Budistička etika (1)

Započinjemo novu seriju, ovoga puta posvećenu budističkoj etici. Ponešto o tome već znamo odranije, zato ću u predavanjima koja slede pokušati da se odmaknem od isključivo istorijskog pristupa, razmatranja samo onoga što je Buda imao da kaže o ovoj temi. Pre toga, ovo uvodno predavnje ima za cilj da pripremi teren za detaljnije razmatranje specifičnih etičkih pitanja i to kroz način na koji se budisti danas suočavaju sa nekim od gorućih problema modernog sveta. A ta pitanja su sledeća:

2. predavanje: Budizam i ekologija. Odnos prema životinjama. Jedenje mesa.
3. predavanje: Angažovani budizam. Socijalna etika. Budistička ekonomija. Konzumerizam.
4. predavanje: Konflikt, rat i nasilje, posebno ono religijski inspirisano.
5. predavanje: Odnos prema životu. Eutanazija, abortus, samoubistvo.
6. predavanje: Odnosi među polovima, budistički pogled na seksualnost. Zaključak

Za početak valja razjasniti samu reč etika. Kao što znamo, reč je o jednoj grani filozofije, o filozofiji morala, o grani kakve su takođe logika, metafizika, ili epistemologija. i dok ova psolednja odgoneta prirodu i način sticanja znanja. zadatak etike je da definisanje šta je dobro, a šta loše u našim postupcima.

Termin etika se može razložiti na tri značenja:

1. Skup opštih moralnih principa ili teorija na osnovu kojih se određuje šta je moralno ispravno, a šta nije (normativna etika) – Dobro je ono što daje sreću najvećem broju ljudi (utilitarizam).
2. Skup konkretnih moralnih načela (primenjena etika) – Ubijanje je nemoralno (kategorički princip).
3. Opis kako se ljudi zapravo ponašaju (deskriptivna etika). – Budisti slede pet pravila vrline, od kojih je prvo odustajanje od povređivanja drugih bića.

Što se tiče budista, oni u etičkim, kao i u drugim stvarima, svoju inspiraciju i orijentir nalaze u tri dragulja ili tri utočišta: Buda, Dhamma (učenje) i Sangha (monaška zajednica). Tako se Buda poštuje kao onaj ko je ponovo otkrio i podučavao oslobađajuće istine. Isto tako, on je otelovljenje onih lekovitih ljudskih kvaliteta kakve i drugi treba u sebi da razviju. U mahāyana tradiciji, u kojoj je proces deifikacije Učitelja daleko odmakao, ovome su dodati i nebeski Bude (na primer Amitabha) kao savremeni izvori učenja i pomoći.

Dhamma je, sa druge strane, učenje svih Buda, put ka budističkom cilju, a koji je saglasan sa prirodom ovoga sveta, načinom na koji on funkcioniše, i ne ide protiv njega.

Sangha jeste zajednica “plemenitih” (ariya), usavršenih sledbenika koji su već u određenoj meri iskusili taj konačni cilj i isto tako ga simbolizuju u praktičnom smislu. Reč je obično o monasima i monahinjama, a saveti, pa i oni etički koje daju nezaređenima zasnivaju se kako na kanonskim tekstovima, tako i na njihovom ličnom iskustvu.

Nezaređeni nemaju obavezu da slede ta uputstva, neće zbog toga biti anatemisani, već to čine po svojoj volji i iz nadahnuća i poštovanja prema načinu na koji vide da monasi žive i ponašaju se. Dakle, autoritet zaređenih nije apsolutan, već u srazmeri sa ličnom posvećenošću, kao i dobrim primerom koji daju.

Osnovni pojmovi
Inače, moral je utkan u samo tkivo budističkog učenja i ne postoji nijedna značajnija škola budizma koja ne naglašava važnost moralnog življenja. Sveti budistički tekstovi na paliju, sanskritu, tibetanskom, kineskom ili nekom drugom od drevnih i savremenih azijskih jezika naširoko razmatraju vrline kakve su nenasilje (ahiṃsā), darežljivost (dāna) i saosećanje (karuṇā), a budistička verzija “zlatnog pravila” savetuje nas da ne činimo drugima ono što ne bismo želeli za sebe.

Rekli smo da je Dhamma, učenje, jedan od izvora etičkog mišljenja i delanja, pa da vidimo sada koje su to temeljne odlike budističkog tumačenja sveta važne za etiku. Pre svega, to su četiri plemenite istine, o kojima smo do sada pričali naširoko i nadugačko. Za ovu priliku samo da ih nabrojimo zbog onih koji ih ne znaju:

(1) U životu postoji patnja i nju je nemoguće izbeći strategijama koje obično primenjujemo, a glavna je što više čulnih zadovoljstava.
(2) Izvor te patnje je slepo vezivanje za stvari i ljude, usled neznanja, pogrešnog razumevanja prave prirode sveta kojim smo okruženi.
(3) Ipak, sreća jeste moguća, ako se oslobodimo tog neznanja, to jest vezivanja.
(4) Put ka tom oslobođenju jeste praktikovanje plemenitog osmostrukog puta.

Upravo taj put, iako od osam delova, može se podeliti u tri celine: 1. vrlina, 2. koncentracija i 3. mudrost. Dalja analiza ove prve celine, vrline, kaže nam da nju čine mudra, promišljena upotreba našeg govora i tela, kao i ispravno življenje, to jest zarađivanje za život. To su stvari na koje treba da obratimo pažnju, ukoliko želimo da se naša muka smanjuje, a sreća i mir uvećavaju.

Druga stvar na koju treba da obratimo pažnju jeste zakon kamme (na sanskritu: karma), koji prihvataju sve budističke škole. Naime, zakon uzroka i posledice kakav znamo u materijalnom svetu Buda je uočio i na mentalnom, tačnije ovde etičkom planu i formulisao ga tvrdnjom da naši svesni, voljni postupci i odluke imaju svoj rezultat, u zavisnosti od etičkog karaktera tog postupka, tj. namere, moralnog izbora koji iza njega stoji. Ovaj zakon, kao i svaki drugi, deluje bez obzira da li mi za njega znamo ili ne, da li ga priznajemo ili ne. Zato nije loše da ga imamo na umu.

Očigledno je iz ovoga da je Buda smatrao kako ljudi imaju slobodnu volju, a nisu tek igračke nekog božanstva. Koristeći je, oni zapravo određuju ne samo sudbinu drugih, već i svoju. To šta će postati i kakav će njihov unutrašnji doživljaj stvarnosti biti. Jer ako slobodno i uvek iznova biramo jednu vrstu postupaka, mi oblikujemo svoj karakter, a time i svoju budućnost. A nju, kao i prošlost, budizam vidi kao nepregledni niz rođenja u svetovima sa više ili manje patnje, opet u skladu ne sa slučajnošću, već sa našom kammom, tj. vrlinom prethodnih dela. Naše činjenje dobrih ili loših dela se može uporediti sa stavljanjem semena u zemlju, koje će pre ili kasnije doneti plod. Raskoljnikov koji ubija staricu, Magbetova okrutna ambicija ili Sokratova spremnost da umre za svoje ideje iz budističkog ugla jesu primeri takvog kammičkog semena i tragičnog ploda, na jednoj, ili veličanstvenog ploda, na drugoj, koje je to seme dalo.

Vrlo je važno dobro razumeti zakon kamme (u tu svrhu pogledajte ovaj link:
https://srednjiput.rs/tumacenja/sravasti-dhammika-kamma/sravasti-dhammika-kamma-2/
jer je upravo zakon kamme izvor mnogih zabluda. On se često shvata fatalistički, kao nekakva sudbina, koje je zapisana i mora nam se dogoditi. Druga zabluda je da sve što nam se dogodi jeste posledica kamme. Buda je jasno govorio da je ona samo jedan od uzroka, jer je i zakon kamme samo jedan od zakona po kojima se odvija ovaj svet. Energiju one kamme koja se nije realizovala u ovom, novim rođenjem prenosimo u naredni život i to je nova šansa da donese plod, onda kada se steknu povoljni uslovi. A prvi je plod onaj sa kojim se rađamo i to je rezultat prošle kamme ili postupaka: sklonosti, porivi, emocionalne i intelektualne sposobnosti, jednom rečju – naš karakter.

Već smo rekli da jedan postupak dobrim (kusala) ili lošim (akusala) čini uglavnom namera koja ga pokreće. Ali odakle izviru te namere? Buda je kao veliki psiholog i to objasnio: izvore je video u tri loša “korena”: sebičnost, mržnja i obmanutost. Postoje naravno i njima suprotna tri dobra “korena”: nesebičnost ili darežljivost, ne-mržnja ili dobronamernost i znanje ili jasno razumevanje. Međutim, napredovanju ka oslobađanju od patnje, što je kao što smo pomenuli glavni budistički cilj, ne događa se jednostavno tako što imamo dobre namere. Nekada loše učine i ljudi koji su vođeni najplemenitijim motivima. Zato dobre namere treba znalački pretvoriti u dobra dela, a to su ona koja koriste i ne povređuju ni počinioca, niti druge. Kao praktični orijentir pri odlučivanju koja su to dela služi nam osnovni set od pet pravila vrline (pañća sīla), koja ću objasniti malo kasnije, jer želim prvo da kažem nešto o drugom terminu usko vezanom za kammu, a to je puñña.

Pošto kamma može biti ili dobra ili loša, budisti dobru kammu nazivaju puñña, naša dobročinstva, dobrota, “zasluge”. To je ono što treba da uvećavamo. Suprotno je loša kamma ili pāpa. Neki od istih tih budista, za moj ukus malo naivno, posmatraju puññu kao nekakav duhovni kapital – slično novcu na računu u banci – te se njihova “kreditna sposobnost” da se preporode u nekom od nebeskih svetova uvećava kako raste depozit na tom računu. Čak vode i svojevrsno “knjigovodstvo”, zaboravljajući šta je suština. Kažem naivno, jer kao sa svakim novcem, često se iz toga izrodi pohlepa za što više, pa činjenje dobrih dela gubi vrednost samo po sebi, već se onda više bavimo kalkulisanjem koliko nam je neko delo donelo kamate na kamma računu, umesto da to vidimo tek kao nuzproizvod onog glavnog – dobročinstva i najčistije radosti koje takav čin sobom nosi. Tako se činjenje dobrih dela može pretvoriti u pohlepu za dobrom kammom, a kad je motiv loš, već smo videli, ni rezultat nije bog zna kako srećan.

Sem toga, Buda je jasno govorio da postoji razlika u veličini dobrobiti koju stičemo u zavisnosti od toga kakvu osobu ili ideju podržavamo. Generalno pravilo je da podržavajući ono što je dobro i bolje u ovome svetu, time i naša puñña biva veća. Na taj način je ukazivao da dobrotu jednostavno treba hraniti i štititi, ako želimo da je u ovom svetu bude više. A jedan od najvećih izvora dobrote u njemu jeste monaška zajednica, kao model i inspiracija moralnog ponašanja, izvor podrške i zaštite, a ne porobljavanja i povređivanja. Zato je ona za budističkog sledbenika prirodan objekat darežljivosti. Poznate su scene prošenja hrane u budističkim zemljama, kada monasi prolaze kroz selo i hranu im stavljaju u zdelu. Za glavne praznike običaj je da im se daruju novi ogrtači. Drugi način sticanja dobročinstava je pokrivanja redovnih troškova koje imaju manastiri, dobrovoljni rad u manastiru, ali isto tako i slušanje govora o učenju, učestvovanje u recitovanju ili pak jednostavno iskazivanje radosti zbog tuđe velikodušnosti, umesto zavisti.

Takođe, u mnogim budističkim zajednicama postoji vrlo snažno verovanje u to da je moguć prenos dobročinstava, tj. da možemo učiniti nešto dobro i podeliti stvorenu dobrobit sa drugima. Moram priznati da u skladu sa Budinim objašnjenjem da je kamma sasvim individualna stvar, nemam baš mnogo poverenja u jednu ovakvu ideju kolektivnog participiranja. Ono što se svakako dešava je da “doniranjem” svojih dobrih dela, zbog namere velikodušnosti, još više uvećavamo svoju puññu i suprotno od novčanih transakcija, ovde što više dajemo, to više dobijamo! Zato i ne želim suviše da kritikujem ovu ideju, jer je ona generalno u skladu sa budističkim naglašavanjem važnosti darežljivosti i sigurno je da njeno praktikovanje vodi ka formiranju sve nesebičnijeg i dobronamernijeg karaktera.

A sad da se vratim na već pomenutih pet pravila vrline, kao najopštija pravila budističke etike. Ukoliko želimo formalno da postanemo budista, mala ceremonija koja tome služi sadrži dve stvari. Prva je da kroz recitovanje potvrdimo da su naša tri utočišta, oslonca ili orijentira Buda, Dhamma i Sangha. Druga je da opet kroz recitovanje “uzmemo” pet pravila vrline kao okvira našeg ponašanja. Ona su formulisana negativno, ali zapravo podrazumevaju i pozitivne suprotnosti, ne samo uklanjanje mentalnih nečistoća, već i razvijanje pozitivnih kvaliteta. A pravila vežbanja su:

1. odustajanje od ubijanja i povređivanja živih bića = pomaganje, prijateljska ljubav

Da bismo do kraja poštovali ovo pravilo, potrebno je da zaista razumemo povezanost između živih bića, jer prema budističkom učenju, kroz beskrajni ciklus preporađanja, svako je svakome bio otac, majka, sestra, brat, sin ili kćer. Ovo razumevanje treba da bude učvršćeno nepokolebljivom dobronamernošću i saosećanjem. Iako je malo onih koji sve to imaju, ipak svaki slučaj u kojem se umesto nasilja odlučimo da se pridržavamo ovog pravila znači jedan korak bliže probuđenju.

  1. odustajanje od krađe = darežljivost
  2. odustajanje od preljube = negovanje iskrenosti prema svom partneru
  3. odustajanje od laganja, vređanja, ogovaranja i naklapanja = istina, ohrabrenje, pohvala
  4. odustajanje od svega što direktno pomućuje um (alkohol i droge) = meditacija, to jasniji um

Radi detaljnijeg objašnjenja, preporučujem divan tekst Thich Nhat Hanha “Pet divnih pravila“:

Postoje i proširene liste od osam, odnosno deset pravila, koje nezaređeni obično uzimaju dva puta mesečno na dan punog i mladog meseca (uposatha).

Posle svih ovih pravila, želeo bih posebno da naglasim da se ovde ne radi o nekakvim zapovestima, već pre o savetima dobrog prijatelja. Otuda i ako ih prekršimo, naglasak nije na kajanju, osećaju krivice i greha, to jest stalnom osvrtanju na to što smo uradili, već na izvlačenju pouke i ponovnom učvršćivanju unutrašnje odluke da ćemo dati sve do sebe kako to ne bismo ponovo uradili. Zato, sem pridržavanja pravila, čitava budistička etička praksa u velikoj meri podrazumeva da nam je jasno sa kojim razlogom radimo to što radimo. Potrebna je, dakle, prava motivacija, kao što sam već pominjao. Tako je od pravila mnogo važnije izgrađivanje vrline, izgrađivanje karaktera. U tom pogledu budistička etika liči na novčić čije su jedno lice pravila, a drugo vrline i na pravila se može gledati jednostavno kao na listu stvari koje osoba ispunjena vrlinom ne bi nikad uradila. Tako vrlina postaje naš prirodan stav, a ne okov.

Zanimljiv dodatak budističkoj etici imamo u mahāyānskom budizmu. Naime, Buda je često svoj način izlaganja prilagođavao sagovorniku i u tome je bio veliki majstor. Recimo, kad bi razgovarao sa brahmanima, koristio bi pojmove iz njihovog vokabulara, ali sa nešto izmenjenim, budističkim značenjem. Oslanjajući se na to, mahāyānski učitelji su u tekstovima kakvi su recimo Lotos sutra (1. vek n.e.) razvili radikalnu ideju o “korisnim sredstvima” (upāya-kauśalya). Prema njoj, u Budinim govorima nema ničeg što se ne bi moglo prilagoditi nekoj novoj situaciji. Na taj način učenje u neku ruku postaje relativno i, što je malo nezgodno, podložno različitim interpretacijama. Otuda i pravila predstavljaju tek uputstva i na nama je da ih prilagodimo datoj situaciji. Na primer, bodhisattve, moralni heroji mahāyāne koji su uzeli zavet da se pomoći svim bićima na putu probuđenja, mogu recimo da ubiju nekoga ukoliko vide da će time zapravo sprečiti veći zločin, tako da druga bića, ali i počinitelj nedela manje pate. Na taj način saosećanje postaje vodeći princip odlučivanja, stavljajući u drugi plan sve ostale.

Tantrički budizam, koji se razvio u Indiji u VI veku i kasnije presudno uticao na tibetansku tradiciju, u ovome je otišao još dalje, ostavivši često sasvim po strani etička pravila i više se oslanjajući na kršenje raznih tabua i magijske rituale, kako bi se um prenuo iz “dogmatskog dremeža” i doveo u navodno više stanje svesti. Jedna od osnovnih tehnika tantre je transmutacija negativne energije u pozitivnu. Smatralo se da oslobađajući energiju zarobljenu na instinktivnom nivou našeg bića, u emocijama kao što su strah ili požuda, praktikant ubrzava napredovanje na putu probuđenja. Primeri ovakvih praksi uključuju pijenje alkohola ili seksualni odnos, što su sve ozbiljni prekršaji, pogotovo za zaređene. Istorija nam je pokazala da su neki sledbenici ovakva učenja razumeli doslovno i “nasukali se” poput čuvenog Chogyam Trungpe, koji je umro od ciroze jetre, dok su drugi bili oprezniji i videli ovakve ideje tek kao simboličan izraz i korisne objekte za meditaciju. Dakle, oprez sa eksperimentisanjem!

Sve u svemu, ako bismo sumirali ključne tačke onoga što je do sada rečeno, onda možemo naglasiti da je Budino učenje o moralu ukorenjeno u kosmičkom zakonu nazvanom Dhamma, pre nego u zapovestima koje je izdao neki bog. Budisti smatraju da su osobine tog zakona uvideli probuđeni učitelji i otuda je svakome ko razvije neophodan uvid moguće da ih isto tako otkrije sam za sebe. Tako, živeći životom vrline, postajemo otelovljenje tog univerzalnog zakona, a svako ko na taj način živi i orijentiše se na osnovu datih pravila može očekivati sreću u svom životu, srećno preporađanje u narednom, i konačno dostizanje probuđenja i izlazak iz bolnog kruga preporađanja. Budistička etika naglašava samodisciplinu, pogotovo za one koji su se odlučili za put monaha i monahinje, zatim darežljivost, nenasilnost i saosećanje za sebe i za druga bića. U skladu sa svojim izuzetnim insistiranjem na saosećanju, mahāyana budistička tradicija stavlja poseban naglasak na služenje drugima, što ponekad može voditi do unutrašnjeg sukoba između saosećanja i održavanja pomenutih pravila vrline. Sve u svemu, budistička etika predstavlja široko polje, u kojem ima mnogo pravila, ali i mnogo slobode za nas da odlučimo kojim ćemo putem poći. Neke od tih puteva razmotrićemo u narednim predavanjima.

(Nastavak teksta ovde)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s