Vreme da se krene kući

Slika za oproštaj sa dragom Sanghamittom,
monahinjom iz Malezije i koleginicom sa studija.

Posle godinu i po dana master studija na Shan State Buddhist University u mestu Taunggyi, Shan pokrajina / Mjanmar, došlo je vreme da krenem kući. Vreme je brzo prošlo u predavanjima, čitanju i pisanju, tako da su osećanja pomešana. S jedne strane, zaželeh se kuće, a sa druge ovaj internacionalni univerzitet je zaista jedinstveno mesto u Mjanmaru, koje pruža priliku ne samo zaređenima, već i laicima za ozbiljne studije. Naime, naš dragi učitelj, poštovani Dhammasami je rešio da odstupi od tradicionalnog budističkog obrazovanja i u Mjanmar prenese sva dobra iskustva zapadnog načina edukacije koja je stekao studirajući i podučavajući na oksfordskom univerzitetu. A velika razlika je u tome što mjanmarska tradicija jako mnogo insistira na memorisanju tekstova, na vrlo uskoj specijalizaciji samo na budističke tekstove. Zato nije ni čudo da se ovde naročito cene oni koji se zovu Tipiṭakadhara, odnosno oni koji znaju ceo Pali kanon napamet (ili doslovno “onaj koji drži Tipitaku” [u malom prstu]). Ali, koliko god to postignuće izgledalo neverovatno, jer je to kao da znate napamet tekst obima recimo deset Biblija, meni se ipak više sviđa zapadni koncept koji uključuje važne elemente kritičkog razmišljanja, analiziranja, razumevanja i povezivanja informacija. Sve u svemu, onima koje budizam dublje zanima i imaju afiniteta ka njegovom sistematskom studiranju, preporučio bih da iskoriste ovu jedinstvenu šansu i apliciraju, jer su studije besplatne. Na Zapadu je mnogo interesovanja za budizam, ali i isto toliko njegovih površnih prikaza. Da ne govorim o jednostavno pogrešnim interpretacijama, tako da nam i u Srbiji i drugde treba mnogo onih koji će pisati o njemu na osnovu znanja i povezivanja informacija, a ne brzopletih impresija i urbane mitologije.

Dakle, reših da se pozdravim sa mojim kolegama i koleginicama i krenem nazad, domu svome. Što nije baš jednostavno, imajući u vidu globalni transportni poremećaj koji je izazvala epidemija. U prvom trenutku je tako dugačko putovanje izgledalo kao nemoguća misija. Ipak, posle dosta čekanja i truda onih koji su mi pomagali oko organizovanja, prekjuče sam napustio Taunggyi i krenuo za Yangon. U Mjanmaru je sada na snazi lockdown, jer je situacija sa kovidom vrlo ozbiljna, pa su jedini mogući prevoz kola. A pošto je zabranjeno kretanje iz jedne provincije u drugu, na granici sam morao da menjam kola. Tako su me predavali jedni drugima kao štafetu, da bih posle deset sati vožnje najzad stigao na krajnje odredište. Ali dobro, toliko sam se zaželeo kuće da je sve to bilo, što bi se reklo, mačiji kašalj 🙂

Na odredištu, u Oxford Buddha Vihari Yangon me je dočekao naš dragi prijatelj poštovani Uttara, monah koji je godinu dana proveo u našem manastiru u Čortanovcima. Bilo mi je drago da ga ponovo vidim i lepo smo se ispričali. Zanimale su ga vesti iz Srbije i kako se razvija naš manastir. A mene su zanimali njegovi dalji planovi i kada ćemo se ponovo videti u Srbiji. On je vrlo draga i dobronamerna osoba, tako da sam zaista uživao u njegovom društvu i predusretljivosti. I tako, pošto sam prespavao, u 9 uveče sam imao let. Ali opet zbog ove epidemije, on nije pravo ka Evropi, već što bi se reklo okolo, okolo, pa na mala vrata. Tako smo umesto na zapad, krenuli na istok, popreko preko cele Kine i posle 6 sati leta stigli do Seula (Južna Koreja). Verovali ili ne, to je bila jedina varijanta. No dobro, valjda je trebalo da vidim Tihi okean pre nego što ugledam Dunav. 😂

I evo me sada u Seulu, bazam po polupraznom aerodromu Inćeon, koji je ogroman i mogu misliti kako sve ovo izgleda kada radi punom parom. Sada su mnoge radnje i restorani zatvoreni, ali svejedno nađoh jedan, Food Nation se zove, da se malo okrepim, jer nisam 12 sati ništa stavio u usta. Uzeh nešto, ne pitajte me kako se zove jer je pisalo na korejskoj ćirilici, ali u svakom slučaju ovdašnja tradicionalna hrana, sa mnogo posudica i u svakoj malo nečega. Dobro, zrno po zrno i ispade lep ručak 🙂

Sad mi ostaje da sačekam preostalih 8 sati do sledeće etape tour the worlda. Ona će me dovesti do Istanbula. Sa Turcima imam sreće, jer umesto 24 sata, na aerodromu ću čekati zanemarljiva dva sata dok ne krenem put domovine. E sad mi je jedina preostala briga da zbog povećanja broja zaraženih kod nas u međuvremenu ne zatvore beogradski aerodrum, kao što se desilo u martu, pa nisam mogao da dođem. Ali valjda neću biti dva puta baksuz. Držite mi šipke 🤞

2 thoughts on “Vreme da se krene kući

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s