18. Uoči drveće

Vežba: Tokom ove nedelje postani svesna drveća oko sebe. Mnogo je stvari na koje možeš da obratiš pažnju. Na primer, njihov različit oblik (usko ili široko deblo, hrapava ili glatka kora, kontura naspram neba, različita visina, način na koji se grane granaju i boja i vrsta lišća (ako ga ima). Ne dopusti umu da krene u analizu; samo posmatraj i budi svesna drveća. Ako živiš na mestu na kojem nema drveća, možeš se fokusirati na grmlje, cvetove ili travu.

Dobra prilika za posmatranje drveća je dok se voziš ili šetaš, možda kad pogledaš kroz prozor iz svoje sobe. Ako si u prilici, šetaj između drveća u parku, šumi ili duž uličnog drvoreda. Pogledaj lišće ili koru izbliza. Budi svesna da to drveće diše. To što ono izdiše (kiseonik), mi udišemo. To što mi izdišemo (ugljen dioksid), ono udiše.

PODSEĆANJE

Stavi malu sliku drveta na radni sto, na prednji deo kola, ispod vetrobranskog stakla, ili na prozor kroz koji često gledaš.

OTKRIĆA

Vrlo rano u našem životu drveće može postati tek „još jedan deo tapete“. Uzimamo ga zdravo za gotovo i prestajemo da vidimo pojedinačna stabla, da ih vidimo jasno. Kada jednom počnemo da aktivno gledamo, primećujemo da su drveća svuda, da su njihovi oblici kompleksni i raznoliki. Uočavanje različitih nijansi zelene u krošnjama ili biljkama u kući jeste samo po sebi izvanredna vežba svesnosti. Tako slikar uočava mnoštvo nijansi i boja, sem braon boje kore nekog stabla: purpurnu, žutu ili narandžastu, recimo.

Zapažamo kako se drveće menja sa svakim godišnjim dobom: u proleće je delikatno zeleno od mnoštva sićušnih listova; u jesen žuto, narandžasto i crveno. U zimu vidimo skelet drveta, mnoštvo šara koje prave grane u krošnjama, kao i napuštena ptičija gnezda ili od lišća napravljena skrovišta veverica. Sve to ranije nismo mogli da vidimo, jer je bilo skriveno letnjom, olistalom krošnjom. Tako postajemo znatiželjni da naučimo imena tog drveća.

U našoj šumi u manastiru imamo ogroman javor, otprilike vesta godina star. Zovemo ga „Hotem javora“, jer je dom stotinama stvorenja, od veverica, preko ptica, do stonoga i drugih insekata. Možemo samo da zamišljamo šta je sve video u životu: divlje mačke, krtice i jelene, Indijance, farmere i zen monahe u njihovim karakterističnim ogrtačima.

Da bismo obnovili svoju vezu sa drvećem, u našem manastiru svakog leta imamo nedelju dana dugo povlačenje u tišini, tokom kojeg svako odabere jedno drvo u šumi i određeno vreme odsedi pod njim i sa njim, kako danju, tako i tokom noći. Svaka osoba tako nauči nešto važno iz tih sati zajedništva. Kada god radim na nekom problemu koji je zapetljan, odem u šumu, sednem ispod drveta i naslonim se leđima na stablo. Spajam svoju svesnost sa svesnošću drveta, istežem maštu od korena duboko u vlažnoj zemlji, pa sve do vrhova najviših listova što trepere na povetarcu. Onda zapitam drvo kako ono vidi moju dilemu. To je uvek od pomoći.

DUBLJE LEKCIJE

Svesnost našeg neprekidnog zajedničkog disanja sa drvećem i drugim zelenim biljkama može nam dočarati kao vrlo živu našu povezanost ss svim bićima. Sem ako nismo botaničari ili šumari, lako prestanemo da zapažamo te naše korisne i svuda prisutne saputnike. Ako neko živo biće ne privuče našu pažnju tako što je bučno, kreće se, tužno nas gleda u oči ili izgleda preteće, mi prestanemo da ga primećujemo. Ako bi drveće nestalo, brzo bismo to primetili, jer bismo se sve pregrejali, razboleli i umrli. Jedno mlado drvo hladi koliko i deset erkondišna veličine tvoje dnevne sobe. Drveće radi u paru sa nama, uzimajući ugljen dioksid koji izdahnemo i oslobađajući kiseonik. Jedan hektar drveća proizvede osam tona kiseonika godišnje, taman dovoljno da osamnaest ljudi srećno diše sve to vreme.

Velik broj studija pokazalo je da posmatranje prirodnog okruženja u kojem postoji i drveće ili čak samo posmatranje drveća na slici, može da snizi krvni pritisak, opusti mišićnu tenziju, smanji nivo straha i bes, redukuje bol, olakša stres i skrati vreme oporavka posle operacije. Mi ljudi smo tokom dvesta hiljada godina evoluirali u bliskoj povezanosti sa biljkama i drvećem. Tek u poslednjih nekoliko decenija većina ljudi je počela da živi, radi, putuje – zapravo provodi čitav dan – u izolovanim kutijama. Patimo kada izgubimo vezu za sposobnošću prirode da nas hrani i leči.

Jednom je jedan botaničar došao u manastir da nas poduči o biljkama koje su oko nas. Dok je hodao imanjem, neprekidno je sav srećan uzvikivao: „O kakvo ogromno stablo zove!“, „Uh, nikada nisam video toliko veliki komad divljih ljubičica“. Shvatila sam da gde god da je taj čovek išao, uvek se nalazio među zelenim prijateljima koji ga dočekuju sa dobrodošlicom. Nikada nije bio sam, uvek sa bićima čije je samo postojanje bilo izvor radosti za njega. Zamišljam da se ljubitelji ptica osećaju isto tako, dakle da nikada nisu bez ljupkih pratilaca.

Ova vežba, otvaranje svesnosti za sva živa bića oko nas, može biti protivotrov za sveprožimajući osećaj usamljenosti, koji nagriza mnoge od nas. Čak i u gradu, gde su životinje, price, biljke i insekti svuda oko nas. Unutar našeg tela su milijarde živih bića, veći njih korisna. Njihovi životi isprepleteni su sa našim i ona su neophodna za naš život, baš kao i mi za njihov. Kada se naši umovi zatvore i postanu opsednuti sa „ja, mene, moje“, tada ni ne znajući stvaramo usamljenost. Sa druge strane, kada srce otvorimo za svesnost svih tih živih bića sa kojima smo povezani, istog trena naša usamljenost počinje da se topi.

Zaključak: Zapamti, molim te, da te uvek podržavaju bezbrojna bića, uključujući drveće. Nikada nisi sama.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s