Ostati tu gde jesmo ili krenuti?

Kroz 2500 godina dugu istoriju budizma, pored svih različitosti, provlači se jedna nit koja tu istoriju povezuje, a to je pomno i temeljno istraživanje uma, zasnovano ne na pukim spekulacijama, već na direktnom iskustvu. Tom istraživanju čitav svoj život posvetili su neki od nabriljantnijih umova čovečanstva. Otuda nije ni čudo da su takvi mudraci, koristeći empirijski pristup i pravi instrument kakav je dobro uvežban um, došli do izuzetno važnih otkrića korisnih i nama danas. Ta otkrića se pre svega odnose na efikasne načine da postepeno transformišemo svoje emocije, mentalna stanja, navike i karakter, da lagano uklonimo i najdublje ukorenjene sklonosti koje nas sprečavaju da živimo na najbolji, a to znači najsrećniji mogući način. Ako u tome uspemo, time menjamo kvalitet svakog trenutka našeg života, tako što u prvi plan postavljamo fundamentalne karakteristike svakog ljudskog bića, kao što su neposesivna ljubav, unutrašnja sloboda, mir i snaga.

Nasuprot nekim pesimističnim tumačenjima ljudske prirode, ovde se, naravno, ne radi o tome da smo mi rođeni defektni i da nam je sada neophodna neka posebna mentalna praksa kako bi se ti defekti uklonili. Pre je reč o tome da većina naših unutrašnjih potencijala leže neiskorišćeni, uspavani, sve dok nešto ne preduzmemo kako bismo ih doveli u funkcionalno stanje. Nažalost, takvih koji nešto preduzmu do sada nije bilo baš mnogo. Ali se i tu stvari lagano menjaju, kako ljudi dobijaju više informacija. Sve više postajemo svesni da je upravo um naš najveći prijatelj, ali potencijalno i naš najljući neprijatelj. To je taj jedan, isti um koji nam je priroda dala u trenutku rođenja, poput nekakvog dara ili prokletstva, sve zavisi kako ga upotrebimo. Upravo od toga zavisi da li će nama i drugima doneti ogromnu blagodet ili more nepotrebne patnje.

Dakle, ako sebe realno pogledamo, priznaćemo da smo u ovom tretku nalik mešavini svetla i tame, dobrih kvaliteta i manjkavosti. I tada je dobro da se zapitamo: je li ovo najbolje što bih mogao da napravim od svog života? Je li način na koji živim optimalan? Ima li u meni još uvek neiskorišćenog potencijala? Ako potom razumemo da je neka vrsta promene i poželjna i moguća, ovo su pitanja koja nas mogu pokrenuti da nešto i praktično uradimo u pravcu te promene. Jer ubeđen sam da zanemarljiva manjina ljudi na ovoj planeti, ukoliko iskreno posmatra, može konstatovati da nikakva njihova dalja transformacija u pogledu načina življenja i doživljavanja sveta nije niti moguća, niti potrebna. Nažalost, toj manjini bi se rado pridružila i neuporedivo veća grupa onih koji svoje specifične slabosti i konflikne emocije smatraju nečim vrednim, specifičnim delom svoje “individualnosti”, nečim što zapravo doprinosi punoći njihovog življenja. Takvi veruju da je to upravo ono što ih čini jedinstvenim i time olakšavaju da sami sebe prihvate takvima kakvi jesu. No, možemo se zapitati nije li to samo jedan lagani način da se odustane od ideje podizanja kvaliteta sopstvenog života, za koje ne treba baš toliko mnogo. Samo malo razmišljanja i malo truda. Ali neki čini se misle da je i to previše.

Ako smo u toj grupi, jasno je da dobar deo ograničenog životnog vremena koje nam je na raspolaganju bagatelišemo tako što ga provodimo obuzeti bolnim mislima i emocijama, strepnjom i besom. Svesni na trenutke svega toga, prirodno je da poželimo malo mira i odmora od svih tih mentalnih sadržaja koji muče i zamračuju um. I onda se u toj konfuziji, ipak priklonimo liniji manjeg otpora i prihvatimo stanovište da je sve to “normalno”, da je to deo “čovekove prirode”. Naravno, sve što je pod kapom nebeskom možemo krstiti kao “prirodno”, ali ga to ipak ne čini i poželjnim. I bolest je na taj način prirodna, pa opet ako ljudi danas o nečemu pričaju, to je ili o politici ili o specijalnim i čudotvornim lekovima i metodama lečenja. Često o bolestima o kojima do tog trenutka nisu ni čuli!

Elem, čini nam se razumnim da uložimo godine u učenje da hodamo, čitamo, pišemo ili da se osposobimo za neku profesiju. Isto tako, sate i sate ulažemo u fizičko vežbanje, kako bi naše telo bilo zdravo i privlačno. Čak iz dana u dan uporno pedalamo na sobnom biciklu, da bismo stigli tamo gde već jesmo! Pa zašto nam je teško da razumemo da rad sa umom sledi istu logiku? Kako ga je moguće promeniti bez ikakvog napora, samo na osnovu puke želje? Ako shvatimo da je um taj koji stvara naš doživljaj sveta, da je on taj koji jedno isto iskustvo može obojiti i bojama sreće i bojama patnje, jasno je da ćemo, menjajući način na koji doživljavamo stvari, transformisati i čitav naš život. A tu vrstu transformacije može nam doneti jedino ona vrsta mentalnog treninga koji nazivamo meditacija. Nažalost, uvek iznova se pokazuje da izuzetno mnogo podcenjujemo svoju sposobnost menjanja. Otuda stanje koji nazivamo “normalnim” ne vidimo tek kao polaznu tačku, već smatramo ciljem. Ali naš život je mnogo vredniji od toga. I zaista je moguće, malo pomalo, stići od tog “normalnog” do onoga što bismo bez preterivanja mogli nazvati optimalnim načinom življenja.

U tu svrhu priroda ti je podarila nešto što jedino mi kao vrsta posedujemo, a to je samosvest, mogućnost da razumeš svoj potencijal za promenu, bez obzira šta si sada i šta si učinio do sada. To saznanje je veliki izvor nadahnuća da se upustiš u proces unutrašnje transformacije. Neće biti lako da stigneš do cilja, ali će biti daleko lakše nego ostati tu gde jesi. Zašto? Zato što nije samo taj daleki cilj to što leči, već se lekovitim ispostavlja već i taj prvi korak koji napraviš. I svaki naredni, na tom čudesnom putu buđenja i unutrašnje promene.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s