Mahā-parinibbāna sutta (5)

Novi deo sutte počinje ovde.

Pošto smo poodmakli sa čitanjem sutte, možemo već sada zaključiti da ona nije govor poput ostalih u Pāli kanonu. Više imamo utisak da čitamo neku novelu ili roman, gde se različite scene smenjuju jedna za drugom. Pošto je toliko scena, likova i detalja, teško je to sve pohvatati u prvom čitanju i zato se ovom govoru treba vratiti kada ga jednom pročitamo u celini, kako bismo ovaj put promislili o učenju koje je u njemu sačuvano. Neki proučavaoci smatraju da je neposredno posle Budine smrti postojao Kratki govor o konačnom oslobođenju, koji je vremenom, dodavanjem sve novih epizoda prerastao u dugi. Naravno, to je odmah stvorilo pitanje koji su to najstariji delovi. Na njih ćemo tek naići u narednim nastavcima, zato recimo ovde samo toliko da je to priča o prvim simptomima Budine bolesti, njegov razgovor sa Ānandom o tome da Dhammu uzme za učitelja kada njega jednom više ne bude i, na kraju, Ānandina tužaljka nad učiteljem u predsmrtnom času i učiteljeve reči utehe.

Isto tako, vidimo da u ovoj sutti počinje mitologizacija Bude kao nadnaravnog bića, jer se recimo u jednoj od kasnijih epizoda pominje kako je, da je hteo i da ga je Ānanda zamolio, mogao da poživi čitav eon, period do okončanja ovoga sveta. Ipak, pored ovakvih fantastičnih detalja, vrlo jasno se uočava i sasvim ljudska priroda Budina, kao toplog i mudrog učitelja, istinski zainteresovanog za to da njegovo otkriće o pravoj prirodi ovoga sveta ostane sačuvano i posle njegove smrti, na dobrobiti sreću mnogih.

U novom delu sutte zatičemo Budu i njegove pratioce u Koṭigāmi, u zemlji Vađđija, nekih tri kilometra od Ganga. Ime ovog mesta bukvalno znači „Selo na uglu“, zato što se nalazilo, kažu nam komentari, na uglu sada Gangom potopljene palate koju je podigao mitski kralj Mahāpanāda. U ovoj epizodi, koja se javlja i u Saṁyutta nikāyi kao SN 56:21 i 56:22, Buda podseća monahe na četiri plemenite istine i činjenicu da sve dok ih ne razumemo do kraja, ostajemo da putujemo iz života u život u ovom krugu patnje. To samo pokazuje neospornu činjenicu da su te istine temelj Budinog učenje, jer je osnovni cilj tog učenja upravo oslobađanje od beskrajno preporađanja, to jest beskrajne patnje. O tom cilju na divan način govori i Ađan Sumedho u predgovoru srpskom izdanju njegove dragocene knjige Četiri plemenite istine:

„Tokom poslednje decenije XX veka ljudi u Srbiji su se bez sumnje suočili sa mnogo patnje izazvane ratovima, sukobima i društvenim promenama koje su se odigravale na Balkanu. Mnogi koji su morali da prožive sve te sukobe su patnju, koju je svako od njih osećao, videli kao nešto što uzrok ima izvan njih samih – kao nešto izazvano spoljašnjim uzrokom. Tako to izgleda i u takvim situacijama ovakav stav je sasvim razumljiv. Ali ono na šta je Buda ukazivao jeste da uočimo patnju koju mi stvaramo u samima sebi, reagujući na situaciju oko nas. Ratovi, društvena previranja, revolucije i tako dalje su istorijski deo čovekovog života i, poput starenja, bolesti, bola i gubitka, deo su čovekovog iskustva. Dakle, prva plemenita istina jeste prepoznavanje te patnje. Ona ne znači okrivljavanje spoljašnjih okolnosti, niti okrivljavanje samoga sebe – već jednostavno posmatranje te patnje i menjanje stava prema njoj. Umesto da patnju vidimo kao nešto od čega treba odmah pobeći, vidimo je kao nešto što treba istražiti. To je način da se nosimo sa društvenim ili ličnim promenama koje čovek doživljava. bilo da se događaju u ratu ili miru, bilo da se radi o starenju, gubitku drage osobe ili životnom razočarenju u bilo kojim drugim okolnostima. U budističkoj meditaciji naglasak je na razumevanju patnje tako što je prihvatamo i dopuštamo joj da dopre do naše svesti. Tada počinjemo da uočavamo mogućnost da sebe oslobodimo slepila automatskih reakcija ili strahova što se jave u sred životnih razočarenja, zbrke političkog ili ekonomskog sistema u kojem živimo ili nesporazuma u odnosima sa drugima.

Budino učenje ima toliko toga da ponudi svakome, a u zemlji kao što je Srbija, patnja je nešto sa čime ste se sigurno veoma dobro upoznali. Koristeći četiri plemenite istine, umesto sagledavanja patnje samo kroz spoljašnje uzroke, kao nečega što dolazi spolja, počinjemo da posmatramo sopstvenu odbojnost, strah i napetost, ili način na koji za sve okrivljujemo druge. Jer to je patnja koju upravo mi stvaramo. Mi ne možemo mnogo da utičemo na politički sistem ili na socijalne promene koje se odigravaju oko nas, ali možemo naučiti kako da ne živimo u strahu, mržnji i ogorčenju zbog nedaća ili problema što nam dođu u životu. A to onda može voditi do unutrašnje slobode, potpune nezavisnosti od spoljašnjih okolnosti, i do mira i blagostanja ne samo u nama, već i u onima oko nas.“

Istu takvu poruku nam i Buda upućuje iz Koṭigāme. Na nama je da li ćemo je primeniti ili ne. I pri tome je, do sada smo to naučili, osnovna prepreka zaboravljanje. Kako se setiti te poruke onda kad nam je najpotrebnija i kada je najlakše zaboravimo – u trenutku kad nas patnja, mala ili velika, zapljusne? Jedino vežbanjem, razvijanjem sposobnosti da i kod najvećeg talasa držimo glavu iznad vode. Mene je, recimo, danas jedan takav talas zapljusnuo. Preko sajta Srednji put stiže mi poruka putnika namernika u kojoj je izlio sav svoj jed. Poručuje mi da mi jebe sve i živo i mrtvo, na različito, plastično opisane načine itd. Naravno, prvi trenutak je šok, ali upravo mi praksa pomaže da brzo dignem glavu iznad talasa i sagledam celu situaciju kao neka treća osoba. Niti sebe žalim, niti njega osuđujem, samo posmatram šta se u mom umu i srcu dešava. Tada ima dovoljno prostora za svaku emociju da se pojavi, da je primim sa pažnjom i zahvalnošću, ali i da me ne ispuni potpuno. Posle desetak minuta mirnog i pažljivog posmatranja, opraštam se od našeg posetioca, gotovo sa sažaljenjem, gledajući ga kako ode dalje noseći u sebi sav taj otrov razočarenja, besa, agresije, očajanja i nemuštih vapaja da se oslobodi sve te patnje u koju je tako duboko uronio i ne zna kako da iz nje uroni. Ja sam tu njegovu patnju osetio na trenutak, ai on je s anjom 24 sata, sedam dana u nedelji. Kao lancem vezan za neman koja ga proždire. I eto, nije imao sreće. Prošao je pored dijamanta, mnogo dijamanata kakva je i gornja Ađan Sumedhova pouka, a bacio ih je misleći da su obično kamenje. Kruženje se nastavlja.

I za kraj, evo stihova koje je ispisala nekada kurtizana, a sada probuđena monahinja Āmbapālī, koju srećemo pri kraju današnjeg odlomka. Stihovi su sačuvani u zbirci Therī-gātha (20:1), a za nas ih je preveo dragi Čedomil Veljačić. Još jedan dijamant. Nemojmo ga tako olako odbaciti.

Kudrave i crne kao roj bumbara
ispreplitale su se moje kose.
Sad u starosti liče na kudelju.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Kao pleter od mirisnih vlakana
okićen cvijećem bijaše glava.
U starosti vonja k’o zečje krzno.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Kao krošnju u njezi vještog vrtlara
četke su i češljevi rasplitali
pletenice sad tanke od starosti.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Čvrste, uglačane mirisnim uljima
sjale su ukrasima pletenice.
U starosti kroz njih ćela prosijava.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Kao potez kičice vrsnog slikara
isticale su se moje obrve,
u starosti presječene borama.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Žarki, čarobni kao bljesak dragulja
moji su pogledi bili primamni.
U starosti im se utrnuo sjaj.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Luk nosa se je isticao pravilan
i čvrst na njenom mladenačkom licu.
Od starosti je sada nabrekao.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Oblina je ušnih školjki savršena
nekoć resila obris moga lica.
Starost ih je borama izrovala.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Kao pupoljci jasmina sjali su mi
bijeli zubi ranije u nizu.
Starost ih je požutele slomila.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

U gaju sam kao slavuj usred šume
skrivena pjevala sladostrasne pjesme.
U starosti se i hrapav glas lomi.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Glatka poput sedefa i opojna
prelijevala se put moga grla.
Starost ju je brazdama razrovala.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Ruke su mi se nekada izvijale
oble i sjajne k’o zreli plodovi,
a sad su k’o smežurani puzavci.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Filigranski ukrasi na prstenima
svjetlucali su u kretu prstiju.
Starački su prsti golo korijenje.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Nabrekle su mi grudi odskakivale
nemirne kao dvije lopte u igri.
U starosti mi vise izmužene.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Kao sjaj od izglačanoga zlata
odsijevalo je moje tijelo,
sada izmreškano sitnim borama.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Bedra su mi se nekoć uvijala
K’o okreti zakolutane zmije.
U starosti strše kao trstike.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Noge su mi iznad gležnjeva resili
zlatni obruči s obrubom dragulja.
Od lista nogu ostadoše slamke.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Stopala su mi bila poput dvaju
jastučića ispunjenih pamukom.
Starost ih je ulupila brazdama.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Takva je bila ta put u koju se
sa starošću ugnjezdiše patnje.
K’o sa trošne kuće otpada naboj.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Četiri glavna mesta u Budinom životu: mesta rođenja, probuđenja, prvog govora i smrti.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s