Ko si u ovom trenutku?

U dvanaestočlanoj shemi uslovljenog nastanka (paṭićća-samuppāda), koja je zapravo shematski, analitički prikaz onoga što nam se događa iz trenutka u trenutak, i otuda je Budin dragoceni prilog našem razumevanju stvarnosti, postoji kao deseti elemenat ono što se na paliju zove bhava, a mi ga prevodimo kao bivanje, nastajanje. On po redu dolazi posle vezivanja (upādāna), a sledi ga rođenje (đāti). Kada se za nešto vežemo, toliko se sa time poistovetimo, da to i postanemo. Rodimo se kao toi to je rođenjem još jednoga “ja, mene, moje”. Tako nastaje čitav taj okean patnje koji čine starost, bolest i smrt, i u bukvalnom, ali i u prenesenom značenju umiranja naših vezanosti, naklonosti, na željama baziranih uverenja, naše slike o samima sebi. Smrti koja je, naravno, bolna i porađa patnju.

Ali mi to nastajanje ne vidimo na taj način, već kao nešto sasvim prirodno, očekivano i čak poželjno. Opčinjeni smo bivanjem, zar ne? Svakako da želimo da postanemo neko i nešto: uspešni, cenjeni, mudri, lepi, duhoviti, najbolji u onome što radimo. Zavedeni smo poistovećivanjem sa svojim telom, svojim umom, idejama, emocijama, sećanjima i planovima. Ta uronjenost u svet omeđen našim čulima, onim što vidimo, čujemo, mirišemo, okusimo, dodirujemo i što mislimo za nas je postala toliko prirodna, da se dok čitate ove redove verovatno pitate: Pa šta? U čemu je problem? Zar ne treba da budem najbolji? Sa čime ću drugim da se poistovetim ako ne sa tim mislima što mi neprekidno prolaze kroz glavu? Šta može postojati izvan i mimo toga? Nije li to zapravo sve ono što jeste. I ovde nam može biti koristan dijalog koji Ānanda i Sāriputta vode u Sāriputta sutti (AN 10:7) i Sāriputtine završne reči: bhavanirodho nibbānaṃ. “Prestanak bivanja, poistovećivanja jeste nibbāna.”

Divna rečenica! Kada su naš um i srce oslobođeni vezivanja, tog suptilnog prianjanja, identifikovanja, tog osećaja našim stavovima i gledištima omeđene egzistencije, dakle kada sve to odložimo sa strane, tada dosežemo stanje bez patnje, stanje potpunog mira, slobode i jasnoće, nibbānu. I pre nego što takvo stanje oslobođenosti ostvarimo kao svoju trajnu karakteristiku, možemo ga, ako smo samo malo pažljiviji, uočiti makar na trenutak. Meditiramo možda godinama i moguće je da smo na svoje veliko čuđenje uočili kako je zapravo trenutak najvećeg mira i sreće u meditaciji onaj kada se oglasi zvono za kraj meditacije. Poznato vam je to? Delom zato što smo taj trenutak uspeli da ga dočekamo uprkos bolu u leđima ili kolenima, uprkos kovitlacu misli koji nas sve vreme nosi tamo-amo. Ali ima u tom blesku mira i sreće još nečega. Pogledajte ga malo pažljivije. Uočićete razliku u osećaju grča pre nego što se zvono oglasi i potom osećaju oslobođenosti, kada ne treba više apsolutno ništa da uradite.

Iako je sve što sam do tada radio bilo da meditiram, dakle uspostavljamo stanje unutrašnjeg mira, upravo taj kvalitet činjenja, prisustvo tog “ja” koje “uspostavlja” nešto postaje jezgro oko kojeg se formiram kao “meditant”, poistovećujem sa svojom slikom kakav bi ja i kakva bi meditacija trebalo da bude. Upravo to postajanje, poistovećivanje, bivanje “meditantom” jeste bhava, gest hvatanja i identifikovanja. A onda čujemo: “Ding!” i um sve to istog trenutka pušta da se pretvori u prazninu. Ništa više ne “treba” da se uradi. Um može da se zaustavi, opusti. I onda, nažalost, često već u narednom trenutku zgrabi sledeću igračku: “Jel me neko zvao u međuvremenu?” Samo zato što nismo bili dovoljno pažljivi da uočimo taj prelaz. Dakle, praksa meditacije postala je talac, zarobljenik naše navike postajanja, bivanja nečim i nekim. I to je taj trik uma-mađioničara koji treba da proniknemo kako bismo načinili korak dalje.

Sa druge strane, kada pomenemo nevezivanje i prestanak bivanja manje upućenima to izgleda kao da savetujemo nekako samouništenje, totalnu pasivnost, zabranu samima sebi da bilo šta učinimo. Sve treba samo da posmatramo poput Budinog kipa, pa još sa smeškom, makar nam skakali po glavi. I zaista, kada slušamo neke učitelje i koučeve sada tako popularnog “majndfulnesa”, instrukcije nisu daleko od toga: “Budi samo posmatrač. Ne remeti prirodan tok stvari.”, “Budi onaj koji zna, svedok”. Naravno, te instrukcije imaju vrednost same po sebi, ali je bitan kontekst u kojem su date. Inače nam zaista sugerišu stav pasivnosti. I onda pomislimo: “Treba samo da budem svestan, što znači da se trudim de ne činim bilo šta, da se ni na koji način ne uplićem u sopstveni život”. Jer ću inače poremetiti tu svesnost i sve uprskati. Ako samo tako razumemo instrukcije za vipassana meditaciju, možda bi bilo dobro da promenimo ugao gledanja i celu stvar malo bolje osmotrimo. Kao prvo, šta god da uradimo, to ne mora da samo po sebi naruši kvalitet naše svesnosti. Ona je dovoljna da obuhvati bilo šta drugo. Dalje, pojam “srednji put” već sam po sebi sugeriše putovanje, kretanje. Inače bi ga Buda verovatno nazvao “srednjim mestom”. To kako ga je naš Učitelj izložio jasno nam govori da se zaista ne radi o tome da treba da ostanemo skamenjeni u jednoj tački, da budemo pasivni, da eliminišemo svaki dodir sa svetom u kojem živimo. Da na svaki takav kontakt ili angažovanje gledamo kao na nužno, ali nevoljno remećenje naše devičanski čiste svesnosti.

Umesto toga, gledamo na svesnost kao na nešto što je aktivno, što uključuje interakciju. Razumemo srednji put kao postepeno učenje da naši postupci, namere i izbori jesu takođe deo tog prirodnog toka stvari. I tako, kako podižemo kvalitet svesnosti, učimo da budemo svesni i samih tih postupaka, da budemo zaista prisutni za sve te namere i odluke. Ne gledamo na njih tako kao da bilo šta remete, kao na odstupanje od stava potpunog nevezivanja. Umesto toga, ako je to što odlučujemo i potom govorimo ili uradimo vođeno svesnošću i mudrošću, bićemo u saglasju sa svetom oko nas šta god da uradimo. Bićemo u dosluhu sa samim sobom i situacijom u kojoj smo se našli. Nema nikakvog odstupanja od univerzalnog sklada, već smo i sami jedan njegov delić. Čista svesnost nije ni na koji način pasivnost, već svesno, fino podešeno učestvovanje u životu našeg tela, naše porodice, okruženja i ovoga sveta. Reči i postupke znalački saobražavamo vremenu, mestu i situaciji. Nismo okamenjeni posmatrač predstave koja se odigrava tamo na pozornici. A napuštanje identifikovanja, bivanja, nije vežba u presecanju veza sa zajednicom čiji smo deo, zaustavljanju misli u našoj glavi ili gušenje emocija koje preplavljuju srce. Hodajući srednjim putem meditacije mi ne ostajemo u jednom trenutku zaleđeni. To nije smisao naše prakse. Okončanje bivanja jeste zapravo napuštanje navike, odlaganje maske koju smo na svoje lice i ne znajući stavili. A onda, kada je vreme da hodamo, mi hodamo. Kada je vreme da mirujemo, mirujemo. Nema napora, nema grča. Samo mir i sklad koji niti nastaju, niti nestaju. Tu su u nama, oduvek.

4 thoughts on “Ko si u ovom trenutku?

  1. Branko,ovaj članak je pun predpostavki.Npr,da bi nam najprijatniji trenutak u meditaciji bio onaj u kome-zvono zazvoni.Pri tome,to treba da se desi Svima. Ali,to uopšte ne mora da se desi na taj način. Drugo,mi predpostavljamo da mindfulness-u,se to radi tako i tako,mada bi moglo i ovako.A šta rade ovi,a šta rade oni,to ni ti ne znaš,ja još manje,a moguće je da ni oni ne znaju.🧡 Ova forma pisma (e mail) je zgodna jer mogu da ti nešto saopštim,bez publike,ako to smatraš korisnim.Svako dobro,metta,Zoja🌞

    пон, 30. мар 2020. 18:01 Beleške o Budinom učenju је написао/ла:

    > Branko posted: ” U dvanaestočlanoj shemi uslovljenog nastanka > (paṭićća-samuppāda), koja je zapravo shematski, analitički prikaz onoga što > nam se događa iz trenutka u trenutak, i otuda je Budin dragoceni prilog > našem razumevanju stvarnosti, postoji kao deseti elemenat ono” >

    Liked by 1 person

  2. Ćao Zoja, nije mejl, to je javni komentar. Ali ne vidim ništa poverljivo, tako da je sve OK 🙂

    Pokušao sam da objasnim šta je to bhava, važan pojam, koji se često previđa. Naravno na način kako ga ja razumem. Sasvim je moguće da, sudeći po tvom komentaru, nisam bio najjasniji. Ali ako nekoga tekst navede da porazmisli i načini svoju radnu definiciju, a onda je primeni u praksi, puna kapa. To je naročito važno jer način na koji se mindfulness obično podučava na Zapadu mi se čini jednostranim. A to je šteta.

    Like

  3. Jako dobar clanak, Branko! Stvarno me je odusevio. Bas smo se nedavno dopisivali… doduse, posve privatno 😉 … na temu pratityasamutpade (oprosti, lakse mi je na sanskrtu). Meni je primjer sa meditacijskim zvonom jasan. Htio si da kazes kada popusti moranje, zudnja, zelja, potreba, volja, zedj (trshna) da nesto bivamo (bhava-ti), da se s nekim sadrzajem poistovjetimo. Taj osjecaj lakoce i mira je nagovjestaj stanja potpunog oslobodjenja.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s