Mahā-parinibbāna sutta (1)

Počeo sam ponovo, ovoga puta sa palija, da prevodim Mahāparinibbāna suttu ili Dugi govor o konačnom oslobođenju, najduži Budin govor među onima sačuvanim u Pali kanonu. U njemu je opisana poslednja faza Budinog života i govor sadrži neke od najupečatljivijih i najčešće citiranih delova čitavog Kanona. Zato ću, u nekoliko nastavaka, pokušati da vam približim ovaj važan Budin govor, kako ga i sam upoznajem prevodeći ga i čitajući raspoloživu literaturu o njemu.

Govor je 16. po redu u okviru Zbirke dugih govora (Dīgha nikāya), koja ih inače ukupno sadrži 34. Zapravo, i ne možemo reći da je to klasičan govor, kakve smo navikli da vidimo u Pali kanonu, već se pre radi o noveli, koja izlaže različite događaje iz poslednje faze Budingo života.Tako s ečesto smenjuju subjektivni plan govornika uključenih u dijalog i objektivni plan naratora. što je bila novina u ono vreme, barem što se tiče duhovne literature. Po samoj svojoj prirodi, pošto sadrži opis Budine smrti i događaja koji su odmah potom usledili, nastala je kasnije nego ostale sutte u Kanonu, verovatno tako što je prolazila kroz različite verzije, kako su pojedine epizode dolazile do redaktora i bile uključivane u konačnu verziju. Taj dugi period formiranja je doprineo njezinoj jedinstvenosti, kako po stilu pripovedanja, tako i po sadržaju (mada je niz epizoda koje ovde nalazimo sadržano i u drugim suttama), ali i načinu na koji je Buda prikazan. Pored klasičnog Bude, koji je obično ljudsko biće, podložno bolesti i smrti, vidimo ovde i prve nagoveštaje njegove mitologizacije, kao što je to tvrdnja da je Buda, da je tako odlučio, mogao da živi do kraja ciklusa ovoga sveta (kappa). Dakle, tu vidimo začetke onoga što će u mahayanskom budizmu dovesti do stvaranja besmrtnog, kosmičkog Bude (vidi post: Od zemaljskog do kosmičkog Bude). No, ono što daje glavni ton ovom govoru i što ga čini toliko životnim i realističnim jeste slika Bude kao toplog i mudrog učitelja, koji daje sve od sebe kako bi u što jasnijem obliku svojim učenicima ostavio u nasleđe ono što će im najviše koristiti – Dhammu.

Danas poznajemo ukupno šest verzija ovog govora, koje su sačuvale različite budističke tradicije. Sem pali verzije, poznato nam je više njih sačuvanih u prevodu na kineski, zatim jedna na sanskritu, koja je pripadala davno iščezloj mulasarvastivada školi, kao i verzija na tibetanskom. Naučnici su upoređujući ih, pokušali da na osnovu zajedničkih delova dopru do proto-verzije govora i da onda naprave hronologiju nastanka verzija koje danas imamo. Neki od zaključaka, koji naravno nisu opšteprihvaćeni i o kojima se još uvek vode debate, jesu da je pali verzija nastala u periodu od nekoliko vekova, polazeći od jezgra formiranog pre raskola među Budinim učenicima i formiranja prvih budističkih škola tumačenja učenja. A to jezgro predstaljao je sam opis Budine smrti u Kusinari i načina na koji je postupano sa njegovim posmrtnim ostacima.

No, taj deo je skoro na kraju govora, pa da mi krenemo od početka. A početak Mahāparinibbāna sutte je vrlo zanimljiv, jer ga čini poznata epizoda sa Kraljem Ađātasattuom, koji namerava da povede rat protiv svojih suseda, konfederacije različitih plemena nazvane Vađđi. Znajući da neće moći pobediti susede u direktnom okršaju, kralj šalje svog savetnika da se posavetuje sa Budom. Buda, naravno, ne učestvuje u kovanju ratnih planova, ali savetnikovu posetu koristi da iznese svoju viziju idealnog društva, barem u onom delu koji se tiče ponašanja ljudi koji ga čine. Zato nabraja čuvenih sedam načela zbog kojih jedna zajednica napreduje (aparihāniyā dhamā), a ne propada:

1. Redovno okupljanje i grupno odlučivanje.
2. Poštovanje donetih odluka i zajednički rad na njima.
3. Pridržavanje normi koje su se najbolje pokazale u praksi.
4. Poštovanje starijih članova zajednice i njihove životne mudrosti.
5. Poštovanje prema ženama, odustajanje od nasilja nad njima i primoravanja na udaju za nekog koga one same ne žele (dakle brak koji dogovore roditelji).
6. Održavanje svetih mesta i verskih rituala za koja su predviđena.
7. Staranje o istinskim asketama, koji su dostojni takve podrške, stvaranje ambijenta u kojem duhovni tragači mogu da se zaista posvete svom traganju.

Ova pravila, kao što vidimo oslikavaju jedan demokratski poredak u zajednici, umesto autokratskog, kakva je bila kraljevina. Možemo pretpostaviti da je to vrsta uređenja kakvu je Buda upoznao u svojoj postojbini, u plemenu Sakya, gde je njegov otac bio jedan od vođa. Ipak, istorija je pokazala da takve republike nisu bile u stanju da se odupru militarističkoj ekspanziji susednih kraljevina, tako da će se jedna za drugom pretvarati u vazale, a onda biti potpuno progutane u carstvo koje se neumoljivo širilo indijskim potkontinentom.

Isti ovaj duh autoriteta zasnovanog na mudrosti, kakav nalazimo u navedenoj listi, Buda je pokušao da udahne i asketskoj zajednici koju je osnovao. Otuda ne čudi da se on nikada ne postavlja kao apsolutni autoritet, koji ne trpi prigovore i protivrečenje, već u više navrata poziva monahe da i njega samog kritički procenjuju, pre svega da li su njegova reči i dela u saglasju, i da njegovo učenje potpuno prihvate tek kada su se sami, na osnovu svoje prakse uverili da im donosi blagodeti.

Upravo o toj vezi između svetovne i duhovne zajednice govorićemo u nastavku sutte, kada Buda bude izneo sedam načela na kojima monaška zajednica opstaje, a ne propada. Do tada, pročitajte deo govora koji sam do sada postavio na sajt, a nastavak sledi ovih dana.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s