Mudri strah

(Ovo je tema o kojoj sam govorio juče, na online susretu u organizaciji Budističke zajednice u Srbiji.
Ako biste i vi da se priključite našim grupnim meditacijama preko Zoom platforme nedeljom, pošaljite mejl na kontakt@theravada.rs, poslaćemo Vam link.
Audio snimak predavanja i potom razgovora je ovde)

Mnogo je straha ovih dana i nedelja. Ne bez razloga, jer pandemija je u punom jeku. Najnovije vesti, Singapur u kolapsu, iako smo mislili da su se odbranili. Zato je možda dobra prilika da malo porazgovaramo upravo o strahu. Ako i ne uspemo sve da objasnimo i razmotrimo, nadam se da će vas to što je ovde napisano podstaći da sami razmislite i donesete svoje zaključke i da će vas to onda učiniti malo manje uplašenim, mirnijim.

Svi smo do sada osetili šta je strah i osećamo ga i danas. To je normalna ljudska emocija, jedna od bazičnih, koja nam obezbeđuje opstanak kao jedinke i kao vrste. On je reakcija na situacije koje smatramo opasnim po sebe, svoje najbliže, na mogućnost gubitka onoga što nam je najvrednije.

Lepljive emocije

Ali, problem strahom, kao i sa mnogim drugim emocijama je što su nekako “lepljive” i jednom kad nam dođu u posetu, teško odlaze. Uz to, udružene sa našim racionalnim delom uma, bujaju nekontrolisano. I tu dolazimo do problema. Jer nekontrolisan strah iskrivljuje naše viđenje stvarnosti. Svi znamo poslovicu: U strahu su velike oči. I uši.

Sasvim jasno vidimo i čujemo i ono čega nema. To je značenje naizgled paradoksalne sintagme: stvarno, ali ne i istinito.

Uz to, strah nas parališe, tako da nismo u stanju da razmišljamo na racionalan način. Strepimo da ne napravimo grešku. I šta se obično desi – napravimo grešku.

No, u takvim situacijama ne pada nam na pamet da se najviše se treba plašiti samog straha, jer nas on vrlo efikasno ubija. Kao što se dešava u ovoj situaciji. Dugotrajno stanje straha i strepnje sasvim sigurno slabi naš imuni sistem. I to je dobra vest za korona virus, ali nije dobra za nas.

Nekontrolisan strah i mudar strah

Naravno, sve ovo nije kritika straha kao takvog, već njegovog nekontrolisanog bujanja. Naravno, treba da budemo oprezni, ali bez straha. I tu opreznost bih nazvao mudar strah. Dakle, ako već treba da bude u nama straha, onda neka bude takvoga, koji nas čuva, a ne ubija.

Budino učenje nam pomaže da u sebi negujemo takav mudar strah, za razliku od onog nepromišljenog, nekontrolisanog. Kako? Pa čitava budistička praksa se, kao što dobro znamo, vrti oko toga da postanemo svesni svojih emotivnih stanja i na taj način ih sprečimo da nas potpuno zarobe. Zato toliko dugo meditiramo, vežbamo se u mirnom posmatranju, da bismo mogli da uočimo ta negativna stanja uma. Jedno od njih je strah, ne zato što je negativan sam po sebi. Videli smo da on ima svoju ulogu, već zato što dugo stanje straha može da nam naškodi i navede nas da naškodimo drugima. Dakle, uočavanje straha kada se pojavi je prvi korak ka njegovom pažljivom rukovanju, a kasnije i oslobađanju. Prihvatanje da je tu, sa nama. I to je OK.

Fokus i na pozitivno

Drugi korak je da se ne fokusiramo samo na negativno, već da uspostavimo mentalni balans tako što ćemo se isto tako fokusirati i na ono što je pozitivno, da probudimo pozitivne kvalitete naše uma. Budistička praksa počinje upravo sa dve takve vrline, a to su davanje (dāna) i vrlina (sīla), prva dva od deset paramija, kvaliteta koja nastojimo da razvijamo kao najbolje sredstvo, ako hoćete, jačanja našeg duhovnog imunog sistema. Dakle, iako nam možda ne padaju odmah na pamet, davanje i vrlina nas najbolje čuvaju od straha. Kako to?

Davanje nas oslobađa opsednutosti sobom, kao jednim od glavnih izvora straha. Kada je to “ja” ugroženo, strah je najveći. Dakle, kroz davanje u svoj svet uključujemo i druge ljude. Razumemo da je ta fokusiranost samo na sebe jedan od problema koje imamo. Dajući drugima, materijalne stvari, ljubav, vreme, pažnju… stvaramo okean ljubavi u srcu, u kojem se naš strah da tako kažem “udavi”, rastvori. Rastvori se lagano naša egocentričnost. Zato, osmotrite ovih dana, kome biste mogli da podarite malo svoje pažnje ili umesto kojeg penzionera u susedstvu biste mogli otići do radnje. Mnogo je onih koji su danas usamljeni i nesrećni. Setite ih se.

Mudar strah koji sam pominjao nas može navesti da razumemo kako se drugi osećaju. I onda taj uvid rađa saosećanje. Pokreće nas da nešto uradimo, da pomognemo. Tako, ustanemo ujutro, pogledamo oko sebe i upitamo se: Kome bih danas mogao pomoći?

Pomažemo drugima, pomažemo i sebi

Tako ćemo i sebi pomoći, jačajući u sebi pozitivnu energiju i samopoštovanje. Jer, kako se osetimo kada nekome pomognemo? Pa, izvrsno, zar ne? Dok to činimo, ali i kasnije kada se god toga setimo. I naravno, što je više takvih postupaka, to je bolje i za druge i za nas. Uvećava se naše blago dobrih dela. Jedino blago koje je istinski naše. Zauvek. Za razliku od onog materijalnog blaga koje imamo, ali zapravo i nije naše.

Isto tako, kada nam se nešto dobro desi, dobijemo recimo nešto, osetimo zadovoljstvo. Ali odmah treba da pomislimo: sa kime bih to mogao da podelim? Možda bi se toj stvari neko drugi više obradovao od mene? Dovoljna je samo jedna takva misao da strah u nama nestane i ozari nas radost.

Pravila vrline koja smo dobrovoljno prihvatili nas isto tako čuvaju od straha time što u nama jačaju samopouzdanje, naš duhovni imuni sistem. Jačaju uverenje da smo u stanju da upravljamo svojim životom. Kada uzmemo dobro poznatih budističkih pet pravila vrline, povukli smo granice svojim postupcima i govoru. I šta se dogodi? Jave se različiti impulsi da te granice pređemo. Tada se nađemo na raskrsnici, u prilici da sami odlučimo, hoćemo li tu granicu preći ili ne. Sa treningom, meditacijom i vežbanjem u strpljenju, trećem paramiju po redu, uviđamo da nam je sve lakše da tu granicu NE pređemo. I to je, ujedno, jako dobar pokazatelj da li napredujemo u svojoj praksi ili samo sebe zavaravamo. A sa time stiže i samopouzdanje.

Dakle, imamo samopouzdanje i imamo blago dobrih dela. Kada se osvrnemo, taj pogled na naše blago nas ispunjava radošću, a ne recimo kajanjem, grižom savesti, stidom. Ima li ičeg lepšeg od toga?

Naše jedino istinsko blago

Zato je važno kako živimo od ovog trenuta, a ne da o svemu ovome počnemo da razmišljamo kad se pojave veliki problemi. Onda je možda kasno. A ako nije kasno, mnogo je teže o svemu tome razmišljati, jer imamo još balast straha i strepnje. To je kao kad stignemo na kraj života i tek onda se pokajemo što nešto nismo ili jesmo uradili. Gotovo. Kasno je za popravni u ovom životu. Možda više sreće u narednom izvlačenju. Ali sve do tada, do tog poslednjeg trenutka života, popravni nam je svaki dan. Ne traćimo ga u jalovom strahovanju šta bi bilo kad bi bilo, strepnji od onoga na šta suštinski ne možemo da utičemo. Dragoceno vreme koje nam je dato koristimo za uvećavanje našeg jedinog istinskog blaga. Naših dobrih dela.

Naravno, mi ne možemo odlučiti: Od danas u meni neće biti straha! Ali možemo odlučiti da nećemo postupati u skladu sa onim što nam taj strah govori, pre nego što dobro promislimo o situaciji u kojoj smo. To je uloga pet pravila vrline, kao glavnog orijentira pri tom odlučivanju. Jer moramo imati neki metar kojim ćemo meriti svoje postupke i njihove rezultate. Dalje, kada se strah pojavi, umesto da nas zarobi ili da ga negiramo, krećemo srednjim putem, što bi se reklo putem mirne koegzistencije. Ne upinjemo se da ga se oslobodimo, ali ga ni ne sledimo. Dopuštamo mu da bude tu koliko je potrebno i da nastavi kud je naumio, u skladu sa okolnostima i uzrocima koji su ga stvorili. Znajući da ništa ne postoji večno, pa ni strah. Tako će i ova kriza proći, a sa njom i strah od virusa. Ali ako ne naučimo ništa iz ovoga, pojaviće se neki drugi “virus” i sa njim neki drugi strah. I krug samsare će nastaviti da se okreće. A mi da neizbežno patimo.

Zato, na kraju, umesto da neprekidno i opsesivno slušamo vesti, strepimo šta će biti sa nama, da li ćemo se zaraziti i umreti, pridržavamo se naravno razumnih mera zaštite i mnogo više energije ulažemo u to da vodimo računa kakav život živimo sada dok se ne zarazimo. Isto tako, vodimo računa o tome kakav ćemo život nastaviti da živimo ako se ne zarazimo i ne umremo. Što je vrlo verovatno. Jer, možda u prvi mah zvuči neobično, ali od toga da li ćemo umreti, zaista bi više trebalo da se plašimo toga da zapravo nikada nismo istinski ni živeli.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s