Darujemo knjige

Dobra vest za sve vas koji ste do sada naše knjige čitali onlajn. Odštampali smo dva naslova, knjige pošt. Dhammasamija: Meditacija sabranosti u praksi i ađan Sumedha: Četiri plemenite istine i one su sada spremne za besplatnu distribuciju. Ako ste zainteresovani, svoj primerak oba naslova možete dobiti ukoliko nam pošaljete svoje ime, adresu i broj mobilnog na mejl budizam@yahoo.com.

Takođe, još uvek imamo primerke knjige Valpole Rahule: Čemu je buda podučavao, tako da možete i nju da dobijete na poklon.

Knjige ćemo vam poslati kao poklon, brzom poštom (zato nam treba broj vašeg mobilnog), jedino ćete platiti poštarinu (mislim negde 200-250 dinara). Ukoliko želite još nekog da obradujete, možemo vam poslati 2-3 primerka od svakog naslova (pretpostavljam da će tada poštarina biti malo veća). Druga mogućnost je da podelite ovaj link, pa neka svako naručuje za sebe.

Za kraj, i ne manje važno je da, ukoliko želite i u skladu sa svojim mogućnostima, uplatite donaciju na račun Zajednice:

Budistička zajednica
Banka Intesa
160-554220-93

kako bismo nastavili sa izdavanjem knjiga i besplatno ih distribuirali zainteresovanima. Na taj način promovišemo ekonomiju darova, u kojoj je moneta uzajamno radost davanja, umesto trgovine. Nje već ima dovoljno.
Dar Dhamme nadmašuje svaki drugi dar!

Unapred hvala i uživajte u čitanju, a i u primeni pročitanoga. 🙏

Ne tražite odgovore, ne tražite naklonost

Nekada sam mrzeo osećaj zbunjenosti. Umesto toga, voleo sam da imam osećaj sigurnosti i mentalne jasnoće. Kad god bih bio nečim zbunjen, pokušavao sam da pronađem nekakav jasan odgovor, da se oslobodim emotivnog stanja zbunjenosti. Nastojao bih da odvratim pažnju od toga ili bih pokušao da dobijem odgovor od nekog drugog. Želeo sam da neko sa autoritetom, ađani, velike face dođe i kaže mi: “Ovo je ispravno, ovo je pogrešno, to je dobro, to je loše.” Želeo sam da budem načisto i bio mi je potreban neko, autoritet u koji sam verovao i poštovao ga, da me izvede na pravi put.

Ponekad mislimo da će nas stvari poput dobrih učitelja, meditacijskih povlačenja, pravila, utočišta ili divna Sangha učiniti zaista srećnim i rešiti sve naše probleme. Tražimo pomoć izvan sebe, nadajući se da će nam je ovo ili ono pružiti. To je isto kao da želimo da Bog dođe i izvuče nas iz haosa. A onda, kada on ne dođe i ne reši naše problema, više ne verujemo u Boga. “Pitao sam ga da pomogne, ali nije”. Ovo je vrlo detinjast pogled na život. Uvalimo sebe u probleme i očekujemo od mame i tate da dođu i spasu nas, pospreme brlog koji smo napravili.

Pre mnogo godina, našao sam se vrlo zbunjen kada sam čuo da je jedna od naših monahinja, Amerikanka, napustila zajednicu i postala članica jedne od mnogobrojnih malih protestantskih denominacija u Americi. Neposredno pre toga, govorio sam jednoj drugoj monahinji o njoj: “Ona je zaista izvanredna, tako je mudra, čistog srca. Biće ti velika inspiracija u tvom životu monahinje.” A onda sam se zaprepastio i zbunio kada sam čuo vesti. Razmišljao sam: “Kako je to uopšte moglo da joj padne na pamet?”

Sećam se da sam pitao mog učitelja Ađan Ča: “Kako je mogla da uradi tako nešto?” Pogledao me je sa šeretskim osmehom i rekao: “Možda je u pravu”. Tako me je naveo da pogledam u to što radim – osećam se kao neko ko treba da se brani i uz to malo paranoidno, želi jasno objašnjenje, insistira da razume, traži od njega da mi kaže kako je ona izdala budističku religiju. I tako sam počeo da posmatram tu konfuziju. I kada sam počeo da se otvaram za nju i potpuno je prihvatam, sama od sebe je nestala. Samo prepoznavanje emocionalne konfuzije učinilo je da ona prestane da bude problem; kao da se pretvorila u vazduh i lagano nestala. A ja sam postao svestan koliko sam se opirao konfuziji kao samo jednom od iskustava.

Tokom meditacije, u prilici smo da uočimo ta teška stanja uma: ne znamo šta je sledeće što treba da uradimo ili se osećamo zbunjeni u vezi sa praksom, sobom ili životom uopšte. Zato vežbamo da ne pokušavamo da se oslobodimo takvih mentalnih stanja, već jednostavno da registrujemo kakav osećaj stvaraju. A to su neizvesnost, nesigurnost, tuga i teskoba. To su depresija, briga, strepnja, strah, gađenje prema samima sebi, krivica ili kajanje. Možemo pomisliti da ukoliko smo zdrava, normalna osoba, ne bi trebalo da imamo takve osećaje. Ali ideja normalne osobe je fantazija našeg uma. Da li znate ijednu zaista normalnu osobu? Ja ne.

Buda je umesto toga govorio o onome ko sluša, ko obraća pažnju, ko je budan, ko je pažljiv ovde i sada. Onome čiji je um otvoren i prijemčiv, s poverenjem u sadašnji trenutak i u sebe. To je njegovo ohrabrenje za nas. Zato naš stav prema meditaciji ne mora da sadrži upinjanje da se oslobađamo stvari: svojih mentalnih nečistoća, svojih kilesa, svojih nedostataka, kako bismo postali neko bolji. Umesto toga, naš stav je stav otvorenosti, posvećivanja pažnje životu, doživljaj toga ovde i sada i poverenje u sopstvenu sposobnost da život primimo kao iskustvo. Ne moramo da radimo bilo šta sa njim. Ne moramo da ispravljamo svaku krivinu, rešimo svaki problem, sve opravdamo ili sve učinimo boljim. Na kraju krajeva, kad živimo u svetu uslovljenosti, uvek će biti nešto pogrešno sa mnom, sa ljudima oko mene, sa manastirom, sa centrom sa meditacijska povlačenja, sa ovom zemljom. Situacija se uvek menja; nikada nećemo naći nekakvo trajno savršenstvo. Možemo doživeti trenutak to savršenstva, kada je sve izvanredno i upravo onakvo kakvo želimo da bude, ali ne možemo da održimo sve uslove tog trenutka. Ne možemo se zaustaviti i živeti na vrhuncu uzdaha; pre ili kasnije moramo da izdahnemo.

Isto se odnosi na sve dobre stvari u životu – srećne dane, odnose ispunjene ljubavlju, uspeh, srećne okolnosti. Te stvari su prijatne i ne treba ih prezirati, ali ne treba da se potpuno pouzdamo u nešto što je u procesu promene. Kada stvar jednom dosegne svoj vrhunac, može da krene samo u suprotnom pravcu. Od nas se traži da kao utočište ne uzimamo imetak, druge ljude, zemlje ili političke sisteme, međuljudske odnose, lepe kuće ili dobre centre za meditaciju. Umesto toga, mnogo je bolje da za utočište uzmemo sopstvenu sposobnost da budemo budni, da obratimo pažnju na život bez obzira kakve su okolnosti u ovom trenutku. Ta jednostavna spremnost da registrujemo stvari kakve jesu – kao promenljiva stanja – oslobađa nas od toga da ostanemo zarobljeni snagom vezivanja, borbom sa emocijama ili mislima koje nam prolaze kroz glavu.

Uočite kako je teško kada sve vreme nastojite da se opirete stvarima, upinjete da se oslobodite loših misli, emocionalnih stanja, bola. Kakav je rezultat tog otpora? Kada ja pokušam da se otarasim onoga u mom umu što ne volim, postanem time opsednut. Kakva je situacija kod vas? Pomislite na nekoga koga zaista ne podnosite, nekoga ko u vama zaista izaziva buru emocija. Već samo to stanje besa i ogorčenja učini da naš um postane opsednut tom osobom. I onda od toga napravimo problem; odgurujemo ga, odgurujemo ga, odgurujemo ga. I što više odgurujemo, tim više opsednuti postajemo.

isprobajte to tokom meditacije. Uočite ono što ne volite, ne želite, mrzite ili se plašite. Kada se opirete tim stvarima, zapravo im dajete snagu, obezbeđujete im ogroman uticaj i moć nad svojim iskustvom života. Ali kada ih pozdravite i otvorite se za taj tok života i u njegovom dobrom i u njegovom lošem vidu, šta se događa? Iz iskustva znam da kad god prihvatim i pozdravim uslovljena iskustva, stvari same od sebe spadnu sa mene. Dođu i odu. Mi zapravo otvaramo vrata, puštamo da uđu strah, strepnja, briga, ozlojeđenost, ljutnja i žalost. To ne znači da treba da odobravamo ili volimo to što se događa. Ovde se ne radi o formulisanju nekakvih moralnih sudova. Reč je samo o prepoznavanju, na jedan prihvatajući način, prisustva upravo toga što doživljavamo, šta go da je to – ne pokušavamo da se toga otarasimo ili da mu se odupremo, ali se ni ne hvatamo za to, niti sa njime identifikujemo. Kada potpuno prihvatamo nešto kao postojeće u sadašnjem trenutku, tada smo u prilici da započnemo da uočavamo prestanak tih stanja.

Sloboda od patnje o kojoj je Buda govorio sama po sebi nije okončanje bolja i stresa. Umesto toga, radi se o stvaranju izbora. Mogu ili da budem uhvaćen u taj bol koji mi je došao, da s eza njega vežem i budem njime preplavljen; ili mogu da ga obuhvatim i kroz prihvatanje i razumevanje ne dodajem novu patnju tom već postojećem bolu, nezasluženim doživljajima, tuđoj kritici ili nekoj drugoj nevolji sa kojom se suočavam. Čak i posle probuđenja, Buda je doživljavao najrazličitije grozne stvari. Nećak je pokušao da ga ubije, ljudi su pokušavali da ga prevare, lažno ga optuživali i kritikovali. Trpeo je oštre fizičke bolove. Ali Buda oko tih iskustava nije stvarao patnju. Nikada njegov odgovor nije bio bes, ogorčenje, mržnja ili prebacivanje, već samo registrovanje.

Ovo je za mene bilo vrlo važno da otkrijem. Naučilo me je da ne tražim naklonost u životu ili se nadam da ako mnogo meditiram, moći ću da izbegnem neprijatna iskustva. “Bože, ja sam monah trideset tri godine. Molim te nagradi me što sam bio tako dobar.” Pokušao sam, ali nije funkcionisalo. Prihvatiti život, a da ne molimo ni za šta jeste vrlo oslobađajuće, jer više ne osećam potrebu da kontrolišem ili manipulišem stanjima za sopstvenu korist. Ne moram da brinem ili strepim za svoju budućnost. Postoje taj osećaj poverenja i samopouzdanja, neustrašivost koja dolazi kroz učenje da imamo poverenje, da se opustimo, otvorimo prema životu i da istražujemo iskustvo, umesto da mu se odupiremo ili ga se plašimo. Ako ste spremni da učite od patnje u životu, pronaći ćete nepomerivost sopstvenog uma.

(Iz knjige Ajahn Sumedho: Intuitive Awareness)

Prizemljenje

Emocija kaže požuri. Mudrost kaže sačekaj.

Stigao ti je mejl da ti je prijava za posao odbijena, dete neće ni da sasluša tvoj najdobronamerniji savet, roditelji ti po hiljaditi put nabijaju na nos grešku za koju i bez njih znaš da nije trebalo da je učiniš, ponižena si pred grupom kolega na poslu bez ikakvog razloga. Još jednom. Svako od nas se uvek iznova suočava sa ovakvim emocionalnim okidačima, specifičnim situacijama koje u nama istog trenutka izazovu buru emocija. A iza takvog okidača često slede postupci kojih se dugo sećamo, a najradije bismo ih odmah zaboravili.

Ako nismo svesni svog emocionalnog stanja, ovakvi negativni postupci nam se čine automatskim i izvan naše kontrole. Ali ako uz malo praktikovanja svesnosti razvijemo sposobnost da uočimo situacije za koje znamo da će postati okidači snažnih emocija, tada smo u dobroj prilici da porazmislimo i o sopstvenim strategijama uz pomoć kojih ćemo takve cunamije uspeti prvo malo, a kasnije sve više da ublažimo.

Ako izuzmemo neke alarmantne situacije, većina drugih zahtevaju zapravo jasno, što je više moguće mirno rezonovanje, a ne slepe, emocionalne kontranapade. Umesto da reagujemo automatski, neophodno je da se zaustavimo i razmislimo, da kroz talase emocija dopremo do racionalnog, mislećeg dela našeg uma i tako izbegnemo da stvari učinimo još gorim.

Zato, istog trenutka kad uočiš da reaguješ emocionalno, što često znači iracionalno – vidiš promene u svom telu: osećaj grčenja, ubrzavanje disanja, povećavanje broja otkucaja srca – ili u ponašanju: oči pune suza, povišen glas, reči pune besa – poslednji je trenutak da nešto preduzmeš. A šta bi to moglo biti? Evo nekoliko praktičnih saveta:

Fokusiraj pažnju na dah i pokušaj sledeće:

  • Zaustavi dah na pet sekundi (da bi “resetovao” svoj dah).
  • Zatim lagano udahni brojeći u sebi do tri i izdahni još laganije, brojeći do pet. Svestan si da je izdah taj koji sve usporava.
  • Nastavi u narednih minut-dva da dišeš u tom ritmu, udah do tri i izdah do pet.

Ovo neće sasvim eliminisati emociju – razočarenje, bes ili stres – ali te može dovesti na mnogo mirnije mesto, na kojem je jednostavnije videti koji je pravi naredni korak.

Uključi mozak. Cedulju sa ove dve reči stavi na nekoliko strateških mesta u stanu: frižider, monitor, ogledalo ili negde drugde gde ćeš ih videti onda kada ti je to najpotrebnije. Na taj način imaš daleko veće šanse da izbegneš da kažeš ili učiniš ono zbog čega ćeš se kasnije kajati.

Skreni pažnju na način za koji znaš da je za tebe delotvoran. Izađi i prošetaj 5-10 minuta. Zaviri u knjigu ili na sajt sa lepim pejzažima ili umetničkim slikama. Poslušaj lepu, umirujuću muziku. Iskoristi neki telesni osećaj koji će te razmrdati. Možeš recimo da uzmeš u ruku kocku leda ili popiješ čašu hladne vode.

Ispusti ga. Isplači se ili vikni na mestu na kojem te drugi neće čuti.

Uzmi tajm aut. Reci da treba da odeš u toalet, što je skoro u svakoj situaciji prihvatljiv način da se privremeno izoluješ bez mnogo dodatnog objašnjavanja. To vreme možeš iskoristiti da koliko-toliko povratiš balans, osvestiš šta osećaš i kako bi na to mogao odgovoriti na pozitivan način.

Misli unapred. Snažne emocije nas obično zaslepe i čitavu perspektivu svedu na ovaj trenutak. Razmisli kako će ti tvoja reakcija izgledati sutra, za nedelju i za mesec dana. Kako za godinu? I kako ćeš se osećati sećajući je se.

Ovo su neki predlozi. Ako imaš još neki, napiši ga u komentarima. Kako se ti nosiš sa ovakvim situacijama? Šta ti pomaže, a šta odmaže?

Vreme čuda

Kada smo uplašeni, spremni smo da poverujemo praktično u bilo šta. Pogotovo ako (pogrešno) mislimo da će nam to povratiti toliko željenu sigurnost. Makar i “sigurnost” neznanja. A ko nije uplašen ovih nedelja i meseci!? Epidemija ne jenjava, a i neće, barem dok se ne pojavi pouzdana vakcina. Za ono posle toga… videćemo. Ali što reče naš mudri narod, dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Taj poslovični drugi su svi oni koji iz najrazličitijih razloga proizvode ili prihvataju i dalje prenose različite teorije zavere, koje ovih dana pljušte na nas kao ovaj monsun što ga svaki dan gledam u Mjanmaru. Malo je reći da su za njih ovo zlatna vremena.

Čitava ta domaća radinost dokazanih čuda počela je još davno astrologijom i alhemijom, nastavila se protokolima sionskih mudraca, da bismo mic po mic stigli do lažnog sletanja na Mesec i CIA koja sidom hoće da eliminiše sve homoseksualce i crnce. Onda nam se na glavu stropoštala Zemlja kao ravna ploča, pa reptilski vanzemaljci vladari sveta, teorija-čedo BBC Milojka Pantića, koji se odaziva na ime David Icke. Mali Pantići su se potom razmnožili, dočekali mučeni svojih vorholovskih petnaest minuta slave, i sada nas bombarduju napalm bombama koje nazivaju otkrićima o namerno dizajniranom virusu. Sve su ovo divni primeri ljudske sposobnosti da se čvrsto uhvati za neku ideju, makar ona bila bez ikakvih dokaza ili čak i ako činjenice govore suprotno. Što je najzanimljivije, pokazalo se da što je ideja apsurdnija, to je njena uverljivost veća. Tako svi ovi mali tertulijani ponavljaju zajedno sa onim velikim: Credo quia absurdum!

Ali kako nema dokaza, već čujem neke koji pitaju. Ima ih! I tu dolazimo do problema zablude preobučene u nauku ili do nauke i pseudonauke. Kukolj bi da bude žito. Zna da u XXI veku ništa ne deluje autoritativnije od onoga za šta kažemo da je potkrepljeno naukom. Tako smo suočeni sa apsurdom: oni koji odbacuju nauku se pozivaju na nauku! Nešto slično kao kada se nacoši, koji bi da ućutkaju druge, pozivaju na slobodu govora.

Odličan primer ovakve pseudonauke je recimo ideja o “inteligentnom dizajnu”. Tvrdnja da je ogromnu kompleksnost ovoga sveta moguće objasniti jedino nemerljivom mudrošću njegovog pretpostavljenog tvorca, a ne recimo evolucijom, kosmičkom i biološkom. Jedan od argumenata dizajnera ukazuje na prirodne konstante kakve su recimo sila gravitacije ili elektromagnetizam, uz tvrdnju da ukoliko bi te vrednosti bile tek malo manje ili malo veće, ovaj svet, a sa njime ni život kakav znamo ne bi postojao. Balans je morao biti kreiran! Kontraargument je da možda ovakav svet ne bi postojao, ali nas ništa ne sprečava da zamislimo kako bi postojao neki drugi i neka druga forma života. Dakle, ovde pre imamo posla sa jednom filozofskom idejom, koju možemo pratiti još od Platona, nego sa naukom. Ali iz gore pomenutog razloga Pantići više vole da sebe vide kao naučnike, nego kao komentatore-filozofe. Čini im se, s pravom, da su tada uverljiviji, jer ko uopšte danas mari za filozofiju!

Kao što znamo, Buda je takođe ideju o tvorcu ovoga sveta, koji je svemoguć i sveznajući, smatrao zabludom. Doduše manjom od one materijalista da naši postupci nemaju bilo kakve konsekvence i da se sve okončava našom smrću. Ljudi koji veruju u tvorca i zaslugu i kaznu za svoja dela, rezonovao je, ipak se zbog toga ponašaju moralno, nadajući se preporađanju u raju. Na taj način praktikuju makar jedan, prvi deo budističkog puta, nazvan sīla ili negovanje vrline i time doprinose sreći, balansu ovoga sveta, a ne remete ga. No, sve u svemu, budistički mislioci su ideju boga smatrali vrlo neuverljivom i vremenom su sačinili čitav niz argumenata koji je pobijaju. Bilo bi zanimljivo uporediti ih sa argumentima koji se u istu svrhu danas koriste na Zapadu.

Nažalost, u vremenu čuda argumenti su sve niže na listi stvari o kojima vodimo računa. Ako i vodimo, to su onda “argumenti” koliko je puta nešto ponovljeno na društvenim mrežama ili da li taj koji nam saopštava frapantno otkriće pripada našoj ideološkoj, političkoj, socijalnoj grupi ili ne. Tako se lagano po mnogim važnim pitanjima pretvaramo u dva nepomirljiva tabora, a čitavo društvo postaje duboko podeljeno. Svako je u svom mehuru, u kojem čujemo samo reči istomišljenika. One iz drugog mehura nit čujemo nit vidimo. A i koji će nam, kad bolje razmislim. Pričaju kojekakve gluposti i nemaju dobre namere. Čak mi se javlja da u dogovoru sa Bil Gejtsom hoće da nas čipuju putem vakcine. Misle da sam ja naivan. Ni ne sanjaju kakve pouzdane informacije imam sa tvitera.

Smokve probuđenja

Čitam mudrog Seneku, njegova pisma štićeniku Luciliju, što bih i svima vama toplo preporučio. Makar da zavirite, nećete se pokajati. 👍 I tako u pismu broj 87, opisujući svoje kratko kampovanje u prirodi sa prijateljem Maksimom, stoički mudrac kaže:

“Ručak mi je bio skroman, tako da nije trebalo više od sata da se zgotovi. Sušene smokve uvek nosim sa sobom, baš kao i pribor za pisanje. Ako imam hleba, smokve mi dođu kao desert; ako ga nema, onda su one hleb. One mi svakoga dana donose novu godinu, a ja dobrim mislima i sjajem duha nastojim da to bude srećan početak…”

I tu zastanem. Smokve i nova godina? Kakve to veze ima, ništa mi nije jasno. Onda krenem da čeprkam i ubrzo otkrijem da su specijalno pripremljene smokve, uz urme i med, bile tradicionalan novogodišnji dar među starim Rimljanima. Simbolika je očigledna. Dobre želje da nam nastupajuća godina bude slatka da ne može biti slađa! Naravno, ove smokve koje Seneka pominje su obične. Ali, kao što i sami znamo, kad si u prirodi, na svežem vazduhu, dobar apetit ih kao i sve drugo lako pretvara u novogodišnju poslasticu.

U tom trenutku se prisetih dve smokve na našem manastirskom imanju u Čortanovcima i koliko se radujemo svake godine kad obilato rode. Upravo negde u ovo vreme, što bi stari Grci rekli u mesecu hekatombaionu, što je za njih bio januar, dakle početak godine. Za njega Hesiod u Poslovima i danima kaže: “Sada je vreme za berbu smokava. Postaraj se da uz sebe imaš pse oštrih zuba, kako bi lopove držao podalje”. Mi u našoj vihari nemamo oštrozube pse, jer smo po strani, tako da nema ni lopova. Da smo negde bliže, ne sumnjam da bi bila navala. Tako da potpuno razumem i Hesioda i Seneku!

Ali nije on jedini koji se oduševljavao slatkim smokvama. Ovidije nam kaže da isti beše i Apolonov glasnik, gavran. Jednom mu je gospodar naredio da donese čiste izvorske vode. Leteći ka izvoru, gavran je opazio stablo smokve puno plodova. Zastade i kljucnu jedan od njih, ali nažalost još nisu bili zreli. Žudeći za njihovom slašću, gavran je potpuno zaboravio kud je krenuo, te se udobno smestio u podnožju drveta čekajući da sazru. Verujem da se ta ideja gos’n Apolonu nije mnogo dopala, te nije ni čudo da je perje te ptice, za koje kažu da je nekada bilo sasvim belo, promenio u crno. Istina, to se desilo zbog jedne druge brljotine, ali izgleda da ih je bilo podosta.

No, da se vratim na smokvu. Ona je među starim Rimljanima bila vrlo poštovana voćka, a posebno jedna njena vrsta, ficus ruminalis. Jedno takvo stablo stajalo je pred pećinom na obali Tibra, u kojoj je vučica dojila Romula i Rema, legendarne osnivače Rima (tačnije, to je samo jedan od njih, ali nećemo cepidlačiti).

Ali kakve veze sve ovo ima sa budizmom? Iskren da budem, nemam pojma. Jednostavno mi bilo zanimljivo da listam knjige, pa se zaputio… Ali ako bolje razmislim, ipak ima. Buda je probuđenje doživeo upravo pod jednom smokvom, koja je posle nazvana ficus religiosa iliti sveta smokva. Ostala imena su drvo probuđenja, pipal ili ashwattha, na paliju assattha, a ima karakteristične listove koji se završavaju tankim šiljkom. To drvo nema mnogo veze sa našom smokvom, nema ni slatke plodove, ali je svejedno sveto drvo i za budiste i za hinduiste. Naime, ashwattha je jedno od imena i za Šivu i za Višnua. Mudri indijski jezikoznalci nam kažu da je naziv složenica od shva (sutra) i stha (ono što ostaje). Što se tiče budista, oni veruju da je drvo probuđenja koje danas stoji u Bodh Gayi isto ono pod kojim je sedeo Buda i zato prema njemu gaje ogromno poštovanje. U Đatakama se kaže da “kada majka vidi svoje dete, njeno srce zatreperi kao što nežni listovi assatthe zatrepere na povetarcu”.

Jedan izdanak stabla iz Bodh Gaye je u 3. veku pre naše ere na Šri Lanku odneo Mahinda, sin kralja Asoke. To se smatra simboličnim prenosom Dhamme na ovo ostrvo. Dhamma je na ostrvu ostala do dana današnjeg, tako da je to mesto na kojem najduže postoji u kontinuitetu, celih 2300 godina! I ja ovde negujem jedan izdanak koji ću, ako dâ Buda, doneti u Srbiju. Onda smo obezbeđeni za sledeća dva milenijuma! A dok ta mladica malo ne naraste, moram malo češće sedeti pod onom našom, domaćom smokvom. Nikad se ne zna. Ako i ne osetim slast probuđenja, mislim da mi je barem slast smokava zagarantovana. 😜

Fokus

Jedna vrsta budističke meditacije sastoji se u tome da svoju pažnju neprekidno vraćaš na dah, koliko god puta da ona odluta. Glavni problem koji se ovde javlja jeste osećaj dosade. A onda sumnja. Šta će mi to? Nema smisla! …

Ima. Zaista ima. Kada god se nađeš sa tom sumnjom podseti sebe da ti je fokus neophodan da, recimo, budeš u stanju da saslušaš i zaista čuješ ljude koje voliš.

Zalogaj po zalogaj

Vežba
Kad god jedeš, vežbaj svesnost. Pošto si uzeo zalogaj, odloži kašiku ili viljušku u činiju ili na tanjir. Pažnju usmeri na usta sve dok ta jedan zalogaj nisi sažvakao i progutao. Tek tada uzmi ponovo pribor i prinesi ustima naredni zalogaj. Ako jedeš golim rukama, odloži sendvič, jabuku ili kolačić između dva zalogaja.

PODSEĆANJE
Stavi cedulju “Zalogaj po zalogaj” na mestima gde jedeš ili crtež kašike/viljuške i natpris “Odloži!”

OTKRIĆA
Ovo je jedna od najzahtevnijih vežbi svesnog jedenja koju radimo u našem manastiru. Kada je započne, većina ljudi otkrije da ima naviku “gomilanja”. To znači da kad uzmu zalogaj, pažnja im odluta negde drugde, a ruka automatski zahvata kašikom naredni zalogaj. A onda hitro stave i taj drugi zalogaj pre nego što je onaj prvi progutan. Često ruka lebdi u vazduhu, sa novim zalogajem na pola puta ka ustima, a da prethodni još uvek žvaću. Onda otkriju da čim um postane zaokupljenim nečim drugim, ruka ponovo preuzima kontrolu i ređa nove zalogaje povrh onih još nezavršenih. Neverovatno je koliko težak može biti ovaj sasvim jednostavan zadatak. Menjanje starih navika zahteva vreme, strpljivost, istrajnost i osećaj za humor.

Apsorbovanje hrane može početi već u ustima, ako smo dobro sažvakali hranu i pomešali je sa pljuvačkom, koja sadrži enzime koji potpomažu varenje. Što pre to apsorbovanje počne, ranije će signali sitosti biti poslati mozgu i brže ćemo se osetiti siti. Što se pre osetimo siti, to će prikladnija biti količina hrane koju sebi serviramo i konzumiramo.

Odlaganje pribora između zalogaja nekada je bio deo bontona. Time je potirana tendencija da jedemo halapljivo. Pošto je pokušala ovu vežbu, jedna osoba je uzviknula: “Upravo sam shvatio da uopšte ne sažvaćem hranu. Progutam je skoro ucelo, u žurbi da ubacim sledeći zalogaj!”, “Zašto sam u takvoj žurbi da završim sa obrokom, kad toliko uživam u tome da jedem!”

DUBLJE LEKCIJE
Ovo je zapravo zadatak da postanemo svesni svoje nestrpljivosti. Brzo jedenje, gomilanje hrane u ustima jeste jedan, specifičan oblik nestrpljivosti. Ako se posvetiš ovoj vežbi, to će te možda voditi ka uočavanju kako se u tebi akumulira nestrpljivost i u nekim drugim situacijama. Postaješ li nestrpljiv kada treba da čekaš? Moramo sebe zapitati: “Zašto sam u toliko žurbi da protutnjim kroz život, kad želim da toliko u njemu uživam?”

Doživljavati jedan zalogaj za drugim jeste način da doživimo jedan trenutak za drugim. Pošto jedemo i pijemo barem tri puta dnevno, ovaj alatka svesnosti obezbeđuje nam nekoliko prilika da tu svesnost unesemo u svaki dan. Jedenje je samo po sebi prijatno, ali kada jedemo brzo i nepažljivo, mi tu prijatnost ne osećamo. Istraživanja pokazuju da, što je paradoksalno, ljudi svoju omiljenu hranu jedu brže nego onu koju ne vole! Kompulzivni konzumenti hrane takođe kažu kako nastavljaju da jedu u nastojanju da ponovo stvore prijatnost prvog zalogaja. Ali pošto se receptori za ukus na jeziku brzo zasite, to nikada nije dobra strategija.

Kada je um odsutan, baveći se prošlošću ili budućnošću, mi tek upola okusimo to što jedemo. Kada je pažnja na ustima, kada smo potpuno prisutni dok jedemo, kada usporimo i pravimo pauze između dva zalogaja, tada svaki zalogaj može izgledati kao prvi, bogat i pun zanimljivih senzacija. Jurnjava za zadovoljstvom, a bez svesnosti, liči na ringišpil. Svesnost dopušta zadovoljstvu da raste u hiljade sićušnih trenutaka našeg života.

Zaključak
Nema partija u ustima ako na njega nije pozvan i um.

Tvoji prijatelji strah i bes

Ništa ne može tako brzo da te oživi, kao što su to emocije. Ali isto tako i da te ubije. Emocije igraju ključnu ulogu u tome na koji način misliš i postupaš. One te čuvaju od opasnosti, terajući te da reaguješ i pre nego što si počeo da razmišljaš. Osnovne emocije kao što su strah, bes ili odbojnost ne čekaju da tvoje trome misli obrade to što se upravo odigrava. U situacija biti ili ne biti analiza je sporija od puža i zato su emocije tu da izazovu momentalnu reakciju, bilo da je reč o borbi ili begu.

Druge, socijalne emocije nam isto tako omogućuju da živimo i radimo jedni sa drugima. Osećaj krivice, stida, zahvalnosti i ljubavi usmeravaju i održavaju veze koje nas drže na okupu: porodice, prijateljstva, susedstva i veće zajednice. Isto tako, one ti omogućuju da stvoriš i izraziš ideje i misli koje ne bi nužno našle svoj izraz kroz racionalno razmišljanje. Bes može poroditi neku dramatičnu sliku, očaj i tuga su toliko puta nadahnuli nezaboravne stihove ili muziku.

Otuda je vrlo važno da postaneš svestan i razumeš svoje emocije, kao i da znaš kako da se sa njima nosiš. To je ono što ima fensi naziv emocionalna inteligencija i ona je nešto što se uči i razvija. Zato, za svoju i dobrobit tebi dragih ljudi sa kojima si svaki dan, vežbaj da budeš svestan emocije kada se javi. Evo, upravo u ovom trenutku, ima li ijedne na vidiku? Ili se podseti situacija kada te je emocija navela da nešto uradiš ili kažeš automatski, bez mnogo razmišljanja. Jesi li tako hitro reagovao iz straha, odbojnosti ili besa? Ili iz želje da nešto dobiješ, postigneš?

Ili se seti prilika u kojima si osetio neku socijalnu emociju, emociju koja te je navela da uradiš ili kažeš nešto kako bi uspostavio kontakt između tebe i neke druge osobe. Možda prilike u kojoj si bio obasut nečijom empatijom, saosećanjem ili blagonaklonošću. Da li ti je to pomoglo da se osetiš shvaćenim, utešenim, podržanim? Možda si ti osetio da je neko drugi frustriran ili tužan. Da li te je to zapažanje navelo da ponudiš pomoć? Pokušaj da narednih nekoliko dana obratiš pažnju na ove stvari i vidiš šta se događa sa tvojim emocionalnim životom. Budi li se iz višegodišnjeg zimskog sna? Postaje li uravnoteženiji?

Ako ih budeš malo duže posmatrao, jasno ćeš uočiti da emocije kada se pojave sa sobom donose svoja tri vida: misli, fizičke senzacije i ponašanje. Ne postoji određeni redosled kojim se one manifestuju. Nekad je prva misao. Recimo došao si kući i umesto da se istuširaš, otkrivaš da je nestalo vode u celoj zgradi. Obuzima te bes. “U ovoj zgradi uvek neko sr***!” Ta misao onda izaziva da krv jurne u glavu i donese toplinu ili grčenje vilice, da bi zatim usledila reakcija: besno zalupiš vrata od kupatila! i nastaviš da kuvaš u sebi… I opet, emocionalna mudrost, ako si je razvio ili tek radiš na njoj, u kombinaciji sa svesnošću može ti priskočiti u pomoć da uočiš i bolje razumeš ovu lančanu reakciju, da je vidiš kao da gledaš usporeni film. A odatle do prekidanja te reakcije, do toga da ne reaguješ kao automat i sam sebe povređuješ, nije tako daleko.

Pri svemu tome vrlo je važno da jasno prepoznaš jednu stvar. Naime, mi često emocije vidimo ili kao pozitivne ili kao negativne. Ideja koju iz toga izvodiš i koju ti razni “think positive” instruktori usađuju u lobanju jeste da treba da težiš isključivo “pozitivnim” emocijama kao što su sreća, radost, nada i saosećanje. I tako završiš u klopci, jer se automatski upinješ da izbegneš ili potreš sve “negativne” emocije kao što su ogorčenje, nestrpljivost ili ljubomora.

Ali činjenica je da sve emocije imaju pozitivan cilj. Emocije kao što su strah, bes, tuga ili kajanje možda nisu najprijatnije, ali jesu korisne. Kao što smo pomenuli na početku, strah ima direktan cilj da te zaštiti. Strepnja takođe. Strepnja u vezi sa ispitom, na primer, možda će te motivisati da malo više zagreješ stolicu, a manje zvirkaš ko je lajkovao, a ko okačio najnovije slike svog kućnog ljubimca. Strepnja postaje negativna jedino kada dopustiš da te zarobi, tako da više razmišljaš o njoj, vrteći se u krugu istih strahom pokretanih misli, nego što istu tu moć razmišljanja koristiš da naučiš gradivo. I tada grudva kreće da se kotrlja niz padinu. Moć emocije koju vidimo kao “negativnu” pojačavamo svojom negativnom reakcijom. Uzmi na primer kajanje. Pozitivan efekat kajanja jeste da te navede da nešto naučiš iz greške koju si napravio i izbegneš sličnu u budućnosti. Kajanje je negativno jedino ako se zaglaviš u crnim, samooptužujućim mislima, a da ništa ne preduzmeš, ne učiniš nešto pozitivno što će na neki način izbalansirati stvari. Važno je da uočiš kako nije sama emocija negativna, već tvoja reakcija na nju: jalove misli i pasivnost, nedelovanje, prezir prema samome sebi!

Zato, pokušaj da zapamtiš kako sve emocije imaju neki pozitivan cilj. One su jezik kojim tvoj um i telo pokušavaju da komuniciraju sa tobom. Pozivaju te da učiniš nešto pozitivno u odnosu na ono što se dogodilo, što se događa ili će se tek dogoditi. Tako, narednih dana istražuj koji bi to mogao biti pozitivan cilj osećaja krivice, osećaja lične odgovornosti ili kajanja za nešto loše ili pogrešno što veruješ da si uradio. Šta misliš da bi mogao biti pozitivan cilj besa, snažnog osećaja nepravde kao reakcije na to što si ti ili neko drugi bio oštećen? Šta misliš da bi mogao biti pozitivan cilj zavisti, osećaja ogorčenja zato što je neko postigao ili ima nešto što ti nemaš? Šta misliš da bi mogao biti pozitivan cilj odbojnosti, snažnog osećaja animoziteta prema nečemu ili nekome?

Istraži je li moguće da te neka od tih “negativnih” emocija pokrene da uradiš nešto dobro za sebe ili druge? Ili je sve na šta te one pokrenu samo još malo više gunđanja, gorčine i osećaja bespomoćnosti? Pri tome ne zaboravi da kada god ignorišeš, potiskuješ ili potireš neku emociju, kada postaneš njome preplavljen ili paralisan, time sebe sprečavaš da primiš i razumeš pozitivnu, vrlo korisnu informaciju koju ista ta emocija pokušava da ti prenese. Pripremi se da narednog puta kapija tvoje tvrđave ne budu tako čvrsto zabravljena. Otvori je, izađi u susret svom gostu i probaj da ga saslušaš pre nego što doneseš presudu. Možda ti neće poći za rukom iz prve, ali svaki korak u dobrom pravcu te čini bližim cilju upravo za taj korak. Nastavi!

Pogled na ovaj svet

PUN MESEC, nedelja, 5. jul 2020.

Pogledaj ovaj svet,
nalik raskošnoj kraljevskoj kočiji,
opčinjeni njime, neznalice propadaju,
dok za znalce vezivanja nema.

Dhammapada, 171

Buda nas ohrabruje da osmotrimo svet u kojem živimo i ne budemo njime zavedeni, da vidimo iza onoga što je tek pojavno. Kada razmišljamo o nizu izazova sa kojima treba da se suočimo, mudro je obratiti pažnju na način na koji vidimo stvari, a ne samo na njihovu površinu. Svakako da fotografija suncem obasjane plaže, sa belim peskom i palmama, jeste privlačna, ali možda ipak ne bi trebalo da zaboravimo na komarce ili meduze. Sve dok svesnost ne postane izvežbana, to što vidimo biće donekle iskrivljeno. Naime, skloni smo da vidimo samo ono što želimo da vidimo, a ne ono što zaista jeste. I da ne zaboravimo, postoji razlika između pažljivog posmatranja i vezivanja. Mudri nisu prestali da vide lepotu u ovome svetu. Ali pošto se više ne vezuju, prestali su da tu lepotu kvare.

Sa dobrim željama
ađan Munindo