biti lako da stigneš do cilja, ali će biti daleko lakše nego ostati tu gde jesi. Zašto? Zato što nije samo taj daleki cilj to što leči, već se lekovitim ispostavlja već i taj prvi korak koji napraviš. I svaki naredni, na tom čudesnom putu buđenja i unutrašnje promene.

Ključni budistički pojmovi: nibbāna

Nibbānu (na sanskritu: nirvana) Buda je označio kao krajnji cilj budističke prakse, plemenitog osmostrukg puta. I dok je sam taj put objasnio do detalja, cilju je posvetio mnogo manje vremena, smatrajući valjda da ćemo, kada se jednom zaputimo stazom i njome odmaknemo, taj cilj i sami ugledati. Ali tu kao da nastaje problem, jer mi smo naučili da prvo ide cilj, jasno definisan, pa se onda odlučujemo da li ćemo na put do njega uopšte krenuti ili nećemo. Zaboravljamo da postoji vrednost i u samom putovanju, a ne samo u stizanju na cilj, jer putujući mnogo toga dobijamo, mi sami se menjamo. Zapravo, taj put i ne postoji bez našeg menjanja, na bolje naravno. Sama ta promena jeste putovanje.

Drugi razlog za Budinu naizgled nejasnost oko nibbāne jeste dublji i tiče se suštine budističkog probuđenja. Naime, mesto na kojem se nalazimo i ja i ti deo je jednog generalnog, svetskog ciklusa koji budisti nazivaju saṃsāra (u kojem se akumulirana energija naših dela oduvek i zauvek manifestuje kao biće u najrazličitijim formama). Bezbroj puta se manifestovala kao ljudsko ili neko drugo biće, pa tako i ovaj put. Ovde, na ovom mestu, u ovoj formi. Za sve te manifestacija postoji jedna zajednička stvar, a to je da je svaka od njih neraskidivo povezana sa patnjom, da ni u jednoj ne postoji večni mir i sreća, već su to uvek tek privremene i prolazne kategorije. Zato je jedina naša opcija da taj mir i sreću učinimo trajnim da izađemo iz tog kruga večnog preporađanja, iz te močvare u kojoj uvek iznova potonemo u mulj straha, žudnje, besa ili očajanja. Ali gde je to mesto sigurnosti na kojem ćemo se naći? Kako ga opisati, kada dosada nikada na njemu nismo bili, kada je izvan našeg celokupnog iskustva, a onda i jezika. A što nije u jeziku, to i ne postoji. Baš kao što ne postoji ni ono što nije bilo na fejsbuku 🙂 Kako slepom čoveku objasniti nijansu sunčeve svetlosti na izlasku, kako gluvom čoveku opisati cvrkut slavuja? Kako, zapravo, sve to opisati i onima koji imaju i oči i uši? Jezik je tako limitiran alat za komunikaciju i verovatno si se mnogo puta uverio, kao i ja sam, da se iskustvo zapravo ne može ni ispričati, ni preneti. Ali to je tema za neku drugu priliku.

Bilo kako bilo, Buda je na osnovu sopstvenog iskustva tvrdio da takvo čvrsto mesto oslonca i sigurnosti postoji i nazvao ga je nibbāna, što na paliju znači “gašenje, utrnuće”. Reč koju je Buda odabrao tesno je povezana sa metaforom koju je upotrebio u svom trećem po redu govoru posle probuđenja. To je čuvena Adittapariyaya sutta ili Govor o vatri (SN 35:28):

“Monasi, sve gori. Šta to sve gori? Oko gori. Oblici gore. Svest o viđenom gori. Kontakt oka i oblika gori. I što god nastane na osnovu kontakta oka i oblika — bilo da se doživljava kao prijatno, bolno, ni prijatno ni bolno — takođe gori. A čime gori? Gori vatrom strasti, vatrom odbojnosti, vatrom obmane. Gori, kažem vam, rođenjem, starenjem i smrću, jadom, tugom, bolovima, patnjom i očajem.

“Uho gori. Zvukovi gore…
“Nos gori. Mirise gore…
“Jezik gori. Ukusi gore…
“Telo gori. Taktilni osećaji gore…

“Um gori. Ideje gore. Svest o mišljenom gori. Kontakt uma i ideje gori. I što god nastane na osnovu kontakta uma i ideje — bilo da se doživljava kao prijatno, bolno, ni prijatno ni bolno — takođe gori. A čime gori? Gori vatrom žudnje, vatrom mržnje, vatrom obmane. Gori, kažem vam, rođenjem, starenjem i smrću, jadom, tugom, bolom, patnjom i očajem.”

Oni koji slabo razumeju učenje ili su jednostavno zlonamerni Budin opis nibbāne kao “utrnuća, gašenja” su brže-bolje protumačili kao dokaz da je cilj budizma ni manje ni više nego samoubistvo!? Da nisu toliko žurili i da su se malo bolje informisali, ubrzo bi razumeli da sve što treba da se ugasi jesu vatre sa kraja ovog citata. Vatre koje u njima, u meni i svakom od nas sve vreme bukte, a to su vatre pohlepe, mržnje i obmanutosti ili neznanja. Tako dolazimo do jedne od definicija nibbāne, a to je stanje odsustva ovih toksičnih emocija u našem umu, stanje u kojem je sam njihov koren uklonjen, tako da se nikako ne mogu ponovo javiti. Ovaj princip definisanja kroz negaciju nije nešto što je Buda izmislio, već je deo indijske filozofske tradicije poznate kroz princip “netineti” iliti “ne to… ne to”. Počev od Klementa Aleksandrijskog, koji govori o nesaznatljivosti Boga, sličan metod nalazimo i u hrišćanskoj teološkoj misli, gde se on naziva “via negativa” po latinski ili ”apofatička teologija”, po grčki.

Ali definisati nešto negacijama kao što je “odsustvo” ili “uklonjenost” nije stvar koja neke od nas do kraja zadovoljava. Podseća više na one skulpture sa okvirom i šupljinom u sredini, gde sama ta šupljina definiše umetnički “objekat” posmatranja. Nekako nam se čini da znamo pre šta nibbāna nije, nego šta jeste. Svestan i sâm toga, a podstican razumljivom znatiželjom i pitanjima svojih sagovornika, Buda je pribegavao onome što mu je jedino preostalo, a to su poređenja, metafore, dakle poezija, koja tek delimično uspeva, ne da izrekne, već da nam pomogne da naslutimo ono što je u suštini neizrecivo. Tako je nibbānu opisivao kao: drugu obalu, ostrvo, sigurno sklonište, utočište, luku, ali i kao istinu, mir, slobodu, izbavljenje, kraj lutanja, večno, nevidljivo, neuprljano, suptilno, besmrtno, čudesno, nestvoreno, nenastalo, nerođeno itd. Itd.

Sve su to načini na koji je Buda opisivao jednu jedinu stvar – oslobođenje od patnje. I to je linija do koje jezik može da dopre. Sve iza toga tiče se jedino ličnog iskustva i otuda se može reći da u budizmu, naročito theravada tradiciji, znati kako sebe transformisati da bismo bili nibbāna jeste daleko značajnije nego lupati glavu oko toga šta je ona. To se može vrlo lepo ilustrovati primerom čoveka koji je jako žedan, baš kao što smo i ti i ja žedni mira i slobode od patnje. Šta je za tog čoveka važnije? Da zna kako da dođe do vode i utoli žeđ ili da tačno zna šta je voda, njen hemijski sastav ili fizička svojstva? Kada jednom to razumemo, onda se naš fokus pomera na ono što hrani te tri vatre u nama, a što je Buda nazivao upadāna, rečju koja znači “gorivo”, ali i “vezivanje”, želeći da nam jasno pokaže put do izvora naše patnje. Kada jednom uklonimo to “gorivo” najočiglednijeg, ali i najsuptilnijeg vezivanja (za “ja”, ego, sopstvo) patnja nestaje. Baš kao što se vatra sama od sebe ugasi kada jednom nema više šta da sagoreva. To je naš izlazak iz saṃsāre, večnog preporađanja, večne patnje. Ni nibbāna ni saṃsara nisu, kako ih mnogi zamišljaju, nekavo mesto. Nibbāna nije nikakav budistički raj, baš kao što saṃsara nije budistički pakao. Kada je postao probuđen, oslobođen patnje, Buda nije otišao na nebo, ostao je tu gde je i bio, u Indiji petog veka pre naše ere, ispunjen saosećanjem i željom da svoje otkriće podeli sa onima koji i dalje pate. Dakle, pre se radi o stanju našeg uma, stanju u kojem vezivanje u svetu obeleženom fundamentalnom nepostojanošću, prolaznošću neminovno proizvodi patnju, a ona onda podstiče novo vezivanje i tako u krug. Otuda metafora gašenja, hlađenja, smirenja deluje naročito privlačno umu koji je usijan, izbezumljen, gori!

Neke kasnije budističke tradicije, u duhu ideje ne-dualnosti, počele su da izjednačavaju saṃsāru i nibbānu, verovatno pridajući tim pojmovima i neka druga značenja. Međutim, za theravadu oni se mogu izjednačiti onoliko koliko je moguće izjednačiti čvrsto stisnutu pesnicu sa otvorenom šakom ili u šaci čvrsto stegnut užareni kamen i njegovo ispuštanje kada je otvorimo. Isto tako, dokoni filozofi su kroz istoriju budizma zapodenuli veliku raspravu o tome da li se do nibbāne stiže postupno ili u jednom trenutku. Jer, naravno, za ego je mnogo radosnije polemisati i “pobediti” u polemici, nego smirivati pobesneli um. Sa svoje strane, theravada govori o četiri stupnja probuđenja, od kojih je prvi “ulazak u tok” (sotāpanna), kada prvi put jasno vidimo svoj cilj pred sobom, razumemo ga, jer smo ga makar na kratko iskusili. Tradicija kaže da za takvog putnika više nema greške, sigurno stiže na cilj, zato što tačno zna gde je. Najkasnije za sedam narednih života. Neka svako od nas učini sve što je u njegovoj moći (ako zatreba možda još i malo više) da nam ovaj život bude prvi u tom nizu.

Koloritno uzbuđenje

Svako ko je malo bolje upoznao Budino učenje saznao je da u našem umu postoje tri korena iz kojeg raste sva naša patnja. To su žudnja (rāga), mržnja (dosa) i obmanutost (moha). Za ovaj put, bilo bi interesantno malo bolje pogledati ovu prvu reč – rāga. Evo šta kaže pali rečnik:

Rāga
1. boja, nijansa; kolorit, pigment
2. uzbuđenje, žudnja za nečim, pohlepa.

Ovaj pojam retko se javlja sam, već u kombinaciji sa dosa i moha, kao tri temeljna defekta karaktera: žudnja ili požuda (nekontrolisano uzbuđenje), zlovolja (bes) i pometenost (konfuzija). – Ova tri jahača apokalipse se pojavljuju i u kombinciji sa sličnim terminima, a svi prenose značenje različitih nijansi “žudnje za bivanjem” ili “žeđi za životom” (taṇhā itd.), svega onoga što je prepreka ka nibbāni. Otuda je napuštanje ove žudnje jedan od koraka ka dostizanju željenog cilja, a to je oslobođenje (vimutti) od patnje. Personifikovana, Rāga je jedna od tri kćerke Māre (Māradhītā), čija je uloga da nas drži vezane za krug preporađanja.

Dobro, sad kad znamo njeno generalno značenje, da pogledam poreklo ove reči. Nastala je od korena rađ- i rañđ- = blistati, svetleti, sijati; biti obojen (belom bojom). Iz ovog korena su nastali imenica rāga, ali i glagol rađeti = “boji, farba”. Ovde nailazimo na zanimljivu asocijaciju, jer žudnja kao da oboji naš um, koji je do tada bio proziran i čist. Tako naša percepcija takođe postaje obojena, iskrivljena, više ne vidimo stvari kakve zaista jesu, već kroz “obojene naočare”. I to je neka vrlo jarka boja, jer nas obuzima jarost, želimo po svaku cenu da dođemo do onoga što vidimo. Tek kad skinemo naočare, kad se um ponovo razbistri, obično shvatimo da to što smo tako opsesivno želeli baš i nije bilo vredno tolikih žrtava. Ali, kasno! Zato posle i kažemo da nas je neko “prefarbao”, to jest nasamario. U stvari, nasamarili smo sami sebe.

Istu reč rāga nalazimo i u sanskritu. U starijem, vedskom sanskritu ona ima značenje: 1. strast, ljubav, želja, ushićenje. U kasnijem, klasičnom sanskritu značenje je prošireno i na: 1. lepota, ljupkost, posebno glasa ili pesme; 2. melodija, harmonija “rāga” (kao posebna muzička forma).

Krišna i Arđuna na bojnom polju

No u sanskritu se dogodila permutacija prva dva glasa, pa tako stižemo do reči arđuna = beo, svetao, čist, srebrn”. Tu se naravno odmah setimo Arđune, glavnog lika Mahabharate. Čuveno je prijateljstvo između Arđune i božanstva Krišne, a produkt tog prijateljstva je naravno Bhagavad gita, koja beleži njihov razgovor pred odlučujući boj. E sad, šta mislite šta na sanskritu znači reč kṛṣṇa? Ako Arđuna znači “beo”, onda kṛṣṇa – pravilno zaključujete – može da znači jedino: “crno, tamno, tamnoplavo”. Dakle, kod ova dva junaka imamo kombinaciju svetla i tame, da ne kažem jinga i janga. Krišna je tako svuda predstavljan sa crnom ili plavom kožom. Kao uostalom i Višnu, čija je jedna od inkarnacija.

rimski srebrnjaci

Ali odlutasmo mi daleko od naše rāge! Dakle, etimologija nas posle sanskrita i Arđune dalje vodi do starogrčkog, gde nailazimo na reč argos, što opet znači “blistav beo, bleštav’, ali isto tako i “brz, agilan” (eto sad znate poreklo i reči “agilan”, ali je nikada ne biste povezali sa Budom 😂). E tu se lepo setimo i mesta Argos na Peloponezu (a može i ostalih uspomena sa letovanja u Grčkoj), jednog od najduže i danas nastanjenih mesta na svetu. Njegova istorija seže unazad čak 7000 godina! Iz grčkog, gde bismo drugde nego u latinski jezik, gde nalazimo srodnu reč kao što je argentum = srebro iliti “belo zlato”. I tako dalje, putovanju s rečima nema kraja.

Eto, zaputismo se mi od pohlepe i malo-pomalo stigosmo do srebra. Pa i nismo daleko odmakli!

Unutrašnja snaga

PUN MESEC – 13. septembar 2019

Unutrašnja snaga

Ko ne čineći ništa nažao,
strpljivo podnosi porugu, udarce i napad;
čija je snaga u strpljenju, toj sili moćnoj,
njega brahmanom zovem.

Dhammapada, 399

Možda već poznajemo spoljašnje forme snage, ali je isto tako vredno vežbati sebe da prepoznamo one unutrašnje. U ovim stihovima iz Dhammapade Buda strpljenje naziva moćnom silom brahmana, plemenitog čoveka. Spremnost da budemo trpeljivi, pogotovo kada je nešto neugodno, jeste moćan oblik samozaštite. Način na koji se drugi ljudi ponašaju nas ne uznemiruje; problemi nastaju sa reakcijama našeg neuvežbanog srca. Ogorčenje i strah su ti koji nas zaista muče, a ne ono što vidimo i čujemo da se događa. Oni koji imaju sposobnost da ostanu fokusirani i pažljivi, čak i onda kada su u iskušenju da reaguju, ne postaju uznemireni. A kada se odluče da reaguju, mnogo su veće šanse da će njihov doprinos voditi ka harmoniji, a ne tek ka intenziviranju te uznemirenosti.

S ljubavlju
monah Munindo

Ulazak u nove prostore

Vežba: Za ovu vežbu svesnosti skraćeni naziv je “svesnost vrata”, ali ona zapravo uključuje uvođenje pažnje u svaki prelazak iz jednog u drugi prostor, kada napuštaš jednu vrstu prostora i ulaziš u drugu. Pre nego što prođeš kroz vrata, zaustavi se, makar sekundu, i udahni. Budi svestan razlike koja se možda oseti sa svakim novim prostorom u koji zakoračiš.

Deo vežbe sastoji se u tome da obratiš pažnju na to kako zatvaraš vrata kada ulaziš u novi prostor. Često u njega uđemo a da nismo završili sa prethodnim, zaboravimo da zatvorimo vrata ili ih pustimo da se zalupe.

PODSETI SEBE
Stavi poruku na vidljivo mesto, recimo veliku zvezdu na vrata kroz koja kod kuće obično prolaziš. Ne zaboravi ni vrata od ormana, garaže, šupe, podruma ili kancelarije. Ili stavi posebnu oznaku, recimo slovo V, na ruku kojom otvaraš vrata.

OTKRIĆA
Nemoj biti obeshrabren ako ne uspeš odmah u izvođenju ovog zadatka. Ovo je jedan od najtežih koje smo praktikovali tokom više godina u manastiru. Tako se desi da prilaziš vratima i razmišljaš: „Vrata. Vrata. Pažljivo prođi kroz njih…“ i odjednom se nađeš s druge strane, a da nisi svestan kako si uopšte prošao kroz njih. Pošto smo ovo vežbali nedelju-dve, postali smo bolji, da bismo na kraju osvestili taj ulazak u novi prostor čak i kada nije postojala nekakva barijera kao što su vrata.

Razlika između dva prostora je najočiglednija kada spolja ulaziš u kuću. Jasna razlika u temperaturi, kvalitetu vazduha, mirisu, svetlu, zvukovima i čak generalnom osećaju. Uz vežbanje, u stanju smo da osetimo tu vrstu razlike, mada je ona suptilnija nego kada tokom dana ulazimo i izlazimo iz niza prostorija koje su sve unutar jedne zgrade.

Jedan prijatelj je brojao kroz koliko je vrata prošao za jedan dan – i stigao do broja od 240! To je zaista mnogo potencijalnih trenutaka za svesnost. Ovakav zadatak kao da budi kreativnost i rađa nove zadatke. Na primer, jedna osoba je dodala vežbu uočavanja „vrata“ u umu koja se otvaraju i zatvaraju kako završava jedan niz misli i započinje drugi. Postala je svesna ulaženja u nove „prostorije“ u umu tokom meditacije. Druga osoba, koja je imala dugogodišnju naviku da zalupi vrata za sobom, radila je na tome da ih sada zatvara zaista lagano. Neko treći je zamišljao prostor u svom umu podjednako veliki kao svaka nova prostorija u koju je ušao, umesto da je um pretrpan mislima.

DUBLJE LEKCIJE
Svakom od nas, uključujući i mene, trebalo je nekoliko nedelja da ponavljamo ovu vežbu sve dok nismo bili u stanju da unesemo svesnost u makar polovinu vrata koja smo zatvorili tog dana. Stvar se popravila kada je neko okačio ploču od providne tvrde plastike u mračnijem predsoblju, blizu najčešće korišćenih vrata. Svako od nas je na tu ploču naleteo nekoliko puta, čak i osoba koja ju je okačila! Nekoliko umerenih udaraca u glavu čini čuda kad je u pitanju svesnost.

Takođe smo razmišljali zašto je ova vežba toliko teška. I neko se dosetio: dok prilazimo vratima, naš um juri u budućnost, ka onome sa čime ćemo se sresti i što ćemo raditi sa druge strane. Ovo kretanje uma nije očigledno. Potrebno je pažljivo posmatranje da bi se uočilo. Zbog njega postajemo nesvesni, makar na kratko, onoga što sada radimo. Međutim, čak i nesvestan ili polusvestan um je u stanju da nas usmeri kroz seriju pokreta otvaranja vrata i sigurno provede kroz njih.

Ovo je samo jedan od primera kako prolazimo kroz dobar deo dana, nalik mesečarima koji hodaju svetom sanjajući. Ovo polusvesno stanje izvor je nezadovoljstva (dukkha na pali jeziku budističkog Kanona), stalnog osećaja da nešto nije baš potaman, da postoji jaz između nas i života kako se zaista odvija. Kako učimo da budemo prisutni, malo pomalo, jaz se smanjuje i život dobija jarkije boje i postaje sve više zadovoljavajući.

Zaključak: Obraduj se svakom fizičkom prostoru i svakom prostoru uma na koji naiđeš.

(Jan Chozen Bays: Kako vežbati divljeg slona i druge avanture sa svesnošću)