Mudrost prolaznosti

Jedna od stvari koja me je privukla praktikovanju Budinog učenja jeste ta čudesna magija meditacije kao nečega što ide nasuprot našoj naizgled instinktivnoj, ali bih pre rekao naučenoj reakciji na život koji smo dobili na dar. O čemu se radi? Suočeni sa prolaznošću svega što nam je drago i do čega nam je stalo, a pre svega nas samih, sanjamo o duhovnoj disciplini, praksi, učenju koje će nam pomoći da, prvo, sklopimo neko smisleno objašnjenje te prolaznosti i, drugo, dođemo u dodir sa nečim što jeste trajno, nepromenljivo, što će nas utešiti i uveriti da nemamo zbog čega da brinemo. Nešto što je pouzdano, pogodno da se na njega oslonimo. Kao odgovor na taj naš vapaj za smislom i sigurnošću pojavljuje se klasična religija kakvu poznajemo na Zapadu, ali i drugde, u bezbrojnim varijantama, svaka od njih obećavajući da nas uzme za ruku i povede direktno do tog izvora večno istog, kojeg naziva svemoćni, sveznajući i sveprožimajući bog. Mnogi će to razumeti kao moj tragičan defekt, slepilo ili nesreću, i to je sasvim u redu, ali nikada nisam mogao da poverujem da jedno takvo biće/sila/nešto postoji.

I tako sam nastavljajući da tragam naišao na budizam, koji mi je na svoj način pokazao da je moguć jedan drugačiji put razumevanja stvari i delovanja. Ne samo drugačiji, već potpuno suprotan, malopre opisanom, jer ne pokušava da zataška ili me uljuljka pred činjenicom prolaznosti. Put koji me poziva da je do kraja postanem što je moguće više svestan, pogledam pravo u oči. Poziva me da se probudim za tu istinu da ni dva susedna trenutka nisu potpuno ista, ali u isto vreme prenosi lekovitu pouku kako da pronađem stabilnost upravo u toj promenljivosti, nepostojanosti, da svoj dom izgradim u sred tog toka. To me podseća na onu bubu (Gerris costae), koja nisam siguran kako se zove na srpskom, valjda nešto kao vodeni šetač, a u stanju je da svojim dugim nogama obloženim dlačicama vrlo vešto hoda po vodi. I dok je gledamo, nama se to što ona radi čini kao čudo. E pa nije! Njoj je to sasvim normalno, a i nama bi trebalo da bude kada jednom prihvatimo neporecivu činjenicu prolaznosti, kada se opustimo i prepustimo tom toku koji nas nosi sa sobom hteli mi to da priznamo ili ne.

Zato se uvek iznova vraćam toj praksi koja za osnovu ima telo i dah. Jer oni su naš čvrsti oslonac u sred vode po kojoj hodamo. Ponekad nam se čini da je to jako teško, da je nemoguće skrenuti svoj pogled sa bujice koja juri pred našim očima. Nije. Pogledaj kako su, kada god uspemo makar za trenutak da se zaustavimo, telo, dah i um uvek tu, zajedno, u toj zaustavljenosti, kratkom trenutku mirovanja koji nas leči. Kako uvek strpljivo čekaju na nas da se vratimo sebi. Klasična metafora za taj korak i “magiju” koja se dogodi jeste ona sa čašom. Zahvatim njome vodu iz mog divnog Dunava i ta voda je mutna, neprozirna. Ali ako je ostavim nekoliko minuta, “magija” ili ako hoćete “mudrost” gravitacije znaće kako da je razbistri, kako da je učini prozirnom, kako da je vrati sopstvenoj prirodi, čistoj i blistavoj. Isto se dešava sa našim preokupiranim umom, punim strahova, sumnji, samooptuživanja, zaljubljenosti i zanosa. Umom zahvaćenim i naizgled bespomoćnim pred tom bujicom neprekidnih promena stanja, raspoloženja, planova i želja.

Kroz meditaciju, kroz uporno posmatranje tog neprekidnog toka, uočavanje šta je to što ga pokreće i povezuje, čini jedinstvenim, celinom, malo-pomalo naučimo da ta promena nije naš neprijatelj, da ta bujica nije opasnost, nije pretnja po nas, već gola činjenica koju je mudro da prihvatimo, sa radošću, jer smo naučili nešto važno o svetu u kojem i sa kojim živimo. Naučili smo u suštini da postoji trenutak, za koji ne znamo kada će doći, ali znamo zasigurno da će doći, kada će se jedna zvezda ugasiti, kako bi se rodila nova. I čitav naš život je zapravo priprema kako da taj trenutak dočekamo mirno, mudro, spokojno. Jer on je naš najveći ispit, odgovor na pitanje da li smo u ovom životu naučili da živimo sa prolaznošću, naučili da prihvatimo ovaj svet, dopustili i sebi da budemo njegov deo. Znajući za taj čudesan trenutak, prihvativši ga, ujedno smo i svaki drugi delić ovog života učinili biserom sa kojim postupamo mudro, ne želimo da ga straćimo na strah, sumnju, rastresenost pred neponovljivim darom koji zovemo život.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s