Sokrat i džihad

Poslednja dva meseca držao sam seriju onlajn predavanja iz budističke etike. Tako smo zajednički razmotrili niz pitanja koja su za nas danas vrlo aktuelna. Iako se Buda njima uglavnom nije eksplicitno bavio, ipak smo pokušali da ih, sledeći osnovne etičke principe Dhamme, sagledamo iz budističkog ugla. Tako smo razmotrili teme kao što su socijalni angažman, ekonomija i potrošačko društvo, ekologija, jedenje mesa i odnos prema životinjama, rat i nasilje, eutanazija, abortus, samoubistvo itd. Ostalo je još poslednje, šesto predavanje 22. novembra, koje će biti posvećeno odnosima među polovima i budističkom viđenju seksualnosti. Ako biste da nam se pridružite, informacije su ovde.

Kada pomenemo etiku, svi verovatno pomislimo da sve o njoj znamo, da naš unutrašnji etički kompas savršeno funkcioniše i u svakoj situaciji nas vodi ka pravom odgovoru. Ali ako malo bolje pogledamo način na koji rešavamo različite moralne dileme sa kojima se suočavamo, a to je svakodnevno, videćemo da odluke donosimo pre intuitivno, vođeni emocijama i strastima, nego razumom. Otkrićemo na svoje veliko čuđenje da do kraja ne razumemo razloge zbog kojih smo postupili tako kako smo postupili. I to je zanimljiva situacija. Znanje ili principi kojima se vodimo ostaju nam dobrim delom skriveni, u području nesvesnog.

Tako ispada da mi baš i ne znamo sve ono što mislimo da znamo, da nismo baš toliko racionalni koliko bismo voleli sebe da vidimo. Zato je u svakoj situaciji korisno zastati i zapitati se: Zašto postupam ovako? Koji su razlozi i načela doveli do moje odluke? To što smatram dobrim, po čemu je zapravo dobro? I šta je to što neki moj postupak definiše kao dobro, a drugi kao loše? Kolika je moja obaveza staranja o roditeljima, a gde počinje obaveza prema sopstvenom životu? Jesu li deca dužna da uzvrate moju ljubav prema njima ili je ta ljubav bezuslovna? Ako je moj supružnik/partner neveran, treba li i ja da budem? Gde je granica uplitanja države u moju privatnost pod izgovorom nacionalne bezbednosti ili zapravo te granice nema jer “ja zaista nemam šta da krijem”? Da li je ismevanja Alaha kroz karikature izraz građanskih sloboda ili uvreda verskih osećanja naših najbližih suseda? Ako treba da dođem do lekara mimo liste čekanja, zato što se bojim da je moja situacija ozbiljna, je li u redu da nekoga za to “kompenziram”? Je li poštovanje obaveze nošenja maske izraz brige za ljude oko mene ili ugrožavanje moje slobode? Lista ovakvih dilema je očigledno nepregledna i hteli ili ne hteli, bili toga svesni ili ne, na ta pitanja mi svaki dan, uvek iznova odgovaramo na svoj specifičan način. Kako? To svako od nas mora sam za sebe da otkrije.

A to otkrivanje je ne samo početak jednog uzbudljivog procesa samoistraživanja, već fokusiranjem na to “kako” činimo sebi veliku uslugu. Naime, vrlo brzo ćemo se uveriti da naša urođena ekspertiza u stvarima morala, vrline, jeste vrlo ograničena. Ako toga nismo svesni, umesto da zastanemo i promislimo, u mnogim prilikama požurićemo sa zaključcima baziranim pre na sviđanju i navici, nego na solidnim argumentima. Isto tako, ako tvrdoglavo insistiramo da su naša moralna uverenja nepogrešiva i ne ostavimo prostora za ovakvo samoispitivanje, to znači da je naš um zaključan, poput tvrđave i da nismo spremni da saslušamo savet drugoga. Svi poznajemo nekog takvoga jogunastog i “sveznajućeg”. I kakvo mišljenje imamo o njemu?

Takva zaključanost uma je opasna ne samo za nas, već i za druge. Dovoljno je samo pogledati primere ideološkog i verskog fanatizma kojima naše vreme obiluje. Šta su sve ljudi spremni da učine drugim, apsolutno nevinim ljudima, samo zato što misle da rade nešto dobro za svoju ideju! Takav um je u stanju zaista sve da opravda i proglasi dobrim. Čuveni moto: “Pohlepa je dobra!” nas je do sada mnogo koštao. A još će, čini mi se. Naravno, ovde takođe padaju na pamet opasne organizacije kakva je recimo Islamska država, čiji članovi i ovih dana nedužne prolaznike ubijaju “u ime Alaha, milosrdnog i saosećajnog”. Ili uzmimo priručnik Al-kaide, u kojem piše i ovo: “Konfrontacija sa otpadničkim režimima na koju pozivamo ne poznaje sokratovski dijalog… platonovske ideje… aristotelovski diplomatičnost. Ali poznaje dijalog mecima, ideje atentata, bombi i razaranja, kao i diplomatiju topova i automatskih pušaka”.

Dobro, nismo još dotle stigli, ali pomalo plaši kad pomislim da su i oni koji jesu stigli jednom davno bili tu gde smo mi sada. Slepi za pogreške u svom zaključivanju, a ipak sigurni da je ono besprekorno. Ili makar dovoljno nemarni da se o njemu ozbiljnije zapitaju. Zato nam je ipak sokratovski dijalog potrebniji od mašinki i odsecanja glava u ime milosrdnog Nekog. I nije slučajno da je upravo taj Sokrat, koji je ovo dragoceno zapitkivanje sebe i drugih doveo do savršenstva, nazvan najvećim mudracem u istoriji zapadne misli. A kako je on to dovodio u pitanje moralne i druge stavove svojih sagovornika? Platon je posvetio svoj život tome da nam kroz svoje dijaloge objasni taj sokratovski metod, nazvan i babički, jer uz pomoć pitanja i odgovora porađa znanje koje već u nama postoji, ali skriveno i od nas samih. Jedan od tih dijaloga, Eutifron, sasvim kratak i vrlo zanimljiv, nedavno sam pročitao i u njemu Sokrat od atinskog građanina i svog poznanika Eutifrona saznaje da namerava da tuži svog oca za ubistvo. Iznenađen je time. A kad njegov sagovornik objasni zašto to čini, još više je uznemiren! Prema Eutifronovoj priči, dva roba njegovog oca su se napila i u svađi koja je usledila jedan ubi onog drugog. Njegov otac, u pravedničkom besu, sveza ubicu i za kaznu ga baci u neku duboku rupu ili možda bunar koji je presušio. Kad je posle nekoliko dana došao da ga izvadi, ovaj je bio mrtav, možda od gušenja. A Eutifron, zgrožen postupkom svog oca, reši da ga izvede na sud pod optužbom za ubistvo. Iz priče se čini da otac nije namerno ubio roba, te se otuda i ne radi o klasičnom ubistvu, već pre o nemaru. Ali njegov sin visokih etičkih vrednosti je apsolutno siguran da svojom tužbom čini ispravan stvar.

U jednom trenutku tokom dijaloga Sokrat ga pita je li zaista siguran u to. Na Eutifronov potvrdan odgovor, Sokrat ovako rezonuje: “Pa dobro, ako znaš da to što radiš jeste dobra i pravedna stvar, tada ti sigurno isto tako znaš šta su to ‘dobrota’ i ‘pravednost’! Jer meriti je lako kad imamo metar, standard.” A Eutifron će na to: “Naravno da znam. Kad ne bih znao šta je to ‘pravednost’, tada ne bih bio to što jesam!” No, dalji tok dijaloga pokazuje da je takva samouverenost bila bez osnova. Tako sagovornici, u pokušajima da dođu do definicije dobrog i pravednog, stižu do vrlo zanimljivog mesta u dijalogu kada Eutifron tvrdi da je dobro ono što je bogovima drago i što oni odobravaju. Sokrat tu tvrdnju pobija jednostavnim zapažanjem da jedni bogovi odobravaju jedno, a drugi drugo. No to nije pomelo Eutifrona da pokuša ponovo: Dobro je ono što svi bogovi vole, a zlo ono što svi mrze. I tu dolazimo do čuvene “Eutifronove dileme”, koju Sokrat formuliše ovakvim pitanjem upućenim svome sagovorniku: “Da li je nešto dobro zato što to bogovi vole? Ili ga bogovi vole zato što jeste dobro?” Vrlo zanimljivo pitanje, na koje evo već dve i po hiljade godina znatiželjni traže valjan odgovor. Jer ako uzmemo prvu mogućnost: dobro je samo ono što bogovi odobravaju, tada je moguće da jednoga dana bogovi počnu da odobravaju bombaše-samoubice (baš kao što se to čini fanaticima raznih boja) i da zajedno sa njima i mi to počnemo da odobravamo i opravdavamo. Ali ako uzmemo drugu mogućnost: da bogovi odobravaju samo ono što je dobro, tada imamo problem sa samim bogovima. Jer se s pravom možemo pitati: pa koja je onda uloga boga? Dobro postoji nezavisno od njega, ono je takvo samo po sebi. Tada je uloga boga da takoreći samo klimne glavom. Naravno, ovakvo degradiranje boga baš ne prija ušima teologa, prema kojima ne može ništa biti iznad i izvan Boga. Pata-karte, što bi se stručno reklo. I mi zbunjeni na koju bismo se stranu zaputili. Dakle, ostaje vam pokušaj da pronađete svoj odgovor na ovu dilemu, ne prepuštajući se obeshrabrenju da smo eto u dva-tri koraka stigli do sopstvenih granica u vaganju u pitanjima moralnog, dobrog i ispravnog. U stvarima za koje smo bili ubeđeni da smo im sagledali svu i dubinu i širinu.

Nažalost, živimo u vremenu kada se obilje nevažnih informacija smatra znanjem, pa je otuda neznanje isto što i greh. Slično Sokratovim sagovornicima, možda ćemo suočeni sa svojim neznanjem biti postiđeni kada ono postane tako očigledno. Ali umesto stida, mnogo bi korisniji bilo uviđanje, i tome zapravo služi sva ova priča, da su promišljanje i preispitivanje naših uverenja, makar nas to vodilo podsećanju na naše neznanje i limitiranost, jedna od najboljih stvari koje možemo sebi darovati. Drže nas otvorenog uma, čine obazrivijim u donošenju svakodnevnih i životnih odluka podjednako. Isto tako, navode nas da potražimo savet drugih, a ne samo da slušamo svoj “unutrašnji glas”. Imajući u vidu koristi koje imamo od ovakvog promišljanja sopstvenih uverenja i sistema vrednosti, postaju nam prijemčivije i one čuvene Sokratove reči: “Život koji ne promišljamo nije ni vredan da ga živimo”.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s