Budistička etika (4)

Konflikt, rat, nasilje

Mržnjom se mržnja zaista nikad ne smiruje,
mržnja se nemržnjom smiruje; to je zakon večni.
Dhammapada, 5

Budizam se generalno posmatra kao religija nenasilja i mira. To su kvaliteti koji sigurno zauzimaju ključno mesto u njegovom sistemu vrednosti. Ovo ne znači, međutim, da su budisti uvek bili miroljubivi i nema razloga za bilo kakvo idealizovanje. Kao i sve druge, i budističke zemlje imale popriličan udeo u ratovima i sukobima. Iako je, i to je zanimljivo i paradoksalno u isto vreme, teško pronaći bilo kakvu verodostojnu, „budističku“ osnovu za nasilje. Uz to, upravo budizam krije u sebi posebno bogate resurse za rešavanju sukoba. Otuda ne čudi da je budizam u vreme širenja u prvom milenijumu naše ere imao opšti humanizujući efekat na veći deo Azije. Ublažio je samovolju i okrutnost vladara, pomogao opstanak velikih carstava (na primer Kina) bez mnogo unutrašnjih sukoba, a retko je, ako je uopšte, podsticao ratove protiv ne-budista.

Prema budističkom učenju, koreni svih štetnih postupaka – pohlepa, mržnja i zabluda – posmatraju se kao koren ljudskih sukoba. Kad nas bilo koja od ovih emocija savlada, možemo pomisliti: “Ja imam moć i čak pravo da progonim druge. Oni se moraju pokoriti mojoj volji!” Često sukob nastaje iz pohlepe vezanosti za materijalne stvari: čulni užici, imovina, teritorija, bogatstvo,. Isto tako, uzroci mogu biti ekonomska dominacija ili politička moć. Buda nam ukazuje da čulni užici vode ka želji za više čulnih užitaka, što neminovno, jer su resursi ograničeni, pre ili kasnije dovodi do sukoba. Mahajanski pesnik Šantideva nam kaže: “Gde god se pojavi sukob među živim bićima, osećaj posedovanja je uzrok”.

Buda se takođe često ukazivao na poguban efekat vezivanja za spekulativna gledišta (“šikara gledišta”), dogmatska mišljenja. Čak i za ispravna gledišta! Iako mi često ne znamo, već pre verujemo da nešto jeste tačno. Tu je uzrok mnogih verskih i ideoloških ratova, krstaških ratova i džihada, krvavih revolucija i na kraju gasnih komora. Ne treba da idemo dalje od istorije XX veka da vidimo te pogubne posledice: Hitler, Staljin, Crveni Kmeri i teroristi raznih vrsta. A svi su oni duboko verovali da su u pravu i da rade dobru stvar! Ali kakvo dobro može doći da ubijanjem, sa pokušajima da fizički eliminišemo one koji ne misle ili ne izgledaju kao mi!?

I ovo je jedna važna lekcija koju bi trebalo do kraja da osvestimo i razumemo. Klica je u tom osećaju “ja”, “moje”, koji svako od nas ima. Kada se u ranom detinjstvu kristalizuje, krenemo da ga nadograđujemo u sve širim krugovima: moja porodica, moj grad, moja zemlja, moj narod, moja religija itd. A svako to “moja” je jedna linija mogućeg konflikta, jer sa druge strane je “drugi“, “stranac”, “oni”… koji se u određenim okolnostima lako pretvore u “neprijatelje”. Ovo, po meni, ne znači da treba da izbrišemo sve te kategorije, da se svedemo na nekakvu nedefinisanu jedinku. One su važan deo našeg identiteta i izvor sreće i radosti. Hoću samo da ukažem da je važno biti svestan opasnosti, da je svaka od tih linija potencijalno minsko polje i da je najbolji način da demontiramo te mine da uvek sebe podsećamo kako su i sa ove i sa one strane linije obična ljudska bića, sa svojim željama i nadama, bića potpuno ista kao i mi. Jer nije slučajno da prvi korak u propagandnom ratu koji uvek prethodi onom pravom jeste da se druga strana dehumanizuje, da se ljudi pretvore u neka niža bića, zveri, koje samo vrebaju priliku da nas zaskoče i naude nam. Tada je ne samo nužno, već i ispravno da ih eliminišemo!

Ako te neko kritikuje…
Što se tiče budističke zajednice, Buda nije nikada podsticao svoje sledbenike da osećaju bes zbog kritike ili vređanja drugih. Ako bi neko omalovažavao Budu, Dhammu ili Sanghu, učenici ne bi trebalo da se ljute, a ako ih neko pohvali, da budu ushićeni.

“Monasi, ako drugi kritikuju mene, učenje ili sanghu, ne dopustite da ogorčenje, nezadovoljstvo i neprijateljstvo prema njima osvoje vaše srce. Jer ako u takvoj situaciji postanete besni ili uznemireni, samo ćete sebi stvoriti prepreku… nećete biti u stanju da procenite jesu li njihove reči tačne ili pogrešne.

Umesto toga, treba da otkrijete šta je u toj kritici pogrešno i ukažete na to kao na pogrešno, ovim rečima: ‘Zbog toga i toga ovo je pogrešno, ovo je neistinito, nema takve stvari u nama, to se ne može naći među nama.’ (Brahmađāla sutta, DN 1.5)

Isti je savet i sa pohvalama. Ne uznosi se, već proceni jesu li te reči osnovane ili ne.

Dakle, sa svakim treba razgovarati, jer direktan kontakt je najbolji protivotrov nerazumevanju, sumnjičenju i na kraju dehumanizaciju koju sam malopre pomenuo. Razmišljajući o svemu tome, često mi je izgledalo čudno da recimo u Srbiji ne postoji bilo kakav ne dijalog, već uopšte kontakt među različitim budističkim grupama! Svako se zatvorio u svoju čauru, drži se samo svog učenja ili učitelja i ne zna skoro ništa o drugima. A Buda nam je zajednički učitelj!? Ako mi između sebe ne možemo da razgovaramo, kako ćemo razgovarati sa drugima, recimo sa pripadnicima drugih religija? Zato sam odranije imao plan, koji je nažalost mojim odsustvom odložen na najmanje dve godine, da pozovem druge grupe da se okupimo i prvo upoznamo, da razgovaramo. Kakve probleme imamo, koje uspehe. Siguran sam da možemo nešto da naučimo jedni od drugih.

Rešavanje konflikta
Što se tiče napetosti i konflikata u društvu, loš ekonomski položaj, obespravljenost, siromaštvo i glad, a onda strah od neizvesnosti preživljavanja su često među glavnim uzrocima. Kada su ljudi siromašni, takođe, raste kriminal u zemlji i opšta nesigurnost. Šta uraditi po tom pitanju? U Kūṭadanta sutti (DN 5.12) Buda prepričava koji je savet kralju Mahaviđiti dao brahman, njegov savetnik, kako da reši problem kriminala u zemlji:

‘Vaše visočanstvo, kraljevstvo je prepuno lopova, krađe su na sve strane. Razbojnici haraju po selima i gradovima, postavljaju zasede na putevima. Ako vaše visočanstvo… pomisli: “Iskoreniću ovu epidemiju lopova i razbojnika egzekucijama, zatvaranjem, konfiskacijom i progonom”, time je neće iskoreniti. Oni koji preostanu posle sveg tog ubijanja, vratiće se da ponovo haraju kraljevstvom. Umesto toga, postoji plan kojim možete potpuno iskoreniti tu epidemiju. Onima koji obrađuju zemlju i gaje stoku, neka vaše visočanstvo obezbedi seme i hranu za stoku. Onima koji trguju, neka vaše visočanstvo obezbedi pozajmice. Neka onima u državnoj upravi osigura hranu i platu. Tada ljudi, zaokupljeni svojim poslovima, neće harati kraljevstvom. Prihodi vašeg visočanstva biće veliki. Zemlja će biti mirna, bez nasilja i zločina, a srca ljudi ispunjena radošću; oni će igrati sa svojom decom i živeti u svojim kućama potpuno mirno.’

Na jednom drugom mestu u Pali kanonu, tačnije u komentaru za Dhammapadu, strofe 197-199, opisuje se kako je Buda sprečio rat između svojih sunarodnika i susednog plemena Koliya, odakle je zapravo bila njegova majka. Svađa je nastala oko vode, jer je u vreme suše reka Rohini, koja ih je razdvajala, počela da presušuje i nije bilo dovoljno vode za sve da zalivaju useve. Reč po reč, situacija se pogoršale toliko da je na obe strane pala odluka da se stvar reši ratom. U poslednjem trenutku se pojavio Buda. I pošto je komentar u pitanju, dakle nastao je koji vek posle smrti Bude, kada je legenda o njemu počela da buja nekontrolisano dodavanjem raznih čudesnih detalja, tako i u ovoj situaciji zapravo vidimo Budu kako sedi prekrštenih nogu u vazduhu, tačno na sredini reke, na čije dve obale su stajale dve vojske spremne za krvavi boj. Kada su ga videli, njegovi saplemenici Sakyani pobacaše oružje i pokloniše mu se. On ih upite oko čega je spor i oni mu objasniše.

Na to on reče:
Onda Učitelj upita kralja: “Veliki kralju, kolika je inače vrednost vode?” – “Vrlo mala, poštovani gospodine”.

“A kolika je vrednost svakog od ratnika?” – “Svaki od ratnika nema cenu.”

“Onda je zaista neprimereno da zbog malo vode hoćeš da uništiš ratnike koji nemaju cenu.”

Kralj i svi oko njega ostadoše nemi. Onda im se Učitelj ponovo obrati: “Veliki kralju, zašto tako postupaš? Da se danas nisam pojavio, ti bi napravio čitavu reku krvi. Postupio si na najgori mogući način. Živiš sa neprijateljstvom, prepustivši se pet vrsta mržnje. A ja živim bez i trunke mržnje. Ti si pogođen bolešću opasnih strasti. Ja živim bez ikakve bolesti. Živiš u groznici traganja za sve novim zadovoljstvima čula. Ja živim ne tragajući za bilo čime.”

Dakle, Buda ih kori što su zbog vode, koja ima manju vrednost, spremni da proliju krv i žrtvuju svoje živote, koji imaju neprocenjivu vrednost! Obe strane behu posramljene zbog svog slepila i brzo postigoše kompromis. Tako krvavi sukob u poslednjem trenutku bi sprečen.

Kad smo već kod Dhammapade, izdvajam još dve strofe koje su vrlo važne za našu temu:

223. Mirom bes pobedi, loše dobrim pobedi,
tvrdičluk darovima pobedi i lažova rečju istine.

103. Ako bi neko u bici pobedio hiljadu puta hiljadu ljudi,
a drugi jedino samoga sebe, ipak je ovaj drugi pobednik nad pobednicima.

Mahatma Gandi
U naše vreme, jedan od najboljih primera ovakve bitke u kojoj pre svega pobeđujemo sebe, pa onda druge, svakako predstavlja Gandi, sa svojom filozofijom i praksom nenasilnog otpora. O njemu je napisana čitava biblioteka knjiga, a ja bih preporučio da pročitate, ako već niste, njegovu knjigu Autobiografija – Priča o mojim eksperimentima sa istinom. I kod nas je prevedena. Mene je oduševila kad sam je pre mnogo godina pročitao. Verujem da će i vas.

Za ovu priliku bih se zadržao samo na kratkom odlomku iz filma “Gandi”, koji vrlo plastično opisuje način na koji se borio za jednakost Indijaca, najamnih radnika i trgovaca u okviru britanskog kolonijalnog sistema u Južnoj Africi, gde je radio kao advokat na početku svoje karijere. To je bila samo “uvertira” u borbu za nezavisnost Indije koju će povesti koju godinu kasnije.

Monasi-ratnici
Dakle, Budin stav prema nasilju je nedvosmislen. Otuda je u istoriji Indije zabeleženo da su vladari hinduisti nekada progonili budiste, ali ne i obrnuto. Ali ipak, u istoriji Azije ima slučajevi kada je budizam bio korišćen upravo za sprovođenje nasilja i u militarističke svrhe.

Jedan od takvih primera je Japan, gde je veza između budizma i države uvek bila jaka, a istorija učešća monaha u raznim sukobima, čak i između rivalskih budističkih škola, duga. Tako u feudalnom Japanu imamo sohei ili monahe-ratnike, nešto slično krstašima u Evropi koje je organizovala katolička crkva. Značaj soheia je rastao paralelno sa rastom uticaja tendai budističke škole u Japanu od X do XVII veka. Tako već u X veku imamo starešinu jednog tendai manastira kraj Kyotoa po imenu Ryōgen, koji je organizovao monahe-vojnike u borbi protiv suparničke tendai frakcije.

U Kamakura periodu (1192-1333), centralna vlast u zemlji je bila skoro potpuno nestala, a moć su imali lokalni vladari, šoguni, uz pomoć ratnika-najamnika, buši (“ratnik”) i nama poznatiji termin samuraj, što bi uprevodu značilo nešto kao bodyguard za plemiće. Eisai (1141-1215), osnivač rinzai zen škole, uživao je zaštitu šoguna u glavnom gradu Kamakuri i pomogao uspostavljanju dugotrajnog saveza između rinzaija i bušija, duboko inspirisanih zen meditacijom, samodisciplinom i indiferentnošću prema smrti. Rinzai zen monasi su počeli da podučavaju neke od buši ratnika kako da budu borci, bez straha od smrti. Ovo se može videti kao primer „prikladnog sredstva“ (upāya), dakle prilagođavanja budizma načinu života određene grupe ljudi. U ovom kratkom pregledu pomenuću još samo da su tokom drugog svetskog rata sve budističke institucije u Japanu snažno podržavale državni militarizam, uz poneki individualni glas protesta. Srastanje religije i države, što je često pogubno za ovu prvu, bilo je potpuno. Za one koji bi više da saznaju o ovoj zanimljivoj temi, preporučujem knjigu Victoria Brian Daizen: Zen at War (2006).

Šri Lanka i Mjanmar
Prebacujemo se sada na Šri Lanku, koja je bila razdirana građanskim ratom između Sinhaleza (budista, 74% populacije) i Tamila (ne-budista, 18% populacije) od 1983. do 2009. Zbog njega je Šri Lanka često bila u vestima, uglavnom po raznim masakrima koje je učinila vojska ili terorističkim akcijama po gradovima koje su izvodili Tamili. Konflikt je nastao oko zvanične upotrebe tamilskog jezika i planskog menjanja etničke strukture oblasti sa dominantno tamilskim stanovništvom, a sve to još komplikovano generalnim siromaštvom i porastom broja stanovnika u određenim oblastima. No, važna komponenta je bilo i religijsko pitanje, jer je percepcija Sinhaleza bila da je budizam ugrožen. Tamili su (kada se ubroje i oni na jugu Indije) mnogobrojniji (da ne govorimo o čitavoj, dominantno hinduističkoj populaciji Indije=, a zahtevi za autonomijom shvaćeni su kao pretnja. Otuda ne čudi da je, kao i u Japanu, ideja o vojnom rešavanju problema imala punu podršku Sanghe. Naravno, koreni sukoba sežu mnogo dublje, u kolonijalno vreme, kada su Englezi po principu zavadi, pa vladaju, favorizovali Tamile, a degradirali Sinhaleze. Logično je da je posle dobijanja nezavisnosti Šri Lanke 1948. antagonizam ostao i samo čekao pogodan trenutak da se pretvori u požar.

Sve u svemu, rat je doneo 50.000 ubijenih i izbacio u prvi plan ekstremiste na obe strane, među njima i deo ekstremnih monaha, koji su organizovali demonstracije protiv “ustupaka Tamilima”. Budizam je bio instrumentalizovan, a angažovanje monaha u politici sve vidljivije, tako da su neki kao kandidati desničarskih partija ušli i u parlament kao poslanici. Monah-poslanik, kako to nadrealistički zvuči!

Važno pitanje za Šri Lanku bilo je i kako parirati aktivnostima različitih protestantskih misionara na konverziji budista u hrišćane. Sanga se i tu podelila. Jedni su tražili donošenje zakona o zabrani “neetičkih preobraćanja” (šta god to značilo), dok su drugi, po meni razumno, smatrali da se taj trend ne može zaustaviti zakonom, već podizanjem standarda najsiromašnijih budista, odakle se regrutuje najviše konvertita.

I tako, kada jednom otvoriš Pandorinu kutiju, povratka nema. Militantni deo Sanghe se i posle završetka građanskog rata 2009. okupio u organizaciji nazvanoj Bodu Bala Sena (Buddhist Power Force). Ovoga puta agresija se okrenula prema muslimanskoj zajednici. Pojedini monasi su demonstrirali, tražeći deportaciju svih muslimana sa ostrva i predvodili nasilne akcije prema lokalnim muslimanima. Značajnu ulogu u potpirivanju ksenofobije i mržnje imala je i desničarska partija Jathika Hela Urumaya (National Sinhala Heritage), među čijim osnivačima su bili i neki ugledni monasi, kasnije opet članovi parlamenta.

Na kraju Mjanmar i najskoriji sukob između Burmanaca i etničke manjine Rohinđa na granici sa Bangladešom. Radi se pre svega o etničkom pitanju, ali su i ovde neki monasi izbili u prvi plan. Pre svega Wirathu, koji je osvanuo na naslovnoj strani časopisa Time. U zapadnoj štampi smo videli izveštaje koji su, kao i obično crno-beli, jer novinari, a pogotovo njihovi čitaoci, nemaju vremena da se udubljuju u nijanse. Dakle, odmah je nadmoćnija strana proglašena za bad guys, dok su automatski oni sa druge strane postali mučenici i anđeli. No, kao što znamo iz istorije, pa i naše, ludaka ima na sve strane, a stradaju uglavnom nenaoružani civili. Stvar je samo u tome što jedni imaju više oružja, pa ubijaju više, a drugi manje, pa je i broj njihovih žrtava manje. Dakle, ne zbog toga što imaju mekšu dušu, već zato što nemaju šansu. Inače bi radili isto što i ovi prvi.

Monasi-mirovnjaci
No, monasi nisu samo troublemakeri. Naravno, mnogo je veći broj onih koji se beskompromisno zalažu za mir i lokalni i globalni. Kao primer, odabrao sam Nipponzan Myōhōđi monahe, koji su jedna mala frakcija mnogo veće budisitčke tradicije u Japanu, a koja se zove nićiren, po svom osnivaču. Odlučio sam se za njih, jer je koliko čujem nedavno naš manastir posetio upravo jedan od tih monaha. On i u vreme korone ide svetom kao neko ko ohrabruje mir i uzajamno poštovanje među ljudima, kao i brigu za ovu našu zajedničku planetu. Ova budistička tradicija poznata je po pagodama mira podignutim u raznim delovima sveta. Bilo bi lepo da jedna takva jednoga dana osvane i u Srbiji!

I da zaključim ovu pomalo tužnu, ali poučnu priču. U samom Pali kanonu ne postoji doslovno ni jedna jedina rečenica koja bi opravdala ni povređivanje, a kamoli ubijanje ljudi. Ali to nije sprečilo razne ideologe i druge usijane glave da na svoje ideje o proterivanju i istrebljenju stave budistički pečat. Verovali su da tako njihove pogrešne ideje dobijale na značaju i uverljivosti. I to je priča o ideološkoj manipulaciji koja ne zavisi od religije do religije, niti od civilizacije do civilizacije, već je univerzalno ljudsko “dostignuće”.

One thought on “Budistička etika (4)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s