Mahā-parinibbāna sutta (6)

U ovom delu sutte zatičemo Budu u selu Beluva, gde se prvi put pominje njegova bolest, ali sasvim uopšteno, kao razdirući bolovi. Verovatno se radilo o dizenteriji, koja u to vreme sigurno nije bila retkost, imajući u vidu uslove življenja. No, pošto je smatrao da nije u redu da napusti život, a da se ne oprosti od monaške zajednice, Buda je uspeo da snagom volje savlada bolest i povrati unutrašnji mir. Pošto je u toku bio period vasse, kada monasi ne putuju, odlučio je da sačeka da taj period prođe i tada se obrati monasima. Ānandino pominjanje tog poslednjeg obraćanja i implicitno traženje još jedne pouke, Buda komentariše na vrlo zanimljiv način:

„Ali šta to još, Ānanda, monaška zajednica očekuje od mene? Ono što sam podučavao nisam delio na unutrašnje i spoljašnje. Nema ničeg skrivenog što bi ostalo u učiteljevoj stisnutoj šaci (āćariya muṭṭhi).“

Na osnovu Pali kanona dobro znamo da Buda, tokom 40 godina podučavanja, nije svoje učenje poveravao samo uskom, zatvorenom krugu učenika, već ga je izlagao svakome ko je želeo da ga sasluša. Otuda svaka tvrdnja da postoji nekakvo tajno Budino učenje samo za odabrane, predstavlja puku mistifikaciju i treba je se kloniti. Takve mistifikacije samo služe da bi se legitimisao učitelj ili učenje koje je naknadno nastalo, tobože do tada skriveno i nedostupno, jer ljudi nisu bili spremni za takvu neverovatno, fantastičnu, intregalaktičku mudrost. I evo sada novog mesije d anam to učenje obelodani. Nažalost, takvih tvrdnji nije manjkalo u dugoj istoriji budizma. Počeci su im u indijskom mahayana budizmu, da bi se ta tradicija u III-IV veku proširila na Kinu, propagirajući širok spektar praksi i verovanja, kojima je u središtu bila ritualizovana magija, recitovanje tajnih formula i različiti tipovi vizualizacije. Iz Kine, ideja specijalnog učenja se proširila na Koreju i Japan, gde nailazimo recimo na Kūkaija (774–835), osnivača šingon budističke škole, i njegovu hijerarhiju učenja, na čijem vrhu je naravno njegova verzija ezoteričnog budizma. Te ideje postaće kasnije dominantno obeležje budizma u srednjovekovnom Japanu. Dalji razvoj vodio je do tantričkog budizma, kao samo jednog rukavca panindijskog religijskog sistema, i njegovih komplikovanih rituala inicijacija za odabrane. Dakle, očigledno, na ovoj tački smo prevalili jako dugačak put od Budinih reči iz gornjeg citata. Ali, demokratija je zavladala i svako te reči može da tumači na svoj način. Ali, „može“ obično ne znači i „treba“.

Dakle, „učiteljeva šaka“ je uvek bila prazna. Ali ipak nije prestala da intrigira potonje generacije, jer se uvek našao neko ko bi tvrdio da možda i nije toliko prazna i da tu mora da je ipak bilo nešto skriveno. Jedan od takvih je i kralj Milinda nama poznat po izvanredno zanimljivom delu „Pitanja kralja Milinde“, nastalom u I veku n.e. Tako je jedno od pitanja za mudrog monaha Nagasenu bilo i, ako Učitelj nije ništa krio, zašto nije odgovorio na pitanja koja mu je Malunkyaputtina postavio (vidi MN 63). Tako u sutti jadni Malunkyaputta ovako rezonuje:

„Postoje gledišta o kojima se Blaženi nije izjasnio, nego ih zanemaruje i odbacuje. To su gledišta: ‘Ovaj svet je večan’ i ‘ovaj svet nije večan’; ‘ovaj svet je konačan’ i ‘ovaj svet je beskonačan’; ‘duša i telo su jedno te isto’ i ‘duša i telo su različiti’; ‘Tathāgata postoji posle smrti’, ‘Tathāgata ne postoji posle smrti’, ‘Tathāgata i postoji i ne postoji posle smrti’ i ‘Tathāgata niti postoji, niti ne postoji posle smrti’. Ta gledišta mi Blaženi ne razjašnjava, a to mi se ne sviđa, niti me zadovoljava. Zato ću otići Blaženome, pa ću ga pitati da mi razjasni. Ako mi objasni da je ovaj svet večan ili da ovaj svet nije večan… ili da posle smrti Tathāgata niti postoji, niti ne postoji, onda ću nastaviti da živim isposničkim životom pod njegovim vođstvom; ako to ne učini, onda ću se odreći isposničkog života i vratiti se u niži, svetovni život. “

Nagasenin odgovor na kraljevu dilemu je vrlo jednostavan. Postoje smislena pitanja, na koja vredi dati odgovor, kratak ili detaljan, već u zavisnosti od prilike. Postoje neka druga pitanja, na koja je najbolje odgovoriti kontrapitanjem. Ali nažalost postoje i takva pitanja koja, zato što se ne tiču onoga što je suštinski važno za naše oslobađanje od patnje, ne zaslužuju bilo kakav odgovor. Takva pitanja su samo mlaćenje prazne slame, a Buda za takve rekreativne aktivnosti nije bio zainteresovan.

Nadovezujući se na ovo, sledi u sutti verovatno u širim, nebudističkim krugovima najpoznatije Budino učenje:

„Ānanda, budi sam sebi svetlo, budi sam sebi utočište, neka niko drugi ne bude tvoje utočište. Neka Dhamma bude tvoje svetlo, tvoje utočište, neka niko drugi to ne bude.“

Ključna reč ovde je na paliju attadīpa, složenica od atta (povratna/prisvojna zamenica sebe, svoje) i dīpa, reč koja u paliju ima tu nesrećnu osobinu da nosi dva potpuno različita značenja: „svetlo“ i ostrvo“. I naravno, to je odličan povod da stručnjaci ukrste koplja i počnu da biju bitku koje je od ta dva značenja zapravo Buda imao na umu. Je li nam savetovao da budemo „sopstveno ostrvo“ ili „sopstveno svetlo“? Ako sledimo komentar, on nam sugeriše da je reč o ostrvu: Mahāsamuddagatadīpaṃ viya attānaṃ dīpaṃ patiṭṭhaṃ katvā viharatha („Živite načinivši sebe ostrvom i osloncem, poput ostrva u velikom okeanu.“).

Ali, komentar kao svaki komentar. Samo je jedno od različitih mišljenje i ne moramo ga se slepo pridržavati. U traganju za značenjem pomaže nam činjenica da su pali i sanskrit vrlo srodni jezici i da upoređujući ih, možemo bolje definisati značenje nekih pojmova. Tako je činjenica da pali reč dīpa zapravo ima dve srodne reči u sanskritu: dīpa (svetlo, lampa) i dvīpa (ostrvo). Zašto nam je ovo važno? Pa zato što je jedan deo Budinih pouka sačuvan i u dokumentima pisanim na sanskritu. I sad, ako ovu rečenicu potražimo među njima, nalazimo je u delu Mahāvastu („Velika povest“), koje je pripadalo drevnoj lokuttara budističkoj školi. Tu ova rečenica glasi: „Ātmadvīpa bhikṣavo viharatha ananyadvīpāḥ ātmaśaraṇāḥ ananyaśaraṇāḥ“. Dakle, ako je dvīpa, nema sumnje da se radi o ostrvu.

No, ja sam se, ipak, odlučio za „svetlost“ kao prevod, više razmišljajući o konotacijama koje te dve reči nose u srpskom. Da li da budemo ostrvo ili svetlo sami sebi? Ako smo ostrvo, to mi sem oslonca ima isto tako konotaciju izolovanosti, što ovde svakako nije nameravana poruka. Takođe, ova dilema podsetila me na besmrtne stihove velikog Džona Dona, upravo o povezanosti, a ne izolovanosti. Ispisao ih je boreći se sa tifusom, čija je epidemija pogodila London 1627, dakle u trenutku kada je smrt kucala na vrata, a tada ljudi postanu iznenada tako mudri. I evo šta nam pesnik poručuje:

Nijedan čovek nije ostrvo,
sadržan u sebi ceo,
svaki je čovek komadić kontinenta,
delić talasa morskih.

Ako li grumen jednu otplavi more,
Evropa je okrnjena tad,
a tako isto i rt, a tako isto
tvojih prijatelja posed, i posed tvoj isto tako.
Svaka ljudska smrt okrnjuje i delić mene,
jer nisam od čovečanstva izuzet:
i zato nikad nemoj slati glasnika
da saznaš za kim zvono zvoni:
jer ono za tobom zvoni.

Naravno, veliki Hemingvej je kasnije ove poslednje stihove stavio kao moto svog romana, koji isto tako govori o smrti i klanici španskog građanskog rata. Ali sad smo se, magijom asocijacija, već mnogo udaljili od Bude. Dakle, da rezimiram, odlučio sam se za svetlost. Jer lepo je sam sebi osvetliti put i ujedno ta slika nosi Budinu poruku oslanjanja u vežbanju pre svega na sopstvene snage. A i ko drugi može da pročisti naš um do mi sami? Zato, zapamtite ovaj važan Budin savet.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s