Mahā-parinibbāna sutta (2)

Kao što sam prošli put napomenuo, sutta počinje Budinom pohvalom Vađđijima zbog toga što poštuju pravila održavanja skladne zajednice. U njoj su sklad i međusobno poštovanje glavna snaga i zalog njezinog opstanka. U drugom nastavku sutte koji sam danas postavio, Buda kroz daljih šest setova pravila objašnjava na ćemu počiva opstanak monaška zajednica. U prvom od tih setova načela su u stvari ista kao i za Vađđije, dakle za laičku zajednicu, ona koja je saopštio brahmanu Vassakāri. Dakle i monaška zajednica će trajati ako se monasi redovno i u miru sastaju kako bi odlučivali, ako svoje monaške dužnosti obavljaju rado i složno, ako ne uspostavljaju nova pravila u skladu sa trenutnom situacijom i odbacuju stara, proverena pravila. Takođe je važno da poštuju starije od sebe kako po godinama, ali još više po monaškom stažu, ne podležu otrovnom uticaju žudnji, s radošću i često borave u osami, smirujući i čisteći svoj uma i, na kraju, sve što rade, rade sa svesnošću. U ostalim setovima principi su već specifično vezani za monašku zajednicu.

Inače, prvih pet setova koje Buda daje imaju po sedam elemenata i poslednji čini šest, što sve zajedno daje 41 pravilo o kojem treba voditi računa kada je monaška zajednica (sangha) u pitanju. Ovoliki broj instrukcija na samom početku govora zapravo određuje i čitav njegov ton, te je tako očigledno da kroz ceo ovaj govor Buda, pred kraj života, ima samo jedan cilj. A on je kako obezbediti da dragoceno učenje nadživi učitelja i nastavi da leči umove bezbrojnih generacija koje dolaze, pa tako i našu. Zanimljivo da se svi ovi skupovi pravila javljaju istim redom i u Anguttara nikāyi, prva četiri u AN 7:24-27, a poslednja dva u AN 6:11-12. Verovatno da su ih odatle preuzeli redaktori u vreme formiranja Mahāparinibbāna sutte, jer su se dobro uklapale u osnovnu temu govora.

Na kraju ovog odeljka govora nailazimo na deo koji se ponavlja na više mesta i liči na sumarni i shematizovani opis pouke koju je Buda davao monasima na svim tim mestima. On glasi:

„Dok je živeo kraj Rāđagahe, na Lešinarevoj hridi, Blaženi je često govorio monasima o Dhammi: „Postoji vrlina, postoji koncentracija, postoji mudrost. Kada se vežba zajedno sa vrlinom, koncentracija donosi veliki plod, velike zasluge. Kada se vežba zajedno sa koncentracijom, mudrost donosi veliki plod, velike zasluge. Kada se vežba sa mudrošću, um postaje potpuno oslobođen nečistoća, a to su nečistoća žudnje za čulnim zadovoljstvima, nečistoća žudnje za večnim postojanjem i nečistoća neznanja.““

Dakle, reč je o klasičnoj trijadi koja čini kostur Budinog osmostrukog puta prakse: sīla, samadhi i pañña. Elementi te trijade se obično posmatraju hijerarhijski, tako da jedan proističe iz drugog. Bez vrline nema koncentracije, bez koncentracije nema mudrosti. Ali ako ih posmatramo iz drugog ugla, možemo reći da su oni nerazdvojivo povezani jedan sa drugim. Drugim rečima, njihova hijerarhija ne znači da početnik kada na inicijalnim deonicama puta postavlja temelje za vrlinu ne poseduje u isto vreme i u izvesnoj meri i mudrost (inače ne bi ni krenuo tim putem) ili koncentraciju (inače bi ga vrlo brzo napustio). To isto tako ne znači da kada jednom taj početnik stigne do mudrosti, da može da odbaci vrlinu (kako to zamišljaju neki nažalost ugledni budistički učitelji i propagiraju glupost zvanu „luda mudrost“). Rečju, ili su u tvom življenju i delovanju sadržana sva tri elementa puta ili nije nijedan.

No da se ne udaljujemo mnogo od sutte, pogledajte novi deo koji sam dodao.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s