Mahāparinibbāna sutta (7)

U prošlom nastavku smo završili sa snažnim zemljotresom, a u ovom se Ānanda pita o njegovim uzrocima. U odgovoru, Buda mu navodi osam razloga. Zaista je zanimljiva ova metafora sa zemljotresom na koji liči probuđenje Budino i odluka da podučava. Kolika je snaga tog zemljotresa vidimo i po tome što i danas, dva i po milenijuma kasnije, osetimo njegovo podrhtavanje, svaki put kada se zaista okrenemo učenju i praksi. I ako nas to podrhtavanje probudi iz, da se poslužimo Kantovom sintagmom, dogmatskog dremeža, možemo se za trenutak prisetiti ove sutte i osetiti zahvalnost prema toj osobi koja je posvetila svoj život da bi mogućnost takvog duhovnog zemljotresa postojala za svakog od nas i danas. Čak i ako živimo dva i po hiljade godina kasnije. To je zaista izvanredno! Jer takva vrsta zemljotresa je lekovita za nas, za razliku od one druge vrste razornih, katastrofalnih zemljotresa, kada smo uljuljkani u kolotečinu i nešto „loše“ nam se dogodi. Loše stavljam pod navodnike zato što se najčešće radi o tome da jednostavno naša očekivanja nisu ispunjena. Očekivanja zasnovana na sviđanju i nesviđanju, nečem sasvim subjektivnom, a ne na činjenicama. I umesto prvog potresa koji nas čini jačim, ovaj je katastrofalan, razara sve u nama, ostavlja rane, bes i ogorčenje, kao klicu sve nove patnje. „Zašto ja? Zašto ne neko drugi?“ Pa jednostavno zato što smo se rodili, odgovorio bi Buda, zato što smo i dalje u ovom svetu prolaznosti, nedovoljnosti i praznine. U svetu samoobmane i pogrešnih zaključaka, gde ako mi neko kaže: „Branko, kako si to lepo napisao!“, ja reagujem sa „Mmm, ovo je najlepša muzika za moje uši… Ova osoba zna šta je dobro!“ Ali već sutradan će neko drugi reći: „Pa to su sve gluposti… ne lupetaj o stvarima o kojima ništa ne znaš!“ I momentalna reakcija je: „Uh, kako se usuđuje… Toliko sam se trudio i on to ne ceni!“

Pri svemu tome ne uočavam da se ovde radi ni o čemu drugom do o mojoj uslovljenosti, načinu na koji sam naučen da reagujem. Zaista ne o činjenicama, izuzev jedne: da sam emocionalno zavisan od reakcija drugih. A njih naravno ne mogu da kontrolišem, koliko god se upinjao da budu samo pozitivne. Samo kada to zaista budem razumeo, kada se više ne budem poistovećivao sa svojim emocionalnim reakcijama, kada one ne budu automatski postajale ja, mogu reći da sam pronašao sigurno utočište od takvih zemljotresa. To je znak da više ne polažem svoje nade u stanja koja su nestalna, van kontrole, već u ono što se ne menja, u iz postojane svesnosti rođenog znanja o stvarima kakve jesu. I tada sam u stanju da sva mentalna stanja, iskustva i emocije koje sam pominjao, vidim kao činjenice života, a ne da ih neprekidno razvrstavam u poželjne i nepoželjne, „dobre“ i „loše“. U stanju sam d aod njih ne pravim problem, već da im dopustim da nastaju, traju i onda zauvek nestanu.

No, da se od mentalnih zemljotresa mi vratimo našem govoru. Sada kada smo stigli već do polovine sutte, možemo ponešto zaključiti o njezinom karakteru i nastanku. Očigledno da ona nije proizvod jednog autora, već da je nastajala u dužem periodu, pa tako vidimo kombinaciju slika iz Budinog života koje su sasvim realistične, koje stoje rame uz rame sa verovatno kasnijim dodacima koji imaju natprirodne elemente i trebalo je da posluže za stvaranje jedne grandioznije slike učitelja. U te elemente svakako spada i ova epizoda sa uzrocima zemljotresa, ali i neka druga čuda koja je navodno Buda napravio, a sa kojima ćemo se sresti u nastavku.

Takođe, u sutti imamo kombinovan materijal koji možemo naći i na drugim mestima unutar Kanona. Kada je tačno svaka od tih priča našla svoj put do sutte nemoguće je reći. Ono što znamo je da je tri meseca posle Budine smrti, na prvom budističkom saboru, recitovan Pali budistički kanon. O tome imamo svedočenje u 11. poglavlju Ćūḷavagge, delu Khandhahake, to jest druge knjige Vinaya pitāke. Tu se kaže da je prvo poštovani Upali odrecitovao Vinayu, a onda je Ānanda, na pitanja Mahākassape, koji je predsedavao saborom, odrecitovao celu Sutta piṭaku. No, opis ovog događaja pominje samo dve sutte iz Dīgha nikāye: Brahmađāla suttu i Sāmaññaphala suttu. Ne i Mahāparibbāna suttu. Je li to dokaz da ona u tom trenutku još nije ni postojala kao celina, već samo neki njezini delovi? Verovatno jeste, iz dva razloga. Prvi, u njoj su sadržani poslednji trenuci Budinog života, kao i događaji posle njegove smrti, pa je zbog toga, a i zbog dužine, njen nastanak teško smestiti unutar ta tri meseca koliko je prošlo od smrti do sabora. Drugi razlog bi mogao biti da bi je, kao najduži govor u Kanonu, a i zbog važnosti teme, sigurno pomenuli u izveštaju sa sabora. No, kad smo već kod sadržaja sutte, videli smo do sada da se on ne fokusira samo na način na koji je Buda napustio ovaj svet, već nam daje i mnogo drugih detalja. To ide dotle da za neke delove možemo da se zapitamo zašto su oni uopšte našli svoje mesto u sutti? Tu recimo mislim na kratka poglavlja kao što su „Osam zajednica“ ili „Osam načina ovladavanja umom“, koja bi bolje pristajala Aṅguttara nikāyi.

U današnjem odlomku je takođe zanimljiv odeljak „Četiri velika izvora učenja“, koji takođe pokazuje generalnu tendenciju govora, a to je da se obezbedi učenicima pouzdan oslonac i kada učitelja više ne bude. Ovaj deo je sigurno igrao važnu ulogu u nastojanju monaške zajednice da se obezbedi jedinstvo učenja i što lakše funkcionisanje zajednice, bez velikih sporova oko suštine učenja. Kroz ova četiri kriterijuma je svakako dodeljen autoritet i verziji kanona usvojenoj na prvom saboru. A kriterijumi za utvrđivanje autentičnosti nekog učenja su da ono može doći samo iz četiri izvora. Poređani po važnosti, oni su sledeći: 1. Buda (Buddhāpadesa), 2. monaška zajednica (saṅghāpadesa), 3. grupa starijih monaha (sambahulatherāpadesa) i 4. jedan stariji monah (ekattherāpadesa).

No sam izvor kao takav nije dovoljan da donesemo konačnu odluku. Tako dobijene reči ne treba ni prihvatiti, ni odbaciti iz prve, već ih uporediti sa onim što je već usvojeno kao učenje, a sadržano je u suttama ili monaškim pravilima. Ako se podudara po smislu, a ne samo po rečima, treba ga usvojiti. Ako ne, treba ga odbaciti. Dakle, pravi aršin, merilo valjanosti nekog učenja ili pravila jesu sutte i vinaya. Kao što znamo, bilo je i u vreme Bude onih koji su njegovo učenje razumeli na način kako je njima odgovaralo. Setimo se samo monaha kao što su bili Sati ili Arittha. Ali tu je bio Buda da ih ispravi i posavetuje. Kada njega više nije bilo, ostalo je jedino moguće rešenje, a to je njegovo sačuvano učenje kao kriterijum i naravno procedura kako taj kriterijum primenjivati. Pokazalo se da je kriterijum izdržao test vremena i da je učenje u svojoj suštini očuvano sve do danas.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s