Budistička etika (2)

Budizam i životna sredina. Odnos prema životinjama. Jedenje mesa.

Neka sva bića budu srećna i bezbedna.
Karanīya-metta sutta

Budizam ne vidi ljude kao posebna božija stvorenja, kojima je data vlast ili “staranje” nad životinjama i čitavom prirodom. Ljudi, kao i sva druga bića, tumaraju unutar ograničenog, uslovljenog sveta saṃsāre, kruga neprekidnog rađanja i umiranja. Pa ipak, roditi se kao ljudsko biće smatra se retkom i dragocenom prilikom za probuđenje i izlazak iz tog kruga… Reč je o tome da ljudska bića imaju veću slobodu i sposobnost razumevanja od životinja, a sa druge strane veću motivaciju za duhovno napredovanje od božanstava, pošto je odnos bola i sreće u svetu ljudi otprilike pola/pola, taman dovoljan da nas motiviše na duhovni rad, a da nas prevelika količina patnje ne obeshrabri potpunonajpovoljniji.

Ali ovaj “privilegovan” status se ne uzima kao opravdanje za dominiranjenad i eksploatisanje ni prirode, ni životinja. Ljudi su “superiorni” samo po sposobnostima za moralno delovanje i duhovno usavršavanje. I sa time ne idu veća prava, već veća odgovornost… Prirodni izraz takve “superiornosti” nije eksploatatorski stav, već saosećanje prema drugim, manje srećnim bićima.

Međubivanje – međuzavisnost

Kao što to kaže čuveni vijetnamski monah Thich Nhat Hanh:

Mi životinje i druga živa bića klasifikujemo kao prirodu, ponašajući se kao da i sami nismo njen deo. I onda sebi postavimo pitanje: “Kako treba da se odnosim prema prirodi?” Prema njoj treba da se odnosimo kako se odnosima prema samima sebi! Ne treba da povređujemo sebe; ne treba da povređujemo prirodu… Ljudska bića priroda se ne mogu razdvojiti.

Ovakav odnos bliskosti i ljubavi prema prirodi počinje sa Budom i obeležje je i kasnijeg razvoja budizma. Buda je često hvalio boravak u prirodnom okruženju kao idealno okruženje za duhovni rad. Često je i sam “boravio u osami, u šumi”. Njegov ceo život vezan je za šumu. Rodio se pod drvetom, postao probuđen i umro ležeći između dva stabla, koja su procvetala kad im vreme nije, iz poštovanja prema velikom učitelju.

U budističkim zemljama Azije tradicija je nastavila da neguje taj stav harmonije sa prirodom. Ovo je naročito naglašavala škola čan/zen budizma. I tu se prisećamo čuvenih Bašovih haikua. O jednom od njih piše i Suzuki u poznatoj knjizi i kod nas prevedenoj “Zen budizam i psihoanaliza”, upoređujući zapadni i istočni stav prema prirodi:

“Bašo (Basho) (1644-1694), veliki japanski pesnik iz sedamnaestog stoleća, sastavio je jednom prilikom pesmu od sedamnaest slogova poznatu kao haiku ili hokku. U prevodu, ona glasi otprilike ovako:

Kad pažljivo zagledam,
vidim rascvetalu nazunu
kraj živice.

Verovatno je Bašo, idući seoskim putem, opazio kraj živice nešto prilično zanemareno. Prišao je bliže, dobro zagledao i otkrio da je to neka beznačajna divl ja biljka koju prolaznici obično nisu ni primećivali.

Ovo je gola činjenica, u pesmi opisana bez nekog naročitog pesničkog osećanja, sem možda u poslednja dva sloga, koji na japanskom glase kana. Ova rečca, koja se često dodaje imenici, pridevu ili prilogu, označava izvesno osećanje divljenja ili pohvale, tuge ili radosti, i može se ponekad u prevodu sasvim prikladno preneti znakom usklika. U navedenoj haiku cela strofa se završava ovim znakom.

To osećanje koje prožima ovih sedamnaest ili, tačnije, petnaest slogova, sa znakom usklika na kraju, možda neće biti dostupno onima koji ne poznaju japanski jezik. Pokušaći da ga objasnim što bolje umem. Možda se sam pesnik ne bi složio s mojim tumačenjem, no to nema većeg značaja, ukoliko znamo da postoji bar neko ko pesmu shvata kao ja. Pre svega, Bašo je pesnik prirode, kao i većina istočnjačkih pesnika. Oni toliko vole prirodu da se osećaju kao deo nje… Ovo osećanje za prirodu bilo je probuđeno kad je Bašo otkrio neupadljivu, skoro beznačajnu biljku kako cveta kraj stare, zapuštene živice duž zabačenog seoskog puteljka, cveta tako nevino, tako skromno, bez imalo želje da je bilo ko zapazi… Planinski venci Himalaja mogu u nama probuditi osećanje sublimnog strahopoštovanja; valovi Tihog okeana mogu unekoliko da dočaraju beskraj. Ali kad je čovekov um pesnički ili mistično ili religiozno otvoren, tad čovek oseća, poput Baša, da čak i u svakoj vlati trave postoji nešto što odista prevazilazi sva sebična. niska ljudska osećanja, nešto što čoveka uzdiže u sferu po divoti ravnu Čistoj zemlji.

Takav je Istok. Da pogledam sad šta nam u sličnim okolnostima može ponuditi Zapad. Za primer sam odabrao Tenisona (Tennyson). Možda on i nije tipičan zapadni pesnik koga bi trebalo izdvojiti radi poređenja sa pesnicima Dalekog istoka. Ali njegova ovde navedena kratka pesma je u bliskoj vezi s Bašovom. Strofa ovako glasi:

Cvete s napuklog zida;
Uzbrah te iz pukotine; —
Držim te, evo, s korenom, celog, u ruci
Cvetiću — kad bih samo shvatio
Šta si, tako s korenom, i sve u svemu,
Znao bih šta je Bog, a šta čovek.

Hteo bih da ukažem na dve stvari u ovim stihovima:

1. Tenison je ubrao cvet, drži ga u ruci, “s korenom celog”, i razgleda ga, možda usredsređeno. Vrlo je verovatno da je osetio nešto slično osećanju Baša u trenutku kad je otkrio cvet nazune kraj živice duž staze. Ali evo razlike između ove dvojice pesnika: Bašo nije ubrao cvet. On ga samo posmatra. Zaneo se u misli. Oseća nešto, ali to ne izražava. Prepušta znaku usklika da izrekne sve ono što bi on želeo da kaže. Jer on nema reči, njegovo osećanje je suviše puno, suviše duboko i on ne želi da ga konceptualizuje.

Tenison je, međutim, aktivan i analitičan. On najpre ubere cvet s mesta na kojem je izrastao. Odvaja ga od tla kojem pripada. Sasvim različito od istočnjačkog pesnika, on ne ostavlja cvet na miru. On mora da ga istrgne s napuklog zida, “s korenom, celog”, što znači da biljka mora umreti. On, po svemu sudeći, ne haje za njenu sudbinu; njegova radoznalost mora biti zadovoljena. Kao što čine izvesni naučnici, on bi da podvrgne cvet vivisekciji. Bašo čak i ne dotiče nazunu, on je samo gleda, zagleda “pažljivo”, i to je sve što čini. On je sasvim neaktivan, sušta suprotnost Tenisonovom dinamizmu…”

Uvid do kakvog dolazi Bašo zahteva um u kojem je egocentrična misao stišana, disciplinovana, ali u kojem prirodna spontanost izvire iz njegove dubine…

“Užitak su mi šume…”

Sličan dosluh sa prirodom očigledan je i u dobrom delu pesama okupljenih u zbirkama Thera– i Therigatha, nadahnutim stihovima prvih Budinih probuđenih učenika. Tako Mahakassapa, koji je inače predsedavao prvim saborom neposredno posle Budine smrti, kada je Pali kanon dobio svoju prvu formu, kaže:

“Te stene do kojih ne dopire puk,
nego tek stada jelena i jata ptica, moj su užitak.”

A Sāriputta, najvažniji Budin učenik se nadovezuje:

“Užitak su mi šume kojima se
ljudsko mnoštvo ne raduje.
Tu uživa ko je odvraćen od želja,
koga više ne privlače strasti.”

Sličnu pohvalu šumama nalazimo i u mahajanskim tekstovima. Tako ih Šāntideva hvali kao izuzetno mesto pogodno za hlađenje vezanosti za bilo šta što smatramo kao “moje”:

Drveće nije mrzovoljno, niti treba bilo kakav napor da ga zadovoljimo.
Kada ću biti u prilici da živim sa onim što se zajedničkom životu raduje?

Boraveći u praznom svetilištu, u podnožju drveta ili u pećini,
kada ću lutati unaokolo, bez briga, bez osvrtanja?

Kada ću, u njihovoj prirodnosti, pohoditi prostranstva koja niko nxe poseduje,
odabravši odmorište od duga puta baš tamo gde mi se prohte?1

Imajući u vidu ovo što je do sada rečeno, jasno je da je budistički ideal čovekovog odnosa prema životinjama, biljkama i prirodi uopšte zapravo stav harmonične koegzistencije i neugrožvanja.

Nepovređivanje životinja

Da se sada malo detaljnije pozabavimo stavom prema životinjama.

Svi znamo za sveindijski pojam ahiṃsā ili “nepovređivanje”, koji je Buda odabrao da bude prvo među etičkim pravilima koja regulišu život svakog budiste: “Uzimam put vežbanja tako što ću odustati od povređivanja živih (dahom obdarenih) bića”. Važnost ovog pravila uočili su i antropolozi koji su istraživali stavove seljana u određenim oblastima Šri Lanke. Ti seljani bi često sumirali ono što budizam od njih zahteva kao “to da ne ubijaju životinje”.

To uverenje podupire naravno zakon kamme, o kojem smo govorili u prvom predavanju. On podupire i negovanje saosećanja, kao motiva da se pridržavamo ovog i drugih moralnih principa, jer je nemoguće da namerno povredimo neko biće, a da u isto vreme ne povredimo i same sebe.

Naravno, postoji gradacija u vezi sa tim bićima. Gore je ubiti čoveka nego životinju, odnosno veću životinju u odnosu na manju. Buddhaghosa nam kaže da je među životinjama najgore ubiti slona, koji je em velika, em vrlo plemenita životinja. Vrlo je loše takođe ubiti kravu, koja čoveku daje toliko svojim mlekom. Itd.

Očigledno zlostavljanje životinja u Budino vreme bilo je njihovo prinošenje kao žrtvi bogovima, kroz vrlo komplikovani brahmanski ritual. Buda je oštro kritikovao tu praksu, zajedno sa drugim ne-brahmanskim učiteljima, zato što je prvo okrutna, a onda i nedelotvorna. To je verovatno bila inspiracija velikom indijskom vladaru i predanom budisti Asoki da, dva veka posle Bude, uvede u svoj kalendar 56 zvaničnih dana “bez klanja” godišnje, otprilike po 4 za svaki lunarni mesec. Na taj dan bili su zabranjeni lov i prodaja ribe i drugih životinja, čak ni u lovištima. Sam Asoka je prestao da ide u lov, što je u nedostatku interneta bila omiljena zabava tadašnjih vladara, već je umesto toga organizovao hodočašća na budistička sveta mesta.

Ovakva briga za dobrobit životinja postalo je sa njih vrlo cenjen ideal, poznat kao “dar otklanjanja straha” (abhaya-dāna), a koji su sledili mnogi kasniji vladari. Niz šrilankanskih kraljeva je zabranjivao ubijanje životinja ili potpuno ili u određene dane. Kineski imperator Wu je 511. zabranio korišćenje ribarskih mreža i podsticao svoje podanike da izbegavaju ubijanje životinja, naročito u dane posvećene sećanju na pretke. U Japanu je car Temmu 675. ograničio korišćenje raznih oružja za lov, kao i jedenje mesa od goveda, konja, pasa i majmuna.

Jedenje mesa

I tako dolazimo do i danas vrlo aktuelne teme: treba li jesti meso ili ne? Za mnoge koji se tek upoznaju sa budizmom, iznenađenje je da vegetarijanizam, s obzirom na insistiranje na izbegavanje ubijanja, nije više rasprostranjen među budistima, naročito theravada tradicije. Doduše, vegetarijanizam se zagovara u nekim mahajana tekstovima i među tim sledbenicima je on mnogo više zastupljen.

Stav ranog i theravada budizma je sledeći. U Budino vreme strogi vegetarijanizam su praktikovali đaini, budizmu suparnička religija. Kada su kritikovali Budu, on im je objasnio da monah može jesti meso ako je “čisto na tri načina”: ako monah nije video, čuo ili ne sumnja da je životinja ubijena specijalno za njega. Važno je primetiti da je Buda direktno odbacio pokušaj da vegetarijanizam postane obavezan za monahe. To je predložio Devadatta, njegov brat od ujaka, koji je vođen zavišću u nekoliko navrata pokušao čak i da ubije Budu. Ovoga puta, u želju da izazove razdor u monaškoj zajednici, predložio je niz asketskih praksi (recimo da monasi isključivo žive na otvorenom, u podnožju drveta) koje bi svi trebalo da sprovode, uključujući i strogo vegetarijanstvo. Buda je odbio obaveznost, potvrđujući da su to sve korisne vežbe, ali da nisu obavezne, kao i da je meso prihvatljivo ukoliko je “čisto na tri načina”.

Dakle, ukoliko bi monah proseći hranu dobio “čisto” meso, ne bi trebalo da darovatelju uskrati dobročinstvo, mogućnost sticanja kammičkih zasluga. Sem toga, ovakvo odbijanje bi ohrabrilo monahe da biraju u hranu žele, a koju ne žele da dobiju na dar. A na hranu bi zapravo trebalo gledati ne kao na izvor zadovoljstva, već samo kao nešto što nas održava u životu, poput recimo vazduha koji dišemo. Na taj način, smatrao je Buda, verovanje da smo zbog vegetarijanstva na neki način duhovno napredniji predstavlja primer mentalnog okova koji je nazivao “vezivanje za pravila i rituale”.

Naravno, ako nismo monasi, možemo da sami odlučimo šta ćemo jesti. I u tom slučaju je sigurno bolje ne jesti meso I smanjiti ubijanje nego ga jesti. Ali bez negovanja osećaja moralne superiornosti u odnosu na one koji ga jedu.

U theravada zemljama vegetarijanstvo je više poštuje nego što se praktikuje. Tako u mom manastiru vidim da je samo još jedan monah sem mene vegetarijanac. Iako sam i ja polovičan, jer jedem ribu. Ostalih tridesetak monaha čini se nemaju nikakav problem sa mesom. Antropološke ankete pokazuju da dobar deo ljudi u ovim zemljama imaju neprijatan osećaj griže savesti kada misle o jedenju mesa. Ali se to nekako teško pretoči u praksu. Većina ih jede meso, sem govedine, jer se ubijanje vola/krave smatra izuzetno lošim zbog svega što ta životinja znači za seosku zajednicu. Neki od mesa odustaju na dan punog i mladog meseca ili tokom meditacijskog povlačenja.

U Tajlandu postoje slučajevi monaha koji su javno objavili da su vegetarijanci. U Mjanmaru je veliki učitelj Mahasi Syadaw preporučivao vegetarijanstvo kao najsigurniji put za monahe da budu sigurni kako je njihova hrana “čista na tri načina”.

Što se tiče mahajana budizma, veliki Šantideva savetuje da bi svako trebalo da izbegava meso. U Lankavatara sutri, koja je inače veoma uticala na zen školu, navode se sledeći argmenti za odustajanje od konzumiranja mesa:

1. Sva bića su nekom od prethodnih života bili naši srodnici, možda čak majka, ili prijatelji.
2. Miris mesa je odbojan. Tako počinje da miriši i onaj koji ga jede, te stiče lošu reputaciju.
3. Ako budisti jedu mesu, to će podtsaći ljude da kritikuju Učenje, a bodhisattve će slušati sve manje ljudi.
4. Ometa napredak u meditaciji i vodi do arogancije. Isto važi za beli i crni luk, kao i alkohol.
5. Neprijatni snovi (nasuprot ovome negovanje prijateljske ljubavi vodi do slatkog sna); čovek postaje nervozan, ima loše varenje i na kraju narušeno zdravlje.
Kammički i zdravstveno je najpovoljnije za bodhisattvu da jede žitarice, mahunarke, med, ulje, ghi, melasu itd.
6. Preporađanje kao divlje životinje koja je mesojed ili kao ljudsko biće nižeg socijalnog statusa. Vegetarijanstvo vodi do preporađanja na dobrom mestu.
7. Ako niko ne jede meso, niko ne uništava život i nema trgovine mrtvim telima.

Severni budizam (Tibet, Mongolija) iako blizak mahajani, zbog klime i malo biljaka koje daju proteine, više je otvoren za jedenje mesa. Neke lame ne jedu mesu, ali većina ga jede i oni će često napraviti ceremoniju za ubijenu životinju kako bi našla dobro odredište u narednom životu. Isto tako, život stočara na visinama Tibeta ili stepama Mongolije znači da stoka igra važnu ulogu u preživljavanju. Ipak, ljudi ne jedu meso na praznike .

Na Zapadu je vegetarijanizam među budistima rašireniji nego u mnogim delovima budističke Azije, verovatno zbog zapadnjačkog ubeđenja da se od budista očekuje da ne jedu meso, kao i uticaja mahajana budizma, naročito u Americi. Kada daruju hranu monasima iz tajlandske tradicije, Tajlanđani u Britaniji daju i meso, dok Zapadnjaci obično to ne čine. Pod ovim uticajem se postepeno i stav Tajlanđana menja.

Na Zapadu se zanimanje budista za etička pitanja vezana za životinje širi i na mnoga druga polja, kao što su eksperimenti na životinjama, njihov masovan uzgoj u prehrambenoj industriji, kao i zabrana lova ugroženih vrsta.

Na kraju, možemo zaključiti da što se tiče budizma, ljudi predstavljaju samo deo najšire zajednice živih bića, u jednom uslovljenom svetu u kojem je patnja nezaobilazan deo svakodnevice. Ljudi nisu gospodari, već dobri susedi drugim, svesnim i manje inteligentnim bićima. Duhovni potencijal koji čovek ima se ispoljava i razvija negovanjem saosećanja prema svakom živom biću. Ubiti ga ili povrediti namerno znači ignorisati njegovi krhkost i želju za dobrobiti, koja nam je svima zajednička. Kada je reč o indirektnom ugrožavanju, kao što je prekomerna potrošnja, budizam ističe našu sposobnost da vođeni istim tim saosećanjem razumemo svoje žudnje i umirimo ih, da trošimo samo onoliko koliko je neophodno, shvatajući da je to i za naše dobro. Takvo uklanjanje uzroka patnje je ujedno najsigurniji put ka prirodnoj ravnoteži i očuvanju planete koju svi zajedno nastanjujemo.

1 Buddhaćaryāvatāra, 8:26-28.

(Nastavak teksta ovde)

One thought on “Budistička etika (2)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s