Budistička kosmologija (2)

Nastavljamo razmatranje geografije našeg sistema ili ćakkavāḷe. Videli smo da se u njegovom središtu izdiže ogromna planina Sineru, na kojoj se nalaze dva nebeska sveta u kojem žive nadljudska bića ili deve. To su svet četiri kralja (Ćatummaharađika) na obroncima planine Sineru i svet trideset trojice (Tavatimsa) na samom njenom vrhu. Ova dva sveta su u fizičkom kontaktu sa svetom ljudi . Iznad njih prostiru se još četiri sveta, takozvana „vazdušna boravišta“. To su Yāma, Tusita, Nimmānarati i Paranimmitavasavatti. Iako nemaju kontakt sa zemljom, oni se smatraju integralnim delom ćakkvāle. Na crtežu je prikazana i njihova udaljenog od nivoa mora, onako kako je data u Vasubandhuovoj Abhidharmakośi. Svi ovi svetovi pripadaju području čula (kāmadhātu), dakle čulna želja je osnovna pokretačka sila koja vodi bića u stanju neznanja.

Na crtežu vidimo i prvi od Brahma nebeskih svetova, sve suptilniji jedan od drugog, a odgovaraju stanjima svesti tokom meditacije, u jednom od četiri zadubljenja. Za razliku od svetova ispod, ovi pripadaju dvema područjima. Prvo je područje suptilne materije (rūpa), u smislu da bića ovde imaju materijalna tela, ali je ta materija toliko suptilna da nije vidljiva bićima iz kāma svetova. Druga grupa svetova pripada području bezobličnog (arūpa) ili nematerijalnog.

Ono što je ovde važno uočiti jeste da postoje dve hijerarhije – horizontalna i vertikalna. U prvoj se bezbrojne ćakkavāḷe rasprostiru univerzumom horizontalno grupisane u strukture ili klastere koji se nazivaju „Buda polje“ (buddhakhetta). Nešto slično galaksijama kako ih mi danas vidimo. Tako imamo tri hijerarhijska nivoa. „Polje rađanja“ (đātikhetta) se sastoji od 10.000 ćakkavāla. U Anguttara nikāyi se kaže da je nemoguće da se pojave dva Bude istovremeno u jednom „polju rađanja“. Ali oko toga postoji neka vrsta konfuzije, jer se na drugim mestima govori o tome da se u čitavom kosmosu javlja samo po jedan Buda, što je možda i neka vrsta opozicije mahayanskim uticajima, koji govore o bezbrojnim Budama koji postoje u isto vreme. Čitavo „polje rađanja“ se zatrese kada se dogode prelomni trenuci kao što je začeće Bude, njegovo rođenje, probuđenje, objava Dhamme, napuštanje životne sile (odluka da će umreti) i kada uđe u parinibbānu, tj. kada umre.

Tako se u prvom Budinom govoru (SN 56:11) na kraju kaže:

“Tako se u tom trenutku, odjednom, uzvik [okupljenih božanstava] razleže sve do Brahminog sveta. I taj kosmos od deset hiljada svetova poče da podrhtava, da se trese i giba, dok ga je nemerljivo blistava svetlost preplavila, nadmašujući čak i sjaj bogova.”

Drugi nivo organizacije je polje autoriteta (āṇākhetta) i sastoji se od sto miliona (tj. bilion = 10.000 X 10.000) ćakkāvaḷa ili 10.000 „polja rađanja“. To je sfera nad kojom se prostire autoritet jednoga Bude, a taj autoritet se manifestuje kroz moć prizivanja njegova zaštite recitovanjem paritta (zaštitnih stihova), koji nas oslobađaju od straha of demona (yakkha) i razbojnika. Prema pod-komentaru ovaj trilion svetova „polja autoriteta“ širi se skuplja zajedno u okviru jednog kosmičkog ciklusa.

Na kraju, najviši nivo je „polje područja primene“ i on je nemerljiv, obuhvatajući čitav univerzum. Predstavlja sferu unutar koje Buda može da primeni svoje znanje, jer kako se kaže u Visuddhimaggi: „šta god da Tathāgata poželi da zna, on to i zna“.

Kosmičko vreme

Buda je govorio da se početak saṃsāre ne može uočiti. Sa druge strane, na Zapadu, hrišćanstvo nam kaže da je svet star tek nekih 6000 godina, otkako ga je Bog stvorio.

Striktno govoreći, Budina tvrdnja ne znači da je ovaj univerzum bez svog početka. Zapravo, da li je univerzum večan ili ne je jedno iz seta pitanja na koja je Buda odbijao da odgovori. Obeshrabrivao je takve spekulacije jer su beskorisne sa stanovišta probuđenja kao našeg glavnog cilja. To da li svet ima svoj početak ili ne ne menja našu situaciju ovde i sada. Zaluđenost takvim pitanjima ilustrovao je čovekom pogođenim strelom umočenom u otrov, koji ne daje da mu se izvadi ta strela sve dok ne sazna različite nevažne informacije o onome ko ju je odapeo. Ovo međutim nije mnogo obeshrabrilo kasnije generacije budista da spekulišu o postanku sveta.

Svakako da je pretpostavka o univerzumu koji nema početak više u skladu sa opštim principima budističke filozofije od onoga koji je počeo u određenoj tački u vremenu. Ključna je budistička ideja da sve nastaje na osnovu jednog ili više uzroka, a da ništa ne nastaje bez takvog uzroka. Ideja da postoji momenat kada je svet nastao predstavljala bi bitno odstupanje od takvog univerzalnog principa. Logičnije je pretpostaviti da koliko god da idemo u prošlost, uvek postoji neki prethodni trenutak.

Pretpostavka o nepostojanju početka se takođe uklapa u sveindijsko shvatanje vremena ne kao linearnog, već cikličnog procesa, što je i budističko gledanje na kosmičko vreme. A osnovna jedinica tog vremena je kappa (na sanskr. kalpa) ili eon. Ovaj pojam katkada varira u značenju, pa se tako nekad koristi da označi celokupan ljudski život, ali se najčešće koristi u značenju kahākappa ili veliki eon, što je vreme tokom jednog celog ciklusa kroz koji svet prođe, od nastanka do uništenja. Buda se namerno uzdržavao da definiše dužinu jednog eona.

Zato u Pabbata sutti (SN 15:5) kaže:

“Dugačak je eon, monaše. Nije lako izmeriti ga i reći toliko godina iznosi, toliko stotina godina, toliko hiljada godina, toliko stotina hiljada godina.”

Umesto toga daje poređenje:

“Pretpostavi, monaše, da postoji planina, yođanu dugačka, yođanu široka i yođanu visoka, bez ikakvih rupa i pukotina, čitava od jednog jedinog kamena. Na svakih sto godina, čovek po njoj jednom udari komadom finog platna. I čitava ta planina bi na taj način mogla nestati, ali se eon ne bi još okončao. Toliko je dugačak eon.”

Razlog zašto se ni u komentarima ne daje broj godina koliko traje kappa je to što je sam pojam godine u ovoj situaciji problematičan. Mi godini računamo kada Zemlja napravi jedan krug oko Sunca. Ali tokom jednog dela kappe, kao što ćemo videti, „Sunce i Mesec nisu vidljivi“. Takođe, protok vremena u nebeskim svetovima (sagga) je drugačiji i tamo dužina „nebeske godine“ varira u zavisnosti od nivoa sagge. Tako u Tavatimsi dan i noć traju sto čovekovih godina, pa sve do 1600 godina u Paranimmitavasavatti svetu.

U svakom slučaju namera kanonskih tekstova je da naglase ogromnost vremena obuhvaćenog kappom i Budin cilj pri tome je sasvim praktičan, vezan za glavni projekat oslobođenja od patnje. A jedna od Budinih strategija koje vode tom cilju je da u slušaocu podstakne svest o bezvrednosti svakog iskustva unutar saṃsāre, jer je toliko puta ponavljano i nije nas zasitilo:

“I pored takve dužine, tumarali smo mnogo eona, mnogo stotina eona, mnogo hiljada eona, mnogo stotina hiljada eona. A zašto? Zato, monaše, što se ovoj sāmsari ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Toliko si dugo, monaše, doživljavao patnju, bol i nesreću, punio groblja. I to je dovoljno da osetiš gađenje prema svim tvorevinama (sankhāra), dovoljno da ugasiš svaku strast prema njima, dovoljno da postaneš od njih slobodan.” (SN 15:5)

Podela kappe

Mahākappa se deli na četiri faze, koje takođe nije lako odrediti kroz broj godina. Otuda se zovu četiri asaṅkheyya kappa (“neizmerni eoni”):

kappa saṃvaṭṭa tiṭṭhati era u kojoj univerzum miruje kontrahovan, prazan univerzum između dva ciklusa. Gde je nekada bio svet sada postoji samo prostor.

kappa vivaṭṭati era u kojoj se svemir širi, evoluira ili doslovno “odvija”. To je period kada svemir nastaje.

kappa vivaṭṭa tiṭṭhati – era u kojoj svemir miruje raširen. To je svemir kakvim ga mi znamo.

kappa saṃvaṭṭati – era u kojoj se univerzum skuplja, urušava u samoga sebe ili doslovno „zavija“. Veliko razaranje i kraj ciklusa.

Čitav ovaj proces vođen je prirodnim zakonom, pre svega kammom bića koja nastanjuju svetove. Ovi ciklusi nastajanja i propadanja obuhvataju hiljade ćakkavāḷa istovremeno, a uključuju i neke od brahma svetova.

Prva stvar koja se pojavi sa početkom novog ciklusa (kappa vivaṭṭati) jeste veliki oblak iz kojeg pada kiša na prazan prostor nekadašnjih svetova. U početku kiša je slaba, da bi se postepeno pretvorila u provalu oblaka i tako lagano ispunjava prazan prostor, sve dok voda ne naraste do nivoa brahma sveta. Nakon toga voda počinje da opada i iz njega lagano izranjaju različiti svetovi, odgore nadole, još uvek bez bića. Tokom ove faze voda se drži na okupu ogromnom snagom vetrova koji duvaju svuda oko nje i ispod, delujući kao potpora. (Vism 13: 42–43)

Abhidhammakośa ne pominje veliki oblak, kišu ili ogromnu vodu, već stvaranje novog sveta pripisuje isključivo velikom vetru, za koji se eksplicitno kaže da je posledica prošle kamme bića iz starog univerzuma. Prvo se javljaju boravišta, uključujući palate u kojima će boraviti različite vrste brahma bića i deva i to pre nego što se sama ta bića pojave. Ovo je u skladu sa načinom kako su ta boravišta inače opisana, to je da se vimāna (nebeske palate) mogu pojaviti u deva svetu i pre nego što s epojavi njihov vlasnik, a načinjene su dobrom kammom koju je ta osoba stvorila dok je još živela u svetu ljudi. Ta palata stoji prazna i čeka ga da se preporodi.

Razumna bića starog univerzuma su se tokom njegovog uništenja preporodila u višim brahma svetovima, koji su izvan dometa razaranja, a sada počinju da se preporađaju niže u novim boravištima. Ljudska bića potiču od bića koja su se svojevremeno preporodila u svetu ābhasara božanstava, što je svet nivoa drugog zadubljenja. (Vism 13: 44 & DN 27)

Ovaj proces kojim od ābhasara božanstava nastaju ljudi opisan je detaljno u Agañña sutti (DN 27). Ta bića u svom prethodnom stanju u brahma svetu: „Tu su ona umom stvorena, hrane se ushićenjem, blistava, lete kroz vazduh, veličanstvena – i takva ostaju vrlo dugo.“ Sintagma „hrane se ushićenjem“ (pīti) odnosi se na ushićenje kao elemenat zadubljenja, što je karakteristika drugog zadubljenja. Brahma bićima nije potrebna bilo kakva fizička hrana. Kada im s epribliži kraj života i ona se iz abhassara sveta preporode u svetu rezervisanom za ljude. I ovde ona u početku „vrlo dugo“ zadrže osobine brahma bića, što znači da recimo ne postoji razlika među polovima, pa ni seksualna reprodukcija. No postoje i razlike, koje dolaze do izražaja kako vreme prolazi.

U tom periodu svet je sačinjen samo od vode i ispunjen tamom, jer se Sunce i Mesec još nisu manifestovali. Kako primordijalne vode počinju da se povlače, na njihovoj površini se formira pokrivač nazvan rasapathavi („ukusna zemlja“). Ovo se u sutti poredi sa prokuvanim mlekom koje se hladi i na njemu se formira skrama, ta koju se kaže da „taj ukusni nektar ima boju, miris i ukus. Boja mu kao prečišćen ghee ili buter, a ukus poput čistog meda“. Neka bića koja su rođena pohlepna po prirodi (lolađātika) zapitaju se šta bi skrama mogla biti, zahvate malo na vrh prsta i probaju je.

Ovo je ključni momenat u primordijalnoj transformaciji tih bivših brahma bića u niža, to jest ljudska. On takođe jasno ukazuje da ta bića čak i pre nego št osu probala tu skramu ne mogu se do kraja klasifikovati kao brahma bića. Naime, brahme su izvan područja želje za zadovoljstvima čula i zapravo ni ne poseduju čul mirisa i ukusa. Znatiželja da probaju rasapathavi čini ih bliže ljudskim nego brahma bićima.

Simboličko tumačenje ovog dela Agañña sutte vidi ga kao zarobljavanje uzvišenog, prvobitnog uma grubom materijalnošću, a uzrok je zov senzualnosti. Ovde imamo upadljivu paralelu sa pričom o Adamu i Evi koji probaju jabuku sa drveta znanja, jer čulo ukusa je to koje igra ključnu ulogu.

Posle prvog kušanja rasapathavi, bića je jedu sve više, time sebe sve više vezuju za svet čulnih zadovoljstava. Posledica je da sem uma dobijaju i telo, koje vremenom postaje sve grublje i njihovo nekadašnje blistavilo nestaje. Sada su bića obavijena potpunom tamom. Tek na toj tački se pojavljuju Sunce i Mesec, a time počinje i računanje vremena na dane, dvonedeljne periode Mesečevih mena, mesece i godine. Ovim se završava kappa vivaṭṭati i počinje svet kakav mi znamo, a to je kappa vivaṭṭa tiṭṭhati. Možemo reći da smo sa pojavom nebeskih tela i njihovih regularnih orbita ušli u klasično istorijsko vreme.

Degradacija ljudskih bića se nastavlja kako postaju sve nemoralnija, njihovo fizičko telo postaje sve grublje, a život sve kraći. Isto se dešava i sa hranom koju jedu, jer od ukusne rasapathavi stižu do pirinča, koji vremenom prestaje sam da rađa, već moraju da obrađuju zemlju da bi on rodio, a potom da ga kuvaju.

Razvoj seksualnih karakteristika je još jedna ključna tačka u procesu devolucije, jer na taj način bića ostavljaju za sobom i poslednji trag njihove primordijalne brahma prirode i sada se može reći da su zaista ljudska bića.

U poslednjoj fazi se pojavljuje krađa među ljudima, otimaju plodnu zemlju jedni od drugih. To dovodi do uspostavljanja vlasti, koja treba da zaštiti nevine i kazni one koji jesu krivi. Tako biraju jednog među sobom i proglašavaju ga za kralja, Mahāsammata “Veliki izabranik,” kao prvog među njima. U ovome prepoznajemo neke teorije o društvenom ugovoru koje su zastupane i na Zapadu, doduše mnogo kasnije, u dobra prosvetiteljstva, dakle u XVII i XVIII veku. Tim teorijama se pokušavalo da se objasni nastanak vlasti i potkrepi legitimitet vladara kao zaštitnika i brane protiv anarhije ili „rata svih protiv svih“. Pomenućemo ovde Tomasa Hobsa, Džona Loka i Žan-Žalk Rusoa kao glavne zagovornike ove teorije.

Vraćajući se na našu priču o devoluciji čovečanstva, za ustoličenjem vladara sledi uspostavljanje četiri kaste, uz petu grupu, samane ili askete, koji su izvan kastinskog sistema. Time je formiranje društva kakvo je bilo poznato u Indiji u Budino vreme završeno.

Budućnost čovečanstva

Agañña sutta nas vodi do vremena koje možemo označiti kao rani istorijski period, kada ljudi žive u gradovima i selima, obrađuju zemlju i plaćaju porez organizovanoj vlasti. Jedna druga sutta iz Dīgha nikāye, a to je Ćakkavatisīhanāda sutta (DN 26), nastavlja ovu povest ka sadašnjosti i dalekoj budućnosti, kada će se u svetu pojaviti budući Buda – Metteyya. Govor počinje vladavinom ćakkavattija („onaj koji pokreće točak pravednosti“), velikog vladara po imenu Daḷhamemi. On je pravedno vladao svetom sve dok nije došlo vreme da se u starosti povuče i preda vlast svom sinu. I narednih šest vladara je vladalo na isti način, ispunjavajući svoje dužnosti kao ćakkavatti. No to nije učinio sedme u nizu, jer je prestao da daruje siromašne. Posledica toga bila je da su se neki od siromašnih okrenuli pljačkanju. Kada je jedan od njih uhvaćen i doveden pred kralja, branio se time da nije imao šta da jede i da je bio primoran da krade od drugih. Kad je kralj to čuo, dade mu nešto novca da pokrene svoj posao. Ova baš i nije bila mudra odluka, jer i mnogi drugi krenuše u pljačkanje, ne bi li dobili isto. Da bi stao na put tome, kralj je otišao u drugu krajnost i naredio da se naredni pljačkaš pogubi. No to nije zaustavilo razbojništva i ljudska rasa je počela da tone sve niže. Sa svakom narednom generacijom skraćivao se životni vek, ljudi su postajali ružniji i nemoralniji. U vreme pravednog kralja životni vek bio je 80.000 godina, a onda je spirala krenula naniže:

Tako smo došli ovde gde smo.

Svaka faza predstavlja jednu generaciju. Tako su ljudi koji su živeli 1.000 godina imali decu koja su poživela u proseku 500 godina.

Moralni prekršaji ljudi koji su živeli 200-250 godina su u sutti dobili nazive koji nisu baš precizni. Adhammarāga doslovno znači „neispravna želja“, a u komentarima se definiše kao incest. Visamalobha znači „neumereno grabljenje“ i u komentaru se objašnjava kao preterana želja za materijalnim stvarima. Miććhādhamma znači nešto kao „pogrešan način“, što je dovoljno neodređeno da može značiti gotovo bilo šta. Iz nekog razloga, komentar za Digha nikāyu ovaj pojam objašnjava kao homoseksualnost, „muškarci žele muškarce i žene žele žene“. Ovo je čudno, jer zapravo u čitavom Pali kanonu nemamo bilo kakvo eksplicitno pominjanje homoseksualnosti. Takođe, u komentaru za Anguttara nikāyu isti pojam miććhadhamma se tumači kao „popustljivost prema nekoj niskoj želji, a ne onoj koja se smatra dobrom prema uobičajenim merilima“. Tako ispada da prevod ove sintagme zapravo zavisi od ustaljenih socijalnih normi datog vremena.

Sutta zatim prelazi na budućnost i dalje propadanje, koje vrhunac dostiže kada ljudski vek traje svega deset godina. Ovaj period je u tekstu opisan na sledeći način:

Doći će vreme kada je životni vek ljudi svega deset godina. Među tim ljudima, devojčice će dostići vreme za udaju sa svega pet godina. Među ljudima koji žive deset godina ukusi butera, ghija, ulja, meda, melase i soli će nestati. Među njima kudrūsaka zrno će biti glavna hrana, baš kao što su pirinač i meso danas.

Među ljudima koji žive deset godina deset način ispravnog ponašanja će potpuno nestati, a deset načina pogrešnog postupanja će prevladati. Među njima reč kusala (ispravno, moralno) neće postojati, pa kako mogu onda postojati moralni postupci? Među ljudima koji žive deset godina neće biti poštovanja za majku ili oca, za askete ili brahmane, niti za starešine klana. Oni koji pokazuju takvo poštovanje sada smatraju se vrednima pohvale, ali u to vreme vrednim pohvale će se smatrati nepoštovanje majke i oca, asketa ili brahmana, starešina klana.

Među ljudima koji žive deset godina neće se voditi računa ko je majka, tetka, tašta, učiteljeva žena ili druga žena vredna poštovanja. Čitav svet će se izmešati u konfuziji, slično kozama, svinjama, kokošima, psima ili šakalima. (Podkomentar do kraja objašnjava značenje: ti ljudi će legati sa svojim majkama „kao da su im žene“.)

Među ljudima koji žive deset godina nastaće veliko neprijateljstvo, bes i mržnja. Umovi će im biti umovi ubica. Između majke i sina, oca i sina, brata i sestre nastaće veliko neprijateljstvo, bes i mržnja. Kao kad lovac vidi svoj plen, umovi će im biti umovi ubica.

Među tim ljudima nastaće sedmodnevni „period mača“ (sattha-antarakappa). Gledaće jedni na druge kao na divlje zveri. U rukama će im se pojaviti oštri mačevi (komentar objašnjava da će se bilo šta što drže u ruci, čak i vlat trave, pretvoriti u oružje). Zgrabivši taj maj i uz povik: „Evo zveri! Evo zveri!“ klaće jedni druge.

Ovo je kraj procesa devolucije kako ga opisuje Ćakkavatisīhanāda sutta (DN 26). Ali komentar nastavlja objašnjenjem da u nekim ciklusima ovaj put može biti drugačiji. Tako mogu postojati tri antarakappe („međuperioda“), a svaki od njih rezultira velikim pokoljem živih bića, a većina ljudskih bića je ubijena. Ostaje samo nekoliko preživelih, koji su se sakrili u šume da izbegnu pokolj i sa njima započinje novi period uspona.

Kada se ta šaka preživelih nađe na okupu, saglase se da uzmu zavet neubijanja. Pridržavajući se samo toliko malo morala, njihov život se produžava na dvadeset godina. U sledećoj fazi evolucije sveta životni vek se duplira sa svakom generacijom, jer ljudi postaju sve moralniji, sve dok vrhunac od 80.000 godina nije ponovo dostignut.

Svet je time dosegao svoj vrhunac u nekoj vrsti zlatnog doba, ali koje se možda nama neće dopasti u svim pojedinostima.

Među tim ljudima koji žive 80.000 godina poznate su samo tri bolesti: želja (iććha) , glad (anasana) i starost (đarā). Đambudipa kontinent je moćan i bogat, gusto naseljen, nalik gustišu bambusa ili trske. Današnji Vāranasi biće prestonica po imenu Ketumatī, moćna i bogata, mnogoljudna i dobro opskrbljena. U đambudipi biće 84.000 gradova, a glavni među njima biće Ketumatī.

U to vreme živeće i ćakkavatti monarh po menu Saṅkha i budući Buda Metteyya (sansk. Maitreya), poslednji Buda u ovoj mahākappi. Toliko nam kaže Ćakkavatisīhanāda sutta, bez ikakve indikacije u drugim Pali izvorima da se ovi periodi propadanja i uspona ponavljaju.

Međutim, kada se okrenemo Abhidhammakośi, vidimo da tekst daje još neke podgrupe na ova četiri glavna dela mahākappe. Svaki od njih je podeljen na dvadeset antarakappa1 jednake dužine. U jednom eonu razvijanja sveta treba jedna antarakappa da se svet formira i devetnaest da se napuni bićima koja silaze iz ābhāsvara sveta (pali ābhassara). U tih devetnaest životni vek neprekidno varira od 80.000 do deset godina, a na kraju, u poslednjoj antarakappi, postoji samo rast do 80.000 pre nego što se mahākappa okonča.

Iako ova razrada nije sadržana u primarnim pali izvorima, verziju njene osnovne strukture prihvatili su budisti u Mjanmaru. Savremeni tekst Velika hronika o Budama koji je napisao čuveni Mingun Sayadaw, citira stare burmanske hronike kao svoj izvor i tvrdi da se svaki od pet Buda koji se pojavljuju u našoj mahākappi pojavljuju u različitim antarakappama i uvek tokom faze kada je životni vek u opadanju. Kao razlog se navodi to što je tokom faze produžavanja životnog veka teško bićima da razumeju istinu o prolaznosti.

1 Videli smo da u Pali izvorima ovaj termin ima drugačije značenje.

One thought on “Budistička kosmologija (2)

  1. Na Vikipediji između ostalog piše sledeće:

    “Nisu se sve budističke škole bavile kosmologijom. Npr. madhjamika, sa svojim shvatanjem o nepostojanju spoljašnjeg sveta, je gajila malo zanimanja za kosmološke teorije. Tri škole budizma u kojima je prisutno zanimanje za kosmologiju su: teravada, sarvastivada i jogačara. Njihova kosmološka učenja su dosta slična, i u mnogo čemu predstavljaju odraz bramanske kosmologije drevne Indije. U njoj postoji beskonačan broj svetova, pri čemu kosmografija svakog od tih svetova u osnovi nalikuje ovom, pojavnom svetu, a za središnju tačku postavlja ogromnu planinu Meru, sa čije četiri strane se prostiru četiri područja, a svakim od njih vlada po jedan Veliki Kralj, ili čuvar. Južno područje ili kontinent zvao se Đambudvipa, i drevni Indijci su verovali da je to upravo onaj kontinent koji oni naseljavaju. Pošto je postojalo neograničeno mnoštvo svetova sa sličnim ustrojstvom, razvila se i shema njihovog razvrstavanja.”

    Kao izvor je navedena knjiga “Rečnik budizma” Trevora O’Linga koja je prevedena i na srpski, ali koje nema nigde na internetu.

    Elem, sve škole koje danas kolektivno označavamo kao mahajanske razvile su se iz Nagarđunine škole srednjeg puta, dok šingon i tibetanski butizam prate školu svesti, ali se oslanjaju i na preživela učenja ranih škola koje bi bilo najprikladnije nazvati južnim budizmom (zanimljivo je da su se učenja škola srednjeg puta i svesti u kasnijim vekovima pretočena u jedno).

    A ne bi bilo loše osvrnuti se i na gledište po kojem dužina života zavisi od ispravnog življenja (što sigurno ne treba doslovno shvatiti) iz ugla savremene nauke koja se s tim nikako ne može složiti, a mnogi će u tome naći sličnosti s pričom iz Postanja od Adama do Nojevih potomaka… Istina, pozitivistički svetovni humanizam je poprilično suzio pogled na svet, no kvantna fizika i još još neke nauke i naučne discipline mnogo toga tek treba da otkriju i objasne.

    Kako reče Tesla – “Onoga dana kada nauka počne proučavati nefizikalne (duhovne) pojave, u deset godina napredovat će više nego u ranijim stoljećima svoje povijesti.”
    I još: “Ne postoji sukob između ideala nauke i ideala religije, ali je nauka suprotstavljena teološkim dogmama jer se nauka zasniva na činjenicama. Za mene, univerzum je jednostavno velika mašina koja nikada nije postala i nikada neće nestati. Ljudsko biće nije izuzetak u prirodnom poretku stvari. Čovjek je, kao i univerzum, mašina. Ništa ne dopire do našeg uma niti utiče na naše djelovanje, posredno ili neposredno, a da nije odgovor na poruke koje čulima primamo iz spoljašnje sredine. Zbog sličnosti naše konstrukcije i naše okoline, svi slično odgovaramo na slične uticaje, a kao rezultat naših reakcija, dolazimo do razumijevanja. Tokom svih ovih vjekova, razvijali su se beskonačno složeni mehanizmi, međutim, ono što mi zovemo „duša“ ili „duh“, nije ništa više od zbira svih funkcija tijela. Kada ove funkcije nestanu, takođe nestaju i „duša“ ili „duh“.”

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s