Budistička etika (6)

Odnosi među polovima. Budistički pogled na seksualnost.

Odnosi među polovima iz religijskog ugla i pitanje njihove ravnopravnosti pokrivaju čitav spektar pitanja na koja religija direktno ili indirektno utiče. Neka od njih su:

  • pristup religijskom učenju i praksama, kao i ohrabrenje da se to učenje praktikuje
  • predstave o duhovnom potencijalu muškaraca i žena
  • mogućnost zauzimanja posebnih religijskih uloga i hijerarhija među njima.
  • status i autoritet žene unutar porodice
  • jednakost pravnog statusa u pogledu posedovanja, nasleđivanja i razvoda
  • dostupnost za žene obrazovanja i drugih resursai ohrabrivanje da se oni koriste
  • prilike za rad i zarađivanje
  • prilike za učešće u političkom životu
  • istinska, opšta ravnopravnost, podržana dominantnom religijom ili kulturom.

Odgovori na ova pitanja u mnogome zavise od načina na koji svaka pojedinačna kultura konstruiše razlike između muškaraca i žena, koristeći biološke razlike kao osnovu za čitav set najrazličitijih očekivanja, obaveza i prava i generalno karakterisanje muškog i ženskog pola. U većini kultura svaka nejednakost zasnovana na razlici u polovina ide nauštrb žena, tako da se sva ova pitanja uglavnom fokusiraju na njihov status.

Rasprava koja se vodi oko svih ovih pitanja ponekad postane suviše dogmatična, isključiva. Ljudi su vrlo osetljivi kada su ove teme u pitanju. Zato, Iz budističke perspektive, ne bi trebalo smetnuti sa uma osnovnu stvar: da li određena ideja, stav ili praksa vodi ka povećanju ili smanjivanju – i za žene i za muškarce – takvih kvaliteta kao što su darežljivost, nevezivanje, smirenje, blagost, saosećanje, jasnoća uma, svesnost svojih mentalnih i fizičkih stanja, kao i njihovo razumevanje. Pri tome je cilj istinska dobrobiti za čoveka, prosuđivana na osnovu kriterijuma koji ne zavise od pola.

Pre nego što istražimo položaj žene u budizmu, vredi prvo ukazati da pošto se budizam razvijao tokom niza vekova, njegove razne forme su egzistirale u različitim kulturnim sredinama. Tako su na gledišta i ponašanje budista uticali ne samo budizam, već isto tako hinduizam ili konfučijanizam, kao i različita socijalna pravila ili tabui.

Žene u ranom hinduizmu

U vedskim himnama (1500-1000. pre n.e.), među mnoštvom muških, sreću se i nekoliko ženskih božanstava. Verovatno je i među njihovim sastavljačima i pevačima bila pokoja žena. No žene su najviše poštovane kao majke i odatle su crpele svoj socijalni autoritet. Kako se vedska religija razvijala, nastajala je nova vrsta tekstova brahmane (1000-700. pre n.e.), uputstva za izvođenje rituala prinošenja žrtve bogovima. Ritual je smatran glavnim sredstvom kontrole čitavog kosmosa. Ti rituali bili su vrlo kompleksni, a specijalisti koji će ih izvoditi morali su imati specijalno obrazovanje daleko od kuće. Za tu ulogu bili su podobni samo muški brahmanski potomci. Njihove sestre mogle su to znanje da steknu jedino od svojih očeva, ukoliko su ga ovi posedovali. Tako se smatralo da samo sin može da obavi pogrebnu ceremoniju za svog oca, uz pomoć koje će on dospeti u nebeski svet. Isto važi i za ritual koji treba da donese dobrobit muškim precima.

Postojali su takođe rituali kojima se sprečavalo rođenje devojčice, jer su kćeri sve do trenutka udaje često smatrane suvišnim teretom za porodicu. Na ženu se gledalo obično kao na „mašinu za rađanje“, potčinjenu kako mužu, tako i njegovim roditeljima. Kako su vremenom vedskom religijom počeli da dominiraju isključivo brahmanski sveštenici, status žene se dalje pogoršavao. Doduše, u upanišadama (700-200. pre n.e.) pominje se nekoliko žena veštih u filozofskim polemikama, kao što je Gārgī, ali je asketizam ipak smatran muškom teritorijom, a askete su često na žene gledali samo kao na iskušenje.

Krajem prvog milenijuma pre naše ere brahmani su razvili niz učenja koja regulišu život zajednice i ona su zapisana u knjigama koje su nazivane Dharma-šāstra. U njima vidimo da se status žene dalje pogoršava. Možda najuticajnija među tim religijskim tekstovima bio je Manu smṛti („Manuov zakonik“, oko 200 pre n.e.). U njemu se ženama zabranjuje da čak i čitaju/slušaju svete vedske tekstove. One takođe nem ogu da prinose žrtvu ili obavljaju druge rituale bez prisustva muškaraca. Iako se smatralo da ukazivanje počasti ženama čini božanstva zadovoljnim, kao i da domaćinstvo ne napreduje ukoliko i one nisu srećne, ipak se kaže da „žena nikada nije spremna da bude samostalna“, čak ni u sopstvenoj kući. Zato je mora štititi otac, zatim muž, a na kraju odrasli sinovi, što drugim rečima znači da im mora biti podređena. Žena treba da se pokorava svom mužu, čak i kad joj je neveran ili loše naravi. Na kraju, prema zakoniku, muž može da se razvede od žene, ali ne i žena od muža.

Budistički stav prema ženi

Svakako da je raširenost ovih ideja među brahmanskim sledbenicima uticala i na budiste, mada su im se oni tom uticaju odupirali u različitoj meri. Već samo insistiranje budizma na zakonu kamme umanjivalo je značaj sinova u okviru pogrebnog rituala. Sudbina pokojnika zavisila je od njegovih dela, a ne od ceremonije, a dobre želje onih koji ga ispraćaju imaju sekundarni značaj. Isto tako, budistička era počev od V veka pre n.e. Pa nadalje obeležena je većim poštovanjem za žene, koje su više posmatrane kao individue. Iz budističke perspektive nema razloga da se na rođenje kćerke gleda kao na nešto negativno. Kada je kralj Pasenadi bio razočaran što mu je kraljica Mallikā rodila kćerku, Buda mu upućuje ove reči (Mallikā sutta, SN 3:16):

“Žena, o gospodaru nad ljudima,
može se pokazati boljom od muškarca:
može biti mudra i čestita,
predana supruga, puna poštovanja za svekrvu.

Sin kojeg ona rađa
može postati heroj, o gospodaru nad zemljom,
Sin tako blagoslovene žene
može čak postati vladarem velikog sveta.”

Ovde vidimo kako Buda na vrlo vešt način kombinuje dve stvari. Ističe sposobnosti žene, koja može nadmašiti muškarca, ali u isto vreme teši kralja nadom da mu kći može roditi izvanrednog unuka! Ipak, rani budizam nije gledao na žene samo iz ugla braka i rađanja. U kanonu se javljaju i žene koje su neudate, a imaju važnu ulogu kao Budine sledbenice. Takav primer je recimo kurtizana Āmbapālī iz Vesālija, koja je poklonila imanje za budistički manastir. U Ekadhītu sutti (SN 17.17) kaže se kako nezaređena sledbenica treba da ohrabruje svoju kći da bude ista kao i najbolje Budine učenice, bilo da su svetovne ili monahinje.

Žene u Pali kanonu

Čitajući govore u Pali kanonu, možemo izvući sledeće zaključke u vezi sa jednakošću polova:

  1. Za Budu se kaže da se postigao probuđenje za dobrobit monaha, monahinja, muških i ženskih laičkih sledbenika i da bi podučio Dhammi sve ove četiri grupe ljudi.
  2. Vrline i nedostaci svake od ove četiri grupe direktno utiču na bujanje ili propadanje učenja i prakse u ovome svetu. Tako Saṇghu „osvetljavaju“ monah, monahinja, muški i ženski nezaređeni sledbenik koji je „usavršen u znanju, disciplinovan, samopouzdan… vežba u skladu sa Dhammom“. Ujedno, isti skup vrlina ili nedostataka vodi i muškarca i ženu ka nebeskom svetu ili ka paklu.
  3. Žene mogu imati iste duhovne kvalitete i ograničenja kao i muškarci.
  4. Monahinje mogu dostići isti nivo duhovnog razvoja kao i monasi.
  5. Posle probuđenja, Buda se zavetovao da neće umreti sve dok ne bude imao tako dobro obučene monahe i monahinje, muške i ženske nezaređene sledbenike koji su u stanju da podučavaju Dhammu: „Zli, neću ući u nibbānu sve dok moji nezaređeni sledbenici ne postanu plemeniti učenici koje su obučeni, uvežbani, vešti, učeni, znaju Dhammu napamet… Dakle, sve dok nisu u stanju da podučavaju ovo čudesno učenje.“ (MN 16.43)
  6. Buda je s podjednakim žarom podučavao i muškarce i žene, ne praveći razliku u učenju koje je izlagao. Ovo ne podrazumeva socijalnu jednakost, jer Budin glavni fokus nije bio na tim pitanjima. On nije bio nekakav socijalni reformator, kako se to ponekad predstavlja, već je reč o dostupnosti duhovnog puta za sve.

Žene arahanti

Buda je jednom prilikom nabrajao dostignuća svojih učenika i ustvrdio da je mnogo arahanta među monahinjama, kao što je među nezaređenim sledbenicama mnogo onih koje su dostigle tri niža stupnja probuđenja. O njegovim najistaknutijim monahinjama možemo čitati u komentaru za Anguttara nikāyu. Tu se govori o sledećim monahinjama i kvalitetima koji ih krase: Mahā-Pađāpatī Gotamī – Budina tetka i pomajka (prva po starešinstvu u redu monahinja); zatim Khema (velika mudrost); Uppalavaṇṇā, koja je bila silovana u šumi pošto je postala probuđena (monaška disciplina); Dhammadinnā (vešta u podučavanju Dhammi); Nandā (vešta u meditaciji); Soṇā (asketski napor); Sakulā (sposobnost duhovnog vida); Bhaddā Kuṇḍalakesā, pre nego što ju je Buda lično zaredio bila je vešti polemičar (brza u sticanju višeg znanja – abhiññā); Bhaddā-kapilānī (sećanje na prošle živote); za Bhaddā Kaććānu se kaže da je to nekadašnja Budina žena Yasodarā (ovladavanje višim znanjima – o njima videti u Govoru o plodovima asketskog života, DN 2.83 i dalje); Kisā Gotamī – Buda ju je izlečio od depresije zbog smrti deteta (asketska praksa nošenja grube odeće); Sigālamātā (oslobođena verom).

U mahajana budizmu prađñā-pāramitā ili usavršenost mudrosti se hvali kao „majka“ svih Buda. Naime, prađñā, koja je imenica ženskog roda baš kao i u srpskom mudrost, tumači se kao intuitivni oslobađajući uvid u prazninu ili nesupstancijalnost svih pojava, a najvažnija je ona iz koje proizlazi uverenje „ja jesam“. Kada je mudrost dovoljno razvijena, ona služi kao osnova za „rođenje“ stanja probuđenosti.

Počev od V veka, sve više ženskih svetih bića javlja se u mahajana tekstovima, a onda i u umetnosti. Tako recimo usavršenost mudrosti personifikuje ženski bodhisattva. Ta bića postaju naročito popularna u tantričkom budizmu, odnosno na Tibetu i Mongoliji. Naročito je važan lik Tārā, „Spasiteljica“, bodhisatva za koju se kaže da je majka svih Buda. Ima ukupno 21 formu, a zelena i bela Tārā su među najomiljenijim božanstvima na Tibetu, uvek spremna da pomogne i uteši one koji su u nevolji.

Počev od VIII veka u indijskim tantričkim tekstovima se svakom od mnogobrojnih nebeskih Buda i bodhisattvi dodaje i po jedna partnerka. Kod svakog od tih parova žensko je znano kao prađñā ili „mudrost“, a muškarac simbolizuje „prikladno sredstvo“ (upāya), prikladan postupak u određenoj situaciji, koji je moguć jedino kada postoji mudrost. Ideal je da svaki praktikant u sebi ujedini ta dva kvaliteta, koji tako ujedinjeni donose veliko blaženstvo probuđenja. Ovo jedinstvo u tibetanskoj umetnosti simbolizuje par svetih bića u seksualnom činu, znan kao yab-yum (na tibetanskom: otac-majka), što se čita kao primordijalno jedinstvo mudrosti i saosećanja. U nekim oblicima tantričke prakse nezaređeni sledbenici će se zaista u ono što se zove seksualna joga, na jedan kontrolisan način, kako bi manipulisali i transformisali seksualne energije kao sredstvo duhovnog razvoja.

Treće pravilo vrline

Prelazeći sada sa istorijskog na malo praktičniji deo izlaganja o seksualnosti, možemo reći da se seksualni čin na paliju naziva kāma ili methuna. Motivisan je erotskom željom i uključuje sve forme snošaja, seks bez faktičke penetracije, masturbaciju, međusobno milovanje, pa sve do voajerizma. S tim u vezi, treće od pet pravila morala, osnovnih pravila budističke etike, kaže da bi trebalo izbegavati zloupotrebu seksa (kāmesu miććhāćara). Šta to upotrebu (ćara) seksa (kāma) čini pogrešnom (miććhā)?

Jednom dok se obraćao grupi brahmana, Buda je rekao da seksualni odnos sa:
(1) ženskim osobama koje se još pod starateljstvom roditelja (maturakkhita, piturakkhita), to jest maloletne;
(2) zaštićene Dhammom (dhammarakkhita), monahinje ili one koje su uzele zavet celibata;
(3) udate (sassamika);
(4) izdržavaju kaznu (saparidanda), tj. zatvorenice i
(5) one koje su okićene vencima (malagunaparikkhitta), tj. verene jeste pogrešan (AN V.264).

Pošto je govorio muškarcima, Buda je govorio samo o seksualnim partnerkama. Da se obraćao ženama, svakako da bi i o njihovim muškim pandanima.

Suviše mlada devojka (pod 1) verovatno nema dovoljno zrelosti ili iskustva da načini zrelu odluku u vezi sa seksom, dok odnos sa 2, 3 i 5 uključuje u sebe kršenje datog zaveta i laganje.
Dalje, utamničena osoba može biti prisiljena da učini nešto što zapravo ne želi i otuda ne može da napravi istinski slobodan izbor. Iz ovoga je jasno da bilo kakav seks koji bi uključivao eksploataciju, prevaru i prisilu ili koji na bilo koji način nije dobrovoljan, predstavlja kršenje trećeg pravila. Iako se ovde ne pominje, upotreba ili pretnja fizičkom silom (tj. silovanje) da bi se neko primorao na seks, kao i odnos sa osobom koja je pijana ili mentalno poremećena bi se takođe kvalifikovao kao zloupotreba seksa.

Na osnovu svega što je ovde eksplicitno navedeno možemo zaključiti da, iz budističke perspektive, seks pre braka ili tokom menstruacije (zabranjen u hinduizmu i islamu), masturbacija, homoseksualnost, sa osobom niže kaste (zabranjen u hinduizmu) ili izražen seksualni apetit sami po sebi ne znače kršenje trećeg Pravila vrline, iako se doduše ne mogu ni hvaliti, jer su ili društveno neprihvatljivi ili ne doprinose duhovnom razvoju,

Kao što je to slučaj u mnogim društvima, pa i našem, seks je u drevnoj Indiji bio okružen mnoštvom sujeverja, ograničenja i tabua. Bramani su verovali da imati odnos sa svojom ženom dok je u drugom stanju znači uprljati fetus ili, ako doji, uprljati njezino mleko, a time i novorođenče. Oni su učili da je ispravno imati seks samo radi stvaranja poroda, ali ne i radi zadovoljstva (kama), radi zabave (dava) ili zadovoljenja čulne želje. Takođe su, kao što smo već pomenuli, verovali da je pogrešno imati odnos dok žena ima menstruaciju. Buda je doduše hvalio brahmane koji slede ovakva pravila, ne zato što se slagao sa njima, već zato što su bili dosledni u onome što su propovedali (AN 2:226). Nema, međutim, primera da je ikada podržavao bilo koje sujeverje vezano za seksualnost ili ga hvalio svojim učenicima. Drugo široko rasprostranjeno uverenje toga vremena bilo je da preterano uživanje u seksualnim zadovoljstvima može izazvati kašalj (kasa), astmu (sasa), bolove u zglobovima (daram) i slabije rasuđivanje (balaym, Đa. 6:295).

No, iako je seks normalan deo laičkog života, Buda je generalno imao loše mišljenje o njemu. Odbacivao ga je kao “seosku stvar” (gama dhamma, D.I,4), tj. kao prostu, nerafiniranu i profanu. Razumevao je da pojačana želja za čulnim zadovoljstvima (kamaććhanda) izaziva fizički i psihički nemir i da to skreće našu pažnju sa duhovnih aspiracija i ometa meditaciju. Od monaha i monahinja se, naravno, očekivalo da poštuju zavet celibata. Ali on je ohrabrivao je i ozbiljnije nezaređene sledbenike da ograniče svoje seksualno ponašanje ili da prihvate celibat (brahmaćariya). Ali ovde treba biti oprezan! Iskustva jednog broja monaha i monahinja pokazala su da uzimanje zaveta celibata, a da nismo spremni za to, jeste sve drugo samo ne korisno. Konstantna borba protiv i poricanje seksualne želje može stvoriti više problema nego što ih rešava, dakle može čak biti psihološki štetno.

Kako su to radili stari

Često za sebe mislimo da živimo u društvu velike seksualne slobode i eksperimentisanja, te da se u tom pogledu razlikujemo od ranijih generacija. Kratki pogled na budistička monaških pravila (Vinaya piṭaka) koja regulišu ispoljavanje seksualnosti pokazaće nam da ne postoji zapravo ništa novo kad je u pitanju seks; da je sve to bilo činjeno i ranije. Tako Vinaya piṭaka poznaje odnose sa životinjama, razne fetiše, incest, sodomija, nekrofilija, onda nešto što se zove froterizam i kategorizuje se kao poremećaj seksualnog ponašanja (seksualna stimulacija tako što na mestu gde je gužva, recimo u autobusu, dodirujemo ili trljamo deo tela o neku drugu osobu, koja nije ni svesna šta radimo) i nekoliko drugih tipova seksualnog ponašanja koje još nema svoj klinički naziv. Ona čak pominje i monaha koji je imao vrlo bliske odnose sa drvenom lutkom! (Vin. 2:35).

I ako ovo nije dovoljno da vas uveri kako nema ničeg novog pod kapom nebeskom, treba pročitati poglavlje Kama sutre o grubom seksu, grupnom seksu, seksualnim igračkama i provećavanju penisa. Premda je napisana mnogo vekova posle Bude (možda u IV veku naše ere), Kama sutra nam pomaže da steknemo predstavu o socijalnom kontekstu u kojem je nastao ranobudistički stav prema naglašenoj čulnosti, jednom od dva ekstrema koje Srednji put izbegava.

Celibat

Celibat (brahmaćariya) jeste praksa uzdržavanja od seksualnog odnosa. Budistički monasi i monahinje moraju poštovati zaveta celibata, baš kao i nezaređeni sledbenici u vreme kada se pridržavaju osam ili deset pravila morala.

Seks može da pruži ogromno zadovoljstvo i emocionalno zadovoljenje, ali takođe može da stimuliše prekomerno fantaziranje, intenzivnu požudu, frustraciju i fizičku i emocionalnu uznemirenost. Osobi koja nastoji da razvije mentalni mir i jasnoću putem meditacije on može predstavljati prepreku u vežbanju, te će možda odlučiti da ga minimalizuje time što će preći na celibat, barem za neko vreme.

Otuda, budizam zagovara celibat ne zbog toga što seks vidi kao nešto prljavo, životinjsko ili grešno, već iz čisto praktičnih razloga. Međutim, kao i sve religije u kojima se ljudi ohrabruju da isprobaju celibat, budizam je jednostran, jer naglašava probleme sa seksualnošću i prednosti celibata, ali nažalost ima malo toga da kaže o poteškožama uzrokovanim celibatom.

Prostitucija

Prostitucija je prodavanje sopstvenog tela za seksualne iskorišćavanje. Danas, kao i u drevnoj Indiji, ljudi prostituciju smatraju “najnižim načinom življenja” (antima-đīvaka, Mil.122). Pošto uključuje seks i razmenu novca, prostitucija se odnosi na treće pravilo vrline, na zloupotrenu seksa i isto tako na Budino učenje o ispravnom življenju (samma āđiva).

Pitanje prostitucije treba posmatrati imajući u vidu obe strane – onoga ko se prostituiše i mušteriju.
U prvoj grupi imamo (1) one koji su prisiljeni na prostituciju zbog siromaštva ili socijalne isključenosti i (2) one koji to rade svojom voljom, zato što to smatraju prikladnim i lakim načinom da se zaradi novac.

Prvi tip se u budističkim tekstovima naziva bludnik (vesiya) ili uličar (bandhakã), dok su drugi tip kurtizane (ganika ili nagarasobhini). Namera prvih je verovatno tek da prežive i otuda je kammički daleko manje negativna nego kod drugog tipa, čiji motiv može biti pohlepa, lenjost i pomanjkanje samopoštovanja. Prva grupa nije svojevoljno uključena u pogrešno življenje, dok druga sasvim očigledno jeste.

A šta je sa mušterijama?

Mušterije prvog tipa prostitutki sasvim izvesno krše i prvo i treće pravilo morala, jer seksualno eksploatišu drugu osobu, koristeći teške okolnosti u kojima se ona našla. Mušterije drugog tipa možda ne krše treće pravilo, ali teško da čine nešto što će im pomoći u duhovnom razvoju. Generalno govoreći, prostitucija jeste niska i ne hvale vredna aktivnost, tako da iskreni budisti sigurno neće u njoj učestvovati.

Homoseksualnost

Homoseksualnost je osećaj seksualne privlačnosti prema osobama istog, a ne suprotnog pola. Prema staroindijskim shvatanjima, homoseksualci su smatrani jednostavno “trećom prirodom” (tritiya prakti), pre nego izopačenima, devijantnima ili bolesnima. Sa svojim naglaskom na psihologiji, kao i povezanosti uzroka i posledice, budizam prosuđuje dela, uključujući i seksualni čin, prvenstveno na osnovu namere (ćetana) koja iza tih dela stoji, kao i rezultate koje ta dela donose.

Seksualni čin motivisan ljubavlju, uzajamnom saglasnošću i željom da se nežnost i ljubav daju i prime se smatra nečim pozitivnim, bez obzira na pol osoba koji su u taj odnos uključene. Otuda se homoseksualnost kao takva u budizmu ne smatra nečim nemoralnim, niti nečim što je protiv trećeg pravila vrline, mada se u tradicionalnim budističkim zemljama ovo ne razume uvek na pravi način .

Ukoliko homoseksulna osoba izbegava svođenje odnosa na puki seks, kako neki shvataju takozvanu “gay scenu”, i izgrađuje vezu na osnovu ljubavi prema drugoj osobi, tada ne postoji nijedan razlog zašto on ili ona ne može biti iskren praktikant i uživati blagoslove budističkog života.

Nijedan od zakonika tradicionalnih budističkih zemalja nije kriminalizovao homoseksualnost kao takvu, mada je naravno kažnjavano homoseksualno silovanje ili homoseksualni čin sa maloletnicima, baš kao što je to činjeno i sa heteroseksualcima. U većini budističkih zemalja danas, homoseksualnost se obično smatra neobičnom i nečim što pre zaslužuje podsmeh, nego kao nešto bolesno i zlo. Tajland, Laos, Kambodža, Vijetnam, Mongolija, Japan i Južna Koreja nemaju zakon protiv homoseksualnosti između odraslih osoba koje na to dobrovoljno pristaju. Homoseksualnost je zakonom zabranjena u Mjanmaru i na Šri Lanki, uglavnom zato što je njihov pravni sistem delom stvaran tokom kolonijalne ere, pod uticajem britanskog prava. Nedavno su na Šri Lanki kazne za homoseksualce još i pooštrene, kao (nedovoljno promišljen) odgovor na sve veći problem seks-turizma u zemlji.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s