Buka, zapravo zvukovi

Do zamonašenja sam bio smešten u studentskom hostelu, jednostavnoj i tek sagrađenoj zgradi sa tri sprata. U prizemlju su učionice, a ne prvom u desetak soba smešteni su studenti. Pošto je od marta raspust i sobe su od tada bile uglavnom sa po jednim studentom ili prazne, uživao sam u miru i tišini. No, sada, kao monah, morao sam da se preselim u monašku spavaonu, da budem sa ostalim “kolegama”. I ovde se potvrdilo ono što sam već i ranije primećivao da ljudi ovde ne vode baš nešto mnogo računa da recimo svojom pričom ne ometaju druge. Na primer, u biblioteci će se redovno raspričati kao da su na otvorenom, bez obzira što oko njih ima onih koji čitaju. E tako je i u novoj spavaoni. I sada sam sâm u sobi, ali pošto je u zgradi smešteno dvadesetak monaha, gužva i buka su daleko veći nego ranije. Soba mi je u prizemlju, blizu ulaza, pa se često desi da se monasi raspričaju u hodniku pred mojim vratima. Kad nisam u sobi, to mi uopšte ne smeta, 🙂 ali ako sedim unutra i nešto čitam, pritisak krene da raste. No, dobro, ne traje ta priča nešto dugo, pa sam izlazio nekako na kraj, bez opominjanja.

No, onda se desilo pre mislim pet-šest dana da su na jedno sto metara od nas radnici (jer ovde se stalno nešto gradi, što je odlično!) počeli električnim rendetom da stružu i ravnaju nekakve daske i grede. I naravno, zvuk je rezak, kao kad se motornom testerom seku drva. Ne bi to bio problem, da to ne rade ceo dan, od ujutro, do uveče. Dobro, pomislim, jedan dan ni ovamo ni onamo. Ali sutra, oni nastaviše. Hteo bih da nešto čitam, ali oni rade svoj posao i kao da mene rendaju, a ne daske. Zatvorim vrata od sobe, malo je bolje, ali svejedno. A ne možeš ni ceo dan biti u zatvorenoj sobi, iako je epidemija. Kad se jednom fiksiraš na nešto, ne možeš ga iz glave sad više tako lako izbaciti. Prođe i drugi dan. Kad sutra oni opet. Vidim ja đavo odneo šalu, treba nešto uraditi oko toga, jer sam sad već postao alergičan čim čujem tu škripu, njakanje i zavijanje. Pošto imam iskustva sa takvim situacijama, naravno okrenem pažnju sa tog zvuka na svoj um i vidim da je prilično uznemiren, baš uvređen što ne može da radi ono što je naumio. Nastavim da ga posmatram, šta govori, tačnije gunđa, i pokušavam da razumem šta bi bilo najbolje uraditi u takvoj situaciji. I naravno zaključim da bi najmudrije bilo primeniti Budino učenje. Kako? Tako što ću recimo početi da negujem dva od vitalnih kvaliteta koje posedujemo, saosećanje i mudrost. Ali ne generalno, uopšteno i idealistički, već da tako kažem namenski, primenjeno na ovu konkretnu situaciju. I tako, dok se “koncert” nastavlja, upitam sebe, kome je gore, meni ili tom mučeniku koji u rukama drži rende i njime mlati ceo dan. Bez zaštite za uši. Ja mogu i da prošetam okolo, malo se udaljim i makar privremeno odmorim od buke. Za njega tog luksuza nema. On je bukvalno od ujutro u osam, pa do popodne do pet u samom centru pakla. I tako dan za danom. Katastrofa.

Kad na ovaj način sagledam situaciju, smestim aktere na pravo mesto, u odnose koji nisu iskrivljeni mojim egom, onda postaje više nego očigledno da zaista nemam zašto njega da okrivljujem. I da jedina reakcija koju mogu imati jeste saosećanje. Saosećanje za nekoga ko pati daleko, daleko više nego ja sam. Ostajem sa tom slikom i mislima neko vreme, kako bi ih moj um zaista upio. I to je jedno dragoceno iskustvo kada uspeš da napraviš taj revolucionarni obrt perspektive i stvari počneš da gledaš kakve zaista jesu, a ne kakve mom egu izgledaju. Čista alhemija. Odjednom više nema besa, optuživanja i samosažaljenja. Jedino saosećanje. A um i srce koji se hrane tim nektarom, a ne otrovom besa, postaju mnogo mirniji, krotkiji, oštroumniji. I tada su spremni da se otvore za drugi kvalitet koji imaju, a to je mudrost, mudro razumevanje. Na koji način? Tako što razmišljajući o situaciji u kojoj sam mogu realno da odvažem stvari i vidim da one sem te “negativne” strane, na koju sam do tada bio fokusiran, imaju isto tako i “pozitivnu”, do tada potpuno skrivenu stranu. Ovde negativno i pozitivno stavljam pod navodnike, jer mi mudrost takođe govori da su to naravno kvaliteti koje ja pridajem stvarima, a ne njihova prava priroda. Pa koliko je tog pozitivnog u bučnom škripanju i cičanju!? Onoliko koliko sam u tom trenutku u stanju da prepoznam. Pažljivo posmatrajući, hladne glave, shvatam da je taj čovek sa rendetom u stvari moj učitelj. Da mi je obezbedio izvanrednu priliku za promišljanje, prepoznavanje i primenu onoga o čemu sam hteo da čitam, a nisam mogao. I šta je vrednije? Razumeti i primeniti Dhammu ili čitati o njoj? Odgovor je jasan.

Tako je i meni, posle malo razmišljanja i korišćenja tog neprijatnog zvuka kao objekta meditacije, bio jasan odgovor na krizu u kojoj sam se našao. To mi je dalje omogućilo da je pretvorim u važnu lekciju. Ne samo o ovom konkretnom slučaju, već o tome da Dhamma zaista funkcioniše, da lek zaista leči bolest, a nije samo reklama na TV puna praznih obećanja. Važno je samo da je se setim u trenucima krize i primenim je na pravi način.

I za kraj, da ne biste brinuli, mogu vas obavestiti da se “koncert” nastavlja evo već šesti dan. A dokle će, ne zna se 🙂 Ali je meni zadivljujuće da ga posle tog mog “uvida” i terapije veći deo dana ni ne čujem. A kad se šetam po krugu i prođem blizu koncert-majstora, umesto hejta osetim mešavinu zahvalnosti za lekciju i smeha samome sebi kako sam komično bio frustriran. Naravno, sad je lako. Ali patnja je bila stvarna. I stvaran je njen nestanak.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s