Otrov samoprezira i lek kamme

Poput čoveka koji pati od hroničnog manjka samopoštovanja, i zajednice na prostoru bivše bivše nam domovine, u celini i posle traume devedesetih, takođe imaju ogroman deficit samopoštovanja. Taj nedostatak se onda pokušava zamaskirati/nadomestiti različitim “priručnim sredstvima”, od kojih nacionalizam nije ono najmanje zastupljeno. Naprotiv. To je bio i nadalje ostaje ozbiljan problem, jer jedna zajednica, po definiciji, nije tek nasumični skup pojedinaca, već mora posedovati nešto, ideju, cilj, sećanje, što je drži na okupu. Nije samo moj osećaj da smo na tom terenu izgubili ono što se po nekima staromodno zove “sistem vrednosti”. I nikako da ga ponovo pronađemo iliti da iz temelja izgradimo novi. Taj sistem se najbolje odslikava u etičkim normama koje vladaju u jednoj zajednici, a tu je deficit rekao bih globalan. Taj trend je, onda, uz već pomenutu “domaću” autodestrukciju, stvari ovde učinio još ozbiljnijim.

I zaista, neodložno pitanje koje svako od nas sebi u ovom trenutku treba da postavi jeste: Koji je moj etički kodeks, moj moralni kompas? Da li ga uopšte imam? Ako ga nemam, da li ga nemam zato što ga smatram nečim staromodnim, samo za zatucane vernike, dakle apsolutno nepotrebnim? A ako ga imam, kakav je, od čega se sastoji? Dalje, kako je on formiran? Da li ga stvaram adhok, po potrebi, od slučaja do slučaja ili je on stabilan, primenljiv više-manje na svaku situaciju, pouzdan oslonac u svakodnenim situacijama kada treba da odlučim idem li levo ili desno, da li uopšte da krenem ili ne? Sve su to naizgled jednostavna, ali zaista duboka pitanja kojima bi svako od nas trebalo da se u svetlu samorefleksije pozabavi. Pre svega sebe radi, a onda i u kontekstu zajednice u kojoj živimo. I neka nas ne zavara zabluda da je moral, etika, nešto staromordno, prevaziđeno, relativno. Jer relativnost se odnosi na fiziku, nikako ne na etiku.

Kakav god odgovor da posle iskrenog samoistraživanja pronađemo, on ne treba da nam bude povod za novo šibanje samih sebe, za samoprezir, već kao osnova da napravimo korak dalje u traganju koje smo upravo započeli. Taj korak znači ili početak strpljivog građenja ili proveru solidnosti onoga što već postoji. Koji god da je slučaj, zadatak nije lak i zahteva pažnju, energiju pronicljivog samoposmatranja, iskrenost prema samome sebi, istrajnost, a pre svega otvorenost za ideje koje su nam strane ili neobične.

Među glavnim preprekama na tom putu naići ćemo na fasciniranost, zaokupljenost samim sobom, što negativnu, što “pozitivnu”. “MOJ problem! Niko nikada nije ga imao. Niti će. MOJE potrebe! Sve u odnosu na njih je mikroskopskih razmera.”

Nije preterivanje reći, baš kao što nas je to Buda upozoravao, da naš moralni razvoj može napredovati samo u odsustvu sebičnih želja. Jedino ako prestanemo da budemo ono što su stari Grci nazivali “samo strasna požuda na gomili mesa”. Jer ona je poput ogromne planete čija gravitacija vrlo lako skrene sa kursa našu svemirsku iliti etičku sondu, a da često mi to ni ne primetimo. Za tu svrhu od velike nam je pomoći ako na umu imamo upozorenje jednog istinskog cinika kakav je bio Hobs. On je, nažalost u velikoj meri tačno, primetio u Levijatanu: “Predmet voljnog čina svakog čoveka jest neko dobro za njega samog”. Samo što se ne bih ovde sa njim složio oko kvalifikacije “čovek”. Radije bih stavio “čovek u pokušaju”. Upravo neopozivi izlazak iz gravitacionog polja tog egoističnog interesa jeste ono što od pokušaja pravi istinskog čoveka.

Budizam u ovakva etička razmatranja na Zapadu unosi jednu važnu ideju, a to je ideja kamme/karme. Njezina vrednost se, po meni, u velikoj meri ogleda u tome što zadovoljava našu, opšteljudsku i nesvesnu potrebu za pravednošću, a to znači redom, poretkom i predvidivošću. Ako nas nešto efikasno potire kao ljudska bića, onda je to haos.

Ali nevolja sa kammom za nas Zapadnjake je što ona ide u paketu sa još jednom idejom, a to je preporađanje, i samo sa njom dobija svoj puni smisao. Radi se o tome da je ovaj sadašnji život tek jedan od mnogih koje smo preživeli i nastaviće se novim rođenjima u ovom bolnom krugu preporađanja, sve dok iz njega ne izađemo razumevši šta je to što nas za njega drži prikovane. Nažalost, naše neograničeno poverenje u onaj deo nauke koji je zasnovan na krajnjem materijalizmu, na ideji da ništa ne postoji za šta ne možemo da se osvedočimo sopstvenim čulima, kao i već duboko usađeni refleks antagonizma prema religiji, koju brkamo sa metafizikom, čine da ideju preporađanja u startu odbacimo. A budistička ideja preporađanja jeste jedna metafizička ideja, ne religijska.

Dalje, mi zaista nismo u poziciji da decidirano kažemo da li se sve završava smrću ili ipak, postoji i drugo, treće, četvrto… poluvreme. Mi to sada, ovakvi kakvi smo ne znamo i to treba pošteno sami sebi da priznamo. Pa ako ne znamo, nije li onda mudro makar ostaviti to kao jednu od dve mogućnosti? I kao što je Buda podučio, u tom slučaju, živeći život vrline u ovom životu, svakako smo na dobitku. Ako drugog života nema, ništa strašno, barem ćemo ovaj tekući provesti u miru i usput učiniti neko dobročinstvo po kojem će nas oni koji posle nas ostanu pamtiti. A ako ipak postoji nastavak, tada nam ostaje da uživamo u plodovima dobrih dela koje činimo sada. I isto tako sa nedelima. Sada nam zagorčavaju život, pa ako nam i kasnije još jednom dođu na naplatu… teško nama. Jer smo eto promašili strategiju. A zadatak zaista nije bio strašno komplikovan. Zato, umesto rizika, možda bi bilo mudro da igramo na sigurno. I ovo je jedna od retkih, a životno važnih stvari u kojoj imamo šansu da budemo u win-win situaciji. Ali naravno, u nju dolazimo delima delima, a ne samo logičkim domišljanjima.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s