Vatra

Kada u sebi negujemo mržnju, ne smemo zaboraviti da se mi u stvari tada igramo vatrom, bez obzira da li je reč o zamišljenoj ili stvarnoj nepravdi koja nam je učinjena. Ne znamo kad će iz te mržnje buknuti požar, koji će pre svih spržiti nas same. Ali ono što sasvim pouzdano znamo je da na potpuno ugašenom zgrarištu, kao ni u čoveku koji je znanjem iskorenio mržnju, požar ne može da bukne. Drži sebe na mestu sigurnosti, a ne opasnosti.

***

Ćup s blagom

Dobro delo mora uvek biti cilj sam po sebi, a ne sredstvo da dođemo do nečeg drugog, recimo tuđe zahvalnosti i pohvale. Dobro koje učinimo je najveća dragocenost i nagrada sama po sebi. Ono je popu životnog eliksira, jer nam bez dobra života u ljudskosti nema. Bez njega možda se činimo živima, ali smo više nalik živom mrtvacu. Veoma je važno da to razumemo. Bez tog uvida smo poput slepca što kada pronađe zakopano blago, izvadi zlato i baci ga u onu rupu, pa ushićen krene kući, sve diveći se običnom glinenom, pa još napuklom ćupu.



Nepovređivanje

PUN MESEC – 29. decembar 2020.

Za one što povređuju druga bića
ne može se reći da su dosegli

istinsku plemenitost. Jer oni koji to jesu,
pred svakim bićem svoj štap uklonili su.

Dhammapada, 270

Kada je jednom poverenje u mogućnost probuđenja čvrsto ustaljeno u našim srcima, spremni smo da olabavimo vezanost za ideju cilja i malo pažljivije se posvetimo stvarnosti oko sebe. To je trenutak da osetimo tlo pod nogama i napustimo maštanja o tome kakav bi život bio kada bismo dosegli slobodu. Ako se suviše jako držimo ideja o budućnosti, blokiramo svoju prijemčivost za ovde i sada. Uprkos težnji da se oslobodimo svega što je štetno i egoistično, možda povređujemo bića koja su kraj nas. Ideja negovanja nepovređivanja možda ne izgleda inspirativno koliko težnja ka slobodi, ali to može biti praksa koja nas približava istini.

Sa dobrim željama
ađan Munindo

Kako sebe pročistiti?

Otkriću ti jednu tajnu, vrlo bitnu ako pokušavaš da radiš na sebi na budistički način, a nisi sigurna odakle da kreneš. Izuzetno jasna uputstva za vežbanje sadržana su u Pali kanonu. Začkoljica je da su rezervisana samo za one koji Kanon čitaju. Nažalost, iz meni sasvim nerazumljivih razloga, mnogo je onih koji bi radije da čitaju tuđa prepričavanja Budinih reči i pouka iz istog tog kanona. Ali kao što često biva, ta prepričavanja su filtrirana kroz iskustvo i nazore onoga ko prepričava, proširena onim što on misli da je Buda hteo da kaže i otuda možda nisu uvek verna izvorniku. Zato je moj savet da se ipak držiš originala, njega prvo pročitaj, razmisli kako ga ti razumeš. To možda nije tako jednostavno u početku, ali kao u svemu, kako više čitaš, stvari će polako dolaziti na svoje mesto. Tek posle čitanja izvornika i promišljanja o pročitanom, možeš pogledati tuđa mišljenja i videti otkrivaju li neki ugao gledanja koji ti je promakao, a ipak je sadržan u originalnom tekstu.

Kao primer takvih jednostavnih, a nažalost često nepročitanih pouka navešću ovde jedan govor iz Zbirke brojčano grupisanih govora (Anguttara nikaya), koji govori o ključnom delu Budinog učenja, a to je viđenje istine (Dhamma) kao put ka pročišćenju uma od svega što ga drži zarobljenim. Kad čuješ „viđenje istine“ možda pomisliš kako se radi o ne znam kakvoj filozofiji, nečemu što je samo za posvećene i o čemu su od davnina naklapali manje-više nerazumljivo mnogi nazovi mudraci. Ali kada je u pitanju Buda, stvari su mnogo jednostavnije, sasvim obične. Zapravo toliko obične, da ih mi ni ne primećujemo i tu je najveći paradoks. Lupamo glavu o ne znam kakvim dalekim svetovima i komplikovanim istinama, dok nam se ona jednostavna, dostupna i spasonosna odvija pred nosom, a da je ni ne primetimo. Buda je o tome bezbroj puta govorio, ne tražeći da mu verujemo na reč, već da sami proverimo to što nas podučava. Zato je Dhammu, što znači istinu sveta u kojem živimo, nazivao „vidljivom ovde i sada“. Ali šta to konkretno znači, pitao ga je njegov zbunjeni sagovornik na sledeći način:

Onda jedan braman otide do Blaženoga. Kad je stigao, razmeni sa njim prijateljske pozdrave i sede sa strane. Sedeći tako sa strane, braman ovako reče Blaženome:

” ‘Vidljiva je Dhamma ovde i sada, vidljiva je Dhamma ovde i sada’, tako se kaže, gospodine. Na koji način je, gospodine, Dhamma vidljiva ovde i sada, neprolazna, svima dostupna, vodi do cilja, mudri treba da je razumeju svako za sebe?”

“U ovom slučaju, bramanu, ja ću ti uzvratiti pitanjem. A ti odgovori onako kako misliš da treba. Šta misliš, bramanu, kada u tebi strast postoji, da li ti jasno znaš: ‘U meni postoji strast’, a kada je nema, da li jasno znaš: ‘U meni nema strasti’?”

“Znam, gospodine.”

“Tako bi i trebalo, bramane, da kada u tebi postoji strast, ti jasno znaš: ‘U meni postoji strast, a kada je nema, da jasno znaš: ‘U meni nema strasti’. Na taj je način, bramane, Dhamma vidljiva ovde i sada, neprolazna, svima dostupna, vodi do cilja, mudri treba da je razumeju svako za sebe.”

Šta misliš, bramane, kada u tebi postoji mržnja… …kada u tebi postoji obmanutost… …kada u tebi postoji nečistoća izražena telom… kada u tebi postoji nečistoća izražena govorom… kada u tebi postoji nečistoća izražena mišlju, da li ti jasno znaš: ‘U meni postoji nečistoća izražena mišlju’, a kada je nema, da li jasno znaš: ‘U meni nema nečistoće izražene mišlju’?”

“Znam ,gospodine.”

“Tako bi i trebalo, bramane, da kada u tebi postoji nečistoća izražena mišlju, ti jasno znaš: ‘U meni postoji nečistoća izražena mišlju, a kada je nema, da jasno znaš: ‘U meni nema nečistoće izražene mišlju. Na isti je način, bramane, Dhamma vidljiva ovde i sada, neprolazna, svima dostupna, vodi do cilja, mudri je moraju razumeti svaki za sebe.”

Dakle, kada smo je uz pomoć postojane, stalno održavane pažnje jednom ugledali, istina nas vodi do krajnjeg cilja – oslobođenja. Kako? Večno pitanje. I opet, zaviri u Pali kanon, pa ćeš saznati, jer je odgovor ponovo krajnje jednostavan i logičan. Tako u Pitanjima kralja Milinde nailazimo na ovaj veoma instruktivan dijalog između kralja Milinde i budističkog monaha. Tema su dva glavna kvaliteta koja vode pročišćenju bića. Prvi, pažnju/svesnost smo već upoznali. Drugi je mudrost. Čemu služe i na koji način ih koristimo u paru? Evo šta kaže mudri Nagasena:

Kralj ovako reče: “Poštovani Nāgaseno, šta je karakteristika pažnje, šta je karakteristika mudrosti?”

„Karakteristika pažnje, veliki kralju, jeste obuhvatanje, presecanje je karakteristika mudrosti.”

„Kako je to obuhvatanje karakteristika pažnje, kako je presecanje karakteristika mudrosti? Daj mi neki primer.“

„Veliki kralju, znaš li šta su žetoci?“

„Da, poštovani gospodine, znam.“

„A kako to žetelac žanje ječam?“

„Tako što levom rukom uhvati snop, a desnom uzme srp i njime ga preseče.“

„Onako kako, veliki kralju, žetelac levom rukom uhvati snop, a desnom uzme srp i njime ga preseče, isto tako asketa svojom pažnjom obuhvati um, a mudrošću sve nečistoće u njemu preseče. Na taj način, veliki kralju, obuhvatanje jeste karakteristika misli, a presecanje jeste karakteristika mudrosti.“

“Mudro zboriš, Nāgaseno.”

Sad sve znamo. Održavajući pažnju, uočavamo „otrove“ koji mute naš um, percepciju, viđenje ljudi, stvari i situacija u kojima se nađemo. Zbog tog zamućenja ono što je ružno vidimo kao lepo, ono što je lepo čini nam se odbojnim. Ono što je za nas dobro vidimo kao teret, a ono što nas drži u ropstvu kao olakšanje i slobodu. Večna zbrka! Zato nam treba jasnoća uma. Nje nema bez uočavanja mržnje, strasti ili zavisti u veoma ranoj fazi, dok još nisu sasvim otrovale um. A naš glavni sistem za rano otkrivanje je upravo pažnja, svesnost, sabranost uma, prisustnost, sušta suprotnost našoj uobičajenoj rastresenosti. Kada nam taj sistem javi da stiže „oluja“ u vidu besa, automatski nas stavlja na sigurnu poziciju posmatrača, a ne učesnika i žrtve. Sa te pozicije deluje naša mudrost, koja nam kaže: „Stiže bes. Ništa strašno i ništa stvarno. Doći će i proći će. Jedino što treba da paziš je da, dok je na vrhuncu, ne uradiš neku glupost zbog koje ćeš posle žaliti“. I onda dolazak tog besa može čak biti i zabavan, poput predstave koju odgledamo u pozorištu. Pažnja i mudrost, naši glavni saveznici!

Dolazak do istine smirenjem, ne otkrovenjem

U Pali kanonu nailazimo na više Budinih razgovora sa asketom Vaććhagotom, koji je kasnije postao thera, starac, neko ko je razvio znanje o Dhammi. Ali pre nego što je to postao, Vaććha je bio vrlo radoznao i mučila su ga različita pitanja. Baš kao i nas same. Tako u jednom od tih sačuvanih razgovora, možda najpoznatijem (MN 72), on postavlja pitanje o enigmi koja i danas muči radoznale: „Ako probuđenje znači izlazak iz kruga preporađanja, gde u stvari Bude i ostala probuđena bića odlaze posle smrti?“. Evo kako je tekao ovaj vrlo instruktivan dijalog, koji nam jasno pokazuje dve stvari: 1. Ako želimo da dođemo do pravog odgovora, moramo dobro razmisliti na koji način formulišemo svoje pitanje i 2. Dolazak do pravog odgovora isto tako podrazumeva buđenje ne samo našeg logičkog, već i „nadlogičkog“, intuitivnog uma, onog osećaja za istinu krajnje stvarnosti koji dolazi sa stabilizovanjem svesnosti. Ali da čujemo šta nam kažu ova dva sagovornika:

„Kada je monahov um oslobođen, učitelju Gotama, gde se on ponovo javlja [posle smrti]?”
„Termin ‘ponovo se javlja’ nije dobar, Vaććha.”
„Onda se on ne pojavljuje, učitelju Gotama?”
„Termin ‘ne pojavljuje se’ nije dobar, Vaććha.”
„Onda se on i pojavljuje i ne pojavljuje, učitelju Gotama?”
„Termin ‘i pojavljuje i ne pojavljuje’ nije dobar, Vaććha.”
„Onda se on niti pojavljuje, niti ne pojavljuje, učitelju Gotama?”
„Termin ‘niti pojavljuje, niti ne pojavljuje’ nije dobar, Vaććha.”

Vaććhagottu ovi odgovori nisu odveli bliže istini, jer je još uvek u zamci svojih preubeđenja.

„Sada sam potpuno zbunjen, učitelju Gotama, sada sam u konfuziji, nestalo je sve ono veliko poverenje koje sam stekao u učitelja Gotamu kroz ranije razgovore.”

Na ovo Buda primenjuje svoj ili sokratovski, „babički“ metod porađanja istine kroz uvid samog sagovornika, a ne tako što će mu je servirati i reći: „Evo je pilula. Sad još samo da je progutaš i svi problemi rešeni!“:

„S razlogom si zbunjen, Vaććha, s razlogom si u konfuziji. Jer ovo učenje, Vaććha, jeste duboko, teško ga je sagledati i teško razumeti, mirno je ono i uzvišeno, nesaznatljivo pukim rezonovanjem, tanano, mudri treba da ga lično dožive. Teško ti je da ga razumeš, jer se držiš drugačijeg gledišta, prihvataš drugačije učenje, odobravaš drugačije učenje, drugačije sebe vežbaš i slediš drugog učitelja. Zato ću sad nešto da te pitam, Vaććha. A ti odgovori kako misliš da treba.

Šta misliš, Vaććha? Zamisli da pred tobom gori vatra. Da li bi znao: ‘Ovo je vatra što preda mnom gori?’”

„Znao bih, učitelju Gotama.”

„Ako bi te neko pitao, Vaććha: ‘Ta vatra što pred tobom gori, na osnovu čega ona gori?’ – kad bi te tako pitali, šta bi odgovorio?”

„Kad bi me tako pitali, učitelju Gotama, odgovorio bih: ‘Ova vatra što preda mnom gori, gori na osnovu trave i pruća.’”

„Ako bi onda ta vatra pred tobom bila ugašena, da li bi znao: ‘Ova vatra preda mnom je ugašena?’”

„Znao bih, učitelju Gotama.”

„A ako bi te neko pitao, Vaććha: ‘Pošto je ta vatra pred tobom ugašena, na koju stranu je otišla: na istok, zapad, sever ili na jug?’ – kad bi te tako pitali, šta bi odgovorio?”

„To pitanje nema smisla, učitelju Gotama. Vatra gori na osnovu goriva, koje je trava i granje. Kad je ono potrošeno, ako se ne doda novo gorivo, pošto više nema goriva, ona se smatra ugašenom.”

„Isto tako, Vaććha, i Tathāgata je napustio taj materijalni oblik pomoću kojeg bi onaj ko opisuje Tathāgatu mogao da ga opiše; sasekao ga u korenu, načinio poput palminog panja, uklonio ga, tako da se u budućnosti više ne može javiti. Tathāgatu više nije moguće poistovetiti s materijalnim oblikom, Vaććha, on je dubok, nemerljiv, nesaglediv poput okeana. Termin ‘ponovo se javlja’ nema smisla, termin ‘ne pojavljuje se’ nema smisla, termin ‘i pojavljuje se i ne pojavljuje se’ nema smisla, termin ‘niti se pojavljuje, niti se ne pojavljuje’ nema smisla.

Budizam u Mjanmaru

O ovoj temi sam pisao na blogu, ali bih sada želeo da vam skrenem pažnju na seriju predavanja o istoj toj temi. Serija započinje predavanjem pošt. Dhammasamija, koje daje generalnu sliku i namenjeno je, verujem, najširoj publici. Ostala predavanja su o posebnim temama i tiču se bogate budističke tradicije koja se pre svega ogleda u mnogobrojnim studijama pali jezika, razvijanju raznovrsnih i unikatnih metoda meditacije, kao i proučavanja abhidhamme, koja se u Mjanmaru smatra najvrednijim delom Pali kanona.

Ukoliko želite da pratite neko od ovih predavanja preko zooma, prijavite se preko ovog linka.

Budistička kosmologija (1)

Ovo je prvo u ciklusu predavanja o budističkoj kosmologiji. Govorimo o jednoj viziji sveta koja je nama strana, možda čudna, čak apsurdna. Govorimo o mitovima, neobičnim predelima i bićima, o njihovom mestu u ovome svetu. Ali neka nas neobičnost tih priča ne zavara. Sa jedne strane mi mitove, povesti i bajke odbacujemo kao nešto namenjeno deci, nešto ispod nivoa odraslih. Ali sa druge, u nama i dalje postoji ista ona žudnja za takvim pričama kakva je postojala u drevnim kulturama. Ta žudnja se odslikava u uspehu različitih junaka takozvane popularne kulture, knjiga i filmova kao što su Ratovi zvezda, Hari Poter, Gospodar prstenova itd. Zašto? Zato što nas, rekao bih, te priče čine potpunijim, celovitim, daju nam onaj eliksir života koji često nedostaje u našoj mehanicističkoj, naučno sterilizovanoj viziji kosmosa, sveta u kojem živimo.

Budistička kosmologija nije nastala tako što je neko seo i smislio čitavu konstrukciju. Ona je deo šire indijske tradicije, samo odsečak duge tradicije koja je nastajala tokom više od hiljadu godina pre Bude. Taj proces se naravno nastavio i posle njega. Sami budisti nisu tek preuzeli staro indijsko nasleđe, bez imalo promišljanja, već su pokušavali da ga kritički rastumače, prilagode svojim idejama. Jedan takav primer je reinterpretacija drevnog indijskog božanstva Indre, koji je u vedskom periodu bio na vrhu panteona. Bog ratnika, poput Zevsa ili Tora, povezan sa munjom. U budističkoj verziji on je dobio ime Sakka i umesto Purandara, „onaj koji razara gradove“, što je u Vedama bio epitet Indre, dobio je novi epitet, Purindada, „obilni darovatelj“. To je sasvim u skladu sa budističkim principom nenasilja.

Ova serija predavanja će se fokusirati na tri oblasti. Prva je mitska geografija sveta u kojem živimo, druga je hronologija njegovog nastanka, a treća su opisi i kategorizacija mnoštva bića koja ga nastanjuju.

Budistička koncepcija prostora

Prostor o kojem ovde govorimo jeste ono što se naziva samsara (saṃsāra), krug večnog nastajanja i nestajanja stvari i bića. Sve u njemu obeleženo je trima univerzalnim karakteristikama – nestalnost (anićća), nedovoljnost (dukkha) i praznina (anatta). Dakle, u njemu ne postoji mesto trajne sreće, samo privremene, i otuda je krajnji cilj budističke prakse ne neki nebeski svet, već izlazak iz kruga samsare, prestanak preporađanja unutar nje. O samsari Buda kaže:

Kraj Sāvatthija.
Tu Blaženi reče: “Samsara postoji još od neznanih vremena. Tačka početka nije vidljiva, ali ljudi opterećeni neznanjem i okovani žudnjom putuju iz jednog u drugi život. Nije lako pronaći biće koje u nekom trenutku nije bilo tvoja majka… biće koje u nekom trenutku nije bilo tvoj otac… tvoj brat… tvoja sestra… tvoj sin… tvoja kćer.

A zašto je to tako? Samsara postoji još od neznanih vremena. Tačka početka nije vidljiva, ali ljudi opterećeni neznanjem i okovani željom putuju iz jednog u drugi život. Toliko ste dugo, monasi, doživljavali patnju, bol i nesreću, punili groblja. I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama (sakhāra), dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni. (SN 15:14-19)

Ovaj i mnogi drugi slični citati pokazuju nam da problem samsare nije samo ličan. On je nerazdvojiv od prirode čitavog kosmosa. I do kje rešenje za patnju lično (ađđhatta, „interno“), patnja je sama po sebi univerzalna (bahiddha, „eksterno“). Možemo bez preterivanja reći da sva manifestovana stvarnost jeste u tom smislu disfunkcionalna. Zato je proučavanje kosmosa koje smo započeli ujedno i proučavanje prve plemenite istine, koja kaže da „postoji dukkha“. Buda nam je u svom prvom govoru dao u zadatak da razumemo istinu o dukkhi, a to znači da razumemo samsaru. Da bismo u tome upeli, moramo prvo da postavimo i opišemo fizičku pozornicu na kojoj se velika kosmička drama samsare odvija, onako kako su je drevni budisti videli.

Univerzum ili kosmos ima jedan centralni element – ćakkavāḷa. Složenica od ćakka = točak i vāḷa = ograđen prostor. Prevodimo je kao „svet, područje“, zamišljeno kao kružna ploča koju obrubljuje pojas planina. Takvih nastanjenih svetova, koji u sebe uključuju po jedno sunce, bezbroj je. Ovo liči na moderno shvatanje o bezbrojnim solarnim sistemima i galaksijama, koje su inače otkrivene tek 1930. Isto tako, do Kopernika je Zemlja u glavama Zapadnjaka bila jedinstveno mesto, u centru svemira i jedina nastanjena.

U Visuddgimaggi Buddhaghosa daje ovaj opis ćakkavāḷe:

“Prečnik ćakkavāḷe je 1.204.450 yođana. Obim joj je 3.610.035 yođana. Počiva na sloju zemlje debelom 240.000 yođana. On počiva na sloju vode debelom 480.000 yođana, a ovaj na sloju pare (nabhamugga) debelom 960.000 yođana.”

U sredini svake ćakkavale je planina Sineru, na sanskritu Sumeru ili Meru. Naziva se kraljem planina (pabbatarāđa), a opisuje se kao jedna od stvari koje su „moćne i jedinstvene“ (mahanto so ekoyeva).1 i Visoka je 84.000 yođana iznad vode (dva puta veća nego razdaljina između Zemlje i Meseca), a u nju uranja novih 84.000 yođana. Ima oblik strme, četvorostrane piramide, čija severna strana je od zlata, istočna od srebra, južna od dragulja (u komentarima se kaže da je to safir), a zapadna od kristala. Zraci koji se odbijaju od svake strane dopiru do kraja sveta i boje more i nebo na toj strani. Pošto je safir plav, otuda je more i nebo u našem svetu te boje. Na vrhu Sineru je plato, na kojem je smešten grad Tavatimsa deva, 10.000 yođana u prečniku.

Padine Sineru su delom šumovite i u nižim delovima raste simbali drvo. U tim šumama borave džinovske ptice supaṇṇe. U Vasubandhuovom spisu Abhidharmakośa se govori o četiri terase koje se nalaze na padinama Sineru planine, jedna od druge viša za po 10.000 yogana od nivoa mora. Na svakoj od njih žive određena bića. Na prvoj su yakkhe (sansk. yakṣa), a na poslednjoj četiri velika kralja i njihova svita. Ova planina se inače često koristi u poređenjima:

A Buda upita: „Monasi, šta mislite da je veće? Sineru, kralj među planinama, ili gomila odsedam kamičaka veličine pasulja?“ Monasi odgovoriše: „Poštovani gospodine, Sineru, kralj među planinama, jeste veća, a sa njom upoređena gomila kamičaka je beznačajna.“ – „Isto toliko je, monasi, za monaha koji je usavršen u viđenju i koji je načinio proboj ka istini beznačajna količina patnje koja mu je preostala u odnosu na količinu patnje koja je iza njega.“ (Dutiyapabbata sutta, SN 13.10)

Isto tako, kada je nešto nemoguće, onda se kaže da je to isto kao pokušavati da se uspnemo uz Sineru. Ili kada želi da s ekaže da je nečije poverenje u Budu i Dhammu čvrsto, za njega s ekaže da je nepomerivo poput planine Sineru itd. No makoliko ona bila velika i moćna, u svetu u kojem je sve prolazno, to važi i za planinu Sineru, za koju Buda kaže: „Sa pojavom sedmog sunca, ovu zemlju i Sineru, kralja među planinama, zahvati plamen, postanu buktinja, budu sprženi i nestanu. Tako su prolazne uslovljene tvorevine, tako nestabilne, tako nepouzdane.“ (Sattasūriya sutta, AN 7:66)

Za ljude koji su živeli u svetu čije je središte Sineru, ove reči su sigurno ostavljale vrlo snažan utisak i sliku prolaznosti. Kao mi danas kada govorimo o tome da će kosmos možda ponovo početi da se skuplja i vratiti u jednu tačku.

Sineru je ono što se u raznim mitologijama naziva osovina sveta, axis mundi. Nekada je ta osovina prikazana u obliku drveta, a nekada je to božanstvo koje drži nebo. Takav slučaj imamo recimo u egipatskoj kosmologiji, gde bog Šu stoji na Gebu, bogu zemlje i pridržava boginju neba Nut. Njegove ruke čine ka-znak, kao simbol kosmičke sile koja drži nebesa.

Čini se kao da su se stari Egipćani pribojavali da će se nebo sručiti na zemlju ukoliko ga nešto ne pridržava. Prema mitu, Nut i Geb i jesu prvobitno bili spojeni (pošto su brat i sestra, to je bio incestuozni spoj). A onda ih je bog Šu razdvojio zauvek. Ili ne baš zauvek.

Ko je čitao Bibliju u ovom egipatskom mitu prepoznaje pripovest iz prve glave Knjige postanja, gde isto tako Bog razdvaja vodu na dva dela i granica među njima je nebo. Strah od toga da će se voda neba sručiti na zemlju pokazao se kao opravdan, kada znamo priču o potopu, koja takođe postoji u više srednjoistočnih mitologija, recimo u onoj iz Mesopotamije.

No, da se vratimo budističkoj kosmologiji. Dakle, u centru sveta je planina Sineru.

Sineru je okružen sa sedam venaca nižih planina, a idući od centra ka spolja, njihova imena su Yugandhara, Īsadhara, Karavīka, Sudassana, Nemindhara, Vinataka i Assakaṇṇa. O njima se u budističkim tekstovima ne govori mnogo, sem da je svaki venac upola niži od prethodnog. Jedini koji se češće pominje je prvi venac planina, Yugandhara, jer se kaže da Sunce i Mesec kruže oko Sineru u visini koliko su visoki i vrhovi ovog venca. Između ovih sedam planinskih oblasti je po jedan okean, nazvan sīdantara ili među-okean, boravište moćnih zmijolikih bića po imenu nāga. Voda u njima je toliko rafinirana (sukhu) da ništa u njoj ne može da plovi, „čak ni pero paunovo“. Na osnovu toga jedno značenje pojma sīdantara se izvodi iz korena sīd-, iz kojeg je nastala reč sīdati = tonuti. No sīdā takođe znači „okean“. Valja napomenuti da se ovaj deo o sedam planina i sedam mora čini kao kasniji dodatak i da je prvobitno budistička kosmologija govorila o okeanu koji se jednostavno prostire od podnožja planine Sineru do kraja sveta.

Abhidharmakośa nabraja osam kvaliteta vode u sedam među-okeana. Njihove vode su hladne, bistre, prozračne, ukusne, slatke, nemaju miris i neškodljive su za grlo i stomak. Iz ovoga možemo zaključiti da se vode ne mešaju sa slanom vodom spoljašnjeg okeana koji okružuje Sineru i sedam planinskih venaca, a omeđen je spoljašnjim zidom od planina.

Taj veliki okean (mahāsamudda) stanište je mnoštva bića, od ogromnih morskih čudovišta, do onih najsitnijih. U njemu žive i asure, pošto su ih trideset trojica bacila niz Sineru planinu i oni su se mrtvi pijani otkotrljali pravo u okean. Odatle pokušavaju da povrate presto u svetu trideset trojice, koji su ranije zauzimali. Ovaj mit je sličan onom u grčkoj mitologiji o borbi stare i nove generacije bogova. Prvu čine Titani, na čelu sa Uranom i Gejom, a drugu božanstva koje predvodi Zevs. Urana je svrgnuo njegov sin Hronos, a ovoga kasnije Zevs.

U velikom oekanu nalaze se četiri ostrva ili kontinenta, na četiri strane sveta. To su Đambudīpa, 10.000 yođana široka i tu žive ljudska bića. Tu su zatim Aparagoyāna i Pubbavideha kontinent, koji su svaki 7.000 yođana široki i Uttarakuru sa 8.000 yođana. Svako od ovih ostrva/kontinenata je dalje okruženo sa pet hiljada malih ostrva, ali ostala tri ostrva nisu dostupna ljudima.

Čovečanstvo dakle živi na južnom od tih ostrva, Đambudipa, i to samo na njegovoj južnoj polovini. Severni deo je verovatno onaj gde su Himalaji (na paliju Himavā, Himavanta ili Himāćala ili „Postojbina snega“) kao nenaseljena teritorija. Đambudipa je opisana da je trougaonog oblika, pa se otuda čini da odgovara zapravo indijskom potkontinentu iliti tada znanom delu svetu koji je smatran središnjim. Kao što je za nas Evropljane Mediteran ili Sredozemno more smatrano središtem i zato i dobilo takvo ime.

Na svakom od četiri ostrva je i mitsko drvo (kažem mitsko jer je drvo važan simbol u mnogim mitologijama sveta) sa deblom obima 15 yođana i visokim 50 yođana. Na južnom kontinentu Đambudipi je đambu drvo, koje je danas identifikovano sa đamun drvetom koje raste do 30 metara i živi do 100 godina.

Na Aparagoyāna kontinentu je kadamba drvo, na Uttarakuruu je kapparukkha, a na Pubbavidehi je sirīsa drvo. Naravno, takvo sveto drveće je i u svetovima drugih bića, ne samo ljudskom. Tako u svetu asura postoji ćittapāṭali drvo, u svetu u kojem žive supaṇṇe (na padinama planine Sineru) raste simbali drvo, a tamo gde su Tāvatiṃsa deve dominira pāriććhattaka drvo. Svako od njih naravno ima svoju simboliku.

Iznad sveta ljudi, Đambudipe, izdižu se svetovi (sagga, „nebesa“) drugih bića koja nazivano deve („božanstva“), svetovi u kojima je kako se penjemo sve manje patnje. Ali i u njima je život prolazan, bića u njima ne ostaju večno, već se preporađaju kada iscrpe plod svojih dobrih dela u prethodnim životima. Na crtežu je prikazano takvih pet viših svetova, a ispoda Yama sveta su još dva: svet četiri kralja (Ćatummaharađika) na obroncima planine Sineru i svet trideset trojice (Tavatimsa) na samom njenom vrhu. Tako da je ukupno sedam sagga.

Kada na kraju pogledamo geografiju kosmosa koju smo do sada opisali, vidimo da je njena glavna karakteristika enormne dimenzije kojima baratamo. Tako recimo čitava ćakkavāḷa ima prečnik od oko 14 i po miliona kilometara, dok je po našem merenju prečnik Zemlje oko 13.000 kilometara. Druga karakteristika je simetričnost i harmoničnost celine. U središtu je Sineru i čitav plan sveta se simetrično širi u svim pravcima. Takođe, broj sedam je važan. Imamo sedam venaca planina i sedam mora između njih, takođe sedam nebeskih svetova. Simbolika broja sedam je bogata i u drugim sistemima širom sveta. Sedam dana u nedelji, sedam astroloških planeta (Mesec, Merkur, Venera, Sunce, Mars, Jupiter i Saturn), sedam čakri, sedam muzičkih nota itd.

Napomena

1 Ostale su Buda, okean, nebo, Sakka, Māra i Brahmā.

Sutta studije: Jarmovi

Budin put ili Dhamma opisuje se kao put oslobođenja. Ali oslobođenja od čega? U govoru Jarmovi (AN 4:10) Buda izlaže četiri vrste jarma kojih pokušavamo da se oslobodimo praktikujući Dhammu: jaram čulnih zadovoljstava, jaram postajanja, jaram gledišta i jaram neznanja.

U Budino vreme jaram je bio komad drveta pričvršćen oko vrata volova koji su vukli kola sa teretom. Reč jaram tako označava jednu vrstu ropstva, potčinjavanja, služenja, patnje.

U jarmu smo čulnih zadovoljstava kada neprestano trčimo za njima, pokušavajući da što više „dobijemo od života“ ili što je takođe česta formulacija „živimo život punim plućima“. Smišljamo strategije kako da se domognemo nečega iz čega ćemo isisati nektar kao pčela iz cveta i onda krenuti dalje. Do sledećeg cveta. Ali ta trka nema kraja. Pri tome, naš teret nisu sama zadovoljstva čula, već upravo iscrpljujući ritam te trke i vezanost za zadovoljstva. Ona su vrhovna vrednost za nas i spremni smo sve da učinimo da do njih dođemo. Da upotrebimo moralna, ali i nemoralna sredstva, to jest da naškodimo i sebi, a pogotovo drugima. Danas je veoma aktuelno zadovoljstvo mobilnih telefona. Ali oni sami nisu problem, već neprekidno gledanje u njih – ne možemo da odolimo a da malo-malo ne palimo mobilni i pogledamo ima li neka poruka, šta se događa u grupama čiji smo članovi ili ko je šta okačio i lajkovao/komentarisao na fejsbuku, instagramu ili tviteru. Tako telefon postaje naš jaram koji, gle čuda, sa radošću nosimo svuda sa sobom! (Ako ne verujete da vam je jaram, probajte da ga ostavljate kod kuće kada negde izlazite i posmatrajte šta se dešava.)

Drugi jaram je onaj postajanja ili „egzistencije“, kojim sebe okujemo kada bespogovorno verujemo u misli, priče i čitave romane koji se odvijaju u našoj glavi. Tako smo se, na primer, uživeli u priču koju sami sebi pričamo o poteškoćama koje imamo brinući se za stare roditelje. Prolazimo kroz tu pripovest bezbroj puta, uvek iznova, danima, mesecima, čak godinama. Postajemo glavni lik te priče i naša stvarnost postaje nešto drugo od onoga što zaista jeste. Umesto da živimo u sadašnjem trenutku, postojimo u svetu stalno ponavljanih misli, reči i slika. Tako većina nas, većinu vremena, živi u stanju postajanja nečeg drugog od onoga što zaista jesmo, u stanju fikcije.

Gledišta koja neupitno zastupamo su naš naredni jaram. I opet, problem nije toliko u samim tim gledištima – jednostavnim trenucima mišljenja – već mnogo više u grčevitom načinu na koji ih se držimo i branimo ih ako se neko usudi da ih dovede u pitanje. Znam, gledišta su sama po sebi takva, veoma „lepljiva“ po definiciji. A ta lepljivost se sastoji u tome što ih smatramo apsolutno ispravnima. Inače ih ne bi ni usvojili. Dakle, skoro pa začaran krug. I tako, možda smo sebe navikli da se držimo nekog negativnog, kritičkog gledišta u vezi sa doprinosom našeg kolege na poslu ili člana porodice. Gledamo ga kako dangubi, dok se mi „ubijamo“ od posla. Nabacili smo na sebe taj jaram, prevrćemo iste misli po glavi dan za danom, sve to tačke kada više nismo u stanju da čitavu situaciju vidimo na drugačiji način. Čak i ako ta osoba uradi nešto zaista izvanredno, vidimo jedino nedostatke. U našem zatvorenom svetu postajemo „privrženi gledištima, zaluđeni gledištima“, kako to u govoru kaže Buda.

Četvrti jaram jeste neznanje. Sa tim jarmom na leđima nalazimo se u stanju ne-razumevanja, blažene ignorancije, umesto u stanju otvorenosti uma kakvu vrednuje budistička tradicija. Ne obraćamo pažnju na svoja iskustva kao važan izvor informacija na osnovu kojih donosimo odluke o svom životu. Nismo sabrani, prisutni dok se život odvija pred našim očima. Nismo svesni načina na koji se oseća telo, recimo neprijatnosti i njegove ukočenosti dok satima sedimo pred ekranom kompjutera. Nismo svesni besa koji nadolazi u nama dok prijatelj izgovara neku primedbu na račun toga što smo upravo uradili. Nismo svesni nemira u sebi zbog onoga što mislimo da bi se moglo dogoditi, što ubeđujemo sebe da će se sigurno dogoditi (iako zapravo ne znamo to). Sputani jarmom neznanja ne obraćamo pažnju na iskustvo koje nam dolazi kroz naša čula: slike, zvukovi, ukusi, mirisi, telesne senzacije i mentalni sadržaji kakvi su misli i emocije. Slepi smo, nesvesni, usnuli.

Sa ta četiri jarma, nalik volovima što vuku pretovarena kola, „okovani smo lošim, štetnim stanjima koja nas prljaju“. U potpunoj smo vlasti žudnje, mržnje i obmanutosti, u stanju patnje i stresa. Ali za razliku od volovskog jarma, mi smo svoj sami sebi stavili oko vrata. Ključno je da to razumemo, jer tada shvatamo da smo u stanju i da ga sami skinemo. Kako?

Buda nam je bezbroj puta rekao da se sloboda zadobija mudrošću, uviđanjem istine. Samo ona nam omogućuje da „napustimo“ sva četiri jarma. U ovom govoru on nam sugeriše pet koraka kao način negovanja mudrosti. Tako što ćemo u odnosu na svaki jaram kontemplirati i razumeti nastanak, prestanak, zadovoljenje, opasnost i izlaz iz jarma.

Kada posmatramo nastanak, pažljivo istražujemo šta se događa u telu i umu kad počinjemo da bivamo vezani za određeni jaram – na primer, učimo da održavamo pažnju na svojim iskustvima dok se upuštamo u čulna zadovoljstva. I možda ćemo primetiti da se kada recimo odemo na internet i krenemo da surfujemo kroz razne sajtove, javlja poseban obrazac razmišljanja. Možda neka misao pokrene osećaj neodložnosti: „Uh, moram sad da vidim koje su najnovije vesti!“. Ili druga misao da odmah uzmemo telefon i nazovemo nekog prijatelja, iako smo se sa njim već čuli danas. Sa tom željom obično idu različite telesne senzacije, možda vibracije u grudima ili stomaku, unutrašnji trzaj kao da neko povlači konce lutke na uzicama. Dah postaje kraći i brži, možda je udah napet, jer se teško probija u stegnuti grudni koš. Slično ovome učimo da budemo pažljivi kada ulazimo u fazu postajanja. Kako se u nama razvija priča o teškom razgovoru sa detetom ili partnerom, možemo uočiti da nas tu dovode misli ispunjene strahom. Možda primećujemo usplahirenost koja raste, stezanje u grudima. Dah je postao oštar, neuravnotežen.

Kada smo svesni stanja tela i uma koje nas navodi da sami sebi stavimo jaram, tada smo u dobroj poziciji da sprečimo takvu nameru. Sa druge strane, kada smo poodmakli u procesu „podjarmljivanja“ izuzetno je teško zaustaviti se i krenuti na drugu stranu. Naše kretanje je sve više inercija, a sve manje naša svesna odluka. Pokušavamo da budemo svesni sva četiri jarma pre nego što nam postanu prevelika smetnja, jer to uvećava naše šanse da ih se oslobodimo. Kada napustimo opsesivno iskustvo recimo interneta, verovatno ćemo se suočiti sa osećajem gubitka, ali uočimo i osećaj olakšanja, jer više ne moramo da po ko zna koji put uzimamo mobilni ili uključujemo kompjuter. Fokusirajmo se na novo vreme koja time sebi darujemo i pokušajmo da ga iskoristimo da uradimo mnogo toga što već dugo odlažemo. Ili ga investirajmo u nešto što će koristi i nama i drugima. Pomoć ukućanima i susedima, fizičke vežbe ili samoobrazovanje, možda učenje jezika ili fizičko umesto virtuelno druženje sa onima koji nam toliko znače, a i mi njima.

Kada posmatramo nastanak i prestanak zadovoljstava čula, postajanja, gledišta i neznanja, stičemo uvid u prolaznu prirodu tih jarmova. Razumemo da oni nisu nezaobilazne komponente našeg iskustva, već je njihova priroda da dođu i odu. Nije naša sudbina da ostanemo njima okovani. Potrebno je samo da dovoljno snažno poželimo da ih se oslobodimo. Sa druge strane, uviđajući zadovoljenje nekog jarma, pokušavamo da sebi razjasnimo šta je tačno to što nas u njemu privlači. Šta nas gura u njega? Koja ideja ili priča stoji iza toga i pokreće nas? Jer svaki od tih jarmova ima neku privlačnost za nas i u stanju smo da je prepoznamo. Dok palimo televizor kako bismo gledali omiljenu emisiju, posmatramo anticipaciju zadovoljstva koja paralelno nastaje i osećaje u telu koji je prate. Dok kritikujemo nekog političara, svesni smo zadovoljstva koje se rađa iz tog osuđivanja i osećaja nadmoći. I opet, sa takvom svesnošću u mnogo smo boljoj situaciji da sebe oslobodimo nepotrebnog jarma. Razumemo da iako svaki od njih ima neku privlačnost, ona ujedno ima svoju cenu. Odgledali smo omiljenu emisiju, ali onda nastavili da vrtimo kanale, skačemo sa jednog na drugi, u očekivanju podjednako snažnog zadovoljenja. Na kraju, ostaje nam samo osećaj praznine, utrošenog vremena i nezadovoljstva kada to zadovoljenje ne nađemo.

Tu je trenutak kada nam je najlakše da uvidimo drugu stranu zadovoljenja, a to je patnja od nošenja jarma na leđima. Takođe je važno da uočimo kako kratkoročne, tako i dugoročne mane svojih jarmova. Ako nameravam da sledećih nekoliko sati provedem lutajući internetom, zapitam se kakav će to uticaj imati na mene? Ako sebi dopustim da me proguta priča o tome koliko ne volim svoj posao, u kakvo stanje će me to dovesti – moj um i telo, moj dan, moj život? Hoće li mi to pomoći ili odmoći u nameri da praktikujem Dhammu ili da pronađem sreću za sebe? Kada sebi redovno postavljamo ovakva pitanja i usmerimo pažnju na rezultate toga što radimo, postajemo prijemčiviji za dugoročne efekte jarmova u kojima smo.

I na kraju, oslonjeni na mudrost Dhamme, učimo gde je „izlaz“ iz jarma zadovoljstava čula, postajanja, gledišta i neznanja. Prvi od tih izlaza jeste sam dah. Kada grozničavo jurimo za zadovoljstvom, kada smo u kovitlacu misli, opsednuti svoji gledištima i stavovima, kada plutamo u „blaženom“ stanju ne-razumevanja, izlaz pronalazimo usmerivši svoj um ka fizičkoj senzaciji daha. U njemu nalazimo utočište, nešto za šta ćemo se uhvatiti. Tako sebe odvajamo od jarma i prepoznajemo kako je biti bez takvog tovara. Shvatamo da izlaz jeste moguć, da napuštanje nije samo prazna priča. Sloboda postaje stvarnost, a ne lepo upakovana bajka.

Naša sposobnost da otkrijemo izlaz u direktnoj je srazmeri sa time u kojoj meri smo u stanju da negujemo hlađenje strasti u odnosu na svaki od jarmova. Kada posle upornog posmatranja zaista uvidimo nastanak, prestanak, zadovoljenje, opasnost i izlaz, time se ujedno strast za jarmovima u nama hladi. A potpuna ohlađenost je i potpuna sloboda. Kada više nema strasti za njima, vrlo je lako da ih odložimo sa strane. Ne stavljamo više jaram na sebe. Ne stavljamo tovar na sebe. Slobodni smo.

Teološki razgovori

Sa velikim zadovoljstvom sam prihvatio poziv prof. Zorice Kuburić ispred Centra za empirijsko istraživanje religija u Novom Sadu da se uključim u njihove teološke razgovore i objasnim neke od postavki Budinog učenja. Dva nastavka ovog razgovora možete pogledati ovde i ovde.

Narednog petka nastavljamo razgovor o budizmu, a teme će ovoga puta čini se više biti okrenute praksi, to jest meditaciji.