Sutta studije: Gde je naša moć?

U budizmu, među onima koji ga praktikuju, postoje dve grupe. Prva su sekha ili učenici, oni koji još uvek vežbaju kako bi stigli na cilj, a to je oslobođenje od patnje. Drugu grupu čine asekha, doslovno “ne-učenici”, bivši učenici, oni koji su već “diplomirali”, stigli na cilj. Pa dobro, mi koji još uvek idemo u školu, a ona da se ne lažemo nije baš laka, na šta bi trebalo da se oslonimo, koje snage i moći da razvijamo kako bi nas podržale i održale na putu? O tome govori ovaj kratki Budin govor.

Vitthata sutta – Detaljno (AN 5:2)
“Monasi, postoji pet moći onoga ko sebe vežba. Kojih pet? Moć poverenja, moć stida zbog činjenja loših dela, moć straha od posledica loših dela, moć energičnosti i moć mudrosti.

A šta je to, monasi, moć poverenja? Tako plemeniti učenik poseduje poverenje, uveren je u Tathāgatino probuđenje: ‘Zaista je Blaženi plemenit i potpuno probuđen, usavršen u znanju i ponašanju, srećan, znalac svetova, nenadmašni vodič onima kojima je potreban putokaz, učitelj božanskim i ljudskim bićima, budan, blažen.’ To se, monasi, naziva moć poverenja.

A šta je to, monasi,moć stida? Tako plemeniti učenik oseća stid, oseća sramotu da nešto loše učini telom, govorom ili mišlju, oseća stid da stiče loša, štetna svojstva. To se, monasi, naziva moć stida (savesti).

A šta je to, monasi, moć straha? Tako plemeniti učenik oseća strah, plaši se da nešto loše učini telom, govorom ili mišlju, zazire od toga da stiče loša, štetna svojstva. To se, monasi, naziva moć straha.

A šta je to, monasi, moć energičnosti? Tako plemeniti učenik živi odlučan da napusti loša svojstva i da razvija u sebi povoljne svojstva. Istrajan je, uporan u svom naporu, ne odustaje od negovanja povoljnih svojstava. To se, monasi, naziva moć energičnosti.

A šta je to, monasi, moć mudrosti? Tako je plemeniti učenik mudar, poseduje mudrost jasnog viđenja nastanka i prestanka, koja je plemenita i prodorna, vodi do potpunog iskorenjivanja patnje. To se, monasi, naziva moć mudrosti.

To je, monasi, pet moći onoga ko sebe vežba. Zato ovako sebe treba da vežbate: ’Posedovaćemo moć poverenja, kao moć onoga ko sebe vežba. Posedovaćemo moć stida, kao moć onoga ko sebe vežba. Posedovaćemo moć straha, kao moć onoga ko sebe vežba. Posedovaćemo moć energičnosti, kao moć onoga ko sebe vežba. Posedovaćemo moć mudrosti, kao moć onoga ko sebe vežba.’ Tako, monasi, sebe treba da vežbate.

Ovih pet moći (pañćabalāni) predstavljaju malo napredniju verziju pet sastojaka napora koji se često vezuju za obične laike (puthuđđana), one koji tek treba da krenu putem vežbanja. Ti sastojci, kao što nam govori Kaṇṇakatthala sutta (MN 90:10), jesu: poverenje, zdravlje, poštenje i iskrenost, energičnost i mudrost. Ovih pet kvaliteta bi bilo dobro da ima svako ko bi želeo da se posveti duhovnom radu, inače će krečenje biti badava. Naravno, kvaliteti koji se podudaraju u obe liste, kao što su recimo poverenje ili mudrost, i pored toga što im je isti naziv, ipak se uveliko razlikuju po intenzitetu. Kao što zna svako ko je praktikovao recimo meditaciju, poverenje u odabrani metod i znanje koje imamo na početku i kasnije tokom vežbanja se sve više razlikuju kako iza sebe imamo sve više prakse.

Među pet moći koje krase učenika, kaže nam Kūṭa sutta (AN 5:12), mudrost je najvažnija i to mudrost, jasno uviđanje da sve što nastane mora i da nestane. Ovo je naravno murost koju svi znamo, ali na intelektualnom, površnom nivou, ne i svim bićem. I tako se i ponašamo. Ako zaista znamo da smo sada mladi, ali da to neće potrajati, zašto se zabrinemo kada uočimo prve sede vlasi ili bore oko očiju? Ako zaista znamo da će tuga sigurno proći, zašto smo još potišteniji kad počnemo da razmišljamo o njoj i njenim razlozima? Zar ne bi trebalo da budemo tim saznanjem umireni i ospokojeni?

U Bodhirāđakumāra sutti (MN 85:58) Buda kaže princu da ako bi neko imao makar jedan od sastojaka napora, Buda bi mogao da ga poduči. Zato se ne obeshrabruj ako nemaš sve ove kvalitete sada. Učenje je proces, ne trenutno stanje. Uz pomoć energičnosti, samo je pitanje kada ćeš stići na cilj.

Na kraju, očigledno je da u govorima Buda ima u vidu tri kategorije ljudi i kvaliteta koji ih krase, a u vezi su sa praksom oslobođenja uma od patnje:

A. puthuđđana: pet sastojaka napora kod onoga ko još ne vežba
1. poverenje (saddha)
2. zdravlje (appābādha/appātaṅka)
3. poštenje i iskrenost (asaṭha)
4. preduzimljivost/energičnost (āraddha/viriya)
5. mudrost (paññā)

B. sekha: pet moći učenika
1. poverenje (saddha)
2. stid/savest (hiri)
3. strah/zazor (ottappa)
4. energičnost (viriya)
5. mudrost (paññā)

C. asekha: pet moći probuđenoga (atahant)
1. poverenje (saddha)
2. stid/savest (hiri)
3. svesnost (sati)
4. koncentracija (samādhi)
5. mudrost (paññā)

Dobro je imati u vidu ovu tabelu, kako bismo u trenucima kada treba da donesemo odluku jasno znali kojim kvalitetima da se rukovodimo i čemu da težimo. Dakle, u čemu je naša moć, pa onda i u čemu su naše potencijalne slabosti. Imati ovako jasan orijentir u životu, kao što dobro znate, može biti vrlo korisno 🙂

Budistička etika (2)

Budizam i životna sredina. Odnos prema životinjama. Jedenje mesa.

Neka sva bića budu srećna i bezbedna.
Karanīya-metta sutta

Budizam ne vidi ljude kao posebna božija stvorenja, kojima je data vlast ili “staranje” nad životinjama i čitavom prirodom. Ljudi, kao i sva druga bića, tumaraju unutar ograničenog, uslovljenog sveta saṃsāre, kruga neprekidnog rađanja i umiranja. Pa ipak, roditi se kao ljudsko biće smatra se retkom i dragocenom prilikom za probuđenje i izlazak iz tog kruga… Reč je o tome da ljudska bića imaju veću slobodu i sposobnost razumevanja od životinja, a sa druge strane veću motivaciju za duhovno napredovanje od božanstava, pošto je odnos bola i sreće u svetu ljudi otprilike pola/pola, taman dovoljan da nas motiviše na duhovni rad, a da nas prevelika količina patnje ne obeshrabri potpunonajpovoljniji.

Ali ovaj “privilegovan” status se ne uzima kao opravdanje za dominiranjenad i eksploatisanje ni prirode, ni životinja. Ljudi su “superiorni” samo po sposobnostima za moralno delovanje i duhovno usavršavanje. I sa time ne idu veća prava, već veća odgovornost… Prirodni izraz takve “superiornosti” nije eksploatatorski stav, već saosećanje prema drugim, manje srećnim bićima.

Međubivanje – međuzavisnost

Kao što to kaže čuveni vijetnamski monah Thich Nhat Hanh:

Mi životinje i druga živa bića klasifikujemo kao prirodu, ponašajući se kao da i sami nismo njen deo. I onda sebi postavimo pitanje: “Kako treba da se odnosim prema prirodi?” Prema njoj treba da se odnosimo kako se odnosima prema samima sebi! Ne treba da povređujemo sebe; ne treba da povređujemo prirodu… Ljudska bića priroda se ne mogu razdvojiti.

Ovakav odnos bliskosti i ljubavi prema prirodi počinje sa Budom i obeležje je i kasnijeg razvoja budizma. Buda je često hvalio boravak u prirodnom okruženju kao idealno okruženje za duhovni rad. Često je i sam “boravio u osami, u šumi”. Njegov ceo život vezan je za šumu. Rodio se pod drvetom, postao probuđen i umro ležeći između dva stabla, koja su procvetala kad im vreme nije, iz poštovanja prema velikom učitelju.

U budističkim zemljama Azije tradicija je nastavila da neguje taj stav harmonije sa prirodom. Ovo je naročito naglašavala škola čan/zen budizma. I tu se prisećamo čuvenih Bašovih haikua. O jednom od njih piše i Suzuki u poznatoj knjizi i kod nas prevedenoj “Zen budizam i psihoanaliza”, upoređujući zapadni i istočni stav prema prirodi:

“Bašo (Basho) (1644-1694), veliki japanski pesnik iz sedamnaestog stoleća, sastavio je jednom prilikom pesmu od sedamnaest slogova poznatu kao haiku ili hokku. U prevodu, ona glasi otprilike ovako:

Kad pažljivo zagledam,
vidim rascvetalu nazunu
kraj živice.

Verovatno je Bašo, idući seoskim putem, opazio kraj živice nešto prilično zanemareno. Prišao je bliže, dobro zagledao i otkrio da je to neka beznačajna divl ja biljka koju prolaznici obično nisu ni primećivali.

Ovo je gola činjenica, u pesmi opisana bez nekog naročitog pesničkog osećanja, sem možda u poslednja dva sloga, koji na japanskom glase kana. Ova rečca, koja se često dodaje imenici, pridevu ili prilogu, označava izvesno osećanje divljenja ili pohvale, tuge ili radosti, i može se ponekad u prevodu sasvim prikladno preneti znakom usklika. U navedenoj haiku cela strofa se završava ovim znakom.

To osećanje koje prožima ovih sedamnaest ili, tačnije, petnaest slogova, sa znakom usklika na kraju, možda neće biti dostupno onima koji ne poznaju japanski jezik. Pokušaći da ga objasnim što bolje umem. Možda se sam pesnik ne bi složio s mojim tumačenjem, no to nema većeg značaja, ukoliko znamo da postoji bar neko ko pesmu shvata kao ja. Pre svega, Bašo je pesnik prirode, kao i većina istočnjačkih pesnika. Oni toliko vole prirodu da se osećaju kao deo nje… Ovo osećanje za prirodu bilo je probuđeno kad je Bašo otkrio neupadljivu, skoro beznačajnu biljku kako cveta kraj stare, zapuštene živice duž zabačenog seoskog puteljka, cveta tako nevino, tako skromno, bez imalo želje da je bilo ko zapazi… Planinski venci Himalaja mogu u nama probuditi osećanje sublimnog strahopoštovanja; valovi Tihog okeana mogu unekoliko da dočaraju beskraj. Ali kad je čovekov um pesnički ili mistično ili religiozno otvoren, tad čovek oseća, poput Baša, da čak i u svakoj vlati trave postoji nešto što odista prevazilazi sva sebična. niska ljudska osećanja, nešto što čoveka uzdiže u sferu po divoti ravnu Čistoj zemlji.

Takav je Istok. Da pogledam sad šta nam u sličnim okolnostima može ponuditi Zapad. Za primer sam odabrao Tenisona (Tennyson). Možda on i nije tipičan zapadni pesnik koga bi trebalo izdvojiti radi poređenja sa pesnicima Dalekog istoka. Ali njegova ovde navedena kratka pesma je u bliskoj vezi s Bašovom. Strofa ovako glasi:

Cvete s napuklog zida;
Uzbrah te iz pukotine; —
Držim te, evo, s korenom, celog, u ruci
Cvetiću — kad bih samo shvatio
Šta si, tako s korenom, i sve u svemu,
Znao bih šta je Bog, a šta čovek.

Hteo bih da ukažem na dve stvari u ovim stihovima:

1. Tenison je ubrao cvet, drži ga u ruci, “s korenom celog”, i razgleda ga, možda usredsređeno. Vrlo je verovatno da je osetio nešto slično osećanju Baša u trenutku kad je otkrio cvet nazune kraj živice duž staze. Ali evo razlike između ove dvojice pesnika: Bašo nije ubrao cvet. On ga samo posmatra. Zaneo se u misli. Oseća nešto, ali to ne izražava. Prepušta znaku usklika da izrekne sve ono što bi on želeo da kaže. Jer on nema reči, njegovo osećanje je suviše puno, suviše duboko i on ne želi da ga konceptualizuje.

Tenison je, međutim, aktivan i analitičan. On najpre ubere cvet s mesta na kojem je izrastao. Odvaja ga od tla kojem pripada. Sasvim različito od istočnjačkog pesnika, on ne ostavlja cvet na miru. On mora da ga istrgne s napuklog zida, “s korenom, celog”, što znači da biljka mora umreti. On, po svemu sudeći, ne haje za njenu sudbinu; njegova radoznalost mora biti zadovoljena. Kao što čine izvesni naučnici, on bi da podvrgne cvet vivisekciji. Bašo čak i ne dotiče nazunu, on je samo gleda, zagleda “pažljivo”, i to je sve što čini. On je sasvim neaktivan, sušta suprotnost Tenisonovom dinamizmu…”

Uvid do kakvog dolazi Bašo zahteva um u kojem je egocentrična misao stišana, disciplinovana, ali u kojem prirodna spontanost izvire iz njegove dubine…

“Užitak su mi šume…”

Sličan dosluh sa prirodom očigledan je i u dobrom delu pesama okupljenih u zbirkama Thera– i Therigatha, nadahnutim stihovima prvih Budinih probuđenih učenika. Tako Mahakassapa, koji je inače predsedavao prvim saborom neposredno posle Budine smrti, kada je Pali kanon dobio svoju prvu formu, kaže:

“Te stene do kojih ne dopire puk,
nego tek stada jelena i jata ptica, moj su užitak.”

A Sāriputta, najvažniji Budin učenik se nadovezuje:

“Užitak su mi šume kojima se
ljudsko mnoštvo ne raduje.
Tu uživa ko je odvraćen od želja,
koga više ne privlače strasti.”

Sličnu pohvalu šumama nalazimo i u mahajanskim tekstovima. Tako ih Šāntideva hvali kao izuzetno mesto pogodno za hlađenje vezanosti za bilo šta što smatramo kao “moje”:

Drveće nije mrzovoljno, niti treba bilo kakav napor da ga zadovoljimo.
Kada ću biti u prilici da živim sa onim što se zajedničkom životu raduje?

Boraveći u praznom svetilištu, u podnožju drveta ili u pećini,
kada ću lutati unaokolo, bez briga, bez osvrtanja?

Kada ću, u njihovoj prirodnosti, pohoditi prostranstva koja niko nxe poseduje,
odabravši odmorište od duga puta baš tamo gde mi se prohte?1

Imajući u vidu ovo što je do sada rečeno, jasno je da je budistički ideal čovekovog odnosa prema životinjama, biljkama i prirodi uopšte zapravo stav harmonične koegzistencije i neugrožvanja.

Nepovređivanje životinja

Da se sada malo detaljnije pozabavimo stavom prema životinjama.

Svi znamo za sveindijski pojam ahiṃsā ili “nepovređivanje”, koji je Buda odabrao da bude prvo među etičkim pravilima koja regulišu život svakog budiste: “Uzimam put vežbanja tako što ću odustati od povređivanja živih (dahom obdarenih) bića”. Važnost ovog pravila uočili su i antropolozi koji su istraživali stavove seljana u određenim oblastima Šri Lanke. Ti seljani bi često sumirali ono što budizam od njih zahteva kao “to da ne ubijaju životinje”.

To uverenje podupire naravno zakon kamme, o kojem smo govorili u prvom predavanju. On podupire i negovanje saosećanja, kao motiva da se pridržavamo ovog i drugih moralnih principa, jer je nemoguće da namerno povredimo neko biće, a da u isto vreme ne povredimo i same sebe.

Naravno, postoji gradacija u vezi sa tim bićima. Gore je ubiti čoveka nego životinju, odnosno veću životinju u odnosu na manju. Buddhaghosa nam kaže da je među životinjama najgore ubiti slona, koji je em velika, em vrlo plemenita životinja. Vrlo je loše takođe ubiti kravu, koja čoveku daje toliko svojim mlekom. Itd.

Očigledno zlostavljanje životinja u Budino vreme bilo je njihovo prinošenje kao žrtvi bogovima, kroz vrlo komplikovani brahmanski ritual. Buda je oštro kritikovao tu praksu, zajedno sa drugim ne-brahmanskim učiteljima, zato što je prvo okrutna, a onda i nedelotvorna. To je verovatno bila inspiracija velikom indijskom vladaru i predanom budisti Asoki da, dva veka posle Bude, uvede u svoj kalendar 56 zvaničnih dana “bez klanja” godišnje, otprilike po 4 za svaki lunarni mesec. Na taj dan bili su zabranjeni lov i prodaja ribe i drugih životinja, čak ni u lovištima. Sam Asoka je prestao da ide u lov, što je u nedostatku interneta bila omiljena zabava tadašnjih vladara, već je umesto toga organizovao hodočašća na budistička sveta mesta.

Ovakva briga za dobrobit životinja postalo je sa njih vrlo cenjen ideal, poznat kao “dar otklanjanja straha” (abhaya-dāna), a koji su sledili mnogi kasniji vladari. Niz šrilankanskih kraljeva je zabranjivao ubijanje životinja ili potpuno ili u određene dane. Kineski imperator Wu je 511. zabranio korišćenje ribarskih mreža i podsticao svoje podanike da izbegavaju ubijanje životinja, naročito u dane posvećene sećanju na pretke. U Japanu je car Temmu 675. ograničio korišćenje raznih oružja za lov, kao i jedenje mesa od goveda, konja, pasa i majmuna.

Jedenje mesa

I tako dolazimo do i danas vrlo aktuelne teme: treba li jesti meso ili ne? Za mnoge koji se tek upoznaju sa budizmom, iznenađenje je da vegetarijanizam, s obzirom na insistiranje na izbegavanje ubijanja, nije više rasprostranjen među budistima, naročito theravada tradicije. Doduše, vegetarijanizam se zagovara u nekim mahajana tekstovima i među tim sledbenicima je on mnogo više zastupljen.

Stav ranog i theravada budizma je sledeći. U Budino vreme strogi vegetarijanizam su praktikovali đaini, budizmu suparnička religija. Kada su kritikovali Budu, on im je objasnio da monah može jesti meso ako je “čisto na tri načina”: ako monah nije video, čuo ili ne sumnja da je životinja ubijena specijalno za njega. Važno je primetiti da je Buda direktno odbacio pokušaj da vegetarijanizam postane obavezan za monahe. To je predložio Devadatta, njegov brat od ujaka, koji je vođen zavišću u nekoliko navrata pokušao čak i da ubije Budu. Ovoga puta, u želju da izazove razdor u monaškoj zajednici, predložio je niz asketskih praksi (recimo da monasi isključivo žive na otvorenom, u podnožju drveta) koje bi svi trebalo da sprovode, uključujući i strogo vegetarijanstvo. Buda je odbio obaveznost, potvrđujući da su to sve korisne vežbe, ali da nisu obavezne, kao i da je meso prihvatljivo ukoliko je “čisto na tri načina”.

Dakle, ukoliko bi monah proseći hranu dobio “čisto” meso, ne bi trebalo da darovatelju uskrati dobročinstvo, mogućnost sticanja kammičkih zasluga. Sem toga, ovakvo odbijanje bi ohrabrilo monahe da biraju u hranu žele, a koju ne žele da dobiju na dar. A na hranu bi zapravo trebalo gledati ne kao na izvor zadovoljstva, već samo kao nešto što nas održava u životu, poput recimo vazduha koji dišemo. Na taj način, smatrao je Buda, verovanje da smo zbog vegetarijanstva na neki način duhovno napredniji predstavlja primer mentalnog okova koji je nazivao “vezivanje za pravila i rituale”.

Naravno, ako nismo monasi, možemo da sami odlučimo šta ćemo jesti. I u tom slučaju je sigurno bolje ne jesti meso I smanjiti ubijanje nego ga jesti. Ali bez negovanja osećaja moralne superiornosti u odnosu na one koji ga jedu.

U theravada zemljama vegetarijanstvo je više poštuje nego što se praktikuje. Tako u mom manastiru vidim da je samo još jedan monah sem mene vegetarijanac. Iako sam i ja polovičan, jer jedem ribu. Ostalih tridesetak monaha čini se nemaju nikakav problem sa mesom. Antropološke ankete pokazuju da dobar deo ljudi u ovim zemljama imaju neprijatan osećaj griže savesti kada misle o jedenju mesa. Ali se to nekako teško pretoči u praksu. Većina ih jede meso, sem govedine, jer se ubijanje vola/krave smatra izuzetno lošim zbog svega što ta životinja znači za seosku zajednicu. Neki od mesa odustaju na dan punog i mladog meseca ili tokom meditacijskog povlačenja.

U Tajlandu postoje slučajevi monaha koji su javno objavili da su vegetarijanci. U Mjanmaru je veliki učitelj Mahasi Syadaw preporučivao vegetarijanstvo kao najsigurniji put za monahe da budu sigurni kako je njihova hrana “čista na tri načina”.

Što se tiče mahajana budizma, veliki Šantideva savetuje da bi svako trebalo da izbegava meso. U Lankavatara sutri, koja je inače veoma uticala na zen školu, navode se sledeći argmenti za odustajanje od konzumiranja mesa:

1. Sva bića su nekom od prethodnih života bili naši srodnici, možda čak majka, ili prijatelji.
2. Miris mesa je odbojan. Tako počinje da miriši i onaj koji ga jede, te stiče lošu reputaciju.
3. Ako budisti jedu mesu, to će podtsaći ljude da kritikuju Učenje, a bodhisattve će slušati sve manje ljudi.
4. Ometa napredak u meditaciji i vodi do arogancije. Isto važi za beli i crni luk, kao i alkohol.
5. Neprijatni snovi (nasuprot ovome negovanje prijateljske ljubavi vodi do slatkog sna); čovek postaje nervozan, ima loše varenje i na kraju narušeno zdravlje.
Kammički i zdravstveno je najpovoljnije za bodhisattvu da jede žitarice, mahunarke, med, ulje, ghi, melasu itd.
6. Preporađanje kao divlje životinje koja je mesojed ili kao ljudsko biće nižeg socijalnog statusa. Vegetarijanstvo vodi do preporađanja na dobrom mestu.
7. Ako niko ne jede meso, niko ne uništava život i nema trgovine mrtvim telima.

Severni budizam (Tibet, Mongolija) iako blizak mahajani, zbog klime i malo biljaka koje daju proteine, više je otvoren za jedenje mesa. Neke lame ne jedu mesu, ali većina ga jede i oni će često napraviti ceremoniju za ubijenu životinju kako bi našla dobro odredište u narednom životu. Isto tako, život stočara na visinama Tibeta ili stepama Mongolije znači da stoka igra važnu ulogu u preživljavanju. Ipak, ljudi ne jedu meso na praznike .

Na Zapadu je vegetarijanizam među budistima rašireniji nego u mnogim delovima budističke Azije, verovatno zbog zapadnjačkog ubeđenja da se od budista očekuje da ne jedu meso, kao i uticaja mahajana budizma, naročito u Americi. Kada daruju hranu monasima iz tajlandske tradicije, Tajlanđani u Britaniji daju i meso, dok Zapadnjaci obično to ne čine. Pod ovim uticajem se postepeno i stav Tajlanđana menja.

Na Zapadu se zanimanje budista za etička pitanja vezana za životinje širi i na mnoga druga polja, kao što su eksperimenti na životinjama, njihov masovan uzgoj u prehrambenoj industriji, kao i zabrana lova ugroženih vrsta.

Na kraju, možemo zaključiti da što se tiče budizma, ljudi predstavljaju samo deo najšire zajednice živih bića, u jednom uslovljenom svetu u kojem je patnja nezaobilazan deo svakodnevice. Ljudi nisu gospodari, već dobri susedi drugim, svesnim i manje inteligentnim bićima. Duhovni potencijal koji čovek ima se ispoljava i razvija negovanjem saosećanja prema svakom živom biću. Ubiti ga ili povrediti namerno znači ignorisati njegovi krhkost i želju za dobrobiti, koja nam je svima zajednička. Kada je reč o indirektnom ugrožavanju, kao što je prekomerna potrošnja, budizam ističe našu sposobnost da vođeni istim tim saosećanjem razumemo svoje žudnje i umirimo ih, da trošimo samo onoliko koliko je neophodno, shvatajući da je to i za naše dobro. Takvo uklanjanje uzroka patnje je ujedno najsigurniji put ka prirodnoj ravnoteži i očuvanju planete koju svi zajedno nastanjujemo.

1 Buddhaćaryāvatāra, 8:26-28.

(Nastavak teksta ovde)

Jesmo li na ivici litice?

Imam jedno pitanje za tebe, koje se može postaviti na više načina. Koliko često vežbaš da u situacijama u kojima se nađeš prvo uočiš ono što je dobro? Koliko često vežbaš svoje uho da u moru reči prvo čuješ ono što je ohrabrujuće? Koliko često si u svakodnevnoj bujici loših vesti o raznim katastrofama poput ove epidemije, korumpiranim političarima i porodičnim tragedijama u stanju da se okreneš ka onome što jeste pozitivno u ovome svetu. Nije zamišljanje, nije samoobmana, već zaista postoji i istrpljivo čeka da bude primećeno?

Isto pitanje mogu i da ti preformulišem: Da li si sada, nekada, ikada svestan da se ogromna većina ljudi, najveći deo vremena, odnose jedni prema drugima na zaista pristojan i civilizovan način? Izbombardovani vestima o broju mrtvih od korone, predviđanjima nekih novim kataklizmi koje nam se primiču ili o manijacima koji pošto nekoga nokautiraju nisu u stanju da se zaustave, već onesvešćenoj žrtvi onda sadistički još polome obe ruke, konstantno zaboravljamo da ljudi najčešće tretiraju jedni druge sa pažnjom, na sasvim uljudan, blag način. Upravo sada isti ti ljudi se zaustavljaju na pešačkom prelazu da bi propustili pešake. Upravo sada ustupaju svoje mesto nekome u autobusu. Upravo sada majke sa radošću miluju svoje ili neko tuđe dete. Upravo sada lekari se očajnički bore da spasu nekome život, a prodavac se osmehuje osobi koja ulazi u radnju. Upravo sada ljudi daju krv ili donaciju za narodnu kuhinju, a neki drugi meditiraju kako bi bili mirniji, srećniji i nežniji sa samima sobom i ljudima koje će tek sresti.

Ali u isto vreme, pitaj bilo koga, uključujući sebe samoga, i dobićeš odgovor da se situacija drastično pogoršava iz dana u dan. Da je recimo kriminala sve više oko nas, iako statistika govori drugačije. Da je ovaj svet sve mračnije mesto, iako nam pedantno prikupljeni podaci kažu da je recimo broj dece koja umru pre svog petog rođendana od 1900. naovamo sa 40% opao na 0.6%. Da je, isto tako, broj dece između 5 i 15 godina koja su prisiljena da rade u ropskim uslovima od 28% u 1950. opao na 10% u 2012. Da je emisija materija koje uništavaju ozonski omotač od 1970. naovamo smanjena 700 puta. Da je broj gladnih u svetu u poslednjih 45 godina opao sa 28% na 11%. Da je površina teritorija koje su pod zaštitom kao nacionalni parkovi od početka XX veka do danas porasla sa 0.03% na 14,7% ili skoro 500 puta. Da je u isto vreme broj devojčica koje pohađaju školu porastao sa 65% na 90% njihovog ukupnog broja. Itd. Itd. (Kome treba još ovakvih brojki kako bi jasnije video čudo od sveta u kojem živimo, neka pogleda fenomenalnu knjigu Hansa Roslinga: Factfulness i siguran sam da će biti vrlo prijatno iznenađen.) Sve u svemu, ono što hoću da kažem je da ovaj svet nije idealan, ali nije ni pakao koji se neprekidno kreće od lošeg ka katastrofanom. Naprotiv.

Pa otkud onda taj osećaj zapanjenosti, besa, ogorčenja i nemoći koji kljuca negde u malom mozgu? Kako je moguće da je naš um toliko nasamaren i da je slika koju nam servira toliko iskrivljena. Je li sve do klikbajt, senzacionalnih naslova, očajničke borbe medija na nam zadrže pažnju što duže raznim grozotama, banalnostima i bizarnostima koje bezočno prodaju kao “kuriozitete” i “zanimljivosti”? A mi im u tome zdušno pomažemo svojim lajkovima, šerovima, retvitovima i forvardima!? Ili samo koriste ono što su im psiholozi došapnuli, a što govoreći o našem umu nazivaju sklonost ka negativnom? Reč je o jednostavnoj, ali vrlo važnoj ideji da smo mi, ljudi, nekako skloniji da pre uočimo ono što je loše nego ono što je dobro. Zašto? Kažu da je odgovor – evolucija. Za samu evoluciju nije mnogo bitno da li smo srećni ili ne, već da li smo živi ili ne. Samo na taj način naši geni će se preneti na narednu generaciju i čitava vrsta opstati. Dakle, jedino što je bitno jeste opstanak! A da bismo opstali, a živimo recimo u džungli poput naših predaka, sa mnogo opasnih mačaka i otrovnih zmija unaokolo, bolje je da smo stalno na oprezu i pomalo u stresu, nego srećni i mrtvi pre desetog rođendana. Ima smisla.

Tačnije, imalo je pre recimo deset hiljada godina. Ali danas? Rekli bismo da je ovaj mehanizam pomalo prevaziđen. Hm… jeste, ali nije.

Deo našeg uma koji skenira okolinu i diže stres uzbunu zbog stvarne ili pretpostavljene opasnosti i dalje je vrlo aktivan. I tako, uključiš TV, a tamo izveštaj o majci na drugom kraju sveta koja je ubila svojih petoro dece, pa onda sebe. Onda se prebaciš na Fejsbuk kako bi se malo oporavio od šoka, a tamo objava prijatelja puna otrova prema onih 1% koji su zgrnuli svu lovu ovoga sveta i upravljaju nama koji nemamo ništa. Zgađen nad tim, prebaciš se na Netfliks da se opustiš uz dobar film, kad tamo serijski ubica kolje li kolje sve u šesnaest. U tom ti se oglasi mobilni, dobio si mejl da ti kćerka ide na mamografiju, jer joj se pojavila neka kvrga na levoj dojci ili ti prijatelj šalje poslednji izveštaj o apokaliptičnim ekološkim predviđanjima, najnovijoj teoriji zavere ili nečem još “uzbudljivijem”. Tvoja duboko ukorenjena predrasuda negativnosti sve to halapljivo guta i, eto, još jednom se potvrdilo da ovaj svet nema šanse, da apokalipsa samo što nije…

Ali činjenice koje sam pomenuo ranije su i dalje tu. Većina ljudi i dalje ne ubija, krade ili bezočno laže svoje najbliže. Iako smo u sred ekološke krize na koju je trebalo odgovoriti mnogo ozbiljnije i mnogo ranije, još uvek možemo sebe vežbati da, upravo sada, u ovom trenutku, uočimo sve ono što jeste dobro. To ne znači da zabijamo glavu u pesak, već upravo da je izvlačimo iz brloga isključivih, preuveličanih negativnosti. To ne znači da sami sebe zaluđujemo, već da smo već bili zaluđeni! I upravo zato je neophodno da promenimo svoj fokus, da novim očima pogledamo ono što jeste istina, kako bismo u sebi ojačali snagu i otpornost i bili sposobni da uradimo stvari koje nas čekaju danas ili sutra, a ne da u očajanju od svega dignemo ruke. Samo to je put da imamo dovoljno energije suočavajući se sa poteškoćama i iznenađenjima kakva nas očekuju kad god u životu poželimo da uradimo bilo šta vredno.

Napuštanje predrasude nagativnosti, kada je jednom uočimo, i nije tako teško. Potrebno je da, kao i u mnogim drugim stvarima, tokom svakoga dana napraviš više malih koraka, da ugledaš više sasvim malih dobrih stvari. Da se uvek iznova setiš da sene zapitaš: šta je sada, ovde u redu, korisno, simpatično, dobronamerno, lekovito? Ko se osmehuje, ko je pun razumevanja, ko spreman da pomogne? Ko se odnosi prema drugome kao prema sebi ravnom ljudskom biću vrednom pažnje? I možda ćeš se iznenaditi, ostati zatečen koliko je dobroga svuda oko tebe. Baš kao kad kupiš novi crveni džemper. I odjednom počneš da uočavaš i druge koji ih nose. Nije ih odjednom više, već su se tvoje oči otvorile za to da ih uoče. Ali crveni džemperi i nisu mnogo bitni, koliko balans između negativnosti i dobrote. Zašto? Zato što nas predrasuda negativnosti čini napetim, zgrčenim, uskih vidika i, konačno, punim ogorčenja. Viđenje dobroga koje nam je pred nosom je sve to, samo suprotno. Postajemo otvoreniji i spremniji da uzvratimo dobrim, da ga i sami uvećavamo. A upravo to. kada se slegne sva prašina užurbanosti, strahova i žudnji, jeste glavni zadatak našeg života: da uvećavamo dobro u ovome svetu. Svako na svoj način, malo pomalo. Koji je tvoj način?

Svaki dan započni ovim rečima

Savetuje nas iz dubina vanvremenog mudri Marko Aurelije:

Svaki dan započni ovim rečima: Danas ću sresti ljude koji su nezahvalni, arogantni, skloni obmanjivanju, zavisti i neprijateljstvu. Ljudi su takvi zato što ne razumeju šta je dobro, a šta loše. Ali u meri u kojoj sam ja sam razumeo da je prava prirodu dobroga u tome da je lepo i plemenito, a lošega da je sramotno, da je i čovek koji je pogrešio moj srodnik, nalik meni ne samo fizički, već i po razumu i svom udelu u božanskom – u meri u kojoj sam sve to shvatio, nijedan od njih mi ne može nauditi, jer me ne mogu navesti na ono što jeste sramotno i unižavajuće. Niti se mogu naljutiti na svoga brata, ni mrzeti ga, jer mi smo stvoreni da sarađujemo, baš kao dva stopala ili ruke, dva kapka ili gornja i donja vilica. Raditi jedan protiv drugoga je protivno prirodi, a upravo to se događa kada se u srdžbi okrenemo jedan protiv drugoga.

Mudrost prolaznosti

Jedna od stvari koja me je privukla praktikovanju Budinog učenja jeste ta čudesna magija meditacije kao nečega što ide nasuprot našoj naizgled instinktivnoj, ali bih pre rekao naučenoj reakciji na život koji smo dobili na dar. O čemu se radi? Suočeni sa prolaznošću svega što nam je drago i do čega nam je stalo, a pre svega nas samih, sanjamo o duhovnoj disciplini, praksi, učenju koje će nam pomoći da, prvo, sklopimo neko smisleno objašnjenje te prolaznosti i, drugo, dođemo u dodir sa nečim što jeste trajno, nepromenljivo, što će nas utešiti i uveriti da nemamo zbog čega da brinemo. Nešto što je pouzdano, pogodno da se na njega oslonimo. Kao odgovor na taj naš vapaj za smislom i sigurnošću pojavljuje se klasična religija kakvu poznajemo na Zapadu, ali i drugde, u bezbrojnim varijantama, svaka od njih obećavajući da nas uzme za ruku i povede direktno do tog izvora večno istog, kojeg naziva svemoćni, sveznajući i sveprožimajući bog. Mnogi će to razumeti kao moj tragičan defekt, slepilo ili nesreću, i to je sasvim u redu, ali nikada nisam mogao da poverujem da jedno takvo biće/sila/nešto postoji.

I tako sam nastavljajući da tragam naišao na budizam, koji mi je na svoj način pokazao da je moguć jedan drugačiji put razumevanja stvari i delovanja. Ne samo drugačiji, već potpuno suprotan, malopre opisanom, jer ne pokušava da zataška ili me uljuljka pred činjenicom prolaznosti. Put koji me poziva da je do kraja postanem što je moguće više svestan, pogledam pravo u oči. Poziva me da se probudim za tu istinu da ni dva susedna trenutka nisu potpuno ista, ali u isto vreme prenosi lekovitu pouku kako da pronađem stabilnost upravo u toj promenljivosti, nepostojanosti, da svoj dom izgradim u sred tog toka. To me podseća na onu bubu (Gerris costae), koja nisam siguran kako se zove na srpskom, valjda nešto kao vodeni šetač, a u stanju je da svojim dugim nogama obloženim dlačicama vrlo vešto hoda po vodi. I dok je gledamo, nama se to što ona radi čini kao čudo. E pa nije! Njoj je to sasvim normalno, a i nama bi trebalo da bude kada jednom prihvatimo neporecivu činjenicu prolaznosti, kada se opustimo i prepustimo tom toku koji nas nosi sa sobom hteli mi to da priznamo ili ne.

Zato se uvek iznova vraćam toj praksi koja za osnovu ima telo i dah. Jer oni su naš čvrsti oslonac u sred vode po kojoj hodamo. Ponekad nam se čini da je to jako teško, da je nemoguće skrenuti svoj pogled sa bujice koja juri pred našim očima. Nije. Pogledaj kako su, kada god uspemo makar za trenutak da se zaustavimo, telo, dah i um uvek tu, zajedno, u toj zaustavljenosti, kratkom trenutku mirovanja koji nas leči. Kako uvek strpljivo čekaju na nas da se vratimo sebi. Klasična metafora za taj korak i “magiju” koja se dogodi jeste ona sa čašom. Zahvatim njome vodu iz mog divnog Dunava i ta voda je mutna, neprozirna. Ali ako je ostavim nekoliko minuta, “magija” ili ako hoćete “mudrost” gravitacije znaće kako da je razbistri, kako da je učini prozirnom, kako da je vrati sopstvenoj prirodi, čistoj i blistavoj. Isto se dešava sa našim preokupiranim umom, punim strahova, sumnji, samooptuživanja, zaljubljenosti i zanosa. Umom zahvaćenim i naizgled bespomoćnim pred tom bujicom neprekidnih promena stanja, raspoloženja, planova i želja.

Kroz meditaciju, kroz uporno posmatranje tog neprekidnog toka, uočavanje šta je to što ga pokreće i povezuje, čini jedinstvenim, celinom, malo-pomalo naučimo da ta promena nije naš neprijatelj, da ta bujica nije opasnost, nije pretnja po nas, već gola činjenica koju je mudro da prihvatimo, sa radošću, jer smo naučili nešto važno o svetu u kojem i sa kojim živimo. Naučili smo u suštini da postoji trenutak, za koji ne znamo kada će doći, ali znamo zasigurno da će doći, kada će se jedna zvezda ugasiti, kako bi se rodila nova. I čitav naš život je zapravo priprema kako da taj trenutak dočekamo mirno, mudro, spokojno. Jer on je naš najveći ispit, odgovor na pitanje da li smo u ovom životu naučili da živimo sa prolaznošću, naučili da prihvatimo ovaj svet, dopustili i sebi da budemo njegov deo. Znajući za taj čudesan trenutak, prihvativši ga, ujedno smo i svaki drugi delić ovog života učinili biserom sa kojim postupamo mudro, ne želimo da ga straćimo na strah, sumnju, rastresenost pred neponovljivim darom koji zovemo život.

Dokončanje

Pun mesec, 2. septembar 2020.

Kroz mnoge živote lutah
tražeći bezuspešno
graditelja doma ovoga
što uzrok patnje mi bi.
Bolno je zaista preporađanje.
O graditelju, najzad te opazih!
Nikad više kuću ovu graditi nećeš!
Svaki ti oslonac nestade,
slomljen je noseći stub.
Sve moje žudnje ugašene su,
srce mi sa neuslovljenim jedno postade.

Dhammapada, 153-4

Ko je taj graditelj kuće kojeg Buda smatra odgovornim za svoju patnju? To je nerazumevanje, izvor svih navika rastresenosti: sve one priče koje neprekidno sami sebi pričamo i fantazije za koje smo naučili da ih ne dovodimo u pitanje. Važno je uočiti da Buda ovde nije rekao kako je krivac za njegovu patnju bio ubijen; on jednostavno kaže: “Najzad te opazih!” To viđenje bilo je dovoljno da okonča uzroke patnje. Bilo bi mudro da sledimo njegov primer i vežbamo sebe da samo “vidimo”, što znači da razumemo taj proces kojim vezivanje postaje patnja. Neophodno je da vežbamo pažnju i imamo na umu da sva iskustva nastaju i nestaju unutar tog polja svesnosti u kojem nema “ja”. Upravo ta svesnost koja je čista spoznaja, lišena ega, predstavlja naše utočište u Budi.