Dva lica Dhamme: Istok / Zapad (2)

Razvoj sredstava masovnih komunikacija i transporta dao je ogroman podsticaj opštem trendu globalizacije, gde je širenje budističkih ideja i praksi jedan od zanimljivijih delova tog procesa. Suprotno situaciji u Aziji, ovo širenje na Zapad u velikoj meri se oslanja na nezaređene učitelje (neki od najistaknutijih su žene) i ne-monastičke institucije kao što su centri za meditaciju ili kampovi i neformalne grupe za meditaciju. Tako broj nezaređenih budističkih učitelja daleko prevazilazi broj onih u monaškom ogrtaču i to je jedan sasvim nov fenomen u okviru budističke tradicije. Takvi učitelji ne nose ogrtač, ne upravljaju nekim manastirom ili hramom, ne smatraju sebe sveštenicima, a opet su učitelji budizma. Nije retko da je reč o parovima, gde oba člana podučavaju i vode kurseve meditacije. Razlog za takvu situaciju bi se mogao kriti u činjenici da je učenje stiglo u sekularna zapadna društva i privuklo generalno tri vrste ljudi: onih sa duhovnom motivacijom, druge zainteresovane za odgovore na filozofska pitanja i treću grupu tragalaca za praktičnom pomoći u svom svakodnevnom životu. Očigledno, ova poslednja grupa je najveća i upravo nezaređeni zapadni učitelji, koji i same slično žive i suočavaju se sa sličnim problemima, jesu najkvalifikovaniji da odgovore na ovakve potrebe.

Prva generacija takvih učitelja prošla je obuku u Aziji i tamo su od svojih učitelja dobili blagoslov da krenu u podučavanje. Kasnije, pošto su stigli na Zapad, odabrali su vremenom među svojim učenicima one koji će ih zameniti na mestu učitelja. Naravno, ovo rađa pitanje odnosa između učitelja i učenika, koji je na Zapadu manje hijerarhijski. Čini se da takav odnos više odražava sam duh sutta, u kojima Buda sugeriše da je glavno utočište i oslonac samo učenje, a ne učitelj. To je bio razlog zbog kojeg nije nikoga odredio kao svog naslednika. Ovaj više horizontalan nego vertikalan odnos učitelj-učenik slika je i novih načina prezentiranja samog učenja. Nije neuobičajeno da svi učesnici sede u krugu ili diskutuju o temi koja je na programu ili da posle formalnog govora o Dhammi usledi živa diskusija, nekad sa pitanjima i odgovorima uglavnom između učenika, dakle situacija u kojoj publika govori, a učitelj sluša.

Naravno, budizam na Zapadu nije samo pozitivna priča, sa inovativnim tehnikama i formama organizacije. On nailazi i na velike izazove kao što su ponovno uspostavljanje davno ugašenog reda monahinja, sekularizacija jedne do sada čisto religijske tradicije, pa sve do pokušaja da budizam odgovori na neka dominantno zapadna pitanja kao što su socijalna akcija, ugrožavanje prirode ili primena etičkih principa na medicinske eksperimente i istraživanja na živim organizmima. No, os svim tim pitanjima možda u nekom od narednih postova.

Kao što smo napomenuli, važan aspekt priče o tranzicija budizma na Zapad jeste podela na etničke budiste i konvertite. Ovi prvi redovno posećuju hramove i manastire, učestvuju u ritualima i različitim ceremonijama i staraju se o potrebama sanghe kao načina da očuvaju svoj etnički i kulturni identitet. Članovi druge grupe su daleko brojniji i zainteresovani su uglavnom za meditaciju. Oni su ti koji se, naprotiv, često trude da izgrade svoj novi identitet, odnosno da minimalizuju specifične kulturne karakteristike kao irelevantne i nebitne, možda ih smatrajući čak direktno suprotnim samoj „istinskoj suštini“ učenja. U tom kontekstu zanimljivo je kako neki od tekstova iz, recimo, Pali kanona postaju vrlo popularni među sledbenicima theravada tradicije na Zapadu. Na primer, Kalama sutta (AN 3:66), nazvana i „Budinom poveljom o slobodnom istraživanju“. Na drugoj strani, neke druge sutte završavaju u zapećku, potpuno ignorisane (sem među kritičarima budizma i njegove „zatucanosti“!). Dobar primer tekstova iz ove druge grupe bila bi Lakkhana sutta (MN 30), u kojoj je Buda opisan kroz niz, ponekad grotesknih karakteristika „velikog čoveka“. Često se događa da se ovakvi tekstovi ili odlomci, sa više mitoloških, magijskih ili nama iracionalnih elemenata označavaju kao „kasniji dodaci“ ili „iskrivljavanja“. naime, oni se ne uklapaju tako dobro u onu vrstu prezentiranja budizma koja najviše odgovara zapadnim standardima: racionalnost, logičnost, socijalna angažovanost, konvergencija sa naukom, psihologija, a ne spiritizam.

Na tragu takvog stava, niz tradicionalnih elemenata budizma se na Zapadu smatraju sujeverjem i idolatrijom, te im se pridaje daleko manji značaj. Na drugom kraju spektra, velik broj empirijskih i praktičnih sastojaka dobijaju istaknuto mesto i reklamiraju se kao sama srž Budine poruke. Dobar primer ovoga jeste takozvani vipassana pokret na Zapadu, zasnovan na sistematizaciji meditacije uvida koj uje napravio burmanski monah i učitelj meditacije Mahasi Sayadaw (1904-1982). Njegov metod stavio je u drugi plan niz opštih elemenata theravada budizma, kao što su rituali, recitovanje ili devocionalne aktivnosti usmerene na sticanje duhovnih zasluga. Tako je on u prvi plan stavio meditaciju i dostizanje meditativnih uvida kao glavne ciljeve prakse. Druga karakteristika ovog pokreta bilo je pomeranje fokusa sa monaha kao jedinih koji meditiraju i uključivanje i nezaređenih u praksu. Svi ovi elementi su predstavljali odličnu kombinaciju da vipassana meditacija bude prihvaćena među Zapadnjacima, od kojih se mnogi drže što dalje od bilo kakve religije, rituala i slepog verovanja, a opet osećaju potrebu za nekom vrstom individualne duhovne prakse. Otuda je vipassana meditacija danas faktički postala vodeći tip budističke meditacije, sa najvećom stopom porasta novih praktikanata.

No, iako je najpopularnija forma budističke prakse, naravno da nije i jedina. Ona čini veliki kontrast u odnosu na druge forme, koje se mogu posmatrati kao drugi kraj lepeze, a na kojem se nalazi recimo tradicija istinski čiste zemlje (jodo shinshu), koju predstavlja organizacija pod imenom Buddhist Churches of America (BCA):

“Hvatajući korene u Americi, BCA je odabrala da podražava mnoge forme, procedure i terminologiju glavnih hrišćanskih denominacija. Tako njezine „crkve“ imaju redovnu službu nedeljom, što je oblik javnog i komunalnog iskazivanja poštovanja prema Budi kakvu tradicija istinski čiste zemlje u Japanu do tada nije poznavala, ali je sasvim bliska hrišćanima. Takođe, BCA je u svoje „crkve“ postavila propovedaonice, klupe i orgulje, otvorila nedeljne časove veronauke za decu i prihvatila kao zvanične titule „poštovani“ i „biskup“. U osnovi ovakve adaptacije je premisa da je BCA religija ili verska zajednica umnogome slična glavnim tradicijama u okviru hrišćanstva.“

C.S. Prebish i K.K. Tanaka: The Faces of Buddhism in America

Istorijski posmatrano, budistička misao i praksa bile su u neprekidnom dijalogu sa svoji socijalno-političkim okruženjem, predstavljajući na taj način jedan od najmoćniji uticaja unutar azijskih društava. Bilo da je reč o Asokinoj promociji budizma u državnu religiju ili pokušajima cara Gaozonga (649-683) da velikog monaha-putnika Xuanzanga regrutuje za svoje političke ciljeve posle povratka u Kinu ili o Burmi XIX veka, gde je budizam postao oružje u borbi protiv britanske kolonijalne vlasti. No, na Zapadu, ova angažovanost je daleko proširena, dobivši jedinstven oblik i posebno ime – angažovani budizam. Ne samo političke orijentacije, angažovani budizam se odnosi na primenu budističkih principa i ideja na raznolika područja savremenog života, od lokalne zajednice do politike, od ekologije do prava na različitu seksualnu orijentaciju, od radnog prava do pošasti konzumerizma.

Sledeći svoje ideale i srce, mnogi zapadni budisti angažovali su se tako individualno ili kroz specifične organizacije kao što su Buddhist Peace Fellowship, Buddhist Alliance for Social Engagement (BASE) ili Zen Peacemaker Order da donesu više socijalne pravde i slobode u društva u kojima žive. Možda organizuju lokalne narodne kuhinje za beskućnike i siromašne, pružaju pomoć i utehu onima koji su na samrti, pridružuju se protestima protiv rasne i socijalne diskriminacije ili uspostavljaju programe obilaska zatvora i pružanja psihološke pomoći zatvorenicima. Oni sve te aktivnosti ne smatraju zamenom ili alternativom za svoju praksu, već njenim sastavnim delom i vrednim produžetkom, dragocenim područjem njezine praktične primene.

Duga, specifično zapadna forma budizma koja u poslednje vreme dobija na brojnosti jeste takozvani sekularni budizam, naziv koji u religijskom kontekstu može zvučati kao samo još jedan oksimoron. Široko popularizovana u knjigama Stephena Batchelora i naročito njegovim programskim esejem “A Secular Buddhism” (2012), ova sintagma, zajedno sa srodnom, agnostički budizam, označava laički pokret Budinih sledbenika, koji za cilj ima da ostavi za sobom sva metafizička verovanja i soteriologiju indijske religijske kulture, te da Budino učenje primeni kao vodič da ispunjenje svih ljudskih potencijala u ovom životu i u ovom svetu. Kako to Batchelor kaže:

“Ja o budističkoj praksi ne razmišljam više isključivo u terminima sticanja veštine u meditaciji i viših, ‘duhovnih‘ postignuća. Izazov Gotaminog osmostrukog puta je, kako ja razumem, živet iu ovom svetu na način koji dopušta svakom aspektu naše egzistencije da buja: posmatranje, razmišljanje, govor, delovanje, rad itd. Svako područje života zahteva specifičan način praktikovanja Dhamme. Samo meditacija i svesnost nisu dovoljni. Pred zadatkom odgovora na patnju koji se postavi preda mnom svaki put kada otvorim novine, smatram nemoralnim potisnuti zahteve ovoga života u ime ‘višeg‘ zadatka pripremanja sebe za post mortem postojanje (ili ne-postojanje). Sebe smatram sekularnim budistom koji je potpuno zaokupljen zahtevima ovoga doba (saeculum), bez obzira koliko neadekvatni ili beznačajni moji odgovori na te zahteve mogli biti. I ako se na kraju zaista ispostavi da negde drugde postoji nebeski svet ili nirvana, ne vidim bolji način na koji mogu da se pripremim za to.“

S. Batchelor: Confession of a Buddhist Atheist

And if in the end there does turn out to be a heaven or nirvana somewhere else, I can see no better way to prepare for it.” [4]

Na kraju, možemo reći da tranzicija budizma iz njegove postojbine na Zapad pokazuje neke vrlo zanimljive karakteristike i transformacije, kao i ozbiljno preispitivanje tradicionalnih formi organizovanja i samog učenja. Taj proces je tako vodio do sve snažnijih inicijativa za formiranje specifično zapadnih budističkih formi. Neke od njih su formalizovane kao posebne organizacije, kao što su Triratna Buddhist Community (ranije Friends of the Western Buddhist Order) ili čini se izuzetno uspešni Diamond Way, sa kako tvrdi preko 600 centara širom sveta. Drugi su ostajali na nivou lokalnih zajednica, ali opet sa specifičnim, inovativnim pravilima i unutrašnjom organizacijom. Pošto je ovo tek prva faza tendencije ka eksperimentisanju i inovacijama, očekuje se da ona u decenijama koje dolaze postane još izraženija. Za sve nas koji smo svedoci ovog istorijskog procesa, biće izuzetno zanimljivo posmatrati u kojim će se sve pravcima ovaj proces kretati u budućnosti.

(Nastavak teksta ovde)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s