Zamonašenje (2)

E tako. Pošto sam opisao zamonašenje samanere, što je prva faza, evo da ispunim obećano od prošlog puta i opišem i drugu fazu. U njoj kandidat postaje potpuno zaređen, što znači da umesto sa 10 započinje vežbanje sa svih 227 pravila. Postoje različite tradicije, u nekima je period od toga kad neko postane samanera, pa do toga da postane bhikkhu cela godina. U mom slučaju, pošto sam jelte u celini jedan napredan kandidat 🙂 taj razmak je iznosio otprilike dva sata. Tako smo se iz univerzitetske sale za meditaciju, gde sam postao samanera, lagano prošetali do susednog manastira. Tu je podignuta umanjena replika jedne od poznatijih stupa u Baganu i taj prostor je posvećen kao sima. E to je važno, jer je valjano zamonašenje moguće obaviti samo u tako posebno označenom prostoru. Pošto objekat tek treba da bude završen, tj. ostalo je da se ukrasi, ja sam zapravo prvi monah koji je u njemu zamonašen. Bio sam time vrlo počastvovan.

I tako se okupismo pet monaha i ja, slično kao u prethodnoj fazi. Buda je postavio pravilo da svako mora imati starijeg monaha koji će voditi ceremoniju zaređenja i posle mu biti vodič i učitelj u monaškom životu. U mom slučaju je to pošt. Dhammasami, koji je vodio i prethodnu ceremoniju. Sada ga ponovo tri puta zamolim da mi bude mentor i za stupanj monaha.

Uppađđhāyo me bhante hohi.
Dutiyampi uppađđhāyo me bhante hohi.
Uppađđhāyo me bhante hohi.

On na to odgovara u znak pristanka:

Pasādikena sampadehi = Postupaj ispravno (tj. ne pravi gluposti kao monah 🙂 )

Onda me mentor još jednom presliša da li imam sve što mi treba kao monahu. A to je prosjačka zdela (patto) i odeća sastavljena od tri dela: spoljašnji ogrtač (sanghāti), gornji deo ogrtača (uttarasango) i donji deo (antaravāsako). Svaki od ta tri dela je u stvari jedno veće, četvrtasto parče platna, koje onda obmotaš oko sebe na poseban način. Ovaj poslednji, donji se obmota kao suknja, ali sva sreća dobiješ i pojas, tako da nema opasnosti da će ta suknja u jednom trenutku spasti. To su najnužniji delovi odeće. Naravno, dobio sam još nekoliko komada, nešto kao bluzu sa rukavima, vrlo zgodno ujutro, kad je hladnije, i još jedan kao širi šal da mogu da se ogrnem. Od obuće koristim svoje stare papuče, jer bi ovde bilo vrlo teško naći moj broj japanki, koje inače ovde svi nose.

Sledeći korak je da sa jednim od monaha, instruktorom odem u ugao prostorije i tamo me on “pripremi” za nastavak ceremonije, tako što me presliša tekst koji ću morati da prođem sa mentorom. Kad je uveren da znam tekst i da ću moći jasno da ga ponovim, objavljuje Sanghi:

“Neka me Sangha čuje! Ovde prisutni Hārita traži da bude zaređen. Ako je ovo pravi trenutak za Sanghu, ja ću uputiti Hāritu u to šta treba da uradi.”

Sangha se slaže da je pravi trenutak, a instruktor se sada obraća meni dok obojica stojimo u uglu sale:

“Molim te, Hārita, dobro me čuj. Ovo je trenutak za tebe da govoriš istinu i samo činjenice. Kada si okružen Sanghom, postaviće ti pitanja, od čijeg odgovora zavisi da li ispunjavaš uslove da budeš monah ili ne. Odgovorićeš na njih u skladu sa istinom. Nemoj biti zbunjen, niti uplašen. Odgovaraj samo sa ‘da, poštovani gospodine’ i ‘ne, poštovani gospodine’.” I onda mi nabroji pitanja koja ću biti pitan. Kada je siguran da sam ih razumeo, vraća se među monahe, dok ja i dalje ostajem u uglu, i objavljuje im da me je uputio i da sam spreman.

Sangha me poziva da im se pridružim sa: “Āgaććhahi, Hārita.” (Dođi, Hārita).

Prilazim, kleknem i sa sklopljenim rukama im se obraćam:

“Poštovani, najponiznije tražim da me Sangha zaredi. Molim Sanghu da me digne sa nivoa samanere na nivo bhikkhua.” I to ponovim tri puta.

Sledi provera da li ispunjavam uslove i to kroz sledeća pitanja, koja se tiču zdravstvenog stanja i socijalnog statusa:

  1. Da li imaš lepru?
  2. Da li imaš čireve?
  3. Da li imaš kožne lišajeve?
  4. Da li imaš tuberkulozu?
  5. Da li imaš epilepsiju?

Ukoliko na svako od ovih pitanja odgovorim odrično (Natthi, bhante), kvalifikujem se za dalje propitivanje:

  1. Da li si ljudsko biće?
  2. Da li si muškarac?
  3. Da li si slobodan čovek?
  4. Da li si slobodan od dugova?
  5. Da li si slobodan od bilo kakve službene obaveze (recimo, vojska ili zatvor)?
  6. Da li su ti roditelji saglasni da se zarediš?
  7. Da li imaš minimum 20 godina?
  8. Da li imaš set od tri ogrtača i prosjačku zdelu?
  9. Kako ti je monaško ime?
  10. Ko ti je mentor?

Kad sam odgovorio na sva ova pitanja, opet na paliju naravno (što nije teško, uglavnom, Āma, bhante), kvalifikovao sam se da budem zaređen. Tako da instruktor objavljuje Sanghi ime novog monaha, ime njegovog mentora i svoje ime. Na to monasi u znak odobravanja odgovaraju:
Sādhu, sādhu, sādhu! (Dobro je!)

Sada mi kao bhikkhuu mentor objašnjava koje su četiri potrepštine koje mogu da primim od nezaređenih: hrana, odeća, smeštaj i lekovi. Za svaku od njih postoje pravila koju vrstu i na koji način mogu da ih primim. Isto tako, upoznaje me sa četiri najvažnija pravila za monahe, čije kršenje me automatski čini razmonašenim za ceo život: seksualni odnos (čak i sa životinjom), krađa (makar i snop sena ili parče bambusa), namerno ubistvo ljudskog bića (makar i tako što asistira pri pobačaju) i lažne tvrdnje o duhovnim postignućima.

Koga zanimaju i ostala pravila za monahe, može pogledati ovde.

U završnici, Sangha izgovara tekst koji se zove kamma-vaćā, što je neka vrsta zvanične objave o ceremoniji koja je obavljena i zamonašenju ovog monaha.

Na kraju se novi monah zahvaljuje Sanghi što su ga primili u svoje redove, a posebno mentoru:

Sādhu vandāmi bhante
sabbam aparādham khamata me bhante,
mayā katam puññam sāminā anumoditabbam.
Sāminā katam puññam mayham dātabbam,
sādhu sādhu sādhu anumodāmi, vandāmi bhante.

Gospodine, iskazujem Vam poštovanje,
unapred tražim oproštaj za bilo kakav nedostatak,
i isto tako radujte se svemu dobrom što učinim.
Neka se i ja radujem svemu dobrome od Vas,
Neka moj učitelj prenese na mene svoja dobra dela.
Odlično, odlično, odlično, gospodine, radujem se.

I to je uglavnom to. Lakši deo je obavljen, sada ostaje onaj drugi. A to je življenje u skladu sa monaškim zavetom. Za sada, moram priznati da uživam u tome. A kako i ne bih. Monaški život je tako čist i miran. Naravno, ako um ne počne da luduje i razne žudnje se razgore. Ali zato vežbamo pažnju iz dana u dan. I razumevanje toga što pažnja vidi. Da li nam to, na dugi rok, donosi više sreće ili više patnje. Ako tako posmatram, tada su stvari vrlo jednostavne.

2 thoughts on “Zamonašenje (2)

  1. Ako bi se neki monah – koji vežba i živi kao monah, a da se prethodno nije povukao iz vežbanja, niti javno objavio svoju slabost – upustio u seksualni odnos, čak i sa ženkom životinje, on je poražen i više ne pripada monaškoj zajednici.

    Da li to znaci da je seks sa muskim primercima životinja dozvoljen?

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s