Jesmo li na ivici litice?

Imam jedno pitanje za tebe, koje se može postaviti na više načina. Koliko često vežbaš da u situacijama u kojima se nađeš prvo uočiš ono što je dobro? Koliko često vežbaš svoje uho da u moru reči prvo čuješ ono što je ohrabrujuće? Koliko često si u svakodnevnoj bujici loših vesti o raznim katastrofama poput ove epidemije, korumpiranim političarima i porodičnim tragedijama u stanju da se okreneš ka onome što jeste pozitivno u ovome svetu. Nije zamišljanje, nije samoobmana, već zaista postoji i istrpljivo čeka da bude primećeno?

Isto pitanje mogu i da ti preformulišem: Da li si sada, nekada, ikada svestan da se ogromna većina ljudi, najveći deo vremena, odnose jedni prema drugima na zaista pristojan i civilizovan način? Izbombardovani vestima o broju mrtvih od korone, predviđanjima nekih novim kataklizmi koje nam se primiču ili o manijacima koji pošto nekoga nokautiraju nisu u stanju da se zaustave, već onesvešćenoj žrtvi onda sadistički još polome obe ruke, konstantno zaboravljamo da ljudi najčešće tretiraju jedni druge sa pažnjom, na sasvim uljudan, blag način. Upravo sada isti ti ljudi se zaustavljaju na pešačkom prelazu da bi propustili pešake. Upravo sada ustupaju svoje mesto nekome u autobusu. Upravo sada majke sa radošću miluju svoje ili neko tuđe dete. Upravo sada lekari se očajnički bore da spasu nekome život, a prodavac se osmehuje osobi koja ulazi u radnju. Upravo sada ljudi daju krv ili donaciju za narodnu kuhinju, a neki drugi meditiraju kako bi bili mirniji, srećniji i nežniji sa samima sobom i ljudima koje će tek sresti.

Ali u isto vreme, pitaj bilo koga, uključujući sebe samoga, i dobićeš odgovor da se situacija drastično pogoršava iz dana u dan. Da je recimo kriminala sve više oko nas, iako statistika govori drugačije. Da je ovaj svet sve mračnije mesto, iako nam pedantno prikupljeni podaci kažu da je recimo broj dece koja umru pre svog petog rođendana od 1900. naovamo sa 40% opao na 0.6%. Da je, isto tako, broj dece između 5 i 15 godina koja su prisiljena da rade u ropskim uslovima od 28% u 1950. opao na 10% u 2012. Da je emisija materija koje uništavaju ozonski omotač od 1970. naovamo smanjena 700 puta. Da je broj gladnih u svetu u poslednjih 45 godina opao sa 28% na 11%. Da je površina teritorija koje su pod zaštitom kao nacionalni parkovi od početka XX veka do danas porasla sa 0.03% na 14,7% ili skoro 500 puta. Da je u isto vreme broj devojčica koje pohađaju školu porastao sa 65% na 90% njihovog ukupnog broja. Itd. Itd. (Kome treba još ovakvih brojki kako bi jasnije video čudo od sveta u kojem živimo, neka pogleda fenomenalnu knjigu Hansa Roslinga: Factfulness i siguran sam da će biti vrlo prijatno iznenađen.) Sve u svemu, ono što hoću da kažem je da ovaj svet nije idealan, ali nije ni pakao koji se neprekidno kreće od lošeg ka katastrofanom. Naprotiv.

Pa otkud onda taj osećaj zapanjenosti, besa, ogorčenja i nemoći koji kljuca negde u malom mozgu? Kako je moguće da je naš um toliko nasamaren i da je slika koju nam servira toliko iskrivljena. Je li sve do klikbajt, senzacionalnih naslova, očajničke borbe medija na nam zadrže pažnju što duže raznim grozotama, banalnostima i bizarnostima koje bezočno prodaju kao “kuriozitete” i “zanimljivosti”? A mi im u tome zdušno pomažemo svojim lajkovima, šerovima, retvitovima i forvardima!? Ili samo koriste ono što su im psiholozi došapnuli, a što govoreći o našem umu nazivaju sklonost ka negativnom? Reč je o jednostavnoj, ali vrlo važnoj ideji da smo mi, ljudi, nekako skloniji da pre uočimo ono što je loše nego ono što je dobro. Zašto? Kažu da je odgovor – evolucija. Za samu evoluciju nije mnogo bitno da li smo srećni ili ne, već da li smo živi ili ne. Samo na taj način naši geni će se preneti na narednu generaciju i čitava vrsta opstati. Dakle, jedino što je bitno jeste opstanak! A da bismo opstali, a živimo recimo u džungli poput naših predaka, sa mnogo opasnih mačaka i otrovnih zmija unaokolo, bolje je da smo stalno na oprezu i pomalo u stresu, nego srećni i mrtvi pre desetog rođendana. Ima smisla.

Tačnije, imalo je pre recimo deset hiljada godina. Ali danas? Rekli bismo da je ovaj mehanizam pomalo prevaziđen. Hm… jeste, ali nije.

Deo našeg uma koji skenira okolinu i diže stres uzbunu zbog stvarne ili pretpostavljene opasnosti i dalje je vrlo aktivan. I tako, uključiš TV, a tamo izveštaj o majci na drugom kraju sveta koja je ubila svojih petoro dece, pa onda sebe. Onda se prebaciš na Fejsbuk kako bi se malo oporavio od šoka, a tamo objava prijatelja puna otrova prema onih 1% koji su zgrnuli svu lovu ovoga sveta i upravljaju nama koji nemamo ništa. Zgađen nad tim, prebaciš se na Netfliks da se opustiš uz dobar film, kad tamo serijski ubica kolje li kolje sve u šesnaest. U tom ti se oglasi mobilni, dobio si mejl da ti kćerka ide na mamografiju, jer joj se pojavila neka kvrga na levoj dojci ili ti prijatelj šalje poslednji izveštaj o apokaliptičnim ekološkim predviđanjima, najnovijoj teoriji zavere ili nečem još “uzbudljivijem”. Tvoja duboko ukorenjena predrasuda negativnosti sve to halapljivo guta i, eto, još jednom se potvrdilo da ovaj svet nema šanse, da apokalipsa samo što nije…

Ali činjenice koje sam pomenuo ranije su i dalje tu. Većina ljudi i dalje ne ubija, krade ili bezočno laže svoje najbliže. Iako smo u sred ekološke krize na koju je trebalo odgovoriti mnogo ozbiljnije i mnogo ranije, još uvek možemo sebe vežbati da, upravo sada, u ovom trenutku, uočimo sve ono što jeste dobro. To ne znači da zabijamo glavu u pesak, već upravo da je izvlačimo iz brloga isključivih, preuveličanih negativnosti. To ne znači da sami sebe zaluđujemo, već da smo već bili zaluđeni! I upravo zato je neophodno da promenimo svoj fokus, da novim očima pogledamo ono što jeste istina, kako bismo u sebi ojačali snagu i otpornost i bili sposobni da uradimo stvari koje nas čekaju danas ili sutra, a ne da u očajanju od svega dignemo ruke. Samo to je put da imamo dovoljno energije suočavajući se sa poteškoćama i iznenađenjima kakva nas očekuju kad god u životu poželimo da uradimo bilo šta vredno.

Napuštanje predrasude nagativnosti, kada je jednom uočimo, i nije tako teško. Potrebno je da, kao i u mnogim drugim stvarima, tokom svakoga dana napraviš više malih koraka, da ugledaš više sasvim malih dobrih stvari. Da se uvek iznova setiš da sene zapitaš: šta je sada, ovde u redu, korisno, simpatično, dobronamerno, lekovito? Ko se osmehuje, ko je pun razumevanja, ko spreman da pomogne? Ko se odnosi prema drugome kao prema sebi ravnom ljudskom biću vrednom pažnje? I možda ćeš se iznenaditi, ostati zatečen koliko je dobroga svuda oko tebe. Baš kao kad kupiš novi crveni džemper. I odjednom počneš da uočavaš i druge koji ih nose. Nije ih odjednom više, već su se tvoje oči otvorile za to da ih uoče. Ali crveni džemperi i nisu mnogo bitni, koliko balans između negativnosti i dobrote. Zašto? Zato što nas predrasuda negativnosti čini napetim, zgrčenim, uskih vidika i, konačno, punim ogorčenja. Viđenje dobroga koje nam je pred nosom je sve to, samo suprotno. Postajemo otvoreniji i spremniji da uzvratimo dobrim, da ga i sami uvećavamo. A upravo to. kada se slegne sva prašina užurbanosti, strahova i žudnji, jeste glavni zadatak našeg života: da uvećavamo dobro u ovome svetu. Svako na svoj način, malo pomalo. Koji je tvoj način?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s