Dva lica Dhamme: Istok / Zapad (1)

Od njegovog nastanka, budizam je karakterisala velika sposobnost prilagođavanja različitim socijalnim sredinama, sistemima vrednosti i tradicijama. Tokom prvog milenijuma postojanja i polazeći od mesta nastanka na indijskom potkontinentu, budizam se postepeno širio na Šri Lanku, jugoistočnu Aziju i Kinu. Kasnije je uhvatio koren na Tibetu, u Mongoliji, Koreji i Japanu. Na tom trijumfalnom pohodu, zadržavajući svoje temeljne elemente, učenje se lagano adaptiralo na nova društva i njihova nova istorijska, psihološka i duhovna obeležja. Na primer, budističke ideje kombinovane su sa pučkim kultovima duhova, mešane sa konfučijanizmom, stapale se sa šinto religijom, elementima taoizma ili sa mongolskom šamanskom tradicijom. Otuda danas možemo govoriti o izuzetnoj šarolikosti budističkih učenja, u kojima su različiti izvorni elementi dobili nova tumačenja i relativni nivo značaja, pored naravno novouspostavljenih gledišta i verovanja.

Pri svemu tome, način širenja budizma u Aziji bio je najčešće od vrha nadole, tako što bi kralj ili vladar postao sam budista, a onda tu novu religiju nametnuo svojim podanicima kao novu religijsku paradigmu u vidu državne religije. Ubrzo bi počeli da niču od države sponzorisani manastiri i centri obrazovanja, odakle se širio snažan uticaj nove, prihvaćene kulture, koja je smatrana superiornom, a to znači efikasnijom u obezbeđivanju individualne i socijalne harmonije, u odnosu na lokalnu religiju. Ipak, da bi zaista pridobilo srca običnih ljudi, novo učenje trebalo je kombinovati sa raširenom narodnom tradicijom, ritualima i verovanjima. Otuda u savremenom budizmu u Aziji uočavamo čudnu mešavinu Dhamme i animizma, magije i spiritizma. Među vidljivim izrazima tog fenomena jesu snažna vera u moć nat, lokalnih duhova, u Mjanmaru ili verovanje u zaštitnu moć amajlija tako popularnih među tajlandskim budistima.

Sličan, ali noviji proces širenja budizma na zapad je podjednako zanimljiva i kompleksna priča, koji ovde nije moguće detaljnije izložiti. Ali jeste moguće navesti neke od faktora važnih za ovaj istorijski fenomen, koji označava početak čitave jedne ere. Ograničivši se na poslednjih vek i po, može se reći da je Budino učenje u Evropu stiglo najviše zahvaljujući britanskim kolonijalnim službenicima koji su se, sledeći interes za tu čudnu zemlju u kojoj su se obreli, pretvorili u proučavaoce arheoloških iskopina i pisce gramatika novih, do tada slabo znanih jezika. Među njima svakako najistaknutije mesto zauzimaju, između ostalih, Alexander Cunningham, Edwin Arnold ili Thomas Rhys-Davids. Ovaj novi soj orijentalista uložio je ogroman napor u sakupljanje i prevođenje budističkih tekstova, kao i u njihovo naučno tumačenje. Otuda nije ni čudo da je znanje o budizmu početkom XX veka bilo uglavnom ograničeno na naučnike uronjene u analizu sofisticiranih lingvističkih i filozofskih pitanja koja su novootkriveni tekstovi postavljali. Tako je budizam bio viđen pre kao objekat filozofskog i filološkog istraživanja nego kao živa religija.

Prvi uspešniji pokušaji da se Učenje izmesti iz uskog kruga proučavalaca u širu, javnu arenu dolaze sa teozofskim pokretom i njegovim osnivačima Henry S. Olcottom i Helenom P. Blavatskom.

“Jedna od fundamentalnih premisa ovog pokreta bila je da ispod raznolikosti svetskih religija leži primordijalna ezoterička tradicija, koja je zapravo izvor svih drugih, vidljivih. Budizam je, verovali su Olcott i Blavatska, najbolji predstavnik te tradicije… Kao i orijentalisti, i njih dvoje nisu obraćali mnogo pažnje na žive budističke tradicije, sem da izraze svoju odbojnost prema njima i pokušaju da ih reformišu. Tako je Olcott u svojim spisima bio dovoljno pažljiv da pravi razliku između ‘istinskog budizma‘ I navodno izopačenog budizma masa.”

D. L. McMahan: Making of Buddhist Modernism.

Što se tiče Amerike, veoma važan događaj tog perioda bio je Svetski parlament religija, održan u Čikagu 1893, smatran „najobuhvatnijim međureligijskim skupom u istoriji“, jer su na njemu bili predstavnici čak deset različitih religijskih tradicija. Budistički delegati kao što su Anagarika Dharmapala ili rinzai zen sveštenik Shaku Soyen privukli su znatnu pažnju i tako stvorili osnovu za narednu fazu ukorenjivanja budzma na američkom kontinentu. Ona je došla pola veka kasnije, sa onim što je nazvano „zen bum“:

„Dve ličnosti, D. T. Suzuki, nezaređeni učenik Shaku Soyena, i Alan Watts, anglikanski sveštenik i popularizator istočnih religija, bile su ključne za širenje budizma, a zen tradicije posebno, u Sjedinjenim Državama. Zajedno sa bitnicima, oni su pomogli da se budizam priključi glavnom toku američke kulture.”

R.H. Seager: Buddhism in America

Ovaj trend dostigao je nove visine sa kontrakulturnim pokretom sredino 60-tih, koji je eksplodirao na obe strane Atlantika, dovodeći u pitanje mnoge društvene tabue. Mladim buntovnicima bio je potreban novi identitet i vrednosni sistem, a neki od njih su ih našli u Budinom učenju. Tako je budizam, zajedno sa hinduizmom i nizom drugih duhovnih tradicija, postao važan sastojak čitave lepeze novih životnih stilova i strategija usmerenih protiv konformizma i duboko ukorenjenog postojećeg poretka stvari. Dve decenije kasnije, ovakav „revolucionarni“ pristup Dhammi naći će i svoj formalni izraz u difuznom pokretu koji sebe naziva angažovani budizam, a nastao je na dugoj istoriji političkog aktivizma i služenja društvu. Sve ovo je naravno imalo svoje implikacije na tip organizacione strukture i način funkcionisanja budističkih institucija na Zapadu, u kojima su nezaređeni dobili nove uloge i smanjen je jaz između monaha i običnih sledbenika.

Paralelno sa ovim nizom istorijskih događaja, budizam je u Evropu stizao i sa imigrantima iz britanskih kolonija jugoistočne Azije, a u Ameriku sa imigrantima iz Kine i Japana. Oni su na zapadnu obalu kontinenta počeli da pristižu već oko 1840. i vremenom počeli da formiraju svoje verske zajednice. Već oko 1890. je kinesko prisustvo u Americi bilo sasvim vidljivo, dok je japanska populacija u to vreme brojala jedna dve hiljade. Zato se vidljivost Japanaca razvijala znatno sporije, ali su oni kasnije imali znatno veći uticaj na budističku topografiju zemlje u koju su se naselili.
Ova dva kanala prenošenja Učenja ostavila su trag i na polarizaciju članova budističkih zajednica, podelivši ih na sledbenike imigrante i na zapadne konvertite.
U celini, širenje budizma na Zapadu bilo je potpuno drugačije nego u Aziji, jer nove ideje nisu nametane odozgo, kao državna religija, već su uvođene od od dole nagore. U početku su ih prihvatale socijalno marginalizovane grupe mladih buntovnika, duhovnih avanturista ili umetnika. Tek potom je budizam postajao deo opšteg religijskog miljea. U tom svom napredovanju, daleko od azijskog ritualizma i mnoštva verovanja koja bismo svrstali u sujeverje, budizam je na Zapadu hvaljen zbog svog racionalizma i velike sličnosti sa naukom, a što je jako doprinelo da bude prihvaćen. Zato ne iznenađuje da su neki delovi Učenja dobili vrlo istaknuto mesto, oni gde Buda deluje kao savremeni filozof ili psiholog, pre nego religijski lider. Tako će se tipični uvod u budizam na Zapadu fokusirati na istorijske ili psihološke aspekte Budine poruke, a ne na kosmologiju i bezbrojna bića koja nastanjuju nebeske svetove.

Druga razlika između budizma u Aziji i na Zapadu jeste da su različite budističke tradicije u Aziji, pripadajući udaljenim geografskim i kulturnim zonama, održavale nepromenjenim svoja specifična obeležja i jasne granice jedna prema drugoj. Svaka od azijskih država prihvatila je jednu od tri glavne tradicije: theravada, mahayana i vađrayana, i smatraju ih delom svog nacionalnog identiteta. Tako te tri tradicije istorijski nisu imale mnogo dodira i međusobnog dijaloga. Nasuprot tome, iste te tri tradicije moraju na Zapadu da žive jedna sa drugom, u istoj zemlji, čak u istom gradu, i da s euključe u širu tradiciju međureligijskog dijaloga. Tako su tradicije odvojene hiljadama kilometara u Aziji, postale najbliži susedi na Zapadu i započele važan proces međusobnog priznavanja i saradnje. Ovakvo brisanje jasnih granica između različitih budističkih tradicija uticalo je i na religijski identitet njihovih sledbenika, koji često sebe ne definišu na isti način kao tradicionalni sledbenici u Aziji. Tako danas imamo milione ljudi koji sebe smatraju budistima, praktikuju meditaciju, ali se ne osećaju pripadnicima nijednog konkretnog budističkog centra ili organizacije.

Radikalna transformacija jedne drevne tradicije na njenom putu ka Zapadu rađa niz pitanja u vezi sa samim definisanjem religijskog identiteta, pošto tradicionalna dihotomija na sledbenike i ne-sledbenike očigledno nije više dovoljna. Potrebni su dodatni kriterijumi da bismo realističnije opisali budistički identitet na Zapadu. Tako bi tradicionalne budiste imigrante trebalo razlučiti od simpatizera, onih koji se tek „zanimaju“ za budizam. Dakle, razjasniti ko je budista na Zapadu prestaje da bude lak posao. Ako je kriterijum to ko prihvata i primenjuje budističke norme, ko je posetilac lokalnog budističkog hrama i učestvuje u tamošnjim ritualima klanjanja i recitovanja, na taj način izvan ostaje velik broj onih koji, iako se drže podalje od takvih aktivnosti, jednostavno sami sebe definišu kao budiste. Da bi slika bila još komplikovanija, među budistima na Zapadu ima i onih koji nisu sami sa sobom razjasnili svoj religijski identitet. Takvi mogu sebe smatrati budistima, ali u isto vreme se rukovoditi i principima koje zastupaju hrišćanstvo, islam ili taoizam.

(nastavak sledi)

One thought on “Dva lica Dhamme: Istok / Zapad (1)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s