Razmišljaš li previše?

Vežba

Odmori svoju umornu glavu.

Zašto?

Ova rečenica mi se vrtela po glavi u poslednje vreme. Uz nju, razne druge misli vezane za posao, ono što čitam, poslove oko kuće, finansije, brige u vezi sa ljudima, dvorište koje treba pokositi, razne nezavršene stvari, projekti itd. itd. Na kraju sam pre neki dan rekao svojoj ženi: “Razmišljam o suviše mnogo stvari.” Jel ti poznat taj osećaj?

Pod “glavom” podrazumevam kognitivni aspekt iskustva kao što su planiranje, analiziranje, opsednutost, razmatranje, briga, diskusiju sa samim sobom, neprekidno premotavanje filma o nekim situacijama ili razgovorima i pokušavanje da nekako stvari dovedemo u red. “Umoran” znači biti iscrpljen zbog neprekidnih napora ili trpljenja, ponekad takođe uz osećaj da smo potišteni, čak deprimirani. Čitava metafora povezana je sa efektima kakvo na nas ima dugo putovanje. U suštini, vozimo na rezervi.

Kada su ti misani procesi usporeni zbog umora, to nije dobar osećaj. Nisi opuštena i verovatno si u stresu, koji će na kraju iscrpeti tvoje telo i pokvariti generalno raspoloženje. Povećava se verovatnoća da ćeš načiniti greške ili doneti loše odluke. Studije pokazuju da eksperti imaju manju moždanu aktivnost od početnika kada obavljaju isti zadatak. Njihove misli ne divljaju u svim mogućim, neproduktivnim pravcima. Kada um melje li melje, nalik mlinu, emocionalni sadržaj je obično negativan – zbrka, samooptuživanje, pitanja, problemi i konflikti – i to nije dobro tebe. Niti je dobro za druge da si odsutna, napeta ili jednostavno isceđena.

Sa druge strane, kada odmoriš taj zaokupljeni um, prestaješ da ga prekomerno trošiš, već naprotiv počinješ da ga ponovo puniš i oporavljaš. Treba nam „odmorište“, mesto kraj puta gde subi se putnik zaustavio da predahne. Prirodno je i nužno odmoriti se kada smo umorni.

Kako?

Redovno se zaustavi i zapitaj: O čemu sada razmišljam? Je li to produktivno? Da li želim i dalje da razmišljam o tome?

Daj svom umu kratke pauze. Pogledaj u ugao sobe. Izdahni; time uključuješ smirujuće i obnavljajuće parasimpatičko krilo nervnog sistema, a onda i usporava otkucaje srca. Što je duži izdah, to je veća parasimpatička aktivacija. Usmeri svesnost ka telu, recimo na telesne osećaje pri disanju, na pokrete pri hodanju ili na osećaje u šakama dok uzimaš šolju. Odvoji dvadesetak sekundi da bi ispratila nekoliko udaha i izdaha. Isključi misao i vrati se sebi i svojim čulima.

Iskorači unazad i pogledaj iz ptičije perspektive gde si trenutno. Kao da celu situaciju posmatraš sa visine od nekoliko desetina metara. Pokušaj da sebe vidiš više na objektivan, a ne tako lična način, kao deo jednog većeg toka situacija i događaja. Ovo će obično aktivirati neuronska kola na onoj strani mozga koja su povezana sa prostornom sabranošću, vraćanjem u sadašnjost, napuštanjem unutrašnjeg monologa i opterećujućeg osećaja „ja“, „mene“, „moje“.

Pre svega, prepoznaj da, ako si poput mene i verujem većine drugih ljudi, veliki deo onoga što preturamo po glavi jeste, iskreno rečeno, obično traćenje vremena. Ništa od toga ne rešava naš problem, ne sprečava sve dublje tonjenje u sumorne misli, niti nas izmiruje sa drugima. Takođe, to je zaista neprirodno. Kako se odvijala čovekova evolucija, naši preci su verovatno osećali veću fizičku, a manju mentalnu iscrpljenost nego što je to danas slučaj sa većinom ljudi u razvijenim zemljama. Kao posledica toga, naša tela su se adaptirala na situacije iscrpljenosti – ali naši umovi nisu. U kraćem periodu – diplomski ispit, mesec intenzivnog rada na nekom projektu na poslu, obaveze oko prinove — dobro, ponekad svi moramo da napnemo svoj um do maksimuma, da ga zaista stavimo na probu. Ali načiniti od toga način života, to je ludo.

Zato moramo da zauzmemo stav u odnosu na tu ludu mentalnu zaokupljenost koja se na neki način nametnula kao normalna. Bombardovani smo po ceo dan stvarima o kojima treba, a još više onima o kojima ne da mislimo. Preplavljeni smo rečima i slikama koje treba da obradimo i prisiljeni da žongliramo sa zaista kompleksnim situacijama i stvarima. Naši umovi kaskaju za jednom kulturom u kojoj nema ograničenja brzine – ali naše ljudsko telo i mozak imaju svoje ograničenje, jedan prirodom određen kapacitet. I kada ga prekoračimo, neminovno plaćamo cenu. To je otprilike kao da čitav život provedemo zaglavljeni u saobraćaju tokom špica. I svaki put kada ovo prepoznaš, kada se isključiš iz tog gustog mentalnog saobraćaja, to je jedan čin slobode, blagosti prema samoj sebi, jedan čin mudrosti.

A kada ponovo uđeš u tok misli, bićeš mnogo jasnija, srećnija i efikasnija.

Pitanje o vrlini

(Iz knjige Pitanja kralja Milinde, poglavlje 2.9-11)

9. Pitanje o vrlini

Kralj ovako reče: „Poštovani Nāgaseno, kada kažeš: ‘I zbog drugih kvaliteta‘, na šta misliš?“

„Na vrlinu, veliki kralju, poverenje, energiju, svesnost i koncentraciju. To su ti kvaliteti.“

„A šta je karakteristika vrline?“

„Podrška za sve druge kvalitete, to je karakteristika vrline. Za pet sposobnosti, pet snaga, elemente probuđenja, elemente puta, temelje svesnosti, ispravo nastojanje, osnove psihičkih moći, oslobođenja, zadubljenja i dostizanje koncentracije, za sve to je uz podršku vrline. Oslonjen na vrlinu, jogi uz pomoć vrline, našavši uporište u vrlini, razvija pet sposobnosti: poverenje, energičnost, svesnost, koncentraciju i mudrost.

„Daj neki primer.“

„Koje god semenke ili izdanci da rastu, bujaju, razvijaju se, sve te biljke to čine uz pomoć zemlje, našavši oslonac. Isto tako, veliki kralju, jogi uz pomoć vrline, našavši oslonac u vrlini, razvija pet sposobnosti: poverenje, energičnost, svesnost, koncentraciju i mudrost.“

„Daj mi još neki primer.“

„Veliki kralju, za svaki posao koji zahteva snagu, obavlja se uz pomoć zemlje, sa zemljom kao osloncem. Isto tako, veliki kralju, učvršćen u vrlini, jogi uz pomoć vrline, našavši oslonac u vrlini, razvija pet sposobnosti: poverenje, energičnost, svesnost, koncentraciju i mudrost.“

„Daj mi još neki primer.“

„Graditelj koji želi da podigne grad, prvo raskrči mesto, izravna ga, a pošto ukloni višak zemlje, ostatak nabije. Posle to mesto izdeli na delove i krene na takvoj zemlji da zida. Isto tako, veliki kralju, učvršćen u vrlini, jogi uz pomoć vrline, našavši oslonac u vrlini, razvija pet sposobnosti: poverenje, energičnost, svesnost, koncentraciju i mudrost.“

„Daj mi još neki primer.“

„Kao što akrobata koji želi da pokaže svoju veštinu, prekopa zemljište, ukloni kamenje, uravna i utaba to mesto, te na mekoj zemlji pokazuje šta ume, isto tako, veliki kralju, učvršćen u vrlini, jogi uz pomoć vrline, našavši oslonac u vrlini, razvija pet sposobnosti: poverenje, energičnost, svesnost, koncentraciju i mudrost.

Ovako je rekao Blaženi:

‘Čovek učvršćen u vrlini, znalac,
što razvija um svoj i mudrost,
monah marljiv i oštrouman
tek on može taj čvor razvezati.
To je oslonac, kao zemlja svim bićima,
i koren iz kojeg raste svako dobro.
Kapija je to ka učenju svih pobednika,
ono što je u pātimokkhi kao vrlina zapisano.

„Mudro zboriš, Nāgaseno.“

10. Pitanje o poverenju

Kralj reče: „Poštovani Nāgaseno, koja je karakteristika poverenja?“

„Smirenje i nadahnuće su karakteristika poverenja.“

„A kako je to smirenje karakteristika poverenja?“

„Kada raste, poverenje uklanja prepreke, i tako se um oslobađa prepreka, jasan, blistav i nezamućen. Na taj način je smirenje karakteristika poverenja.

„Daj neki primer.“

„To je kao kada veliki vladar na čelu svoje četiri vojske, prevalivši dugi put, pređe preko neke rečice. I pošto su kroz nju prošli slonovi, konji, kočije i pešadija, ona ostane zamućena, uskomešana, mutna i blatnjava. Onda kralj naredi: ‘Hajdete, zahvatite mi vode, ožedneo sam!‘ I možda uz sebe ima dragulj koji bistri vodu, pa kad sluge donesu posudu sa vodom, ubace ga unutra. A one alge, travke i pena u vodi nestanu, mulj se slegne i voda postane jasna, blistava i nezamućena. Onda sluge prinesu posudu kralju: ‘Evo vode, vaše visočanstvo, ugasite žeđ‘.

„Kao što je ta voda, takav je um. Ti ljudi su poput jogija, a alge, travke i penu treba videti kao nečistoće uma. Kao što je dragulj koji vodu čini čistom, takvo je poverenje. Baš kao što kad se u vodu stavi dragulj, pa alge, travke i pena u vodi nestanu, mulj se slegne i voda postane jasna, blistava i nezamućena, isto tako, veliki kralju, kada raste, poverenje uklanja prepreke, i tako se um oslobađa prepreka, jasan, blistav i nezamućen. Na taj način je smirenje karakteristika poverenja.

„Mudro zboriš, Nāgaseno.“

11. Pitanje o nadahnuću

„Poštovani Nāgaseno, kako je to nadahnuće karakteristika poverenja?“

„Veliki kralju, kao kada jogi vidi oslobođenje uma kod nekog drugog, bilo da je onaj koji je ušao u tok, jednom povratnik, ne-povratnik ili arahant, te postane nadahnut da uloži napor, da zadobije ono što još nije dobio, dosegne ono što još nije dosegao, ostvari ono što još nije ostvario. Na taj način je nadahnuće karakteristika poverenja.

„Daj neki primer.“

„Veliki kralju, to je kao kad veliki oblak izlije obilnu kišu nad planinom, te voda jurne niz padinu, ispuni sve šupljine, otvore i uvale, a potom i reku, potopivši i njezine obale. A velika grupa ljudi naiđe i ne znajući gde je reka duboka, a gde je gaz, u strahu i zbunjeni stoje na jednoj obali. Onda neki čovek, uzdajući se u sopstvenu snagu i veštinu, dobro se opaše, skoči u reku i pređe na drugu obalu. Videvši gde je prešao, i ostali pređu za njim. Na isti način, veliki kralju, kada jogi vidi oslobođenje uma kod nekog drugog, bilo da je onaj koji je ušao u tok, jednom povratnik, ne-povratnik ili arahant, postane nadahnut da uloži napor, da zadobije ono što još nije dobio, dosegne ono što još nije dosegao, ostvari ono što još nije ostvario. Na taj način je nadahnuće karakteristika poverenja.

Ovako je Blaženi rekao u nenadmašnoj Saṁyutta nikāyi:

‘Poverenjem se prelazi bujica,
marljivošću more uskomešano.
Energičnošću se okean patnje prelazi,
mudrošću sebe pročišćujemo.‘

„Mudro zboriš, Nāgaseno.“

Milindina kočija

Posle postavljanja nekoliko kratkih poglavlja iz budističkog bisera, knjige Milinda pañha, da se vratimo malo na prvo poglavlje i malo bolje osmotrimo ideje iznete u njemu. Pre toga, treba reći da generalno za indijsku filozofiju važi pravilo da ne znamo mnogo o ljudima koji su je stvarali. Ako uspemo da znamo imena rodonačelnika neke škole, region u kojem se kretao i podučavao, kao i vreme u kojem je živeo plus/minus 50 godina, to se smatra ozbiljnim naučnim uspehom. U slučaju Pitanja kralja Milinde takav „uspeh“ do sada nije postignut, jer ni o sagovornicima, ni o nastanku samog teksta ne znamo mnogo. A u njemu budistički monah Nāgasena debatuje sa lokalnim kraljem i odgovara na njegova mnoga pitanja. Moguće je da se radi o istorijskoj ličnosti, ali je sećanje na nju do nas došlo kao legenda. S druge strane, za kralja Milindu naučnici veruju da su utvrdili kako se radi o Menanderu, jednom od grčkih vladara u severoistočnoj Indiji, koji je zapravo poslednji ostatak osvajačkih pohoda Aleksandra Velikog. Ali i to može biti tek lepa spekulacija, tako da sve što nam opipljivo ostaje u rukama jeste sam tekst. Pa da vidimo šta nam on kaže.

Na samom njegovom početku čeka nas nešto nad čime ćemo se sigurno zamisliti. Pošto su se susreli, kralj pita Nāgasenu za ime i ovaj mu odgovara: „Veliki kralju, ja sam Nāgasena. Tako me zovu moji saputnici u svetačkom životu“, da bi odmah dodao da je ta reč „Nāgasena“ tek ime i da u njemu „nije moguće pronaći osobu“. Hm, šta bi to moglo da znači? Pošto se predstavila, pomislili bismo da pred kraljem stoji osoba čije je ime Nāgasena. Ali istog trenutka se ispostavlja da smo u zabludi. To jest, kako tvrdi kraljev sagovornik, ime nije isto što i osoba. Dakle, Nāgasena uošte nije osoba, iako je malopre rekao kralju kako ga zovu njegovi prijatelji monasi. Očigledno se ovde nešto dešava, ali mi ne znamo još uvek tačno šta.

Kralj, koji očigledno ima iskustva u ovakvoj vrsti debata (kao i znanje o samom Budinom učenju), ne izgleda toliko zbunjen koliko mi i odmah kreće u napad. Shvatajući da Nāgasena ne govori zapravo samo o sebi, već izlaže malo univerzalnije gledište, kralj pokušava standardnu taktiku pobijanja, a ona se sastoji u izvlačenju što apsurdnijih zaključaka iz onoga što oponent govori, kako bi na taj način pokazao njegovu zabludu. Jer ako je tačno ono što monah govori, tada niko nikada ne postiže bilo šta, ne postoji nagrada i kazna za učinjeno i niko zapravo ne pati. Ne postoji takva stvar kao što je ubistvo, jer nema ni onoga ko bi bio ubijen. Sa dosta sarkazma, kralj se podsmeva Nāgaseni da onda nema ni onoga ko ga je podučavao, niti bilo koga ko ga je zaredio. Pa tako ispada da on možda uopšte i nije monah. Kralj očigledno uživa u plodovima svoje taktike, smatrajući je besprekornom: navodi stvari za koje svi mi bez imalo oklevanja tvrdimo da su istinite. Da li Nāgasena zaista tvrdi da su one lažne? Ili, možda, smatra da njegovo gledište, ako se ispravno razume, zapravo nema takve konsekvence?

Nagasena, pak, ima drugačiju taktiku od kraljeve i zaista je vrlo zanimljivo kroz čitavu knjigu posmatrati koje strategije debatovanja suprotne strane primenjuju. U ovom slučaju monah ne protivreči direktno kralju, već poput veštog vojskovođe pušta neprijatelja duboko na svoju teritoriju, gde ga naravno čeka zaseda. I tako, opijen početnim uspehom, kako ga on vidi, kralj nastavlja propitivanje strukturisano u skladu sa budističkim učenjem o „pet sastojaka“, a koje nam kaže da je svako biće sačinjeno od pet delova. Tako Milinda nabraja: oblik (fizičko telo), osećaj (prijatan, neprijatan i neutralan), opažaj (raspoznavanje onoga što nam dolazi putem čula), zatim mentalni obrasci (tj. navike, naše naviknute reakcije na različite podražaje, mogli bismo dakle reći, naš karakter) i svest. Naravno, budizam je svaki od ovih sastojaka do detalja razradio i smestio u celokupnu sliku sveta koju je zagovarao, ali za našu priču nije nužno da idemo u takve detalje. Ono što jeste bitno je da imamo grubu ideju na šta se odnose ovi pojmovi i jasno uočimo Nāgaseninu poentu: osobu ne možemo poistovetiti ni sa jednim od ovih pet elemenata. Sa time bismo verovatno svi mogli da se saglasimo. Možemo li sebe svesti na svoje osećaje? Ne, mi smo to što ima osećaje, a ne sami osećaji. Jesmo li mi naši opažaji? Isti odgovor kao i malopre. Jesmo li naše navike? Ne baš, jer navike su tek preduslovi, tendencije da ćemo se ponašati na određeni način. Tako da mi nismo te tendencije, već to što ih ima. Slično je sa svešću, jer smo mi ono što ima svest o nečemu. Peti sastojak, koji Milinda zapravo stavlja kao prvi, možda je najproblematičniji, jer kada pomislimo na sebe, prvo pomislimo na svoj fizički oblik. Ali, opet, kralj je kao što smo videli vrlo detaljno secirao celo telo, pitajući za svaki od 32 njegova dela je li on osoba, ličnost, ja, ego, sopstvo, duša? I za svako pitanje odgovor je bio odrečan. Telo je tek materija i potrebno je nešto što će ga pokretati, usmeravati. Time je i telo eliminisano.

I tako stižemo do poslednja dva kraljeva pitanja. Je li Nāgasena u svemu tome zajedno ili je on nešto potpuno izvan pet sastojaka bića? Kada bismo bili na Nāgaseninom mestu, tu bismo verovatno najduže zastali, u iskušenju da potvrdno odgovorimo na jedno od njih. Da, samo kada je tih pet sastojaka zajedno, Nāgasena postoji, ili istinski Nāgasena je nešto izvan tih pet sastojaka, ono što ih napušta u trenutku smrti i možda prelazi u neki drugi skup. Ali monah, verovatno na naše veliko čuđenje i zbunjenost, ostaje dosledan u svom negiranju. Kralj je time zbunjen, dakle protivnik je ošamućen od tolikih promašaja, udaranja u prazno, i to je pravi momenat za kontranapad. Nāgasena nepogrešivo prepoznaje pravi trenutak i uzvraća prvo istom onom dozom ironije kojom je počeo i kraljev rafal pitanja. A ironija se odnosi na kraljev ušuškan život, koji ga je učinio nesposobnim da podnese ni najmanju neprijatnost, kakva je hodanje po suncu. Verovatno da bi još malo razjario oponenta, Nāgasena mu maše crvenom maramom pred očima. I onda nastavlja čuvenim poređenjem sa kočijom, razlažući je na delove. Treba reći da ne samo budistička tradicija koristi ovakva didaktička sredstva u vidu poređenja, paralela i analogija. Ona su naročito prikladna, jer polaze od onoga što slušalac vrlo dobro poznaje i onda ga dovode do onoga što ga zbunjuje ili mu je strano i na taj način mu pomažu da ga lakše razume. U ovom slučaju ideja je da kada kralj jednom na sva postavljena pitanja o kočiji odgovori sa „ne“, lakše će mu biti da razume kako je Nāgasena mogao isto tako da odgovori na sva njegova pitanja o osobi. I zaista, na kraju poglavlja, kralju to polazi za rukom.

Ali postoji u ovom poglavlju još nešto. Koristeći metaforu kočije, Nāgasena čini nešto što bi sigurno imalo efekat na svaku osobu Milindinog obrazovanja i inteligencije. U čuvenoj sceni iz Mahabharate, ratnik Arđuna ima Krišnu za vozara svojih bornih kočija. Ali isto tako i kao moralnog vodiča. Grčka paralela nam govori o Herkulu, koji uzima u ruke uzde, praćen budnim okom Atene. Platon je takođe autor čuvene metafore o sopstvu i kočiji, iste onakve kakvu nalazimo koji vek ranije u Katha upanišadi. Je li sada red na Nāgasenu da krene istim putem? Pa, ne baš. Može se reći da on uzima jedan elemenata tradicije kako bi na što plastičniji način pokazao da je potpuno odbacuje. Kod Platona čitamo kako vozar nastoji da kontroliše jednog poslušnog konja (razum) i jednog neposlušnog (strasti). Katha upanišada upoređuje sopstvo sa nekim ko se vozi kočijom, a razum je vozar koji upravlja konjima, odnosno čulima. No, Nāgasena, kao što smo videli, ne pominje bilo kakve konje. Štaviše, ne pominje bilo kakvog vozara! A pogotovo ne pravi razliku na nekog ko se vozi kočijom i onoga ko njome upravlja. Zašto? Pa to je upravo ona slika koju odlučno odbacuje. Ne postoji bilo kakvo trajno prisustvo, sopstvo koje upravlja ili nadgleda. Kako? Isto onako kako suštinski ne postoji ni kočija. Da bi takav zaključak podcrtao, Nāgasena podseća na Budine stihove:

„Kao što se za sklop delova,
koristi reč ‘kočija‘,
isto tako, kada postoje sastojci,
po dogovoru nazivamo ih ‘bićem‘.“

Nāgasena, baš kao i kočija, jeste samo naziv, oznaka, ime. Kralj je oduševljen Nāgaseninim izvođenjem dokaza i poglavlje se završava hepiendom. Ali, ti i ja možda nismo tako srećni ovim krajem i moguće je da se pitamo oko čega su se zapravo monah i kralj ovde saglasili? „Kočija“, „sopstvo“, „osoba“, „biće“ i „Nāgasena“ su tek konvencionalni nazivi? Pa nisu li sve reči upravo to!? U Srbiji „voz“, u Hrvatskoj „vlak“, u Bosni „željeznica“, u Engleskoj „train“, au Mađarskoj „vonat“… Biće da nam naši sagovornici govore ovde više od toga. Jer ceo ovaj razgovor ne tiče se konvencija u jeziku, već privida koji stvara naš um, privida o celini i njenim delovima. Poenta je da je, u izvesnom smislu, celina manje stvarna od njezinih delova, manje objektivna, a više stvar konvencije. Za početak, delovi su nezavisni, dok celina to nije. Osovina može postojati i bez postojanja kočije, ali ne i obrnuto. (Kako će to mnogo kasnije Lajbnic formulisati: celima ima tek „pozajmljen“ realitet, pozajmljen od realiteta njezinih delova.) Dalje, ono što uzimamo kao celinu nije dato po svojoj prirodi, već u izvesnoj meri zavisi od nas i naših ciljeva. Ako sa kočije skinemo rudu i jedan od točkova, zbirka preostalih delova nije potpuna sama po sebi, ali samo u odnosu na ono za šta mi želimo da nam kočije služe. Treće, to što je u jednom trenutku samo deo celine, u narednom može postati nova celina, sastavljena od manjih delova (točak kao deo, ali je i sam sastavljen od delova: oplatak, žbice, ležište itd.), te tako izgubiti svoj prethodni identitet. I tako u nedogled. No, sad već čujem da se pitaš: Zašto je sve ovo uopšte bitno? Zašto je Nāgasena uopšte poveo razgovor u ovom pravcu? Svakako ne da ubije vreme dok čeka na bus. Poenta koju je izveo važna je zato što smatra da ono u šta verujemo utiče na naše stavove, a onda posledično i na naše postupke. I to, složićeš se, ima smisla: za one koji, na primer, veruju da iza reči „bog“ stoji nešto stvarno, može se očekivati da osećaju i ponašaju se drugačije od onih koji smatraju da je reč samo o socijalno uslovljenoj konstrukciji. Jednom rečju, naša metafizika uslovljava i našu etiku. Vraćajući se na budizam, možemo reći da njegovo viđenje sopstvenog smisla i svrhe jeste da prvo umanji i potom iskoreni patnju. Ako to ne čini, njegovo postojanje je bespredmetno. A prema Budinoj analizi, glavni uzrok te patnje jeste upravo preuveličavanje značaja sopstva, njegovih potreba i ciljeva: „vezivanje za sopstvo“, kako bi to budisti nazvali. Dakle, svaka promena naših uverenja koja bi umanjila važnost sopstva u našim očima ima ogromnu korist. Taj, pedagoški cilj je pravi motiv Nāgaseninog dijaloga.

Drugo je pitanje je li on ovim dijalogom dokazao to o čemu govori? Je li zaista pokazao da ne postoji nekakvo trajno sopstvo u nama, već samo nestabilna konstrukcija koju po konvenciji nazivamo osobom, jer jednostavno moramo nekako da je zovemo. Pa, rekao bih da nije. Kao i mnoge analogije, i ova jeste korisna kao ilustracija ili objašnjenje onoga što učenje o nepostojanju trajnog sopstva ili anatta znači, ali ne i kao dokaz da to učenje jeste istinito. Sa druge strane, možemo se zapitati je li uopšte i na koji način moguće izvesti jedan takav čvrst dokaz. Istorija budizma i raznih škola koje su tokom nje nastajale govori nam u prilog tome da se na ovakav način, samo diskutovanjem, spekulacijom, do tog dokaza ne može doći. Ona je tek prvi korak, pripremanje terena, ali pravi dokaz dolazi jedino kroz praksu meditacije, sa saznavanjem prirode sveta kroz samoupoznavanje. Ali i tada, budući da se radi o ličnom iskustvu, nečemu što je u suštini neprenosivo, ne posedujemo dokaz kakav bismo želeli, onakav na kakav nas je zapadna nauka navikla. Otuda i pored sve priče o bliskosti budizma i nauke, budizam nikada neće biti nauka. I to je, barem što se mene tiče, dobra vest.

Pitanje o preporađanju

(Iz knjige Pitanja kralja Milinde, poglavlje 2.6-8)

6. Pitanje o preporađanju

Kralj reče: “Poštovani Nāgaseno, da li se svako ponovo rodi?”

Monah odgovori: “Neki se ponovo rode, a neki ne.”

“Ko se to ponovo rodi, a ko ne?”

“Oni koji imaju u sebi nečistoće se ponovo rađaju. Oni koji su pročišćeni se ne rađaju.”

“Da li ćeš se ti, monaše, ponovo roditi?”

“Veliki kralju, ako u meni ima vezanosti, ponovo ću se roditi. Ako ih nemam, neću.”

“Mudro zboriš, Nāgaseno.”

7. Pitanje o mudroj pažnji

Kralj reče: “Poštovani Nāgaseno, ako se neko ne rodi ponovo, nije li to zbog mudre pažnje?”

“Da, zbog mudre pažnje, zbog celokupne mudrosti i zbog drugih dobrih kvaliteta.”

„Nisu li mudra pažnja i mudrost jedno te isto?“

„Ne, veliki kralju, mudra pažnja i mudrost nisu isto. Postoji pažnja u kozama, ovcama, volovima, kamilama i magarcima, ali mudrosti u njima nema.“

“Mudro zboriš, Nāgaseno.”

8. Pitanje o pažnji

Kralj ovako reče: “Poštovani Nāgaseno, šta je karakteristika pažnje, šta je karakteristika mudrosti?”

„Karakteristika pažnje, veliki kralju, jeste obuhvatanje, presecanje je karakteristika mudrosti.”

„Kako je to obuhvatanje karakteristika pažnje, kako je presecanje karakteristika mudrosti? Daj mi neki primer.“

„Veliki kralju, znaš li šta su žetoci?“

„Da, poštovani gospodine, znam.“

„A kako to žetelac žanje ječam?“

„Tako što levom rukom uhvati snop, a desnom uzme srp i njime ga preseče.“

„Onako kako, veliki kralju, žetelac levom rukom uhvati snop, a desnom uzme srp i njime ga preseče, isto tako asketa svojom pažnjom obuhvati um, a mudrošću sve nečistoće u njemu preseče. Na taj način, veliki kralju, obuhvatanje jeste karakteristika misli, a presecanje jeste karakteristika mudrosti.“

“Mudro zboriš, Nāgaseno.”

Pitanje o odlasku u beskućnike

(Iz knjige Pitanja kralja Milinde, poglavlje 2.5)

Onda Nāgasena otide do mesta na kojem je živeo kralj Milinda i sede na unapred pripremljeno mesto. A kralj je svojim rukama poslužio i različitim vrstama jela ugostio i nahranio Nāgasenu i monašku zajednicu. Onda svakom od monaha darova dva ogrtača, a poštovanom Nāgaseni tri, pa reče:

„Poštovani Nāgaseno, ostani ovde sa deset monaha.”

„Veliki kralju, svi mi želimo ono što je korisno. Neka to korisno bude predmet našeg razgovora.“

Na to kralj reče: „Dakle, radi kakve koristi, poštovani Nāgasena, si ti otišao u beskućnike? Šta je to što je najviši cilj za tebe?“

I kada je kralj Milinda video da je poštovani Nāgasena završio obrok i izvadio ruke iz činije, odabra on jedno niže mesto i sede sa strane. Dok je tako sedeo, reče Nāgaseni: „Gospodine, o čemu ćemo razgovarati?“

A mudri monah reče: „To da sadašnja patnja nestane, a da se nova ne pojavi, to je korist od odlaska u beskućnike. Krajnje oslobođenje od patnje, bez ostatka, jeste moj najviši cilj.

“Ali, poštovani, da li svako postaje beskućnik radi takve koristi?“

„Ne, veliki kralju. Jedni imaju u vidu tu koristi, druge su proganjali kraljevi ili razbojnici, treći zbog dugova, a neki jednostavno zato da bi sebi obezbedili od čega da žive. No, oni koji to čine na pravi način, čine to isključivo radi takve koristi.

„A ti si isto tako učinio?“

“Ja sam bio sasvim mlad kada sam postao beskućnik. Nisam znao da beskućništvo donosi takvu korist, već sam razmišljao: ‘Ti askete, sledbenici Sakyanina, imaju mnogo znanja i oni će me podučiti‘. I tek kada su me oni podučili, tek tada sam znao: ‘Radi takve koristi neko postaje beskućnik‘.

“Mudro zboriš, Nāgaseno.“

Pitanje o broju godina

(Iz knjige Pitanja kralja Milinde, poglavlje 2.2)

“Poštovani Nāgaseno, koliko godina monaškog staža imaš?”

“Sedam godina, veliki kralju.”

“Poštovani, to sedam, šta je to? Jesi li ti to sedam ili je to broj?”

U tom trenutku sunce sinu i senka kralja, onako okićenog i raskošno odevenog, pojavi se na tlu i isto tako kao odraz u velikoj posudi sa vodom koja je tu stajala. Onda Nāgasena reče kralju Milindi: “Veliki kralju, vidiš li tu senku na tlu i u toj posudi? Ko je kralj? Jesi li to ti ili je to senka?”

“Ja sam kralj, ne senka. Jer ta senka postoji zahvaljujući meni.”

“Isto tako, kralju, sedam je tek broj godina otkako sam monah, ja nisam to sedam. Ali to sedam postoji zahvaljujući meni. Baš kao i senka zahvaljujući velikom kralju.”

“Veličanstveno je, poštovani Nāgaseno, čudesno je kako si briljantno objasnio ovo pitanje!”

Pitanje o znaku

Na časovima palija počeli smo da prevodimo Pitanja kralja Milinde (Milinda pañha), posle Dhammapade verovatno najčuveniji tekst iz budističkog Pali kanona. Nastao je negde između I veka pre naše ere i II veka n. e., kao pretpostavljeni razgovor između budističkog mudraca Nāgasene i indo-grčkog kralja Baktrije (područje današnjeg severnog Pakistana i Avganistana) Menandera ili na paliju Milinde. Znatno kraća verzija teksta, nešto izmenjena, prevedena je u V veku i sačuvana kao deo kineskog budističkog kanona.

I tako, da ne bih samo ja uživao u lepotama ovog izuzetnog dela, kako budem prevodio, objavljivaću ovde delove, da i vi možete da mi se pridružite u radosti upoznavanja sa Budinim učenjem kako su ga razumeli njegovi potonji učenici i to u tački u kojoj su se, posle Aleksandrovih osvajanja, susrele dve velike civilizacije – indijska i grčka.

1. Pitanje o znaku

Milinda dođe do poštovanog Nāgasene i pozdravi se sa njim. Kada taj učtivi i prijateljski razgovor bi završen, sede on sa strane i reče:
“Poštovani gospodine, koje je tvoje ime, kako te zovu?”

“Veliki kralju, ja sam Nāgasena. Tako me zovu moji saputnici u svetačkom životu. No, iako roditelji daju svojoj deci ime kao što su Nāgasena, Sūrasena, Vīrasena ili Sīhasena, to je samo naziv, oznaka, znak, puko ime, baš kao što je to i moje ‘Nāgasena’. U tome nije moguće pronaći osobu.”

Na to kralj Milinda ovako reče okupljenima: “Čujte me, gospodo, pet stotina Yonaka i 80.000 monaha. Ovaj ovde Nāgasena kaže: ‘U tome nije moguće pronaći osobu.’ Da li se sa time treba složiti?”

Onda Milinda reče Nāgaseni: “Gospodine, ako u tome nije moguće pronaći osobu, pa ko je onda taj koji ti daje razne potrepštine kao što su ogrtač, hrana, smeštaj ili lekovi? Ko je taj koji sve to koristi? Ko je taj koji čuva svoju vrlinu, posvećuje se meditaciji i ubira veliki plod oslobođenja? A ko je taj koji ubija, krade, čini preljubu, laže, pije alkohol, čini pet strašnih dela čiji plod odmah dozri?“

Prema tome što kažeš, ispada da ne postoje ni dobro, ni loše, ne postoji onaj ko čini dobra ili loša dela ili navodi druge da ih čine, ne postoji dozrevanje ploda takvih dela. Ako bi te, Nāgasena, neko ubio, taj ne bi snosio posledice ubistva. Za tebe ne postoje učitelj, onaj koji zaređuje, niti zaređenje. ‘Moji saputnici u svetačkom životu me zovu Nāgasena’, tako kažeš. A gde je zapravo taj Nāgasena? Je li kosa Nāgasena?”

“Ne, veliki kralju.”

“Jesu li to malje?”

“Ne, veliki kralju.”

“Nokti… zubi… koža… mišići… tetive… kosti… koštana srž… bubrezi… srce… jetra… dijafragma.. slezina… pluća… debelo crevo… tanko crevo… želudac i njegov sadržaj… izmet… žuč… sluz… gnoj… krv… znoj… salo… suze… masnoća… pljuvačka… sline… tečnost u zglobovima… mokraća ili mozak?”

“Ne, veliki kralju.”

“Je li oblik Nāgasena?”

No, great king.” — “Is form Nāgasena?”
“No, great king.” — sensation. perception, mental formations, consciousness?”– “No, great king.”

“Ne, veliki kralju.”

“A osećaj… opažaj… mentalni obrasci? Je li Nāgasena svest?”

“Ne, veliki kralju.”

“Je li Nāgasena u svemu tome zajedno?”

“Ne, veliki kralju.”

“Je li onda Nāgasena nešto izvan oblika, osećaja, opažaja, mentalnih obrazaca i svesti?”

“Ne, veliki kralju.”

“Gospodine, ja te pitam sve ovo i ne vidim Nāgasenu. Nāgasena je onda glas?”

“Ne, veliki kralju.”

“Pa šta je onda Nāgasena? To što si na početku rekao bilo je neistina. Ovde nema bilo kakvog Nāgasene!”

Na to poštovani Nāgasena reče: “Veliki kralju, ti si nežan, zaista prefinjen plemić. Kada bi se u podne našao na putu, hodajući po vrelom tlu, užarenom pesku, gazeći po šiljastim kamenčićima i grumenju, povredio bi stopala, iscrpeo telo i uznemirio svoj um. Sa takvom patnjom nastala bi svest o telu. Zato, ovoga puta, kako si došao, peške i na kočiji?”

“Nisam došao peške, već kočijom.”

“Ako si došao kočijom, pokaži mi je. Je li ona ruda?”

“Ne, poštovani.”

“Je li ona osovina?”

“Ne, poštovani.”

“Jesu li točkovi kočija?”

“Ne, poštovani.”

“Je li trup kočije sama kočija?”

“Ne, poštovani.”

“Je li držač za barjak kočija?

“Ne, poštovani.”

“Je li to jaram?”

“Ne, poštovani.”

“Uzde?”

“Ne, poštovani.”

“Onda možda bič?”

“Ne, poštovani.”

“Jesu li sve te stvari zajedno kočije?”

“Ne, poštovani.”

“Jesu li onda kočije nešto izvan toga?”

“Ne, poštovani.”

“Veliki kralju, ja te pitam sve ovo i ne vidim kočije. Kočije su onda zvuk kočije?”

“Ne, poštovani.”

“Pa šta su onda kočije? To što si na početku rekao bilo je neistina. Ovde nema bilo kakvih kočija! Veliki kralju, ti si vladar cele Đambudipe, koga s eonda bojiš i govoriš neistinu? Onda Nāgasena ovako reče okupljenima: “Čujte me, gospodo, pet stotina Yonaka i 80.000 monaha. Ovaj ovde kralj Milinda kaže: ‘Došao sam kočijom.‘ Ali kad mu rekoh da mi je pokaže, on odgovara da je nije moguće pronaći. Da li se sa time treba složiti?”

Kada ovo bi rečeno, pet stotina Yonaka odobravajući Nāgaseni, ovako rekoše kralju Milindi: “Neka se sada, vaše visočanstvo izvuče nekako iz ove klopke.”

Onda Kralj Milinda reče poštovanom Nāgaseni: “Poštovani, ja ne govorim neistinu. Zbog toga što postoje ruda, osovina, točkovi, trp kočije, držač za barjak, jaram, uzde i bič, ‚kočije‘ postoje samo kao naziv, oznaka, znak, puko ime.”

“Veliki kralju, dobro si razumeo kočije. Isto tako, zato što postoje kosa, malje, nokti, zubi, koža, mišići, tetive, kosti, koštana srž, bubrezi, srce, jetra, dijafragma, slezina, pluća, debelo crevo, tanko crevo, želudac i njegov sadržaj, izmet, žuč, sluz, gnoj, krv, znoj, salo, suze, masnoća, pljuvačka, sline, tečnost u zglobovima, mokraća i mozak, oblik, osećaj, opažaj, mentalni obrasci i svest, ‚Nāgasena‘ postoji samo kao naziv, oznaka, znak, puko ime. Ali u suštini, osobu tu nije moguće naći

Baš kao što je Blaženi rekao monahinji Vađiri:

“Kao što se za sklop delova,
koristi reč ‘kočija’,
isto tako, kada postoje sastojci,
po dogovoru nazivamo ih ’bićem’.”

“Veličanstveno je, poštovani Nāgasena, čudesno je kako si briljantno objasnio ovo pitanje! Da je Buda ovde stajao, siguran sam da bi i on ovo pohvalio. Odlično, Nāgasena, odlično kako si briljantno objasnio ovo pitanje!”

PS. Pošto su jedna od tema ovoga poglavlja kočije, bilo bi uz njega zanimljivo pročitati i tekst poštovanog Dhammike naslovljen “Kočije Dhamme”, o ovoj temi u Pali kanonu. Uživajte!

Reci “da”

Vežba: U ovoj vežbi kažemo „da“ svakome i svemu što se dogodi. Kada uočiš impuls neslaganja, razmotri da li je on zaista neophodan. Možeš li samo da klimneš glavom ili da ništa ne kažeš, ali da ostaneš mirna. Kad god se ne radi o nekoj opasnosti po tebe ili druge, složi se sa drugima i onim što ti se događa u životu.

PODSEĆANJE
Stavi stikere na kojima je napisana reč „da“ na mesta gde ćeš ih uočiti, kod kuće i na radnom mestu. Napiši „da“ na dlanu, tako da ga često vidiš.

OTKRIĆA
Ovaj zadatak pomaže nam da vidimo koliko često zauzimamo stav koji je negativan ili suprotan. Ako smo u stanju da posmatramo svoj um dok neko drugi govori, naročito ako on nas traži da nešto učinimo, možemo posmatrati kako naše misli grade odbrambene zidove i kreiraju protivargumente. Možemo li se odupreti želji da kontriramo verbalno onda kada čitava stvar nije toliko bitna? Jesmo li u stanju da uočimo svoj mentalni i fizički stav prema stvarima koje se jave tokom jednog sasvim običnog dana? Je li naša automatska reakcija: „O, ne!“?

Takvo, navikom vođeno suprotstavljanje može biti u formi misli („Ne slažem se sa tim što kaže“), govora tela (grčenje mišića, ruke prekrštene na grudima), reči („To ti je glupa ideja.“) ili postupka (odmahivanje glavom, kolutanje očima, ignorisanje onoga ko govori). Ljudi koji se bave određenim profesijama kažu da imaju problem sa ovim zadatkom. Advokati su, na primer, obučeni da otkrivaju manjkavosti u ugovoru ili nepovezanosti u onome što svedok ili drugi advokat govori. Naučnici su obučeni da kritikuju teorije ili rezultate istraživanja drugih. Uspeh na poslu nekome može zavisi od oštrine „napadačkog uma“. Ali ako provedeš čitav dan vežbajući takav stav, teško ga je isključiti kada jednom stigneš kući.

Dok je vežbala ovaj zadatak, jedna osoba je uočila da se jedno spoljašnje „da“ ne podudara sa stvarnim stavom „ne“ u sebi, tako da joj je ovaj zadatak pomogao u otkrivanju tog skrivenog stanja zgrčenosti uma. Druga osoba je ustanovila kako na zahteve obično odgovara procenjujući ostale stvari – naime, sve one mnogobrojne stvari koje treba da uradi. I bilo je olakšanje za nju jednostavno reći „da“ i osloboditi se sve te unutrašnje borbe pri donošenju odluke. Čitava borba pretvorila se u osećaj velikodušnosti.

Treća osoba je rekla kako je govorenje „da“ stvorilo u njoj osećaj lakoće, puštanja niz tok zajedno sa ljudima koji bi dolazili u njenu kancelariju, umesto da im se neprekidno odupire. Naravno, ovaj zadatak moguće je modifikovati u skladu sa okolnostima. Možete zadržati jedno unutrašnje „da“ za želju vašeg deteta da skače po kauču, ali preusmeriti tu energiju na obližnje igralište.

DUBLJE LEKCIJE
Budistička tradicija opisuje tri otrova uma – pohlepu, odbojnost i neznanje. U našem manastiru ovaj zadatak je namenjen najviše onim učenicima koji su naročito pogođeni odbojnošću, onima koji se po navici opiru svemu što ih neko zamoli ili što naiđe u životu. Njihov početni i nesvesni odgovor na bilo šta što ih neko kaže je „ne“, izražen jezikom tela ili rečima. Ponekad je to „ne“ izraženo sa „da, ali…“, a drugi put prerušeno u razložne rečenice, koje i dalje imaju pečat doslednog i upornog obrasca oponiranja.

Ljudi koji su zaglibljeni u averziju često velike odluke u životu ne donose na osnovu kretanja ka nekom pozitivnom cilju, već pre na osnovu udaljavanja od nečega što percipiraju kao negativno. Pre nego aktivni, oni su reaktivni. „Moji roditelji nikada nisu plaćali račune na vreme, te su nam često isključivali struju. Zato ću ja postati knjigovođa.“ Umesto: „Hoću da postanem knjigovođa zato što volim brojeve.“

Kada monasi započnu svoj trening u japanskim soto zen manastirima, kaže im se da jedini prihvatljiv odgovor na ono što se od njih zatraži tokom prve godine vežbanja jeste „Hai! (da)“. To je vrlo moćna vežba. Ona razgrće naslage prividne zrelosti i probija se sve do onog jogunastog dvogodišnjaka ili tinejdžera u nama.

Neizražavanje oponiranja pomaže nam da se oslobodimo egoističkih gledišta i vidimo sopstvene stavove kao ne preterano važne. Iznenađujuće je koliko je naše neslaganje sa drugom osobom zapravo nevažno i samo služi povećanju naše frustracije, kao i patnje oko nas. Kada kažemo „da“, to nam može obezbediti dodatnu energiju, jer je automatsko opiranje nešto što nam je neprekidno oduzima.

Zaključak: Negujte svoj unutrašnji „da“ stav prema životu i svemu što vam on donosi. To će vam uštedeti jako mnogo energije.

Pripovedanje

Privid smatraju stvarnim,
a stvarno prividom,
takvi, hraneći se pogrešnom mišlju,
stvarno ne nalaze.

Stvarno smatraju stvarnim,
a privid prividom,
takvi, hraneći se ispravnom mišlju,
stvarno pronalaze.

Dhammapada, 11-12

Koliko vremena provodimo pričajući sami sebi priče, a koliko energije ulažemo u to da uhvatimo korak sa stvarnošću? Naravno, postoje situacije kada to pričanje zaista ima smisla. Ne može se sve objasniti racionalno. Priče često služe kao aproksimacije koje aludiraju na stvarnost na način na koji linearno, logičko razmišljanje to nije u stanju. Međutim, opsesivno pripovedanje je prepreka. Na primer, ima priča koje su možda u nekoj fazi našeg života imale svoju svrhu, ali nas sada sprečavaju da krenemo dalje. Možda sebi govorimo da su ograničenja koja osećamo nesavladiva, iako u suštini nisu. Ili sebi uvek iznova govorimo da ne možemo prošlost da ostavimo za sobom, iako zapravo to možemo. Mi smo je već ostavili. A ono što sada imamo jesu tek sećanja na nešto što se dogodilo u toj prošlosti. To što se tada desilo i sećanja koja imamo nisu ista stvar. I upravo u tome leži stalno prisutna mogućnost da počnemo iznova.

Ađan Munindo