Dolazak nečemu čemu se nismo zaputili

Živimo nažalost u vremenu kada se osećaj praznine i nedovoljnosti sopstvenog života širi brže nego korona virus. Religije smo se “oslobodili”, svaku ideologiju odbacili kao samo još jedan sistem porobljavanja. I šta nam je ostalo? Dobrovoljno ropstvo zasnovano na zadovoljstvima čula. Od svih sloboda, prigrabili smo najproblematičniju: slobodu tržišta, čija je jedina poruka: troši! I radi još više da zaradiš novac, kako bi mogao da – trošiš još više. Ali mnogi, čak i među onima koji su vrlo uspešni u toj “trci pacova” za što više materijalnih stvari, osećaju da nešto nije u redu. Koliko god da imaju, koliko god da su “uspešni”, i dalje nisu zadovoljni svojim životom. U njemu i dalje nešto nedostaje. Na taj način, u praksi dokazuju ono što su mudraci i filozofi od Bude naovamo već znali: kada jednom imamo dovoljno da zadovoljimo svoje osnovne potrebe, više sticanja nam ne donosi više sreće. Samo više briga i na kraju veći osećaj da smo uludo straćili svoj život.

Jer, na stvari oslonjen osećaj zadovoljstva je, kao što smo se bezbroj puta uverili do sada, vrlo nepostojana stvar. Naša čula brzo postaju neosetljiva na taj prijatan stimulans koji nas je još koliko juče oduševljavao. Zato moramo u potragu za novim stimulansom, i novim, i novim… Je li onda čudno da se pre ili kasnije umorimo od te potrage? Mada, naravno, ima onih u kojima nada ne jenjava. Takvi se uvek nadaju da ta velika, definitivna sreća čuči upravo iza sledećeg ćoška. A svi zajedno nikako da jasno uvidimo paradoks hedonizma: što direktnije sledimo svoju želju za zadovoljstvom, njeno ispunjenje je sve nedostižnije. Kako to Viktor Frankl lepo objašnjava u svojoj knjizi Nečujni vapaj za smislom, “sreća jednostavno mora doći, za njom se ne može trčati. Ona је nešto što se naprosto mora dogoditi, a naše je da joj to dopustimo. Naprotiv, što јој više težimo, to ćemo pre promašiti svoj cilj”. Ovo nam možda, na prvi pogled, izgleda paradoksalno. Kako da stignemo do nečega čemu nismo zaputili? I kako to da je to najbolji put?

Ali ako malo bolje zagledamo, stvari nisu baš toliko komplikovane. Ako nam je jasno gde trajnu sreću nećemo naći, onda nam je lakše da shvatimo ono što nam mudri uvek iznova savetuju, samo što mi nemamo uši da ih čujemo. Doduše, reč etika nije jako popularna i zato češće koristim jednu drugu, a to je – vrlina. A šta je to život vrline? Pa upravo to da se probudimo iz transa narcizma, zaokupljenosti tim kapricioznim ja i sebe poistovetimo sa nečim većim od nas samih, sa ciljevima koji će ujedno dati dublji smisao našem životu. Da na taj način uspostavimo ravnotežu, sklad između zahteva vrline i našeg najboljeg interesa kao jedinke. Naravno, u vremenu u kojem je cinizam popularniji od idealizma, to nije baš jednostavno. Ali ono što sve to znatno pojednostavljuje je, uz našu svest o dosadašnjoj neuspešnosti u obezbeđivanju sreće, i to da svako do nas bira sam za sebe te ciljeve. Neki od nas su jednu takvu stvar pronašli u Theravada budističkoj zajednici, u svom angažovanju da drugima približimo Budino učenje, da kroz učenje o Dhammi i praksu meditacije bolje razumeju upravo ovo o čemu je ovde reč. Tako je služenje drugima s radošću jedan od puteva kojim nam sreća može doći. Naše je da taj put držimo otvorenim i prohodnim. A gost će doći kada ga najmanje prizivamo i očekujemo. To nam se događa iz dana u dan. I kako vreme odmiče, već sama pomisao na sve ono što jesmo uradili prožima nas ogromnim zadovoljstvom, srećom ispunjenja. Novi paradoks. Što više dajemo, više dobijamo.

A koji je tvoj način da nenadanom gostu prokrčiš put?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s