Mahāparinibbāna sutta (8)

Najzad smo stigli do poslednjeg dela govora i do poslednjeg Budinog obroka, koji mu daruje kovač Ćunda. Ovo je čuvena scena, oko koje je mnogo mastila potrošeno, jer su posle toga Budu zadesili fatalni bolovi i ubrzo smrt. Jedan od detalja koji i danas izaziva polemike među istraživačima je pitanje šta je tačno Buda pojeo tom prilikom. U tekstu se kaže da je Ćunda pripremio mnogo ukusnih jela, a među njima i jedno koje se zove sūkaramaddava. Nažalost, značenje ove složenice izgubljeno je, jer se pojavljuje samo na ovom mestu u Kanonu, tako da možemo samo da nagađamo o čemu se radi. Reč je sastavljena od dve druge: sūkara = svinja i maddava = nešto što je meko. Na osnovu ovoga moglo bi se zaključiti da se radi o mesu mlade svinje. Ali nismo sigurni da ovaj naziv možda nije imao neko metaforično značenje. Kao kada danas kažemo da smo pripremili ptičije mleko, što naravno nema veze sa pticama, već sa poslasticom koju zovemo i šnenokle. Otuda komentari, pisani mnogo vekova kasnije, ovu složenicu objašnjavaju na više načina: kao meso divlje svinje koja nije ni suviše mlada ni suviše stara, pirinač u mleku, eliksir života (rasāyanavishi) – šta god to značilo a verovatno ej sadržavalo neke lekovite biljke – zatim, bambusovi mladi izdanci ili pečurke. Zanimljivo je da K.E. Neumann u svom nemačkom prevodu Mađđhima nikāye citira nekoliko lekovitih biljaka u Indiji čiji naziv počinju sa sūkara: to su na primer sūkarakaṇḍa, sūkariṣta itd. Pošto je u prevodu trebalo da e odlučim za nešto od ovoga, ja sam odabrao pečurke, jer je moguće da je među onima koje je Ćunda pripremio bila i koja otrovna, te da je na to mislio Buda kada je posle obroka savetovao svog domaćina:

„Ćunda, to što je ostalo od pečuraka zatrpaj u neku rupu. Ne vidim bilo koga u ovome svetu, sa njegovim božanstvima, Mārama i Brahmama, zajedno sa pokolenjem asketa i brahmana, plemenitih i običnih ljudi, ko to može da pojede i potpuno svari, osim Tathāgate.“

Bilo kako Bilo, u daljem toku govora vidimo da se posle ovoga Budino zdravstveno stanje naglo pogoršalo. I pored toga, on nastavlja putovanje i tu dolazimo do jedne dirljive scene, koja pokazuje da se čak ni u poslednjim danima života Budina bezmerna ljubav i saosećanje za druga bića ne smanjuju. Pomislivši kako bi Ćundu mogla da grize savest, a i drugi da ga kritikuju, jer je dao učitelju jelo koje je pogoršalo njegovo stanje, Buda traži od Ānande da ode do kovača i umiri ga sledećim rečima:

„‘Dve vrste isprošene hrane imaju isti dobar rezultat, donose isti dobar plod. One imaju mnogo veći rezultat, mnogo veći plod od bilo koje druge isprošene hrane. A koje dve? Ona posle koje je, pošto ju je pojeo, Blaženi dostigao potpuno probuđenje. I ona posle koje je, pošto ju je pojeo, Blaženi dostigao potpuno oslobođenje, bez ostatka. Te dve vrste isprošene hrane imaju isti dobar rezultat, donose isti dobar plod, veći od bilo koje druge isprošene hrane. Prijatelju Ćunda, ti si već stekao kammu koja vodi dugom životu, sreći, dobrom glasu, preporađanju u nebeskom svetu, kammu koja vodi ka dugom životu.‘ Ānanda, na taj način bi trebalo odagnati Ćundinu potištenost.“

Na kraju Buda siže do Kusināre, mesta koje će ostati zauvek zapamćeno po tome što je u njemu veliki učitelj okončao svoj neverovatni život. Pošto mu je Ānanda napravio ležaj, Buda legne između dva sālova drveta i njihove krošnje, u znak poštovanja prema Blaženome, procvetaše kad im vreme nije. To je mesto još jedne epizode koja govori o Budinom bezmernom saosećanju. Čak i na samrtnom odru on ne odbija lutalicu Subhaddu, koji želi da čuje pouku. Kada je Subhadda stigao i zatražio da vidi Budu, Ānanda ga odbija rečima da je ovaj suviše iscrpljen da bi razgovarao sa njim. No, Buda je čuo taj razgovor i rekao da gosta puste do njega. Tu mu daje poduku i Subhadda tako postaje poslednji direktni Budin učenik.

Zanimljiva su i poslednja uputstva koje Buda daje monasima, ohrabrujući ih da kada njega više ne bude, učenje i praksa koju je ustanovio budu njihovi učitelji. Ovo govori o stavu koj ije imao prema liderstvu u zajednici, smatrajući da je mnogo važnije da svaki član budističke zajednice dobro poznaje učenje i prema njemu se vlada, nego da mu to učenje tumači nekakav sveznajući lider i daje uputstva kako da postupa. Dakle, Buda je ostao dosledan svom stavu da nas od patnje oslobađa samo sopstveno znanje i uvid u način na koji stvaramo sopstvenu patnju, a ne tuđa mudrost i milost. Ovo je važna poruka, jer smo često skloni da svoju slobodu stavljamo u ruke drugoga i, da li iz lenjosti, naivnosti ili neznanja, verujemo da nam neko drugi može otkriti ono što samo mi sami možemo saznati i primeniti u sopstvenom životu. I ponovo imamo primer Budinog saosećanja, jer neposredno pred smrt još jednom poziva monaha da ga pitaju ukoliko imaju neku nedoumicu u vezi sa učenjem. A onda izgovara svoje poslednje reči ohrabrenja da se sopstvenim snagama izborimo za svoje oslobođenje:

„Monasi, ovako vam kažem: priroda svi uslovljenih stvari jeste da propadaju. Naoružani svesnošću, vežbajte neumorno da stignete do cilja!“

Tako je okončao život jedan od najvećih mudraca koji su hodali ovim svetom. Njegova pouka je sasvim jasna, jer ju je u kanonu objasnio na bezbroj načina. Poslednji deo njegovog života opisan u ovom dugom govoru je u prošlosti služio kao moćni izvor nadahnuća i poverenja i u učitelja i u njegovu poruku oslobađanja od patnje. Nema razloga da taj izvor ne bude isto tako izdašan i ubuduće, za svakog onoga ko bude imao dovoljno radoznalosti i strpljenja da do kraja sasluša učiteljevu besmrtnu pouku.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s