Naša praksa

U čemu se sastoji naša praksa? Na ovo pitanje bi se moglo odgovoriti na različite načine. Jedan od onih koji se oslanjaju na Budine savete govori nam o velikoj vrednosti koju pridajemo razvijanju veštine da budemo svesni običnog, svakodnevnog, bilo da se radi o jedenju, pranju sudova, pranju zuba ili oblačenju. Sve su to jednostavne stvari, da jednostavnije ne mogu biti, ali one čine najveći deo života i otuda takva praksa čitav naš život čini ispunjenim pažnjom. Neupućenima se ovakvo vežbanje može učiniti banalnim, nerazumljivim ili nevažnim, ali mi koji smo ga duže praktikovali svesni smo koliko je vremenom postao dubok trag koji ono u nama ostavlja, na koliko bazičnom nivou nas ono transformiše. To je teško objasniti nekome ko je tek posmatrač ili puki znatiželjnik, zainteresovan samo za teorijsko razmatranje. Jer mi ovde govorimo, što bi rekao Veljačić, o praksi koja se ne da ni misliti ukoliko se u skladu sa njom ne živi. Ostajući pažljivi sa svojim svakodnevnim poslovima, obezbeđujemo sebi dragoceni kontinuitet svesnosti, prisutnosti za stvari kakve su u ovom trenutku, ali isto tako smo sopstveni um poštedeli onog beskrajnog, a tako iscrpljujućeg osciliranja iz budućnosti u prošlost i natrag, od sećanja do planova i natrag.

Rekoh „dragoceni kontinuitet“, jer samo uz njega možemo da napredujemo ka cilju koji smo odabrali. Ja sam, recimo, danas po prvi put pokušao da u drvetu izrezbarim nekakvu šaru. Iscrtao sam je na daščici i krenuo da malim dletima uklanjam višak materijala. Nikada to do sada nisam radio i moji prvi pokreti su bili neodlučni, oprezni, nevešti, moj um pun straha od toga na sebe i nehotice ne povredim, da ne uspem u tome što sam naumio. Ali kada nešto pokušamo, pogotovo po prvi put, naša pažnja je zaista na onome što radimo i malo-pomalo, po metodu pokušaja i pogreške, uvideo sam na koji način mogu lakše da presečem vlakna drveta, da napravim konture šare, a onda i da poravnam to što sam izdubio. Postepeno je šara počela da dobija svoj oblik, a ja sam postajao sve zadovoljniji.

Isti ovaj princip posmatranja, učenja i korišćenja naučenog primenljiv je naravno i na naš unutrašnji život. Isto kao sa rezbarenjem, potrebno je mnogo strpljivosti i odlučnosti da svoj um ispunjen strahom pretvorimo u smiren um. I kao što sam svoj duborezački pokušaj započeo time što sam prvo poređao dleta koja imam i dobro im zagledao oštrice, kako bih znao koje za šta mogu da upotrebim, isto tako prvo pravimo inventar svog unutrašnjeg sveta. To je ono što se ponekad u instrukcijama naziva „imenovanje“. Tako, recimo, usisavam stan i žurim da to što pre završim, kako bih mogao da radim nešto što mnogo više volim. Recimo pisanje za ovaj blog. Pri tome stanje svog uma mogu označiti kao: „u žurbi“. Davanje naziva mentalnom stanju u kojem smo je vrlo jednostavna vežba, ali mi pomaže da budem svesniji onoga što se u mojoj glavi događa. I čim sam prilepio etiketu, već mi to stanje uma postaje mnogo realnije, opipljivije. Ukoliko nikada ne osvestim frustraciju, strah, bes ili šta god drugo da osećam, tada nikada ne dobijam priliku da uradim nešto sa time. A ako ništa ne uradim, taj nezvani gost će ostati zauvek, od gosta se vremenom pretvoriti u domaćina, razbaškariti se, a mene sabiti u špajz. Je li onda čudno što tako često osetimo teskobu, stešnjenost, bes i razočaranje?

Dakle, postati svestan tog unutrašnjeg sveta je važan deo naše prakse. Koliko puta smo do sada osetili frustraciju, ali nismo bili u stanju da pogled skrenemo sa objekta frustracije izvan nas na to što se odigrava u nama. I tako smo nastavili da budemo frustrirani, a da se uopšte nismo probudili za to stranje. U ovom slučaju buđenje bi bilo reći samome sebi: „Ovo je frustracija. To je upravo ovakav osećaj.“ Budimo se za osećaj, memorišemo njegove karakteristike, da bismo ga kasnije još lakše prepoznali. Budimo se i za to kako ga telo doživljava. Kao grčenje, treperenje, vrelinu… i u kom tačno delu tela se to odigrava. Sve ovo nas stavlja pre u poziciju objektivnog posmatrača, umesto strastvenog učesnika u događaju. Iako je frustracija još uvek tu, odsustvo zaslepljenosti nam dopušta da uložimo napor u pravcu transformisanja tog štetnog mentalnog stanja u neko korisnije, umesto da ga nesvesno sledimo i zbog svojih nepromišljenih reakcija još više tonemo u živi pesak negativne emocije.

Sve u svemu, naša praksa je vrlo jednostavna, što ne znači da je laka. Sa svakom negativnom emocijom ili mišlju koja se javi, prvo što uradimo je da ih postanemo svesni, umesto da se u njima izgubimo. Što ranije opazimo nezvanog gosta, to bolje. Dalje, tu svesnost koristimo da bismo gosta što bolje razumeli, odakle je došao i kuda želi da nas povede. To znanje se naziva mudrost. Zato što nas stavlja u privilegovanu poziciju da možemo da biramo na koji način ćemo reagovati na to što se događa pred našim očima. Za pravljenje dobrog izbora zaista nam je potrebna mudrost. A dobar izbor uvek znači slediti onu opciju koja neće doneti nepotrebnu patnju ni nama ni drugima. Naglasak je ovde na reči „nepotrebna“, jer ne treba zaboraviti da je u krugu samsare patnja neizbežna. Ali zašto je mi svojom voljom uvećavamo, to je velika, ali ne i nerešiva misterija.


Živeti mudro

PUN MESEC – četvrtak, 28. januar 2021.

Srećan je onaj ko, jasnoga uma,
nađe radost u Istini.
Mudraca uvek ushićuje Dhamma
što je podučavaju plemeniti.

Dhammapada, 79.

Svi smo mi, barem teorijski, svesni da je zaokupljenost samim sobom stanje koje treba izbegavati. Međutim, jesmo li ikada istraživati kako i zašto je u stvari to toliko opasno? To što nazivamo „sopstvo“ nije nešto sa čime smo se rodili. Zapravo, ljudskom biću treba otprilike sedam godina da bi razvilo taj čvrst osećaj individualnosti. Taj osećaj „sopstva“ takođe nije nešto što je bezbedno. Možda bi se moglo opisati kao jedan dinamičan proces sačinjen od različitih obrazaca misaone i emocionalne aktivnosti. Pokušavati da nađemo sigurnost za sebe tako što ćemo se fokusirati na nešto što je samo po sebi nesigurno nema baš mnogo smisla. Mnogi koji praktikuju meditaciju znaju za osećaj mirnoće i vedrine koji postoji čak i kada se utiša dobar deo aktivnosti koju smatramo delom tog „ja“. Otkrivaju da oni sami nisu nestali samo zato što je taj grubi nivo mišljenja i emocija nestao. Još uvek postoji osećaj „znanja“. Sigurno da bi fokusiranje na to „znanje“ bio jedan mudriji način življenja.

Sa dobrim željama
ađan Munindo

Nazadovanje

Ovako sam čuo.1 Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. A kada je noć već poodmakla, jedno božanstvo nenadmašnog sjaja, obasjavši čitav Đetin gaj, dođe do Blaženoga, s poštovanjem ga pozdravi i stade sa strane. Stojeći tako, ono se stihovima obrati Blaženome:

91. „Postavljamo pitanje Gotami
o čoveku koji nazaduje.
Dođosmo da od Blaženog saznamo:
zbog čega neko nazaduje?”

92. „Lako je znati zašto neko napreduje,
lako je znati zašto neko nazaduje.
U kome ljubavi za Dhammu ima, napreduje;
ko mržnju za Dhammu gaji, nazaduje.”

93. „Zaista tako i mi razumemo:
to je prvi slučaj nazadovanja.
Neka nam sada Blaženi kaže
i drugi razlog zašto neko nazaduje.”

94. „Nemoralni su mu dragi,
među čestitima radost ne nalazi;
odobrava učenje rđavih:
to je još jedan uzrok nazadovanja.”

95. „Zaista tako i mi razumemo:
to je drugi slučaj nazadovanja.
Neka nam sada Blaženi kaže
i treći razlog zašto neko nazaduje.”

96. „Ko god mnogo voli da spava,
uživa u brbljanju, bez poleta je i lenj,
lako besom biva osvojen:
to je još jedan uzrok nazadovanja.”

97. „Zaista tako i mi razumemo:
to je treći slučaj nazadovanja.
Neka nam sada Blaženi kaže
i četvrti razlog zašto neko nazaduje.”

98. „Ko majku i oca svoga
kada ih mladost napusti, ostarele,
iako imućan ne pomaže:
to je još jedan uzrok nazadovanja.”

99. „Zaista tako i mi razumemo:
to je četvrti slučaj nazadovanja.
Neka nam sada Blaženi kaže
i peti razlog zašto neko nazaduje.”

100. „Ko brahmana, asketu
ili nekog drugog duhovnika
lažima svojim obmanjuje:
to je još jedan uzrok nazadovanja.”

101. „Zaista tako i mi razumemo:
to je peti slučaj nazadovanja.
Neka nam sada Blaženi kaže
i šesti razlog zašto neko nazaduje.”

102. „Onaj ko ima imetak velik,
zlato u riznici, dobru hranu na stolu,
ali sve to samo za sebe čuva:
to je još jedan uzrok nazadovanja.”

103. „Zaista tako i mi razumemo:
to je šesti slučaj nazadovanja.
Neka nam sada Blaženi kaže
i sedmi razlog zašto neko nazaduje.”

104. „Čovek gord zbog statusa svog,
nadmen zbog bogatstva i porekla svog,
a prezira pun prema ljudima oko sebe:
to je još jedan uzrok nazadovanja.”

105. „Zaista tako i mi razumemo:
to je sedmi slučaj nazadovanja.
Neka nam sada Blaženi kaže
i osmi razlog zašto neko nazaduje.”

106. „Ko bludnik je, pijanica,
ko sa lukavim kockarima
protraći sve što do tada zaradio je:
to je još jedan uzrok nazadovanja.”

107. „Zaista tako i mi razumemo:
to je osmi slučaj nazadovanja.
Neka nam sada Blaženi kaže
i deveti razlog zašto neko nazaduje.”

108. „Ko je nezadovoljan sopstvenom ženom,
te ga viđaju sa bludnicama,
viđaju ga sa ženama tuđim:
to je još jedan uzrok nazadovanja.”

109. „Zaista tako i mi razumemo:
to je deveti slučaj nazadovanja.
Neka nam sada Blaženi kaže
i deseti razlog zašto neko nazaduje.”

110. „Kad čovek u poodmaklim godinama
oženi devojku s grudima poput timbaru ploda,2
te od ljubomore ne može da spava:
to je još jedan uzrok nazadovanja.”

111. „Zaista tako i mi razumemo:
to je deseti slučaj nazadovanja.
Neka nam sada Blaženi kaže
i jedanaesti razlog zašto neko nazaduje.”

112. „Ko u službu primi ženu
odanu piću, veliku rasipnicu,
ili muškarca sličnih sklonosti:
to je još jedan uzrok nazadovanja.”

113. „Zaista tako i mi razumemo:
to je jedanaesti slučaj nazadovanja.
Neka nam sada Blaženi kaže
i dvanaesti razlog zašto neko nazaduje.”

114. „Ko je skromnog imetka, a ogromnih želja,
među plemstvom rođen,
te zato za kraljevskom vlašću žudi:
to je još jedan uzrok nazadovanja.

115. Ali mudrac koji sva ova
nazadovanja u svetu prozre,
taj plemeniti, uvidom obdareni,
u svetu sreće preporađa se.”

Parābhava sutta, Sn, 1:6


1 Dok Mangala sutta, Sn 2:4, objašnjava način života koji vodi napretku i sreći, Parābhava sutta je nadopunjuje ukazujući na uzroke nazadovanja. Onaj ko sebi dopusti da bude uprljan ovakvim prekora vrednim ponašanjem, sam sebi zatvara put ka moralnom i duhovnom napretku i ujedno unižava sve ono što je plemenito i ljudsko u čoveku. Ali onaj ko motri na ove opasnosti, otvara sebi put ka svih onih trideset osam blagoslova (mangala) za koje je sposobna ljudska priroda.

2 Diospyros malabarica, vrsta voćke iz porodice ebanovki (Ebenaceae), sa žutim okruglim plodovima. Pominje se pod imenima timbaru, tiṇḍuka ili timbarūsaka. Drvo je zimzeleno, srednje veličine, a plodovi su mu pravilnog okruglog oblika, prekriveni finim, ružičastim dlačicama. It semena se dobija ulje koje se koristi u lečenju dizenetrije. I na drugim mestima se u Kanonu, na primer u Đataka, VI 457, idealne ženske grudi upoređuju sa plodovima timbaru drveta.

Vakcina

Dobro. I tu sam dilemu razrešio. Prekjuče bio na nadležnom mestu i vakcinisao se. Iznenadio me je red ispred Novosadskog sajma od nekih stotinak ljudi. Još više me iznenadilo, ali i obradovalo, da nisu svi bili seniori, već i sredovečni i omladina. Inače, organizacija za srpske standarde odlična, ljudi strpljivi i za otprilike sat vremena sam i ja došao na red. Na meniju je bila kineska vakcina, što mi je sasvim odgovaralo, jer sam kod prijavljivanja naveo da mi je svejedno koju od tri ponuđene ću primiti. Slušajući različite virusologe, imunologe, epidemiologe i druge -loge sam stekao uverenje da su sve pouzdane. Dalje, sestra je imala laku ruku, pa bocu nisam ni osetio i tako postadoh srećni vlasnik uverenja o vakcinaciji. Više od tog papira mi znači da ću kada za tri nedelje dobijem još jednu dozu biti u velikoj meri zaštićen.

Zaštićen od čega? Ne toliko od toga da budem zaražen virusom, već da se od njega ne razbolim ako i budem zaražen. Da moj organizam zna kako da sa njim izađe na kraj, jer je samo pitanje vremena kada ću se ukrstiti sa nekim ko jeste zaražen i ko će mi virus preneti. Sem toga, vidimo da je doduše smrtnost kod obolelih relativno mala, ne veća od 2%, ali što je mnogo gore, to je da virus može da napravi tešku havariju u našem organizmu, ošteti nam organe i ostavi nas takoreći trajnim invalidima. Zato i pored saveta mnogobrojnih tviter i fejsbuk eksperata, nisam hteo da se kockam. Neželjene posledice vakcina, ako ih ima, neuporedivo su manje od havarije koju virus može da nam napravi. Zato za mene nije bilo dileme. To je kao kad treba da odlučim da li ću, recimo, da odem kod zubara i istrpim neprijatno struganje ili ću ostaviti da mi zub i dalje trune u ustima.

Eto to sam hteo da ovog jutra podelim sa vama. Odluku sam doneo posle malo vaganja, jer nije lako odlučiti o nečemo o čemu ne znamo mnogo. Zato sam se odlučio za put kojim i inače obično idemo. Ako treba da popravim kompjuter, odnesem ga u servis za kompjutere, ne u frizerski salon. Kada je trebalo da operišem žuč, obratio sam se hirurgu, ne nesvršenom studentu sociologije. Kada sam razmišljao da li da se vakcinišem ili ne, saslušao sam šta o tome imaju da kažu specijalisti, recimo ovako nešto:

Priznajem, grešan sam, nisam obratio pažnju šta o vakcinaciji kaže neki samozvani lajfkouč sa jutjuba. Ne znam ni sam zašto, ali mi se to činilo nekako irelevantno. Jesam li pri tome bio u pravu ili nisam pokazaće vreme. Kao što će vreme pokazati i da li je naš čortanovački mesar u pravu kad kaže da mi se od vegetariajnstva suši mozak. Ostaje mi da se nadam da će braća Kinezi i za to uskoro pronaći vakcinu. Inače, spasa mi nema.

Kakvih asketa ima?

83. „Pitam mudraca s obiljem znanja,” (reče kovač Ćunda),
„Budu, gospodara Dhamme, oslobođenog žudnje,
prvog među ljudima, najplemenitijeg među učiteljima;
koliko vrsta asketa ima na ovome svetu? Za odgovor molim.”

84. „Ćunda, četiri su vrste asketa, pete nema, (reče Blaženi.)
„Objasniću ti svakog ponaosob, kad me već pitaš:
znalac puta,1 zatim sledi učitelj puta,
zatim onaj koji na putu živi i onaj koji ga kalja.”

85. „Koga Bude nazivaju znalcem puta?” (reče kovač Ćunda).
„Kako se postaje nenadmašni učitelj puta?
Kažite mi o onome ko na putu živi
i potom objasnite toga ko taj put prlja.”

86. „Ko prevladao je sumnju, strele u sebi iščupao,
ko se nibbāni raduje, neokrznut pohlepom,
vodič ovoga sveta, zajedno sa božanstvima u njemu:
za takvog pravednika Bude kažu da je znalac puta.

87. Onaj ko, znajući u ovom svetu najbolje kao najbolje,
objašnjava i razlaže učenje upravo na ovom mestu,
takav utihnuli mudrac, sumnji iskorenitelj, bez strasti,
jeste drugi među monasima, njega zovu učiteljem puta.

88. A onaj ko, u skladu s dobro izloženom Dhammom,
živi na putu potpuno obuzdan, zaista sabran,
ko se priklanja neporočnim načinima vrline, njega,
trećeg među monasima, zovu onim ko na putu živi.

89. A neko samo nalik na druge ispravnih dela,
nametljivac, uništitelj časti porodica, drznik,
nemaran, lažljiv, neobuzdani brbljivac, takav
prerušen u monaha ide unaokolo i tako prlja put.

90. Ali kada domaćin dobro upućen, mudar,
plemeniti učenik, svakog od njih prozre,
i pošto zna: ‘Svi oni nisu poput njega’,
kad to uvidi, on ne gubi poverenje.
Jer kako se uprljani i neuprljani, čisti i nečisti,
jednakima smatrati mogu?”

(Ćunda sutta, Sutta nipāta 1:5)


Fusnota

1 Maggađina. Komentar ovu vrstu asketa opisuje na sledeći način: „Onaj ko se oslobodio svih nečistoća uz pomoć puta se naziva pobednikom puta“. Međutim, kako ukazuje K. R. Norman, sufiks -đina teško da ovde označava „pobednika“, već je pre dijalekatska forma nastala na osnovu sanskritske reči đña (znati).

Jesi li srećna?

Reč “srećna” nam je svima jako dobro poznata. Ona u sebi sadrži jedan pojam, “sreća”, za koji smatramo da ga dobro razumemo, barem donekle. Je li zaista tako? Gledam pre neki dan film sa dve dobre prijateljice koje sede u restoranu. Ćaskaju neko vreme i u jednom trenutku crnka pita plavušu: „Jesi li srećna?“ Kratka pauza i onda: „Pa…“ okleva plavuša, „jesam, ali me neke stvari uznemiravaju.“ U tom trenutku biva prekinuta i kada se ponovo oglasi nažalost govori o nečem sasvim drugom. Ali svejedno, pitanje je bilo krajnje zanimljivo, a još bi bio zanimljiviji odgovor na njega. Za utehu, jedan odgovor daje Aristotel u Nikomahovoj etici, kada citira izreku atinskog državnika Solona da se niko ne može nazvati srećnim pre nego što umre. Dakle, crnka bi morala da sačeka neko vreme, i onda sama odgovori na svoje pitanje, da li se njena pokojna prijateljica može/mogla smatrati srećnom ženom.

No, malo je to sumorno rešenje, zar ne? Ipak bi volela da još dok živiš znaš da li si srećna ili nisi. Pa i znaš! Ono što ne znaš je da li će tako ostati. I što je najinteresantnije, to nikada nećeš ni saznati! Iz vrlo prostog razloga što te u vreme donošenja takvog suda više neće biti. No, dok te još ima, ostaće da se zapravo sve vreme rveš sa istim tim pojmom sreće, njegovim definisanjem, šta on znači za tebe, ali bogami i sa sadržinom. Možda će ti stvari olakšati misao doktora Frojda, koji u Civilizaciji i njenom nezadovoljstvu o svima nama tvrdi:

Šta oni traže od života i žele da postignu? Teško da može biti sumnje kakav je odgovor na ovo pitanje. Svi oni teže sreći; svi oni žele da postanu srećni i da takvi ostanu.

Eto tako nas vidi uvaženi bečki doktor. Stavlja sreću u samo središte naših života, mada se ne trudi da malo razjasni taj pojam. Šteta! A šta se dešava kada pokušaš da ga ti sama sebi rastumačiš? Ako sebi postaviš to jednostavno pitanje: „Šta je sreća?“, pribojavam se da ti neće baš biti lako da na njega nađeš pouzdan odgovor. Iako smatraš da bi trebalo da budeš u stanju to da učiniš. Možda ćeš zato krenuti lakšim putem i početi da daješ primere stvari koje želiš ili ih smatraš vrednim. Možda na kraju čak pokušaš da pronađeš šta je to svima njima zajedničko, kako bi došla do nekog generalnog pojma, univerzalnog lenjira kojim bi lakše mogla da meriš svoju, a i tuđu sreću. Ali šta bi to zajedničko moglo biti? Vidiš li ga? I možda je upravo u toj mnogostrukosti glavni problem našeg definisanja sreće, jer u isto vreme želimo toliko mnogo stvari, imamo toliko mnogo ciljeva i anticipiramo zadovoljstvo ili vrednost na toliko mnogo izvora. Ko da se snađe u tom lavirintu pretpostavljene sreće? Niko živi.

I taman kad se spremamo da dignemo ruke od ćorava posla, smatrajući da je dovoljno da budemo srećni, umesto da lupamo glavu oko toga šta je to sreća, možda se setimo da je mudri Tomas Hobs imao ideju u vezi sa celim tim vodopadom želja. Tako on s pouzdanjem tipičnim za svakog filozofa koji iole drži do sebe u čuvenom Levijatanu kaže:

Kontinuirani uspeh u obezbeđivanju onih stvari koje čovek s vremena na vreme poželi, dakle kontinuirano napredovanje, jeste ono što ljudi nazivaju srećom.

Uspeti progutati čitav taj vodopad željenih stvari bila bi naša sreća, čini se da kaže ovaj sin provincijskog vikara iz Vestporta. Ali je li to realno? Pogotovo kada znamo da našim željama kraja nema. Što ih više zadovoljavamo, to brže nove nastaju. Evo ja na primer. Malopre pojedoh jednu bananu, a već sada mi se po glavi vrzmaju mandarine i pomorandže. Da ne govorim o onim većim, ozbiljnijim željama. Dakle, hoću li biti srećniji ako smažem i te mandarine? Možda. Ali ima možda ovde nešto što te zbunjuje i to s pravom, rekao bih. Ako nas zadovoljavanje želja čini srećnim, da li se to odnosi na svaku želju? Da li te želja da nekom napakostiš čini pojednako srećnom kao i želja da nekom pomogneš? Očigledno da ne. Treba tu ipak malo iznijansirati stvari. I tako se neizbežno nađemo na terenu vrline. A gde je vrlina, ni Buda nije daleko. Zato nije zgoreg zaviriti u budističko Bibliju da vidimo šta on tačno kaže o sreći. Kad tamo, i Buda govori ne o jednoj, već o mnogim vrstama sreće, o sreći meditacije i nibbāne, o sreći asketa, božanstava i običnih ljudi. Pa da vidimo šta kaže o ovoj poslednjoj, jer nas verujem ona najviše zanima. U jednom od mnogih razgovora sa njegovim najvećim mecenom, Anāthapindikom, inače imućnim trgovcem iz Savatthija, nailazimo na ove razložne reči:

“Domaćine, postoje ove četiri vrste sreće koju može postići nezaređena osoba uživajući u zadovoljstvima čula, u zavisnosti od vremena i prilike. Koje četiri? Sreća posedovanja, sreća uživanja, sreća nemanja dugova i sreća čestitosti.

(1) A šta je, domaćine, sreća posedovanja? Ima slučajeva kada sin iz dobre porodice zaradi imetak zahvaljujući sopstvenom naporu i preduzimljivosti, uveća ga snagom sopstvenih ruku i znojem sopstvenog čela, prâvi imetak na prâvi način stečen. Kada pomisli: ‘Zaradio sam imetak zahvaljujući sopstvenom naporu… na prâvi način stečen’, on doživljava sreću i radost. To se naziva srećom posedovanja.

(2) A šta je sreća uživanja? Ima slučajeva kada sin iz dobre porodice zaradi imetak zahvaljujući sopstvenom naporu i preduzimljivosti, uveća ga snagom sopstvenih ruku i znojem sopstvenog čela, prâvi imetak na prâvi način stečen, te onda u njemu uživa i čini dobra dela. Kada pomisli: ‘Imetak zarađen zahvaljujući sopstvenom naporu… na prâvi način stečen, koristim da u njemu uživam i činim dobra dela’, on doživljava sreću i radost. To se naziva srećom uživanja.

(3) A šta je sreća nemanja dugova? Ima slučajeva kada sin iz dobre porodice nema dugova, ni malih ni velikih. Kada pomisli: ‘Nemam duga ni prema kome, ni malog ni velikog’, on doživljava sreću i radost. To se naziva srećom nemanja dugova.

(4) A šta je sreća čestitosti? Ima slučajeva, domaćine, da su telesni, verbalni i mentalni postupci plemenitog učenika besprekorni. Kada pomisli: ”Moji su telesni, verbalni i mentalni postupci takvi da ih niko ne može kritikovati’, on doživljava sreću i radost. To se naziva srećom čestitosti.

To su četiri vrste sreće koju može postići nezaređena osoba uživajući u zadovoljstvima čula, u zavisnosti od vremena i prilike.

Kada upozna sreću nemanja dugova,
čovek treba da se priseti sreće posedovanja.
Radujući se sreći uživanja,
smrtnik tada vidi stvari jasno, s mudrošću.

I dok tako stvari vidi jasno,
mudrac zna obe vrste sreće.
Nijedna nije vredna ni šesnaestinu
blaženstva čestitosti.“

Eto, srećâ koliko hoćeš, pa biraj koja ti je najdraža. A možda ne možeš da se odlučiš, jer su ti sve najdraže. Potpuno te razumem. Zato kreni da osvajaš jednu po jednu, ako već nisi. Ako jesi. Čuvaj ih dobro, jer je reč o vrlo kvarljivoj robi. Ali neka ti ne promakne da je Buda ipak najviše cenio sreću čestitosti. Zašto? Verujem zato što je sami stvaramo i sami je kvarimo. Od nas zavisi, a ne od slučaja i okolnosti. Za mene je to vrlo ohrabrujuće saznanje. A za tebe?