U pohvalu ne-znanju

Ako nešto u životu želimo, to je da znamo. I ako postoji situacija u kojoj priželjkujemo da ne budemo, onda je to mrkli mrak neznanja. Ceo život se upinjemo da upoznamo ovaj svet u koji smo zabasali, prikupljamo informacije, prevrćemo knjige, pobijamo tuđa mišljenja i velikodušno pokazujemo svoje enciklopedijsko znanje. Nema u tome ničeg generalno lošeg. Posedovati znanje je na kraju krajeva i cilj Budinog puta. Jer uzrok patnje je neznanje (aviđđā) i jedini način da se te patnje oslobodimo jeste da iskorenimo neznanje, da ga potpuno zamenimo znanjem probuđenja. Sasvim prosto. Ali sve dok ne stignemo na kraj tog dugog, krivudavog i strmog puta, pratiće nas ko drugi nego upravo to neznanje. Toliko dugo ćemo se sa njim družiti i toliko često biti u prilici da jednostavno ne znamo da li da krenemo levo ili desno, da li da uopšte krenemo ili da, što se kaže, malo za pojas zadenemo. I u tome nismo izuzetak. To je stanje svakog od nas, čak i najvećih umova, koji su možda čak i naši duhovni junaci.

Što se mene tiče, jedan od takvih junaka se u zimu 1929/30, u Indiji, upravo našao obavijen mrklim oblakom neznanja. Borba za nezavisnost Indije je u punom jeku, ali pokret pokazuje ozbiljne pukotine. Među liderima Kongresne partije, uključujući Gandija, postoje duboka neslaganja i kolebanje na koju stranu povesti borbu. Ređaju se konflikti između Indusa i muslimana, kao i teroristički napadi na britanske državne službenike. Veliki bengalski pesnik Tagora dolazi da poseti Gandija u njegovom ruralnom ašramu na reci Sabarmati, blizu zapadne obale Indije. Zabrinut je i pita velikog lidera kojim putem krenuti. Gandi, koji je čitav svoj život stavio na jednu kocku, a to je nenasilje, zabrinut mu odgovara: “Ne vidim da iz mraka koji me okružuje dolazi bilo kakvo svetlo… Mnogo se nasilja oseća u vazduhu.”

Gandi u ašramu ostaje nedeljama. Prekinuo je većinu kontakta i najviše vremena provodi sam, u molitvi i meditaciji ili satima sedeći na verandi svog doma. Niko nema pojma o čemu razmišlja. Kada se neko i odvaži da ga pita, odgovara: “Jednostavno čekam. Čekam na poziv. Znam da ću pre ili kasnije čuti taj unutrašnji glas.”

Prošlo je šest nedelja takvog čekanja, ne-znanja i kontemplacije, da bi kraju stiglo “znanje”. Povešće marš za so od svog ašrama do morske obale, dug nekih 400 kilometara i tamo vaditi so, što je protiv kolonijalnih zakona, koji garantuju monopol Britanaca na ovu vitalnu potrepštinu (osim što bez nje nema kuvanja, nema ni čuvanja hrane u tropskim uslovima). Marš traje tri nedelje. Desetine hiljada oduševljenih pristalica se pridružuju u usputnim selima i gradovima, ljudska reka građanske neposlušnosti je sve veća. Ali je sve veća i represija, prebijanja, hapšenja, mučenja, konfiskacija imovine, zabrana publikacija i zatvaranje niza civilnih organizacija.

Iako ova kampanja nije primorala Britance da odmah napuste Indiju, ona je označila tačku preokreta u oslobađanju energije masa, ali i kompromitovanju zvanične priče vlasti da su oni tu za dobro domorodaca, jer će im doneti ekonomski, politički i socijalni boljitak. Vlast britanskih džentlmena pokazala je svoje pravo, nimalo džentlmensko lice.

Ovo je samo jedna od priča koja pokazuje koliko je ne-znanje u nekim situacijama ključno za svaku našu, na duhovnim principima zasnovanu akciju u materijalnom svetu. Ako se se malo osvrnemo, videćemo u potvrdu ove tvrdnje da je mnogo duhovnih i filozofskih tradicije koje cene to stanje ne-znanja, otvorenosti, upitanosti koja ne žuri da zgrabi prvi odgovor koji se ponudi. Upravo zato što nas ono, na paradoksalan način, može odvesti do dubljeg znanja, dubljeg zato što se razlikuje od našeg uobičajenog, običnog znanja. Ovde mislim recimo na različite oblike plemenskih inicijacija, kada inicijant u potrazi za vizijom napušta poznato, porodicu, selo, pleme i odlazi u divljinu, u nepoznato, da tamo provede izvesno vreme, ostajući sve vreme otvoren za to što traži. Hrišćanski mistici govore nam o “oblaku neznanja”, o uranjanju u “oblak zaboravljanja” svega uobičajenog što znanju, o istrajavanju u mrkloj noći duše, u kojoj je sve ono što su smatralu da znaju izgubilo svoje značenje. Dalje, setimo se čuvene Sokratove tvrdnje da je najviši oblik znanja znati da ne znamo. I onda je to uvod u istraživanje, promišljanje i, nadajmo se, znanje. Na istom tom tragu indijski mudraci su kada bi ih propitivali o Brahmanu odgovarali sa “neti neti”, “ne to, ne to” i sada već prepoznajemo onaj via negativa o kojem sam već pisao pre nekako. Ali nastavljajući našim putem, stižemo do mudrog Tao te činga, u kojem nalazimo ove čuvene stihove:

Tao o kojem je moguće govoriti nije večni Tao.
Ime koje je moguće imenovati nije večno ime.
Neimenovano jeste izvor i neba i zemlje.”

Ali šta ne-znanje znači konkretno u okviru naše duhovne prakse? Na koji način se ono razlikuje od nezananja koje je Buda označio kao glavni naš problem? Zašto je ono važno ukoliko smo se odlučili za saosećanjem vođeno konkretno delovanje?

Kada pominjem duhovnu praksu, kojih je bezbroj, naravno da ovde govorim o onoj budističkoj. A njen važan sastojak, kao što već nadam se znamo, jeste vežbanje svesnosti. A upravo je razvijanje sposobnosti da napustimo naviknute, rutinske, šablonske oblike znanja temeljni sastojak svesnosti. U takvoj meditaciji vežbamo, koliko god je to moguće, posmatranje aktuelnog iskustvo iz trenutka u trenutak, jednu vrstu otvorene, ka sadašnjosti usmerene svesnosti, lišene bilo kakve reaktivnosti. I paradoksalno, takva vrsta svesnosti odslikava onu vrstu znanja koje se oslanja na ne-znanje: na uočavanje i napuštanje naše ukorenjene tenedencije da “znamo” to što doživljavamo, tako što ćemo ga prepričavati, komentarisati u svojoj glavi. Sada, međutim, nešto vidimo i napustimo, makar privremeno. Napustimo sve one načine na koje to što vidimo, čujemo, osetimo neprekidno smeštamo u neki već znani okvir, dobro poznate lične priče, kulturne klišee, naučene obrasce tumačenja prošlosti i budućnosti, a u stvari naizgled beskrajnu seriju vrlo repetitivnih komentara o detaljima tog iskustva.

Na taj način, važan vid našeg vežbanja svesnosti jeste uočavanje na koji način naše uobičajeno znanje – lično ili socijalno – obično ima svoju senku, “tamnu stranu”, činjenicu da je naša potraga za znanjem pokretana strahom, pohlepom, mržnjom i, što je ironija, obmanutošću. Kao što naravno može biti pokretana i ljubavlju, brigom, saosećanjem i mudrošću. Ali razliku između to dvoje često ćemo prepoznati tek kada naučimo da svoje uobičajeno znanje odložimo na stranu i sve pogledamo novim očima. Zato je naš cilj da se odučimo od “kompulzivnog znanja” i uvidimo da pravi problem nije manjak mišljenja i znanja, već pre naše pomanjkanje mudrosti o tom mišljenju i znanju. Put je kao i obično kružan: vodi ka otkrivanju, tokom kojeg prvo proučavamo svoje uobičajeno znanje, zatim ga pohranimo u jednu vrstu ne-znanja, samo zato da bismo se vratili novom, izuzetnom, neuobičajenom znanju. Utoliko ne-znanje uopšte nije neznanje, već međukorak ka dublje znanju koje nekada zovemo i mudrost.

U svojim “Stihovima o umu ispunjenom poverenjem”, kineski čan mudrac iz VIII veka podstiče svoje učenike da saznaju istinu kroz ne-znanje:

“Ako želite da vidite istinu
onda ne formirajte mišljenje
ni za ni protiv bilo čega.
Postaviti ono što vam se dopada
naspram onoga što vam se ne dopada,
predstavlja bolest uma…

Ne tragajte za istinom:
samo prestanite da se
naslađujete svojim mišljenjima.”

A korejski učitelj Sung san nas savetuje:

“Samo održavajte ‘ne znam um’.”

Lepa ideja. Ali kako? Pa lako, naravno! 🙂
Evo jedne vežbe koja može pomoći u tom pravcu:

Tokom narednih nedelju dana neka deo tvoje prakse svesnosti bude da je uneseš i u razgovore koje vodiš, naravno kada je to prikladno (što eufemistički znači: kad ne zaboraviš 🙂 ) Pri tome probaj da idenifikuješ svoji prvih pet gledišta (“znanja”) koja se jave u onim razgovorima u kojima pokušavaš da osporiš nečije ili odbraniš svoje gledište. Možeš to praktikovati i na društvenim mrežama. Toliko ubeđivanja, debatnih “trijumfa” i “poraza”, da prosto ne znaš na koju stranu pre da stigneš! A ti stavovi koje tako srčano braniš ili napadaš naravno mogu biti sasvim lični, mogu se ticati mesta na kojem radiš, familije, klimatskih promena i fudbala ili, što je danas načešće, socijalne situacije ili politike. Biraj i uživaj!

Ako ti ovo baš ne ide od ruke, ima i mnogo jednostavniji metod. Pitaj one najbliže da ti nabroje pet stvari u kojima si najdogmatičnija. Ne brini, izložiće ti ih sa laserskom preciznošću. E kad ih jednom imaš na listi, pokušaj da ih malo-pomalo labaviš, da sebe zapitaš: Zašto tako tvrdoglavo insistiram na tome? Na kojim se konkretnim argumentima moj stav zasniva? Koje moje lične istorije i emocije su u sve to upakovane? Mogu li ipak nešto da naučim od te druge osobe?

Prijaće ti. A i drugima!

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s