Gde je tvoj centar?

Iznenada se budiš i otvaraš oči. Čudiš se što je oko tebe potpuni mrak. Šta se dešava? Ništa ne vidiš. Lagano se pridižeš i okrećeš oko sebe. Nigde ni tračka svetlosti. Iako ne vidiš ništa, nekako osećaš da si u prostoriji, u koju ne dopiru ni svetlost ni zvukovi. Oprezno krećeš na jednu stranu dok ne naiđeš na zid. Dobro je, barem nešto! Onda lagano krećeš duž tog zida pipajući jednom rukom, sve dok ne naiđeš na ugao prostorije. Okreneš se za 90 stepeni i nastavljaš dalje. I opet ugao. Produžavaš tako dok ne izbrojiš četiri ugla i uveren si da si sada na tački sa koje si pošao. Nije jako dugačka ova prostorija, ni jako široka. A šta je u njezinom središtu? Osmeliš se i korak po korak, oprezno, pomeraš se od jednog ka suprotnom zidu. Kada ga dodirneš, kreneš nazad. Aha! Ovde negde je sredina. Okreneš se za 90 stepeni i probaš sa drugim parom zidova. Mrkli je mrak i krećeš se vrlo oprezno, vrlo lagano. Na jednu, pa na drugu stranu. Da! Ovo mora da je sredina. Dakle, sada si u centru prostorije. Lutanje je završeno i sedaš u samom središtu. Nekako ti se čini da je tu najbezbednije. I zaista, onog trenutka kada si seo, kad je srce do tada nemilosrdno gonjeno strahom počelo da usporava svoj ritam, i ta prostoriju lagano i neočekivano počinje da se ispunjava svetlošću.

Prethodni pasus bi mogao da posluži kao korisna metafora za samatha meditaciju ili meditaciju smirenja, jer oslikava postupni proces udaljavanja od pet prepreka i pronalaženje središnje tačke našeg bića. Ako si malo čitao o Budinom učenju, velika je verovatnoća da si već naišao na listu od pet prepreka, nīvaraṇa. Tako znaš da naša svest da bi stigla do svetla normalnog funkcionisanja nailazi na prepreke žudnje, mržnje, uznemirenosti i tromosti (četiri zida) i sve dok ih ne savlada ostaje u mraku sumnje. Dakle, ako si posle tog čitanja poželeo malo i da meditiraš, sigurno ti je prvo otkriće bilo koliko je tvoj um nemiran. Navikao je da obrađuje veliku količinu informacija koje mu stižu putem čula ili ih sam proizvodi. I stalno traži nove! Kada si to saopštio svom učitelju meditacije, sigurno mu je prvi savet bio da usporiš, da makar malo opustiš prvo telo, pa onda i um, jer je to prirodan protivotrov opsesivnom razmišljanju. Naravno, ništa lakše reći i ništa teže učiniti. Onda si naučio da upotrebiš dah kao lenger, kako te oluja u glavi ne bi stalno bacala čas na jednu čas na drugu stranu.

Možda ti je bilo potrebno pet minuta, pet dana ili pet godina, ali na kraju si ipak naučio dragocenu veštinu usporavanja, zaustavljanja. Veštinu dopuštanja sebi da se skrasimo u tišini sopstvenog uma. I dopala ti se ta tišina! Dopao ti se taj osećaj sve većeg mira, prepuštenosti, zaustavljenosti u trenutku, sve dok… bum! … ne udariš u suprotni zid fizičke i mentalne tromosti i tuposti. U nekom trenutku je sva ta smirenost potonula u pospanost, lenjost, u umrtvljenost uma koji se sada bori da jednostavno ostane makar samo budan. I to je normalna reakcija, ništa strašno, ništa pogrešno. Ali kada si jednom postao svestan te dve tačke, deo tvoje prakse postaje i posmatranje uma koji iz dana u dan oscilira između ta dva pola i pronalaženje tačke ravnoteže. Pošto pred očima imaš čitav spektar, sasvim ti je jasno kada je um suviše aktivan, na kojoj tački treba mirno da odložiš igračku kojom je zaokupljen i dopustiš mu da se odmori. A kada osetiš da postaje pospan, ukočen, znaš da je vreme da popraviš položaj u kojem sediš, ispraviš leđa, izbaciš napred grudni koš i sa nekoliko dubokih udaha i izdaha poguraš energiju nagore, u centar svesti. Na kraju postaješ zaista vešt u ovom finom nivelisanju, pronalaženju središnje tačke kao na libeli, središnje tačke u kojoj je tvoj um u isto vreme opušten i otvoren, i miran i pažljiv.

Ako se okreneš za 90 stepeni i osmotriš, videćeš da je tvoj um po navici privučen predmetima i situacijama koje smatraš prijatnim. Ne mora to biti nikakava opsednutost, neodoljiva žudnja. Mnogo češće je to tek blaga naklonost, kao da je neko kraj tebe i malo-malo te laktom gurka ka onome što ti se dopada. Čula se raduju novog golicanju, um naslađuje anticipacijama i ti si već u trenutku koji još nije ni došao. Nagnut napred, juriš brzinom svetlosti i ne pomerajući se. Osvesti to i lagano se vrati malo unazad, tako da ti je trup ponovo uspravan.

Kada si jednom to uočio, mnogo će ti lakše biti da vidiš kada si krenuo ka suprotnom zidu, onom koji ti je iza leđa. Samo zato što ti se ono što ti je pred očima ne dopada, ne želiš ga. I ponovo si van balansa, van svog centra. Uviđaš da tokom dana dobar deo onoga na šta naiđeš, što vidiš, čuješ, osetiš izaziva u tebi blagi osećaj iritiranosti ili nezadovoljstva. Isto je i sa praksom. „Da, osećam udah i izdah. Pa šta! Možeš misliti, velika nauka!“ Ili ti se dopada to umirujuće, ritmično strujanje vazduha kroz tvoje telo, ali onda opet… bum! zid… „Zašto me uvek boli to koleno! Nisam elastičan. Kako da se opustim kad je bol jači!?“ I opet, pokušaj da vrlo pažljivo, pipajući odmeriš rastojanje između ta dva zida. Da postaneš svestan kolika je njihova udaljenost i onda otkriješ sredinu tog rastojanja, rastojanja između impulsa sviđanja i impulsa nesviđanja, odgurivanja. Osećaji zadovoljstva i bola su neizbežni sve dok imamo ovo telo, a to znači sve dok imamo ovaj život. Ali sviđanje i nesviđanje, željenje i neželjenje koje uz to dvoje ide jesu naš izbor, kako god drugačije to tebi sada izgledalo. Oni su naša naučena emocionalna reakcija koju svesnom namerom jeste moguće izmeniti.

Središna tačka između žudnje i odbojnosti je spokojstvo, um u stanju balansa, kada je on potpuno sa iskustvom trenutka, ali niti priželjkuje, niti odbacuje to što se događa. Iako si svestan toga što nastaje i nestaje, nemaš bilo kakvu želju da ga promeniš u nešto drugo. I kada takvo spokojstvo udružiš sa svešću koja je ujedno i mirna i pažljiva, pronašao si centar svoga uma, onu nepomerljivu tačku u svetu koji se neprekidno kreće, preobražava, nastaje i nestaje. To ne znači da nećeš morati još mnogo puta da naletiš na jedan ili drugi zid, ali je sigurno da ćeš sada, kada si ga jednom osetio, mnogo lakše pronalaziti to tajno, skriveno i dragoceno mesto sigurnosti u sebi.

A kada god si na njemu, sumnje kojih je mnogo, premnogo – da li sam dovoljno dobar, dovoljno lep, mudar, da li je ovo pravi put, šta drugi misle o meni, zašto ja najviše patim i milioni drugih – sleću pred tebe poput ptica koje bi da predahnu od dugog putovanja. One će možda opet poleteti, ali tebe to više ne brine. Jer sada dobro znaš put do svog središta, do mesta na kojem je, kada se na njemu nađeš, čitav tvoj život obasjan pouzdanjem i sigurnošću. To je taj trenutak koji si čekao. I još jedan. I još jedan. Sve dok se te prve kapi lagano ne pretvore u pravi letnji pljusak. Pljusak dobrote, mira, ljubavi i sreće, nezaustavljiv i nemerljiv.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s