Mahā-parinibbāna sutta (3)

Nastavljamo gde smo prošli put stali! Pošto smo saznali na koji način laička i monaška zajednica mogu ostati i opstati, dolazimo do glavnog Budinog učenika Sāriputte i njegove izjave nazvane „lavovski rik“, do reči koje se po svojoj snazi i dalekosežnom odjeku koji imaju mogu uporediti jedino sa snagom koju ima oglašavanje lava, kralja životinja. Ova slika lava koji se oglašava pre nego što krene u lov javlja se na više mesta u Kanonu i obično se odnosi na Budu ili neke od njegovih glavnih učenika, koji svojim smelim i dalekosežnim tvrdnjama unose strah i pometnju kod svojih duhovnih suparnika. Postoje takođe slučajevi u kojima su lavovski rik načinile drugi askete, izvan Budine monaške zajednice, ali tada se ispostavlja da je reč samo o neuspelom pokušaju. Tako u Pāthika sutti (DN 24) goli asketa Pāthikaputta javno objavljuje da će poraziti Budu u takmičenju u magičnim moćima. No, kasnije se ne pojavljuje na okupljanju na kojem bi ovo nadmetanje trebalo da se odigra. Kada ni posle nekoliko poziva nije u stanju da se suoči sa Budom, glasnik koji je poslat po njega jedino može da zaključi da njegova ranija tvrdnja nije bio lavovski rik, već zavijanje šakala koji pokušava da imitira gospodara životinja.

Detalje o tome šta čini istinski lavovski rik možemo dobiti čitajući Mahāsīhanāda suttu (DN 8), koja opisuje kakva bi se sve kritika mogla uputiti ovakvoj objavi. Jedna je da se neko njome oglasi kada je sam, a ne u sred grupe ljudi, čime se ukazuje na osnovni kvalitet lavovskog rika, a to je da je onaj ko ga načini sposoban da odbrani svoje reči u debati sa veštim oponentima. Druga moguća kritika je da u onome ko se oglasi lavovskim rikom nema u stvari dovoljno samopouzdanja, već je reč o običnom blefiranju. Kao kontraargument ovoj kritici, u više govora se podvlači kako je Budino samopouzdanje da se oglasi lavovskim rikom u posedovanju deset moći. Među onima koje se nabrajaju u Sīha sutti (AN 10:21) pomenimo da Buda jasno razume moguće kao moguće i nemoguće kao nemoguće, jasno razume na koji način funkcioniše zakon kamme, kao i odredišta na koja nas vode naši postupci. Dalje, Buda jasno razume različite karaktere ljudi, zatim način na koji nas nečistoće uma prljaju i način kako ih uklanjamo. Na kraju, on se jasno seća mnoštvo svojih prošlih života i svojim duhovnim okom vidi mnoga preporađanja drugih živih bića. Sve to mu daje za pravo da na kraju govora objavi:

„Ānanda, to su deset moći koje poseduje Tathāgata. I pošto ih poseduje, on zaista polaže pravo da se smatra bikom predvodnikom, da se oglasi lavovskim rikom u zajednici u kojoj se nađe, da pokrene točak Brahme.“

I da se vratimo govoru, gde Buda na vrlo razložan način kritikuje Sāriputtu zbog njegovih reči, koje mu se čine suviše smelim. No, Sāriputta ne bi bio to što jeste, „general Dhamme“, dakle njen vrhunski znalac, kada ne bi bio u stanju da objasni zašto su njegove reči lavovski rik, a ne zavijanje šakala. Koristeći vrlo lepo poređenje sa gradom na granici, on objašnjava put logičkog zaključivanja kojim je stigao do svoje tvrdnje. U pali tekstu se taj put naziva dhammanvayo, što sam preveo „zaključivanje zasnovano na Dhammi“. Dhamma je naravno učenje, a anvayo je imenica nastala od glagola anveti, koji jednostavno znači „slediti, ići za nekim/nečim“. Dakle: „sleđenje, usklađivanje, usaglašenost“.

U suštini, Sāriputta je izveo zaključak o tome šta je zajedničko svim probuđenim bićima. Lista kvaliteta koju je napravio zapravo čini tri ključna elementa Budinog učenja. Poput nekoga ko savršeno poznaje recimo matematiku i uspe da nam na vrlo jednostavan način objasni njenu suštinu, tako i Sāriputta u jednom pasusu objašnjava šta čini srž Budinog učenja. Polazi od problema patnje, oličenih u pet prepreka oslobađanju od patnje: žudnja za čulnim zadovoljstvima (kāmaććhanda), mržnja (vyāpāda), tromost i tupost (thīnamiddha) nemir i briga (uddhaććakukkućća) i opsesivna sumnja (vićikiććhā). Lek za to je naravno praksa, korišćenje četiri osnove za praktikovanje svesnosti: telo (kāya), osećaji (vedanā), um (ćitta) i objekti uma (dhammā). Na taj način stižemo do cilja, odnosno razvijamo sedam kvaliteta (bođhaṅga) koji, kada su do kraja razvijeni, sami po sebi čine probuđenu osobu: svesnost (sati), istraživanje pojava (dhamma vićaya), napor (viriya), ushićenje (pīti), smirenje (passaddhi), sabranost (samādhi) i spokojstvo (upekkhā). Naravno o svakom od ovih pojmova ima dosta objašnjenja na sajtu Srednjeg puta (www.srednjiput.rs)

Ono što nam još komentari kažu o ovom delu sutte jeste da je ovo poslednji susret ostarelog Sāriputte i Bude. Znajući da će za sedam dana umreti, najbolji učenik se na pravi način oprostio od voljenog učitelja, pokazavši da je do kraja razumeo učenje i da za njega preporađanja u krugu patnje više nema. Posle ovog susreta, Sāriputta je otišao do rodnog sela Nālakagāme, do svoje majke, kako bi i nju podučio Dhammi i tako oduži svoj sinovski dug.

I za kraj, ako želite da vidite mapu poslednjeg Budinog putovanja i sebi dočarate sva ova mesta u prostoru, idite na ovaj link.

Sariputta
(Kraj XIX / početak XX veka, Burma.
Sada u National Gallery of Victoria, Melbourne.)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s