Buka, zapravo zvukovi

Do zamonašenja sam bio smešten u studentskom hostelu, jednostavnoj i tek sagrađenoj zgradi sa tri sprata. U prizemlju su učionice, a ne prvom u desetak soba smešteni su studenti. Pošto je od marta raspust i sobe su od tada bile uglavnom sa po jednim studentom ili prazne, uživao sam u miru i tišini. No, sada, kao monah, morao sam da se preselim u monašku spavaonu, da budem sa ostalim “kolegama”. I ovde se potvrdilo ono što sam već i ranije primećivao da ljudi ovde ne vode baš nešto mnogo računa da recimo svojom pričom ne ometaju druge. Na primer, u biblioteci će se redovno raspričati kao da su na otvorenom, bez obzira što oko njih ima onih koji čitaju. E tako je i u novoj spavaoni. I sada sam sâm u sobi, ali pošto je u zgradi smešteno dvadesetak monaha, gužva i buka su daleko veći nego ranije. Soba mi je u prizemlju, blizu ulaza, pa se često desi da se monasi raspričaju u hodniku pred mojim vratima. Kad nisam u sobi, to mi uopšte ne smeta, 🙂 ali ako sedim unutra i nešto čitam, pritisak krene da raste. No, dobro, ne traje ta priča nešto dugo, pa sam izlazio nekako na kraj, bez opominjanja.

No, onda se desilo pre mislim pet-šest dana da su na jedno sto metara od nas radnici (jer ovde se stalno nešto gradi, što je odlično!) počeli električnim rendetom da stružu i ravnaju nekakve daske i grede. I naravno, zvuk je rezak, kao kad se motornom testerom seku drva. Ne bi to bio problem, da to ne rade ceo dan, od ujutro, do uveče. Dobro, pomislim, jedan dan ni ovamo ni onamo. Ali sutra, oni nastaviše. Hteo bih da nešto čitam, ali oni rade svoj posao i kao da mene rendaju, a ne daske. Zatvorim vrata od sobe, malo je bolje, ali svejedno. A ne možeš ni ceo dan biti u zatvorenoj sobi, iako je epidemija. Kad se jednom fiksiraš na nešto, ne možeš ga iz glave sad više tako lako izbaciti. Prođe i drugi dan. Kad sutra oni opet. Vidim ja đavo odneo šalu, treba nešto uraditi oko toga, jer sam sad već postao alergičan čim čujem tu škripu, njakanje i zavijanje. Pošto imam iskustva sa takvim situacijama, naravno okrenem pažnju sa tog zvuka na svoj um i vidim da je prilično uznemiren, baš uvređen što ne može da radi ono što je naumio. Nastavim da ga posmatram, šta govori, tačnije gunđa, i pokušavam da razumem šta bi bilo najbolje uraditi u takvoj situaciji. I naravno zaključim da bi najmudrije bilo primeniti Budino učenje. Kako? Tako što ću recimo početi da negujem dva od vitalnih kvaliteta koje posedujemo, saosećanje i mudrost. Ali ne generalno, uopšteno i idealistički, već da tako kažem namenski, primenjeno na ovu konkretnu situaciju. I tako, dok se “koncert” nastavlja, upitam sebe, kome je gore, meni ili tom mučeniku koji u rukama drži rende i njime mlati ceo dan. Bez zaštite za uši. Ja mogu i da prošetam okolo, malo se udaljim i makar privremeno odmorim od buke. Za njega tog luksuza nema. On je bukvalno od ujutro u osam, pa do popodne do pet u samom centru pakla. I tako dan za danom. Katastrofa.

Kad na ovaj način sagledam situaciju, smestim aktere na pravo mesto, u odnose koji nisu iskrivljeni mojim egom, onda postaje više nego očigledno da zaista nemam zašto njega da okrivljujem. I da jedina reakcija koju mogu imati jeste saosećanje. Saosećanje za nekoga ko pati daleko, daleko više nego ja sam. Ostajem sa tom slikom i mislima neko vreme, kako bi ih moj um zaista upio. I to je jedno dragoceno iskustvo kada uspeš da napraviš taj revolucionarni obrt perspektive i stvari počneš da gledaš kakve zaista jesu, a ne kakve mom egu izgledaju. Čista alhemija. Odjednom više nema besa, optuživanja i samosažaljenja. Jedino saosećanje. A um i srce koji se hrane tim nektarom, a ne otrovom besa, postaju mnogo mirniji, krotkiji, oštroumniji. I tada su spremni da se otvore za drugi kvalitet koji imaju, a to je mudrost, mudro razumevanje. Na koji način? Tako što razmišljajući o situaciji u kojoj sam mogu realno da odvažem stvari i vidim da one sem te “negativne” strane, na koju sam do tada bio fokusiran, imaju isto tako i “pozitivnu”, do tada potpuno skrivenu stranu. Ovde negativno i pozitivno stavljam pod navodnike, jer mi mudrost takođe govori da su to naravno kvaliteti koje ja pridajem stvarima, a ne njihova prava priroda. Pa koliko je tog pozitivnog u bučnom škripanju i cičanju!? Onoliko koliko sam u tom trenutku u stanju da prepoznam. Pažljivo posmatrajući, hladne glave, shvatam da je taj čovek sa rendetom u stvari moj učitelj. Da mi je obezbedio izvanrednu priliku za promišljanje, prepoznavanje i primenu onoga o čemu sam hteo da čitam, a nisam mogao. I šta je vrednije? Razumeti i primeniti Dhammu ili čitati o njoj? Odgovor je jasan.

Tako je i meni, posle malo razmišljanja i korišćenja tog neprijatnog zvuka kao objekta meditacije, bio jasan odgovor na krizu u kojoj sam se našao. To mi je dalje omogućilo da je pretvorim u važnu lekciju. Ne samo o ovom konkretnom slučaju, već o tome da Dhamma zaista funkcioniše, da lek zaista leči bolest, a nije samo reklama na TV puna praznih obećanja. Važno je samo da je se setim u trenucima krize i primenim je na pravi način.

I za kraj, da ne biste brinuli, mogu vas obavestiti da se “koncert” nastavlja evo već šesti dan. A dokle će, ne zna se 🙂 Ali je meni zadivljujuće da ga posle tog mog “uvida” i terapije veći deo dana ni ne čujem. A kad se šetam po krugu i prođem blizu koncert-majstora, umesto hejta osetim mešavinu zahvalnosti za lekciju i smeha samome sebi kako sam komično bio frustriran. Naravno, sad je lako. Ali patnja je bila stvarna. I stvaran je njen nestanak.

Mudri strah

(Ovo je tema o kojoj sam govorio juče, na online susretu u organizaciji Budističke zajednice u Srbiji.
Ako biste i vi da se priključite našim grupnim meditacijama preko Zoom platforme nedeljom, pošaljite mejl na kontakt@theravada.rs, poslaćemo Vam link.
Audio snimak predavanja i potom razgovora je ovde)

Mnogo je straha ovih dana i nedelja. Ne bez razloga, jer pandemija je u punom jeku. Najnovije vesti, Singapur u kolapsu, iako smo mislili da su se odbranili. Zato je možda dobra prilika da malo porazgovaramo upravo o strahu. Ako i ne uspemo sve da objasnimo i razmotrimo, nadam se da će vas to što je ovde napisano podstaći da sami razmislite i donesete svoje zaključke i da će vas to onda učiniti malo manje uplašenim, mirnijim.

Svi smo do sada osetili šta je strah i osećamo ga i danas. To je normalna ljudska emocija, jedna od bazičnih, koja nam obezbeđuje opstanak kao jedinke i kao vrste. On je reakcija na situacije koje smatramo opasnim po sebe, svoje najbliže, na mogućnost gubitka onoga što nam je najvrednije.

Lepljive emocije

Ali, problem strahom, kao i sa mnogim drugim emocijama je što su nekako “lepljive” i jednom kad nam dođu u posetu, teško odlaze. Uz to, udružene sa našim racionalnim delom uma, bujaju nekontrolisano. I tu dolazimo do problema. Jer nekontrolisan strah iskrivljuje naše viđenje stvarnosti. Svi znamo poslovicu: U strahu su velike oči. I uši.

Sasvim jasno vidimo i čujemo i ono čega nema. To je značenje naizgled paradoksalne sintagme: stvarno, ali ne i istinito.

Uz to, strah nas parališe, tako da nismo u stanju da razmišljamo na racionalan način. Strepimo da ne napravimo grešku. I šta se obično desi – napravimo grešku.

No, u takvim situacijama ne pada nam na pamet da se najviše se treba plašiti samog straha, jer nas on vrlo efikasno ubija. Kao što se dešava u ovoj situaciji. Dugotrajno stanje straha i strepnje sasvim sigurno slabi naš imuni sistem. I to je dobra vest za korona virus, ali nije dobra za nas.

Nekontrolisan strah i mudar strah

Naravno, sve ovo nije kritika straha kao takvog, već njegovog nekontrolisanog bujanja. Naravno, treba da budemo oprezni, ali bez straha. I tu opreznost bih nazvao mudar strah. Dakle, ako već treba da bude u nama straha, onda neka bude takvoga, koji nas čuva, a ne ubija.

Budino učenje nam pomaže da u sebi negujemo takav mudar strah, za razliku od onog nepromišljenog, nekontrolisanog. Kako? Pa čitava budistička praksa se, kao što dobro znamo, vrti oko toga da postanemo svesni svojih emotivnih stanja i na taj način ih sprečimo da nas potpuno zarobe. Zato toliko dugo meditiramo, vežbamo se u mirnom posmatranju, da bismo mogli da uočimo ta negativna stanja uma. Jedno od njih je strah, ne zato što je negativan sam po sebi. Videli smo da on ima svoju ulogu, već zato što dugo stanje straha može da nam naškodi i navede nas da naškodimo drugima. Dakle, uočavanje straha kada se pojavi je prvi korak ka njegovom pažljivom rukovanju, a kasnije i oslobađanju. Prihvatanje da je tu, sa nama. I to je OK.

Fokus i na pozitivno

Drugi korak je da se ne fokusiramo samo na negativno, već da uspostavimo mentalni balans tako što ćemo se isto tako fokusirati i na ono što je pozitivno, da probudimo pozitivne kvalitete naše uma. Budistička praksa počinje upravo sa dve takve vrline, a to su davanje (dāna) i vrlina (sīla), prva dva od deset paramija, kvaliteta koja nastojimo da razvijamo kao najbolje sredstvo, ako hoćete, jačanja našeg duhovnog imunog sistema. Dakle, iako nam možda ne padaju odmah na pamet, davanje i vrlina nas najbolje čuvaju od straha. Kako to?

Davanje nas oslobađa opsednutosti sobom, kao jednim od glavnih izvora straha. Kada je to “ja” ugroženo, strah je najveći. Dakle, kroz davanje u svoj svet uključujemo i druge ljude. Razumemo da je ta fokusiranost samo na sebe jedan od problema koje imamo. Dajući drugima, materijalne stvari, ljubav, vreme, pažnju… stvaramo okean ljubavi u srcu, u kojem se naš strah da tako kažem “udavi”, rastvori. Rastvori se lagano naša egocentričnost. Zato, osmotrite ovih dana, kome biste mogli da podarite malo svoje pažnje ili umesto kojeg penzionera u susedstvu biste mogli otići do radnje. Mnogo je onih koji su danas usamljeni i nesrećni. Setite ih se.

Mudar strah koji sam pominjao nas može navesti da razumemo kako se drugi osećaju. I onda taj uvid rađa saosećanje. Pokreće nas da nešto uradimo, da pomognemo. Tako, ustanemo ujutro, pogledamo oko sebe i upitamo se: Kome bih danas mogao pomoći?

Pomažemo drugima, pomažemo i sebi

Tako ćemo i sebi pomoći, jačajući u sebi pozitivnu energiju i samopoštovanje. Jer, kako se osetimo kada nekome pomognemo? Pa, izvrsno, zar ne? Dok to činimo, ali i kasnije kada se god toga setimo. I naravno, što je više takvih postupaka, to je bolje i za druge i za nas. Uvećava se naše blago dobrih dela. Jedino blago koje je istinski naše. Zauvek. Za razliku od onog materijalnog blaga koje imamo, ali zapravo i nije naše.

Isto tako, kada nam se nešto dobro desi, dobijemo recimo nešto, osetimo zadovoljstvo. Ali odmah treba da pomislimo: sa kime bih to mogao da podelim? Možda bi se toj stvari neko drugi više obradovao od mene? Dovoljna je samo jedna takva misao da strah u nama nestane i ozari nas radost.

Pravila vrline koja smo dobrovoljno prihvatili nas isto tako čuvaju od straha time što u nama jačaju samopouzdanje, naš duhovni imuni sistem. Jačaju uverenje da smo u stanju da upravljamo svojim životom. Kada uzmemo dobro poznatih budističkih pet pravila vrline, povukli smo granice svojim postupcima i govoru. I šta se dogodi? Jave se različiti impulsi da te granice pređemo. Tada se nađemo na raskrsnici, u prilici da sami odlučimo, hoćemo li tu granicu preći ili ne. Sa treningom, meditacijom i vežbanjem u strpljenju, trećem paramiju po redu, uviđamo da nam je sve lakše da tu granicu NE pređemo. I to je, ujedno, jako dobar pokazatelj da li napredujemo u svojoj praksi ili samo sebe zavaravamo. A sa time stiže i samopouzdanje.

Dakle, imamo samopouzdanje i imamo blago dobrih dela. Kada se osvrnemo, taj pogled na naše blago nas ispunjava radošću, a ne recimo kajanjem, grižom savesti, stidom. Ima li ičeg lepšeg od toga?

Naše jedino istinsko blago

Zato je važno kako živimo od ovog trenuta, a ne da o svemu ovome počnemo da razmišljamo kad se pojave veliki problemi. Onda je možda kasno. A ako nije kasno, mnogo je teže o svemu tome razmišljati, jer imamo još balast straha i strepnje. To je kao kad stignemo na kraj života i tek onda se pokajemo što nešto nismo ili jesmo uradili. Gotovo. Kasno je za popravni u ovom životu. Možda više sreće u narednom izvlačenju. Ali sve do tada, do tog poslednjeg trenutka života, popravni nam je svaki dan. Ne traćimo ga u jalovom strahovanju šta bi bilo kad bi bilo, strepnji od onoga na šta suštinski ne možemo da utičemo. Dragoceno vreme koje nam je dato koristimo za uvećavanje našeg jedinog istinskog blaga. Naših dobrih dela.

Naravno, mi ne možemo odlučiti: Od danas u meni neće biti straha! Ali možemo odlučiti da nećemo postupati u skladu sa onim što nam taj strah govori, pre nego što dobro promislimo o situaciji u kojoj smo. To je uloga pet pravila vrline, kao glavnog orijentira pri tom odlučivanju. Jer moramo imati neki metar kojim ćemo meriti svoje postupke i njihove rezultate. Dalje, kada se strah pojavi, umesto da nas zarobi ili da ga negiramo, krećemo srednjim putem, što bi se reklo putem mirne koegzistencije. Ne upinjemo se da ga se oslobodimo, ali ga ni ne sledimo. Dopuštamo mu da bude tu koliko je potrebno i da nastavi kud je naumio, u skladu sa okolnostima i uzrocima koji su ga stvorili. Znajući da ništa ne postoji večno, pa ni strah. Tako će i ova kriza proći, a sa njom i strah od virusa. Ali ako ne naučimo ništa iz ovoga, pojaviće se neki drugi “virus” i sa njim neki drugi strah. I krug samsare će nastaviti da se okreće. A mi da neizbežno patimo.

Zato, na kraju, umesto da neprekidno i opsesivno slušamo vesti, strepimo šta će biti sa nama, da li ćemo se zaraziti i umreti, pridržavamo se naravno razumnih mera zaštite i mnogo više energije ulažemo u to da vodimo računa kakav život živimo sada dok se ne zarazimo. Isto tako, vodimo računa o tome kakav ćemo život nastaviti da živimo ako se ne zarazimo i ne umremo. Što je vrlo verovatno. Jer, možda u prvi mah zvuči neobično, ali od toga da li ćemo umreti, zaista bi više trebalo da se plašimo toga da zapravo nikada nismo istinski ni živeli.

Zamonašenje (2)

E tako. Pošto sam opisao zamonašenje samanere, što je prva faza, evo da ispunim obećano od prošlog puta i opišem i drugu fazu. U njoj kandidat postaje potpuno zaređen, što znači da umesto sa 10 započinje vežbanje sa svih 227 pravila. Postoje različite tradicije, u nekima je period od toga kad neko postane samanera, pa do toga da postane bhikkhu cela godina. U mom slučaju, pošto sam jelte u celini jedan napredan kandidat 🙂 taj razmak je iznosio otprilike dva sata. Tako smo se iz univerzitetske sale za meditaciju, gde sam postao samanera, lagano prošetali do susednog manastira. Tu je podignuta umanjena replika jedne od poznatijih stupa u Baganu i taj prostor je posvećen kao sima. E to je važno, jer je valjano zamonašenje moguće obaviti samo u tako posebno označenom prostoru. Pošto objekat tek treba da bude završen, tj. ostalo je da se ukrasi, ja sam zapravo prvi monah koji je u njemu zamonašen. Bio sam time vrlo počastvovan.

I tako se okupismo pet monaha i ja, slično kao u prethodnoj fazi. Buda je postavio pravilo da svako mora imati starijeg monaha koji će voditi ceremoniju zaređenja i posle mu biti vodič i učitelj u monaškom životu. U mom slučaju je to pošt. Dhammasami, koji je vodio i prethodnu ceremoniju. Sada ga ponovo tri puta zamolim da mi bude mentor i za stupanj monaha.

Uppađđhāyo me bhante hohi.
Dutiyampi uppađđhāyo me bhante hohi.
Uppađđhāyo me bhante hohi.

On na to odgovara u znak pristanka:

Pasādikena sampadehi = Postupaj ispravno (tj. ne pravi gluposti kao monah 🙂 )

Onda me mentor još jednom presliša da li imam sve što mi treba kao monahu. A to je prosjačka zdela (patto) i odeća sastavljena od tri dela: spoljašnji ogrtač (sanghāti), gornji deo ogrtača (uttarasango) i donji deo (antaravāsako). Svaki od ta tri dela je u stvari jedno veće, četvrtasto parče platna, koje onda obmotaš oko sebe na poseban način. Ovaj poslednji, donji se obmota kao suknja, ali sva sreća dobiješ i pojas, tako da nema opasnosti da će ta suknja u jednom trenutku spasti. To su najnužniji delovi odeće. Naravno, dobio sam još nekoliko komada, nešto kao bluzu sa rukavima, vrlo zgodno ujutro, kad je hladnije, i još jedan kao širi šal da mogu da se ogrnem. Od obuće koristim svoje stare papuče, jer bi ovde bilo vrlo teško naći moj broj japanki, koje inače ovde svi nose.

Sledeći korak je da sa jednim od monaha, instruktorom odem u ugao prostorije i tamo me on “pripremi” za nastavak ceremonije, tako što me presliša tekst koji ću morati da prođem sa mentorom. Kad je uveren da znam tekst i da ću moći jasno da ga ponovim, objavljuje Sanghi:

“Neka me Sangha čuje! Ovde prisutni Hārita traži da bude zaređen. Ako je ovo pravi trenutak za Sanghu, ja ću uputiti Hāritu u to šta treba da uradi.”

Sangha se slaže da je pravi trenutak, a instruktor se sada obraća meni dok obojica stojimo u uglu sale:

“Molim te, Hārita, dobro me čuj. Ovo je trenutak za tebe da govoriš istinu i samo činjenice. Kada si okružen Sanghom, postaviće ti pitanja, od čijeg odgovora zavisi da li ispunjavaš uslove da budeš monah ili ne. Odgovorićeš na njih u skladu sa istinom. Nemoj biti zbunjen, niti uplašen. Odgovaraj samo sa ‘da, poštovani gospodine’ i ‘ne, poštovani gospodine’.” I onda mi nabroji pitanja koja ću biti pitan. Kada je siguran da sam ih razumeo, vraća se među monahe, dok ja i dalje ostajem u uglu, i objavljuje im da me je uputio i da sam spreman.

Sangha me poziva da im se pridružim sa: “Āgaććhahi, Hārita.” (Dođi, Hārita).

Prilazim, kleknem i sa sklopljenim rukama im se obraćam:

“Poštovani, najponiznije tražim da me Sangha zaredi. Molim Sanghu da me digne sa nivoa samanere na nivo bhikkhua.” I to ponovim tri puta.

Sledi provera da li ispunjavam uslove i to kroz sledeća pitanja, koja se tiču zdravstvenog stanja i socijalnog statusa:

  1. Da li imaš lepru?
  2. Da li imaš čireve?
  3. Da li imaš kožne lišajeve?
  4. Da li imaš tuberkulozu?
  5. Da li imaš epilepsiju?

Ukoliko na svako od ovih pitanja odgovorim odrično (Natthi, bhante), kvalifikujem se za dalje propitivanje:

  1. Da li si ljudsko biće?
  2. Da li si muškarac?
  3. Da li si slobodan čovek?
  4. Da li si slobodan od dugova?
  5. Da li si slobodan od bilo kakve službene obaveze (recimo, vojska ili zatvor)?
  6. Da li su ti roditelji saglasni da se zarediš?
  7. Da li imaš minimum 20 godina?
  8. Da li imaš set od tri ogrtača i prosjačku zdelu?
  9. Kako ti je monaško ime?
  10. Ko ti je mentor?

Kad sam odgovorio na sva ova pitanja, opet na paliju naravno (što nije teško, uglavnom, Āma, bhante), kvalifikovao sam se da budem zaređen. Tako da instruktor objavljuje Sanghi ime novog monaha, ime njegovog mentora i svoje ime. Na to monasi u znak odobravanja odgovaraju:
Sādhu, sādhu, sādhu! (Dobro je!)

Sada mi kao bhikkhuu mentor objašnjava koje su četiri potrepštine koje mogu da primim od nezaređenih: hrana, odeća, smeštaj i lekovi. Za svaku od njih postoje pravila koju vrstu i na koji način mogu da ih primim. Isto tako, upoznaje me sa četiri najvažnija pravila za monahe, čije kršenje me automatski čini razmonašenim za ceo život: seksualni odnos (čak i sa životinjom), krađa (makar i snop sena ili parče bambusa), namerno ubistvo ljudskog bića (makar i tako što asistira pri pobačaju) i lažne tvrdnje o duhovnim postignućima.

Koga zanimaju i ostala pravila za monahe, može pogledati ovde.

U završnici, Sangha izgovara tekst koji se zove kamma-vaćā, što je neka vrsta zvanične objave o ceremoniji koja je obavljena i zamonašenju ovog monaha.

Na kraju se novi monah zahvaljuje Sanghi što su ga primili u svoje redove, a posebno mentoru:

Sādhu vandāmi bhante
sabbam aparādham khamata me bhante,
mayā katam puññam sāminā anumoditabbam.
Sāminā katam puññam mayham dātabbam,
sādhu sādhu sādhu anumodāmi, vandāmi bhante.

Gospodine, iskazujem Vam poštovanje,
unapred tražim oproštaj za bilo kakav nedostatak,
i isto tako radujte se svemu dobrom što učinim.
Neka se i ja radujem svemu dobrome od Vas,
Neka moj učitelj prenese na mene svoja dobra dela.
Odlično, odlično, odlično, gospodine, radujem se.

I to je uglavnom to. Lakši deo je obavljen, sada ostaje onaj drugi. A to je življenje u skladu sa monaškim zavetom. Za sada, moram priznati da uživam u tome. A kako i ne bih. Monaški život je tako čist i miran. Naravno, ako um ne počne da luduje i razne žudnje se razgore. Ali zato vežbamo pažnju iz dana u dan. I razumevanje toga što pažnja vidi. Da li nam to, na dugi rok, donosi više sreće ili više patnje. Ako tako posmatram, tada su stvari vrlo jednostavne.

Zamonašenje (1)

Pre pet dana sam postao budistički monah. Bhikkhu Hārita. Igrom slučaja, desilo se to 6. aprila, u isti dan kada smo tri godine ranije kupili naše manastirsko imanje u Čortanovcima. I tada sam bio privremeno zamonašen, u Oxford Buddha Vihari i sa pošt. Paññavamsom sam bio došao u Srbiju na dva dana da potpišem ugovor i da osvetimo novi prostor. Tako da je ovo moje drugo po redu zamonašenje. Umesto na “trulom” Zapadu, ovoga puta sam se zamonašio u Mjanmaru, budističkoj zemlji sa verovatno najvećom monaškom populacijom (kažu da ih ima do 500.000). Prema drevnoj šrilankanskoj hronici iz V veka koja nosi naslov Mahāvaṃsa ili Velika povest, indijski kralj Asoka je oko 228. godine pre n.e. poslao grupu monaha, predvođenih Sonom i Uttarom i sa tovarom relikvija, da u Suvarnabhumi ili Zlatnu zemlju (kako se tada nazivala teritorija koju danas pokrivaju Mjanmar i Tajland) prenesu Dhammu. Otuda se može reći da sam se priključio instituciji, Sanghi, koja je ovde stara preko 2200 godina.

Zašto sam to uradio? U skladu sa onim što sam pisao u prethodnom postu Šansa kakva se pruža jednom u životu, želeo sam da iskoristim situaciju u kojoj je univerzitet zatvoren zbog epidemije i kada praktično živim kao monah, da to i formalno postanem. Makoliko nekad bili protiv forme, smatrajući je tek ljušturom, mislim da ako je na pravi način shvatimo, ona postaje isto neodvojiva od suštine. Pravi način podrazumeva da između našeg uma/srca i naših postupaka nema rascepa, da ono što osećamo/mislimo, to i radimo. I obrnuto. Tada je forma, pa i ova monaška, jako dobra stvar, jer nas neprekidno usmerava ka cilju monaškog, ja bih rekao svakog dostojnog ljudskog života, a to je da malo-pomalo postajemo bolja, čistija ljudska bića. Bića oslobođena tri korena svega lošeg: gramzivosti, mržnje i zabluda, bića koja taj mulj zamenjuju mudrošću i saosećanjem. I tako, evo me u žutom ogrtaču, na koji se još uvek navikavam, ali ono što je najvažnije, to je taj unutrašnji osećaj da radim nešto dobro za sebe i za druge. Nema boljeg osećaja od toga.

A pošto se odlučite da se zamonašite, prvi korak je da nekom od starijih monaha izrazite svoju želju i on vas kroz nekoliko dana, na osnovu odluke Saṇghe, a pre svega glavnog učitelja, obavesti da li je to moguće ili ne. Onda se zakazuje termin, a vi dobijate tekst na paliju koji treba da naučite i izgovorite tokom ceremonije. Inače, ceremonija zamonašenja nije jako komplikovana. U njenom prvom delu koji se zove pabbađā (doslovno “odlazak”, u beskućnike), postajete sāmaṇera (“mali asketa” ili asketa pripravnik 🙂 ). U drugom, koji se zove upasampadā (“pristupanje”, asketskoj zajednici) postajete bhikkhu ili punopravni monah.

Kako je to praktično izgledalo u mom slučaju? Za ceremoniju postajanje sāmaṇerom, okupilo se pet monaha sa stažom dužim od 10 godina (što je minimum monaha koji mora biti prisutan) i ja kao kandidat u našoj sali za meditaciju. Jedan od monaha, u ovom slučaju pošt. Dhammasami je bio upađđhaya ili onaj koji zaređuje i daje pravila kandidatu. Prvi korak je da onaj koji zaređuje recituje, a kandidat za njim ponavlja tri utočišta i pet pravila vrline, kojih se pridržava svaki budista. Taj deo je isti kao što i mi radimo u manastiru na dan punog meseca. Pošto je na taj način da tako kažem pripremljen teren, a ja se jasno deklarisao kao budista, počinje deo specifičan za samo zamonašenje. Prvi je moj izrecitovani zahtev Sanghi, tj. okupljenim monasima da primim niže zaređenje. Zatim tražim saglasnost da odem i obrijem glavu, što je takođe mali ritual, koji se koristi i za kontemplaciju prolaznosti svih delova našeg tela. Obrijana glava je inače jedan od simbola budističkog monaha.

Kada sam se vratio, kleknem pred upađđhayu i držeći u rukama monašku odeću, obraćam mu se sledećim rečima (tri puta):

“Poštovani gospodine, molim vas da iz mojih ruku uzmete ovaj komplet monaške odeće i zaredite me kao sāmaṇeru, iz saosećanja, kako bih izašao iz kruga preporađanja i dostigao nibbānu.

Pošto se poklonim tri puta, upađđhaya mi u znak saglasnosti sa mojom molbom uručuje odeću. Potom odlazim u drugu prostoriju, gde uz pomoć dva monaha oblačim novu odeću, koja se sastoji od tri dela: donji deo, nešto kao suknja sa pojasom, redovan ogrtač i još jedan deblji, za hladnije vreme. Tako obučen, vraćam se u salu, kako bih sada zajedno sa učiteljem odrecitovao tri utočišta i deset pravila vrline kojih se pridržava sāmaṇera. A ona su sledeća:

1. Odustajanje od ubijanja živih bića.
2. Odustajanje od krađe.
3. Odustajanja o seksualnih odnosa, stišavanje strasti.
4. Odustajanje od laganja.
5. Odustajanje od konzumiranja bilo čega što pomućuje svest
6. Odustajanje od uzimanja hrane od podneva, pa do jutra sutradan.
7. Odustajanje od pevanja, plesa, sviranja ili prisustvovanja zabavnim predstavama.
8. Odustajanje od ulepšavanja lica i tela ili ukrašavanja odeće, nakita i slično.
9. Odustajanje od luksuza, koji simbolizuju raskošne fotelje i ležajevi.
10. Odustajanje od primanja novca, zlata i drugih dragocenosti.

Pošto sam sada opremljen i odećom i pravilima, ostaje još poslednji deo, gde učitelja tri puta zamolim da mi bude vodič u mom sāmaṇera životu:

Upađđhayo me bhante hohi.
Dutiyampi ipađđhayo me bhante hohi.
Tatiyampi upađđhayo me bhante hohi.

Ovo je vrlo važno, jer bez učitelja, baš kao u svakoj školi, nećemo daleko odmaći u učenju.
Učitelj na to odgovara:

Pasādikena sampadehi = S radošću, daj sve od sebe (da budeš dobar sāmaṇera).

Āma, bhante = Da, poštovani gospodine.

I tako se završava zvanični deo ceremonije. U nastavku, tradicionalno, roditelji i rodbina kandidata su takođe prisutni. Oni se sada poklone novom sāmaṇeri, a ovaj ih blagosilja tradicionalnim stihovima koji ovako počinju:

Bhavatu sabba-maṅgalaṃ = Neka vas usreći svaki blagoslov,
rakkhantu sabba-devatā = neka vas zaštite sva božanstva
sabba-buddhānubhāvena = zahvaljujući moći svih Buda,
sadā sotthī bhavantu te… = neka uvek budete srećni…

Ovde možete čuti kako to recitovanje izgleda. Doduše, ovo na videu je više indijski, nego burmanski stil, ali svejedno, informacije radi 🙂

U narednom postu opisaću kako izgleda zaređenje za monaha, bhikkhua.

Pogrešna gledišta

Pre svega da kažem da su me obradovali svi koji su mi pisali, tražeći savet kako da započnu ili da se ustale u praktikovanju meditacije. Nadam se da sam i ja njih obradovao svojim odgovorom. Naravno, nije lako krenuti da menjamo svoje navike, ali to je ujedno put radosti, koji ima svoj kraj u stanju unutrašnjeg mira. Alternativa je da nastavimo da uvek iznova ponavljamo iste greške i sebe i druge činimo još nesrećnijima. E taj put nema kraj! Patnja je okean bez dna. Srećno vam svima putovanje!

A pošto je danas dan punog meseca, kao podsticaj na tom putu stižu nam razmišljanja našeg dragog učitelja Muninda:

U ispravnom vide pogrešno,
a u pogrešnom vide ispravno.
Kad tako pogrešno vide stvari,
bića u mnoge nevolje srljaju.

Dhammapada, 318

Način na koji vidimo stvari definiše i to kako se prema njima odnosimo. Ako, na primer, ležanje na suncu smatramo prijatnim, tada ćemo možda sate i sate provesti napolju, upijajući toplinu. Međutim, ako saznamo da preterano izlaganje pogrešnoj vrsti ultraljubičastog zračenja sa sobom nosi povećan rizik od raka kože, veća je verovatnoća da ćemo sebe zaštiti od toga. I pored toga što nam je misao o ležanju na suncu i dalje privlačna. Na suptilnijem nivou, ako čvrsto držanje za misli koje u nama izazivaju ogorčenje smatramo na neki način korisnim, tada smo skloni da ostanemo njima zaokupljeni. Ako, pak, proučavamo Budinu pouku o putu svesnosti do tačke kada uviđamo da biti zarobljen ogorčenjem vodi do konfuzije i potištenosti, tada ćemo radije napustiti takvu negativnost. I u tom napuštanju ćemo možda pronaći novi nivo zadovoljenosti.

S dobrim željama
ađan Munindo

Šansa kakva se pruža jednom u životu

Pozdrav svima. Nadam se da ste dobro, kako fizički, tako i mentalno, u ova ne baš jednostavna vremena. Vremena koja su došla tako iznenada i iz korena promenila čitav naš način življenja. Barem spolja. Iznutra smo uglavnom oni isti, pomalo više zbunjeni, još malo više uplašeni i zabrinuti, ali isto tako željni da nekako sve na kraju bude dobro. A da bi bilo, kao što dobro znamo, želja nije dovoljna. Jer to, između ostalog, zavisi i od toga šta iz dana u dan radimo. Upravo sada. Da li smo zalepljeni za TV i društvene mreže i ophrvani lošim vestima ili smo uspeli da se koliko-toliko odvojimo i sagledamo situaciju u kojoj smo drugačijim očima. I tada će nam možda sinuti kakva nam se šansa ukazala, sa svim tim ogromnim, poklonjenim slobodnim vremenom, koje ne treba da nas truje, ubija, već da nas leči. Kakav divan, neočekivan poklon! Samo od nas zavisi hoćemo li ga iskoristiti za novi početak, za polazak na put negovanja vrlina i postupaka, negovanja mudrosti.

Za odlaganje tog puta smo do sada imali zauzetost kao valjan izgovor. A kakav je izgovor naš um sada smislio? Ne verujte mu, već zgrabite priliku i krenite da se ustaljujete u praktikovanju meditacije koliko god ona u početku bila duga/kratka. 15 minuta? Odličan početak! Nastavite bez mnogo obaziranja na uvek nezadovoljnog unutrašnjeg komentatora. Nasmešite mu se i sedite. Dopustite mu da i on sedne pored vas. Saosećajte sa njim i prigrlite ga. Sedeći tako zagrljeni u tišini, razvijajte tu blagodet koju zovemo – saosećanje. Za sebe i za sve znane i neznane ljude na ovom svetu koji su u istoj situaciji kao i vi. Umesto da očajavate, podržite ih svojom ljubavlju i tako stvorite sebi novu snagu. Podržite sebe, svojim mirom i ljubavlju. I radujte se, jer ste sada na putu kojem ravnoga nema. Na putu ka samome sebi.

Ako vam treba pomoć/savet u vezi sa praksom, biće mi drago da i učinim ono što sam malopre napisao i savetovao. Pišite mi na budizam@yahoo.com i potrudiću se da vas podržim koliko je u mojoj moći. 🙏❤️