Razmišljaš li previše?

Vežba

Odmori svoju umornu glavu.

Zašto?

Ova rečenica mi se vrtela po glavi u poslednje vreme. Uz nju, razne druge misli vezane za posao, ono što čitam, poslove oko kuće, finansije, brige u vezi sa ljudima, dvorište koje treba pokositi, razne nezavršene stvari, projekti itd. itd. Na kraju sam pre neki dan rekao svojoj ženi: “Razmišljam o suviše mnogo stvari.” Jel ti poznat taj osećaj?

Pod “glavom” podrazumevam kognitivni aspekt iskustva kao što su planiranje, analiziranje, opsednutost, razmatranje, briga, diskusiju sa samim sobom, neprekidno premotavanje filma o nekim situacijama ili razgovorima i pokušavanje da nekako stvari dovedemo u red. “Umoran” znači biti iscrpljen zbog neprekidnih napora ili trpljenja, ponekad takođe uz osećaj da smo potišteni, čak deprimirani. Čitava metafora povezana je sa efektima kakvo na nas ima dugo putovanje. U suštini, vozimo na rezervi.

Kada su ti misani procesi usporeni zbog umora, to nije dobar osećaj. Nisi opuštena i verovatno si u stresu, koji će na kraju iscrpeti tvoje telo i pokvariti generalno raspoloženje. Povećava se verovatnoća da ćeš načiniti greške ili doneti loše odluke. Studije pokazuju da eksperti imaju manju moždanu aktivnost od početnika kada obavljaju isti zadatak. Njihove misli ne divljaju u svim mogućim, neproduktivnim pravcima. Kada um melje li melje, nalik mlinu, emocionalni sadržaj je obično negativan – zbrka, samooptuživanje, pitanja, problemi i konflikti – i to nije dobro tebe. Niti je dobro za druge da si odsutna, napeta ili jednostavno isceđena.

Sa druge strane, kada odmoriš taj zaokupljeni um, prestaješ da ga prekomerno trošiš, već naprotiv počinješ da ga ponovo puniš i oporavljaš. Treba nam „odmorište“, mesto kraj puta gde subi se putnik zaustavio da predahne. Prirodno je i nužno odmoriti se kada smo umorni.

Kako?

Redovno se zaustavi i zapitaj: O čemu sada razmišljam? Je li to produktivno? Da li želim i dalje da razmišljam o tome?

Daj svom umu kratke pauze. Pogledaj u ugao sobe. Izdahni; time uključuješ smirujuće i obnavljajuće parasimpatičko krilo nervnog sistema, a onda i usporava otkucaje srca. Što je duži izdah, to je veća parasimpatička aktivacija. Usmeri svesnost ka telu, recimo na telesne osećaje pri disanju, na pokrete pri hodanju ili na osećaje u šakama dok uzimaš šolju. Odvoji dvadesetak sekundi da bi ispratila nekoliko udaha i izdaha. Isključi misao i vrati se sebi i svojim čulima.

Iskorači unazad i pogledaj iz ptičije perspektive gde si trenutno. Kao da celu situaciju posmatraš sa visine od nekoliko desetina metara. Pokušaj da sebe vidiš više na objektivan, a ne tako lična način, kao deo jednog većeg toka situacija i događaja. Ovo će obično aktivirati neuronska kola na onoj strani mozga koja su povezana sa prostornom sabranošću, vraćanjem u sadašnjost, napuštanjem unutrašnjeg monologa i opterećujućeg osećaja „ja“, „mene“, „moje“.

Pre svega, prepoznaj da, ako si poput mene i verujem većine drugih ljudi, veliki deo onoga što preturamo po glavi jeste, iskreno rečeno, obično traćenje vremena. Ništa od toga ne rešava naš problem, ne sprečava sve dublje tonjenje u sumorne misli, niti nas izmiruje sa drugima. Takođe, to je zaista neprirodno. Kako se odvijala čovekova evolucija, naši preci su verovatno osećali veću fizičku, a manju mentalnu iscrpljenost nego što je to danas slučaj sa većinom ljudi u razvijenim zemljama. Kao posledica toga, naša tela su se adaptirala na situacije iscrpljenosti – ali naši umovi nisu. U kraćem periodu – diplomski ispit, mesec intenzivnog rada na nekom projektu na poslu, obaveze oko prinove — dobro, ponekad svi moramo da napnemo svoj um do maksimuma, da ga zaista stavimo na probu. Ali načiniti od toga način života, to je ludo.

Zato moramo da zauzmemo stav u odnosu na tu ludu mentalnu zaokupljenost koja se na neki način nametnula kao normalna. Bombardovani smo po ceo dan stvarima o kojima treba, a još više onima o kojima ne da mislimo. Preplavljeni smo rečima i slikama koje treba da obradimo i prisiljeni da žongliramo sa zaista kompleksnim situacijama i stvarima. Naši umovi kaskaju za jednom kulturom u kojoj nema ograničenja brzine – ali naše ljudsko telo i mozak imaju svoje ograničenje, jedan prirodom određen kapacitet. I kada ga prekoračimo, neminovno plaćamo cenu. To je otprilike kao da čitav život provedemo zaglavljeni u saobraćaju tokom špica. I svaki put kada ovo prepoznaš, kada se isključiš iz tog gustog mentalnog saobraćaja, to je jedan čin slobode, blagosti prema samoj sebi, jedan čin mudrosti.

A kada ponovo uđeš u tok misli, bićeš mnogo jasnija, srećnija i efikasnija.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s