Budistička kosmologija (1)

Ovo je prvo u ciklusu predavanja o budističkoj kosmologiji. Govorimo o jednoj viziji sveta koja je nama strana, možda čudna, čak apsurdna. Govorimo o mitovima, neobičnim predelima i bićima, o njihovom mestu u ovome svetu. Ali neka nas neobičnost tih priča ne zavara. Sa jedne strane mi mitove, povesti i bajke odbacujemo kao nešto namenjeno deci, nešto ispod nivoa odraslih. Ali sa druge, u nama i dalje postoji ista ona žudnja za takvim pričama kakva je postojala u drevnim kulturama. Ta žudnja se odslikava u uspehu različitih junaka takozvane popularne kulture, knjiga i filmova kao što su Ratovi zvezda, Hari Poter, Gospodar prstenova itd. Zašto? Zato što nas, rekao bih, te priče čine potpunijim, celovitim, daju nam onaj eliksir života koji često nedostaje u našoj mehanicističkoj, naučno sterilizovanoj viziji kosmosa, sveta u kojem živimo.

Budistička kosmologija nije nastala tako što je neko seo i smislio čitavu konstrukciju. Ona je deo šire indijske tradicije, samo odsečak duge tradicije koja je nastajala tokom više od hiljadu godina pre Bude. Taj proces se naravno nastavio i posle njega. Sami budisti nisu tek preuzeli staro indijsko nasleđe, bez imalo promišljanja, već su pokušavali da ga kritički rastumače, prilagode svojim idejama. Jedan takav primer je reinterpretacija drevnog indijskog božanstva Indre, koji je u vedskom periodu bio na vrhu panteona. Bog ratnika, poput Zevsa ili Tora, povezan sa munjom. U budističkoj verziji on je dobio ime Sakka i umesto Purandara, „onaj koji razara gradove“, što je u Vedama bio epitet Indre, dobio je novi epitet, Purindada, „obilni darovatelj“. To je sasvim u skladu sa budističkim principom nenasilja.

Ova serija predavanja će se fokusirati na tri oblasti. Prva je mitska geografija sveta u kojem živimo, druga je hronologija njegovog nastanka, a treća su opisi i kategorizacija mnoštva bića koja ga nastanjuju.

Budistička koncepcija prostora

Prostor o kojem ovde govorimo jeste ono što se naziva samsara (saṃsāra), krug večnog nastajanja i nestajanja stvari i bića. Sve u njemu obeleženo je trima univerzalnim karakteristikama – nestalnost (anićća), nedovoljnost (dukkha) i praznina (anatta). Dakle, u njemu ne postoji mesto trajne sreće, samo privremene, i otuda je krajnji cilj budističke prakse ne neki nebeski svet, već izlazak iz kruga samsare, prestanak preporađanja unutar nje. O samsari Buda kaže:

Kraj Sāvatthija.
Tu Blaženi reče: “Samsara postoji još od neznanih vremena. Tačka početka nije vidljiva, ali ljudi opterećeni neznanjem i okovani žudnjom putuju iz jednog u drugi život. Nije lako pronaći biće koje u nekom trenutku nije bilo tvoja majka… biće koje u nekom trenutku nije bilo tvoj otac… tvoj brat… tvoja sestra… tvoj sin… tvoja kćer.

A zašto je to tako? Samsara postoji još od neznanih vremena. Tačka početka nije vidljiva, ali ljudi opterećeni neznanjem i okovani željom putuju iz jednog u drugi život. Toliko ste dugo, monasi, doživljavali patnju, bol i nesreću, punili groblja. I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama (sakhāra), dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni. (SN 15:14-19)

Ovaj i mnogi drugi slični citati pokazuju nam da problem samsare nije samo ličan. On je nerazdvojiv od prirode čitavog kosmosa. I do kje rešenje za patnju lično (ađđhatta, „interno“), patnja je sama po sebi univerzalna (bahiddha, „eksterno“). Možemo bez preterivanja reći da sva manifestovana stvarnost jeste u tom smislu disfunkcionalna. Zato je proučavanje kosmosa koje smo započeli ujedno i proučavanje prve plemenite istine, koja kaže da „postoji dukkha“. Buda nam je u svom prvom govoru dao u zadatak da razumemo istinu o dukkhi, a to znači da razumemo samsaru. Da bismo u tome upeli, moramo prvo da postavimo i opišemo fizičku pozornicu na kojoj se velika kosmička drama samsare odvija, onako kako su je drevni budisti videli.

Univerzum ili kosmos ima jedan centralni element – ćakkavāḷa. Složenica od ćakka = točak i vāḷa = ograđen prostor. Prevodimo je kao „svet, područje“, zamišljeno kao kružna ploča koju obrubljuje pojas planina. Takvih nastanjenih svetova, koji u sebe uključuju po jedno sunce, bezbroj je. Ovo liči na moderno shvatanje o bezbrojnim solarnim sistemima i galaksijama, koje su inače otkrivene tek 1930. Isto tako, do Kopernika je Zemlja u glavama Zapadnjaka bila jedinstveno mesto, u centru svemira i jedina nastanjena.

U Visuddgimaggi Buddhaghosa daje ovaj opis ćakkavāḷe:

“Prečnik ćakkavāḷe je 1.204.450 yođana. Obim joj je 3.610.035 yođana. Počiva na sloju zemlje debelom 240.000 yođana. On počiva na sloju vode debelom 480.000 yođana, a ovaj na sloju pare (nabhamugga) debelom 960.000 yođana.”

U sredini svake ćakkavale je planina Sineru, na sanskritu Sumeru ili Meru. Naziva se kraljem planina (pabbatarāđa), a opisuje se kao jedna od stvari koje su „moćne i jedinstvene“ (mahanto so ekoyeva).1 i Visoka je 84.000 yođana iznad vode (dva puta veća nego razdaljina između Zemlje i Meseca), a u nju uranja novih 84.000 yođana. Ima oblik strme, četvorostrane piramide, čija severna strana je od zlata, istočna od srebra, južna od dragulja (u komentarima se kaže da je to safir), a zapadna od kristala. Zraci koji se odbijaju od svake strane dopiru do kraja sveta i boje more i nebo na toj strani. Pošto je safir plav, otuda je more i nebo u našem svetu te boje. Na vrhu Sineru je plato, na kojem je smešten grad Tavatimsa deva, 10.000 yođana u prečniku.

Padine Sineru su delom šumovite i u nižim delovima raste simbali drvo. U tim šumama borave džinovske ptice supaṇṇe. U Vasubandhuovom spisu Abhidharmakośa se govori o četiri terase koje se nalaze na padinama Sineru planine, jedna od druge viša za po 10.000 yogana od nivoa mora. Na svakoj od njih žive određena bića. Na prvoj su yakkhe (sansk. yakṣa), a na poslednjoj četiri velika kralja i njihova svita. Ova planina se inače često koristi u poređenjima:

A Buda upita: „Monasi, šta mislite da je veće? Sineru, kralj među planinama, ili gomila odsedam kamičaka veličine pasulja?“ Monasi odgovoriše: „Poštovani gospodine, Sineru, kralj među planinama, jeste veća, a sa njom upoređena gomila kamičaka je beznačajna.“ – „Isto toliko je, monasi, za monaha koji je usavršen u viđenju i koji je načinio proboj ka istini beznačajna količina patnje koja mu je preostala u odnosu na količinu patnje koja je iza njega.“ (Dutiyapabbata sutta, SN 13.10)

Isto tako, kada je nešto nemoguće, onda se kaže da je to isto kao pokušavati da se uspnemo uz Sineru. Ili kada želi da s ekaže da je nečije poverenje u Budu i Dhammu čvrsto, za njega s ekaže da je nepomerivo poput planine Sineru itd. No makoliko ona bila velika i moćna, u svetu u kojem je sve prolazno, to važi i za planinu Sineru, za koju Buda kaže: „Sa pojavom sedmog sunca, ovu zemlju i Sineru, kralja među planinama, zahvati plamen, postanu buktinja, budu sprženi i nestanu. Tako su prolazne uslovljene tvorevine, tako nestabilne, tako nepouzdane.“ (Sattasūriya sutta, AN 7:66)

Za ljude koji su živeli u svetu čije je središte Sineru, ove reči su sigurno ostavljale vrlo snažan utisak i sliku prolaznosti. Kao mi danas kada govorimo o tome da će kosmos možda ponovo početi da se skuplja i vratiti u jednu tačku.

Sineru je ono što se u raznim mitologijama naziva osovina sveta, axis mundi. Nekada je ta osovina prikazana u obliku drveta, a nekada je to božanstvo koje drži nebo. Takav slučaj imamo recimo u egipatskoj kosmologiji, gde bog Šu stoji na Gebu, bogu zemlje i pridržava boginju neba Nut. Njegove ruke čine ka-znak, kao simbol kosmičke sile koja drži nebesa.

Čini se kao da su se stari Egipćani pribojavali da će se nebo sručiti na zemlju ukoliko ga nešto ne pridržava. Prema mitu, Nut i Geb i jesu prvobitno bili spojeni (pošto su brat i sestra, to je bio incestuozni spoj). A onda ih je bog Šu razdvojio zauvek. Ili ne baš zauvek.

Ko je čitao Bibliju u ovom egipatskom mitu prepoznaje pripovest iz prve glave Knjige postanja, gde isto tako Bog razdvaja vodu na dva dela i granica među njima je nebo. Strah od toga da će se voda neba sručiti na zemlju pokazao se kao opravdan, kada znamo priču o potopu, koja takođe postoji u više srednjoistočnih mitologija, recimo u onoj iz Mesopotamije.

No, da se vratimo budističkoj kosmologiji. Dakle, u centru sveta je planina Sineru.

Sineru je okružen sa sedam venaca nižih planina, a idući od centra ka spolja, njihova imena su Yugandhara, Īsadhara, Karavīka, Sudassana, Nemindhara, Vinataka i Assakaṇṇa. O njima se u budističkim tekstovima ne govori mnogo, sem da je svaki venac upola niži od prethodnog. Jedini koji se češće pominje je prvi venac planina, Yugandhara, jer se kaže da Sunce i Mesec kruže oko Sineru u visini koliko su visoki i vrhovi ovog venca. Između ovih sedam planinskih oblasti je po jedan okean, nazvan sīdantara ili među-okean, boravište moćnih zmijolikih bića po imenu nāga. Voda u njima je toliko rafinirana (sukhu) da ništa u njoj ne može da plovi, „čak ni pero paunovo“. Na osnovu toga jedno značenje pojma sīdantara se izvodi iz korena sīd-, iz kojeg je nastala reč sīdati = tonuti. No sīdā takođe znači „okean“. Valja napomenuti da se ovaj deo o sedam planina i sedam mora čini kao kasniji dodatak i da je prvobitno budistička kosmologija govorila o okeanu koji se jednostavno prostire od podnožja planine Sineru do kraja sveta.

Abhidharmakośa nabraja osam kvaliteta vode u sedam među-okeana. Njihove vode su hladne, bistre, prozračne, ukusne, slatke, nemaju miris i neškodljive su za grlo i stomak. Iz ovoga možemo zaključiti da se vode ne mešaju sa slanom vodom spoljašnjeg okeana koji okružuje Sineru i sedam planinskih venaca, a omeđen je spoljašnjim zidom od planina.

Taj veliki okean (mahāsamudda) stanište je mnoštva bića, od ogromnih morskih čudovišta, do onih najsitnijih. U njemu žive i asure, pošto su ih trideset trojica bacila niz Sineru planinu i oni su se mrtvi pijani otkotrljali pravo u okean. Odatle pokušavaju da povrate presto u svetu trideset trojice, koji su ranije zauzimali. Ovaj mit je sličan onom u grčkoj mitologiji o borbi stare i nove generacije bogova. Prvu čine Titani, na čelu sa Uranom i Gejom, a drugu božanstva koje predvodi Zevs. Urana je svrgnuo njegov sin Hronos, a ovoga kasnije Zevs.

U velikom oekanu nalaze se četiri ostrva ili kontinenta, na četiri strane sveta. To su Đambudīpa, 10.000 yođana široka i tu žive ljudska bića. Tu su zatim Aparagoyāna i Pubbavideha kontinent, koji su svaki 7.000 yođana široki i Uttarakuru sa 8.000 yođana. Svako od ovih ostrva/kontinenata je dalje okruženo sa pet hiljada malih ostrva, ali ostala tri ostrva nisu dostupna ljudima.

Čovečanstvo dakle živi na južnom od tih ostrva, Đambudipa, i to samo na njegovoj južnoj polovini. Severni deo je verovatno onaj gde su Himalaji (na paliju Himavā, Himavanta ili Himāćala ili „Postojbina snega“) kao nenaseljena teritorija. Đambudipa je opisana da je trougaonog oblika, pa se otuda čini da odgovara zapravo indijskom potkontinentu iliti tada znanom delu svetu koji je smatran središnjim. Kao što je za nas Evropljane Mediteran ili Sredozemno more smatrano središtem i zato i dobilo takvo ime.

Na svakom od četiri ostrva je i mitsko drvo (kažem mitsko jer je drvo važan simbol u mnogim mitologijama sveta) sa deblom obima 15 yođana i visokim 50 yođana. Na južnom kontinentu Đambudipi je đambu drvo, koje je danas identifikovano sa đamun drvetom koje raste do 30 metara i živi do 100 godina.

Na Aparagoyāna kontinentu je kadamba drvo, na Uttarakuruu je kapparukkha, a na Pubbavidehi je sirīsa drvo. Naravno, takvo sveto drveće je i u svetovima drugih bića, ne samo ljudskom. Tako u svetu asura postoji ćittapāṭali drvo, u svetu u kojem žive supaṇṇe (na padinama planine Sineru) raste simbali drvo, a tamo gde su Tāvatiṃsa deve dominira pāriććhattaka drvo. Svako od njih naravno ima svoju simboliku.

Iznad sveta ljudi, Đambudipe, izdižu se svetovi (sagga, „nebesa“) drugih bića koja nazivano deve („božanstva“), svetovi u kojima je kako se penjemo sve manje patnje. Ali i u njima je život prolazan, bića u njima ne ostaju večno, već se preporađaju kada iscrpe plod svojih dobrih dela u prethodnim životima. Na crtežu je prikazano takvih pet viših svetova, a ispoda Yama sveta su još dva: svet četiri kralja (Ćatummaharađika) na obroncima planine Sineru i svet trideset trojice (Tavatimsa) na samom njenom vrhu. Tako da je ukupno sedam sagga.

Kada na kraju pogledamo geografiju kosmosa koju smo do sada opisali, vidimo da je njena glavna karakteristika enormne dimenzije kojima baratamo. Tako recimo čitava ćakkavāḷa ima prečnik od oko 14 i po miliona kilometara, dok je po našem merenju prečnik Zemlje oko 13.000 kilometara. Druga karakteristika je simetričnost i harmoničnost celine. U središtu je Sineru i čitav plan sveta se simetrično širi u svim pravcima. Takođe, broj sedam je važan. Imamo sedam venaca planina i sedam mora između njih, takođe sedam nebeskih svetova. Simbolika broja sedam je bogata i u drugim sistemima širom sveta. Sedam dana u nedelji, sedam astroloških planeta (Mesec, Merkur, Venera, Sunce, Mars, Jupiter i Saturn), sedam čakri, sedam muzičkih nota itd.

Napomena

1 Ostale su Buda, okean, nebo, Sakka, Māra i Brahmā.

2 thoughts on “Budistička kosmologija (1)

  1. Evo, da ostavim komentar i ovde. Valja reći da svaka budistička škola ima svoju kosmologiju, što je naravno sasvim razumljivo. Kako se Budino učenje dalje širilo i razvijalo tako se proširivala i kosmologija. Evo šta sam pročitao u Rečniku pojmova na sajtu Dijamantskog puta:

    “U budizmu postoje različite kosmologije. Hinajana, Mahajana, Kalačakra i Mahamudra imaju različite načine objašnjavanja i gledanja na svet. Sva ova objašnjenja su drugačija od stanovišta savremene astrofizike.
    ” U kosmologiji Hinajane (Teravade) postoji samo jedan svet – naš. U središtu sveta nalazi se planina Meru sa planinskim vencima i četiri glavna kontinenta koji okružuju ovu planinu. Južni kontinent ‘Džambu’ (Indija) je mesto na kome svi mi živimo. Drugi kontinenti su takodje naseljeni, ali Džambu je jedino mesto gde bića mogu da sazrevaju. Činjenjem dobrih dela, karma bića može biti ispunjena dobrim impresijama. Bez početka ili kraja karma bića stvara i uništava svet za svetom.
    ” U kosmologiji Mahajane struktura sveta (Meru, četiri glavna kontinenta) je istovetna svetu Hinajane. Ali ne postoji samo jedan svet, već bezbroj njih. Oni su uredjeni na hijerarhijski način. Svetovi nisu stvoreni samo karmom već takodje saosećanjem Buda i zavetima bodisatvi. Ni ovde nema početka u prostoru ili vremenu. Svetovi se stvaraju i uništavaju sve dok bića ne budu oslobodjena patnje cikličnog postojanja.
    ” Kosmologija Kalačakre sadrži neznatno drugačiji opis sveta. Ova kosmologija se bavi integracijom makrokozma i mikrokozma u koherentan sistem. Takodje sadrži i astrološki sistem.
    ” U Mahamudri, u stvari, i nema kosmologije. Govori se o ‘ne-kosmologiji’. U gore pomenutim kosmologijama karma je uzrok stvaranja i uništavanja svetova. Mahamudra definiše univerzum kao primordijalnu čistotu. Sve doživljeno je samo ekspresija čistog stanja uma.”

    Ne bih se složio s takvim uprošćavanjem “hinajanske” kosmologije jer su se teravada, sarvastivada, mulasarvastivada i još neke rane škole i podškole (spisak svih pravaca postoji i na engleskoj Vikipediji) razlikovale i po ovim pitanjima. (Interesantno je primetiti i da Tibetanski kanon sadrži više “hinajanskih” vinaja, a skoro sve škole su prihvatile onu sarvastivadinsku kao svoju. Kineski kanon u svim svojim verzijama i fragmentima takođe sadrži više vinaja, a većina pravaca sledi onu iz škole darmaguptaka.) Zanimljiv osvrt na mahajansku kosmologiju, uglavnom iz ugla škole tiantai, nalazi se i na stranici “Značenje gošoa u ničirenskom budizmu” na stranici Ničiren Ju (Nichiren Yu). Kao vađrajanska škola, šingon ima svoju kosmologiju, ali se uglavnom usredsređuje na Maha Vajroćanu, dok se čista zemlja oslanja isključivo na Amitabu, i to kao na nekakvo transcendentalno biće, ali sa značajnom razlikom od judeohrišćanske i islamske, pa i zoroastrijanske soteriologije i eshatologije. Možda biste se na ova i slična pitanja mogli osvrnuti u nastavku članka.

    Liked by 1 person

    1. Da, nisam siguran da je kosmologija theravada škole (hinajana je pežorativan izraz i ne treba ga koristiti) dobro opisana. Jer i u njoj postoji mnoštvo ćakkavala ili svetova, a ne samo jedan. I u svakom od njih se vremenom pojavljuje jedno probuđeno biće, Buda.

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s